Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Зорана Петровића из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези чланa 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. јануара 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Зорана Петровића изјављена против радњи нечињења Министарства унутрашњих послова, Полицијска управа у Суботици, Одељење криминалистичке полиције – необавештавања о разлозима дела за које се терети и доказима прикупљеним против њега, из члана 33. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије.
О б р а з л о ж е њ е
1. Зоран Петровић из Суботице, преко пуномћника Виктора Јухаса Ђурића, адвоката из Суботице, поднео је Уставном суду 27. јануара 2011. године уставну жалбу против радњи нечињења Министарства унутрашњих послова, Полицијска управа у Суботици, Одељење криминалистичке полиције – необавештавања о разлозима дела за које се терети и доказима прикупљеним против њега, због повреде права из члана 33. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи: да је 19. јануара 2011. године, по позиву полиције, заједно са Виктором Јухасом Ђурићем, адвокатом из Суботице, приступио у просторије Министарства унутрашњих послова, Полицијска управа у Суботици, Одељење криминалистичке полиције; да му је том приликом саопштено да му се на терет ставља кривично дело тешка крађа из члана 204. став 1. КЗ; да му ништа више није саопштено „осим неких упозорења наведених у записнику“; да му, као осумњиченом, нису саопштени разлози (чињенични опис) дела за која се терети ни докази прикупљени против њега, него само природа, односно правна квалификација дела за која се терети, без чињеничног описа кривичног дела и без до тада прикупљених доказа против њега; да стога подносилац није имао одговарајуће услове за припрему одбране; да су му тиме повређена права из члана 33. ст. 1. и 2. Устава.
Предложио је утврђење повреде означених права и издвајање предметног записника о саслушању из списа предмета.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, увидом у записник о саслушању осумњиченог (овде подносиоца уставне жалбе) утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Записник о саслушању осумњиченог Зорана Петровића сачињен је 19. јануара 2011. године у Одељењу криминалистичке полиције Полицијске управе у Суботици. Саслушању су, поред овлашћеног службеног лица и записничара, присуствовали и заменик надлежног јавног тужиоца, као и бранилац осумњиченог. Саслушање је обављено због кривичног дела тешке крађе из члана 204. став 1. тачка 1) КЗ, на основу члана 226. став 9. ЗКП, и трајало је од 11,30 до 13,00 сати. Осумњичени је изабрао да се поступак води на српском језику, упозорен је на права која има у вези са одбраном и браниоцем, на дужност одазивања позивима суда, на обавезу пријаве промене пребивалишта и боравишта, и изјавио је да је сва упозорења разумео, као и да је за браниоца ангажовао присутног адвоката Виктора Јухаса Ђурића. Такође је изјавио да је разумео шта му се у том поступку ставља на терет, као и да ће истог дана изнети своју одбрану. Потом је дао исказ у вези са око двадесет кривичних дела тешке крађе, за која му је предочено да је основано сумњив да их је извршио заједно са другим лицима. На сачињени записник није било примедби, ни осумњиченог, нити његовог браниоца.
4. Одредбама члана 33. Устава Републике Србије, на чију повреду се, сагласно наводима уставне жалбе, позива њен подносилац, утврђено је: да свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега ( став1.) ; да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (став 2.).
Чланом 89. Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), поред осталог, прописано је: да ће се, кад се окривљени први пут саслушава, питати за име и презиме, матични број, надимак, ако га има, име и презиме родитеља, девојачко породично име мајке, где је рођен, где станује, дан, месец и годину рођења, чији је држављанин, којег је занимања, какве су му породичне прилике, да ли је писмен, какве је школе завршио, да ли је, где и кад служио војску, односно да ли има чин резервног подофицира, официра, или војног службеника, да ли се води у војној евиденцији и при ком органу надлежном за послове одбране, да ли је одликован, каквог је имовног стања, да ли је, кад и зашто осуђиван, да ли је и кад је изречену казну издржао и да ли се против њега води поступак за које друго кривично дело (став 1.); да ће се окривљени поучити да је дужан да се одазове позиву и да одмах саопшти сваку промену адресе или намеру да промени боравиште, а упозориће се и на последице ако по томе не поступи, а затим ће се окривљеном саопштити права из члана 4. став 2. тачка 2) овог законика, зашто се окривљује, основи сумње који стоје против њега, да није дужан да изнесе своју одбрану, нити да одговара на постављена питања, па ће се позвати да, ако то жели, изнесе своју одбрану (став 2.); да ће се осумњиченом који то захтева, омогућити да непосредно пре првог саслушања прочита кривичну пријаву, записник о увиђају, налаз и мишљење вештака и захтев за спровођење истраге (став 3.).
Члан 177. ЗКП, између осталог, прописује: да саслушано, односно испитано лице, лица која обавезно присуствују радњама у поступку, као и странке, бранилац и оштећени ако су присутни, имају право да прочитају записник или да захтевају да им се прочита, а на то је дужно да их упозори лице које предузима радњу, а у записнику ће се назначити да ли је упозорење учињено и да ли је записник прочитан, и записник ће се увек прочитати ако није било записничара, и то ће се назначити у записнику (став 1.); да записник потписује саслушано, односно испитано лице, а ако се записник састоји од више листова, саслушано, односно испитано лице потписује сваки лист, с тим да ће се, ако саслушано, односно испитано лице одбије да потпише записник или да стави отисак прста, то забележити у записнику и навешће се разлог одбијања (став 2.); да ће се, ако је било приговора у погледу садржине записника, у записнику навести и ти приговори (став 7.).
5. Уставни суд указује да је у низу донетих одлука дао тумачење посебних права окривљеног заштићеног одредбама члана 33. Устава и заузео правне ставове о критеријумима на основу којих се утврђује да ли повреде наведеног права постоји или не, па су у овом уставносудском предмету, у поступку оцене, примењени већ заузети правни ставови.
6. Оцењујући постојање повреде права које подносилац у уставној жалби истиче, Уставни суд је претходно констатовао да, према спорном записнику о саслушању, осумњичени и његов бранилац нису имали никаквих примедби на садржај сачињеног и прочитаног записника, нити на поступак саслушања, односно нису истакли приговор да осумњичени није обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега, нити да му је онемогућено да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране. Према садржају записника, осумњичени је навео да је разумео шта му се у поступку ставља на терет, из чега произлази да је обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега. Такође, подносилац је као осумњичени дао исказ у вези двадесет кривичних дела тешке крађе, која су му кривичном пријавом стављена на терет. Када се, поред свега наведеног, има у виду и број кривичних дела о којима је осумњичени дао исказ, појединости о сваком делу понаособ, а посебно да је целокупан исказ дао за 90 минута, Уставни суд је оценио да се не може говорити о томе да подносилац уставне жалбе, као осумњичени, није имао сазнања о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега, нити да су му ускраћени примерено време и услови да припреми своју одбрану.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је утврдио да у уставној жалби наведеним радњама Министарства унутрашњих послова, Полицијска управа у Суботици, Одељење криминалистичке полиције нису повређена права подносиоца уставне жалбе из члана 33. ст. 1. и 2. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС”, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу одбио као неосновану.
7. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић