Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Јованке Мартинов из Мошорина, на основу члана 167. став 4. у вези чланa 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. јануара 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Јованке Мартинов изјављена против решења Апелационог суда у Новом Саду Кж. 3017/10 од 28. децембра 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Јованка Мартинов из Мошорина, преко пуномоћника Славка Берћана, адвоката из Новог Сада, поднела је Уставном суду 24. јануара 2011. године уставну жалбу против решења Апелационог суда у Новом Саду Кж. 3017/10 од 28. децембра 2010. године, због повреде права на ограничено трајање притвора зајемченог одредбама члана 31. ст. 1. и 2. Устава.
Подноситељка уставне жалбе наводи: да је у кривичном поступку који се пред Вишим судом у Новом Саду водиo против ње и још два лица, због кривичног дела трговина људима из члана 388. став 1. КЗ и кривичног дела фалсификовање исправе из члана 355. став 2. у вези става 1. КЗ, оглашена кривом и да јој је изречена казна затвора у трајању од три године и девет месеци; да јој је Виши суд у Новом Саду, након окончаног главног претреса и изрицања пресуде, решењем К. 576/10 од 20. децембра 2010. године продужио притвор најдуже до истека времена трајања изречене казне; да је Апелациони суд у Новом Саду, решавајући о њеној жалби, оспореним решењем Кж. 3017/10 од 28. децембра 2010. године потврдио решење о продужењу притвора.
Подноситељка сматра да су судови повредили одредбе члана 31. ст. 1. и 2. Устава, јер су поступили противно закону када су обележје кривичног дела фалсификовање исправе сматрали околношћу која указује на опасност од њеног бекства, нарочито ако се има у виду да је подноситељки фалсификована путна исправа већ одузета и да је мајка двоје деце са којима живи у месту пребивалишта.
Предложила је утврђење повреде означеног уставног права, поништење оспореног решења и пуштање на слободу.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, из навода уставне жалбе и увидом у приложена решења утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Пред Вишим судом у Новом Саду против подноситељке уставне жалбе и још два лица вођен је кривични поступак у предмету К. 576/10, због кривичних дела трговина људима из члана 388. став 1. КЗ и кривичног дела фалсификовање исправе из члана 355. став 2. у вези става 1. КЗ. Подноситељка уставне жалбе се налазила у притвору по решењу истражног судије Окружног суда у Новом Саду Кри. 1739/09 од 27. новембра 2009. године, који јој се рачуна од 25. новембра 2009. године, када је лишена слободе. Притвор је подноситељки више пута продужаван, а пре завршетка главног претреса последњи пут решењем већа Окружног суда у Новом Саду Кв. 1326/10 од 19. октобра 2010. године из разлога предвиђених чланом 142. став 1. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку. Оптужница је подигнута 23. априла 2010. године и измењена поднеском од 10. децембра 2010. године.
Овај кривични поступак је неправноснажно окончан доношењем пресуде којом је подноситељка уставне жалбе оглашена кривом за извршење кривичних дела која су јој стављена на терет и изречена јој је јединствена казна затвора у трајању од три године и девет месеци. По изрицању пресуде, судеће веће је истог дана (20. децембра 2010. године), преиспитујући одлуку о притвору, донело решење К. 576/10 којим је окривљеној – подноситељки уставне жалбе продужило притвор до упућивања у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди. Притвор је продужен на основу члана 358. ст. 5. и 6. у вези члана 142. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, јер постоји основана бојазан да би окривљена, у случају да се нађе на слободи, могла да се крије или да побегне и тако постане недоступна суду и органима гоњења, те би на тај начин онемогућила даљи нормалан ток кривичног поступка, имајући у виду да има пријављено пребивалиште у Мошорину, а да непријављено борави у Новом Саду, да је боравила и у иностранству, при чему је користила лажне исправе на име Делалут Пиа, због чега је и оглашена кривом првостепеном пресудом.
Решавајући о поднетим жалбама против овог решења, Апелациони суд у Новом Саду донео је 28. децембра 2010. године оспорено решење Кж. 3017/10 којим је жалбе бранилаца окривљених одбио као неосноване. Другостепени суд је сматрао да је правилно примењена одредба члана 142. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, јер је у току поступка утврђено да је окривљена у Италији употребила лажну исправу под именом Делалут Пие, што одбрана не спори, а управо та чињеница да се окривљена користила лажним исправама под туђим именом је околност која и по оцени другостепеног суда указује на опасност од бекства, те продужење притвора окривљеној чини неопходним.
4. Одредбама члана 31. Устава, на чију повреду се уставном жалбом указује, утврђено је: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, као и да се окривљени пушта на слободу ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница (став 1.); да после подизања оптужнице суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.).
Чланом 133. Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да мере које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка јесу позив, довођење, забрана напуштања боравишта, јемство и притвор (став 1.); да ће се надлежан суд придржавати услова одређених за примену појединих мера, водећи рачуна да се не примењује тежа мера ако се иста сврха може постићи блажом мером (став 2.); да ће се ове мере укинути и по службеној дужности кад престану разлози због којих су предузете, односно замениће се другом блажом мером кад за то наступе услови (став 3.).
Одредба члана 136. став 1. ЗКП прописује да, ако постоје околности које указују да би окривљени могао побећи, сакрити се, отићи у непознато место или у иностранство, суд му може образложеним решењем забранити да без одобрења напусти свој стан или место боравишта.
Чланом 137. став 1. ЗКП је прописано да се окривљени који треба да буде стављен у притвор и окривљени који је већ стављен у притвор само због постојања околности које указују да ће побећи или из разлога прописаних у члану 142. став 1. тачка 4. овог законика може оставити на слободи, односно може се пустити на слободу ако он лично или ко други за њега пружи јемство да до краја кривичног поступка неће побећи, а сам окривљени обећа пред судом који одлучује о јемству да се неће крити и да без одобрења неће напустити своје боравиште.
Одредба члана 142. став 1. ЗКП прописује да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, поред осталог, ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)), односно ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (тачка 3)).
Одредбама члана 358. ЗКП је прописано: да ће веће, кад изрекне пресуду на казну затвора испод пет година, оптуженом који се брани са слободе одредити притвор ако постоје разлози из члана 142. став 1. тач. 1) и 3) овог законика, а оптуженом који се налази у притвору укинуће притвор ако за притвор више не постоје разлози због којих је био одређен (став 1.); да ако се оптужени већ налази у притвору, а веће нађе да још постоје разлози због којих је притвор био одређен или да постоје разлози из члана 142. став 1. тачка 6) и става 1. овог члана, донеће посебно решење о продужењу притвора, да веће посебно решење доноси и кад треба одредити или укинути притвор, као и да жалба против решења не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама претходних ставова може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди (став 6.); да на захтев оптуженог, који се после изрицања казне затвора налази у притвору, председник већа може оптуженог решењем упутити у установу за издржавање казне и пре правноснажности пресуде (став 7.).
Чланом 355. Кривичног законика ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) (у даљем тексту: КЗ) прописано је кривично дело фалсификовање исправе, а чланом 388. кривично дело трговина људима.
5. Уставни суд указује да је у низу донетих одлука дао тумачење права на ограничено трајање притвора заштићеног одредбама члана 31. Устава и заузео правне ставове о критеријумима на основу којих се утврђује да ли повреда наведеног права постоји или не, па су у овом уставносудском предмету, у поступку оцене, примењени већ заузети правни ставови.
6. Сагледавајући у целини продужење притвора које је оспорено поднетом уставном жалбом, Уставни суд је поред решења Апелационог суда у Новом Саду Кж. 3017/10 од 28. децембра 2010. године којим је потврђено решење о продужење притвора, морао ценити и првостепено решење Вишег суда у Новом Саду К. 576/10 од 20. децембра 2010. године, којим је притвор подноситељки уставне жалбе продужен.
Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредаба члана 31. ст. 1. и 2. Устава, Уставни суд, као прво, указује да се позивање подноситељке уставне жалбе на повреду права из члана 31. став 1. Устава не може довести у правну везу са оспореним решењима, јер се наведеном уставном одредбом јемче права окривљеног на ограничено трајање притвора до подизања оптужнице. Како су у конкретном случају оспорена решења донета након изрицања првостепене пресуде, Уставни суд налази да се питање повреде права подноситељке уставне жалбе може поставити само у односу на право гарантовано одредбом става 2. члана 31. Устава, којом се свакоме јемчи да трајање притвора после подизања оптужнице суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је прво испитивао да ли су наведена решења донета у складу са законом, што је предуслов да судска одлука којом се неком лицу продужава притвор не повређује његова Уставом зајемчена права. У том смислу, Суд оцењује да је решење Вишег суда у Новом Саду К. 576/10 од 20. децембра 2010. године донето сагласно одредбама члана 358. ЗКП којима је прописано да, кад изрекне пресуду, веће (које је пресуду изрекло) доноси посебно решење о продужењу притвора према оптуженом који се већ налази у притвору, ако нађе да још постоје законски разлози за задржавање ове мере на снази. Уставни суд је такође оценио да разлози на којима се заснивају оспорене судске одлуке, спадају у разлоге прописане одредбом члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП због којих се против одређеног лица може одредити, а тиме и продужити притвор. Ово стога што, као прво, изречена осуђујућа првостепена пресуда неспорно представља довољан разлог за постојање основане сумње да је подноситељка уставне жалбе извршила кривична дела која су јој оптужбом стављена на терет. С друге стране, из чињенице коју не спори ни подноситељка – да се користила лажним исправама под туђим именом, због чега је, између осталог, оглашена кривом првостепеном пресудом, и по оцени Уставног суда, произлази да у конкретном случају постоје околности које указују на опасност од бекства, као други прописани услов за одређивање, односно продужење притвора по основу члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП. Уставни суд је из наведеног утврдио да су оспорена решења донета у поступку који је спроведен на основу одредаба важећег процесног закона и да се заснивају на Законом прописаним разлозима, из чега следи и оцена да је постојао законски основ да се према подноситељки уставне жалбе задржи на снази мера притвора и после изрицања првостепене пресуде.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је стао на становиште да су оспорене судске одлуке донете на законом прописан начин, из законом утврђених разлога и да је задржавање на снази процесне мере притвора према подноситељки уставне жалбе извршено у складу са Уставом утврђеном сврхом притвора.
Поред наведеног, Уставни суд је ценио да ли је оспореним решењима подноситељки уставне жалбе повређена уставна гаранција да после подизања оптужнице суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време. У том смислу, Уставни суд указује да оцена да ли је трајање притвора сведено на најкраће неопходно време, у сваком конкретном случају зависи не само од временског периода у коме се неко лице налазило или се налази у притвору, већ, пре свега, од тога да ли разлози због којих се то лице налазило или се налази у притвору трајање ове мере, односно њено задржавање на снази чине неопходним. Анализирајући само време трајања кривичног поступка и време за које се подноситељка уставне жалбе током овог поступка налазила у притвору, Уставни суд је оценио да досадашње поступање надлежних судова у погледу укупне дужине трајања кривичног поступка не указује да је трајање поступка утицало да притвор према подноситељки уставне жалбе траје дуже него што је то неопходно. Ово из разлога што је, према оспореним решењима, кривични поступак пред Вишим судом у Новом Саду започео 27. новембра 2009. године (подноситељки уставне жалбе притвор је одређен решењем истражног судије тог суда Кри. 1739/09 од 27. новембра 2009. године, а у притвору се налази од 25. новембра 2009. године, када је лишена слободе), док је првостепена пресуда донета 20. децембра 2010. године, дакле после нешто више од годину дана од притварања. У погледу тога да ли су постојали разлози због којих је подноситељки уставне жалбе притвор продужен и након доношења првостепене пресуде, Уставни суд је претходно већ дао своју оцену.
Уставни суд је сагласан са наводима уставне жалбе да притвор није кривична санкција и да се не може претворити у казну и тиме попримити пенални карактер, али, при томе, указује да је приликом доношења првостепене пресуде притвор подноситељки уставне жалбе урачунат у изречену казну затвора, као и то да је она, у смислу одредбе члана 358. став 7. ЗКП, могла тражити да решењем председника већа буде упућена у установу за издржавање казне и пре правноснажности првостепене пресуде, чиме је била у позицији да непосредно утиче на дужину даљег трајања притвора.
У односу на наводе подноситељке уставне жалбе да је суд, након изицања неправноснажне пресуде, морао да јој укине притвор, сходно члану 358. став 1. ЗКП, односно да је морао, у смислу члана 133. став 3. ЗКП, да меру притвора замени блажом мером као што је мера из члана 136. ЗКП – забрана напуштања места боравка уз обавезу повременог јављања суду и одузимање путних исправа, што подноситељка сматра уставном обавезом суда из члана 31. Устава, Уставни суд је имао у виду да је, пре изрицања првостепене пресуде, притвор према подноситељки уставне жалбе био продужаван из разлога прописаних чланом 142. став 1. тач. 1) и 3) ЗКП, тако да се, управо због постојања основа из тачке 3) није ни могао заменити блажом мером. Такав услов је настао тек након изрицања првостепене пресуде, када је притвор подноситељки први пут продужен само на основу тачке 1) цитираног члана ЗКП. Међутим, из навода уставне жалбе проистиче да је предлог за замену мере притвора блажом мером постављен тек у жалби изјављеној против првостепеног решења о продужењу притвора, а Уставни суд указује да, у таквој ситуацији, другостепени суд може да одлучује само о основаности и законитости мере притвора, али није надлежан да одлучује о предлогу за замену изречене мере за обезбеђење присуства окривљене и несметано вођење кривичног поступка блажом мером. При томе, подноситељка уставне жалбе није пружила никакве доказе да је током кривичног поступка пред првостепеним судом, било претресном било ванпретресном већу, предложила замену мере притвора блажом мером. Осим тога, притвор који је одређен по тачки 1) члана 142. став 1. ЗКП се, у смислу члана 137. став 1. ЗКП, може заменити само мером јемства, као непосредно блажом мером, а не и мером забране напуштања боравишта без одобрења суда, на коју се подноситељка позива.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је утврдио да оспореним решењем није повређено право подноситељке уставне жалбе зајемчено одредбама члана 31. ст. 1. и 2. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр, 109/07 и 99/11), уставну жалбу одбио као неосновану.
7. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић