Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Видимира Ранђеловића из Књажевца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. јануара 201 2. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Видимира Ранђеловића изјављена против пресуде Окружног суда у Зајечару Гж. 863/09 од 18. маја 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Видимир Ранђеловић из Књажевца, преко пуномоћника Животе Стојановића, адвоката из Књажевца, изјавио је 14. јула 2009. године Уставном суду уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Зајечару Гж. 863/09 од 18. маја 2009. године, због повреде права на правично суђење, права на накнаду штете, права на једнаку заштиту права и на правно средство и прав а на имовину, зајемчених чланом 32. став 1, чланом 35. став 2, чланом 36. и чланом 58. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде члана 6. Европске конвенције за заштиту људс ких права и основних слобода.
У уставној жалби је наведено да је у поступку извршења покренутом по предлогу подносиоца уставне жалбе на основу веродостојне исправе , од подносиоца принудним путем незаконито наплаћена судска такса за предлог за извршење, са казненом таксом и провизијом Народне банке Србије, без спровођења редовног поступка за наплату судске таксе према подносиоцу као физичком лицу, већ је, тако, поступак наплате, односно принудне наплате вођен према радњи подносиоца „која нема правни субјективитет“. С обзиром на наведено, подносилац је пред Општинским судом у Књажевцу покренуо поступак за накнаду штете због незаконитог рада државног органа, у коме је донета и оспорена пресуда. Како је наведено у уставној жалби, овом пресудом „оправдавају се грубе грешке“ учињене доношењем решења о принудној наплати, јер је навод из образложења те пресуде да је подносилац могао да користи право жалбе против решења о принудној наплати неоснован, с обзиром на то да то решење не производи правно дејство због непостојања странке на коју гласи, а „подносилац је у односу на то решење треће лице“. У уставној жалби је, такође, наведено да другостепени суд није ниједом речју у својим разлозима ценио наводе жалбе да од подносиоца уставне жалбе суд није могао да принудно наплати судску таксу, имајући у виду члан 41. тада важећег Закона о судским таксама, чиме је подносиоцу повређено право на делотворни правни лек. Подносилац сматра да судови у парничном поступку у којем је донета и оспорена одлука, нису били непристрасни и да подносилац није уживао једнаку заштиту права као и друга парнична странка – Република Србија, што је довело до „доношења неправичних одлука“. Од Уставног суда је тражено да поништи оспорену пресуду, отклони штетне последице и утврди право подносиоца на накнаду штете.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11 ) има исту садржину као члан 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију достављену уз уставну жалбу, и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе је као власник СЗРОР „Први корак“ из Књажевца поднео Трговинском суду у Чачку предлог за извршење на основу веродостојне исправе против означеног извршног дужника. У предлогу за извршење извршни поверилац је означио текући рачун на који треба да се пренесу новчана средства дужника у поступку извршења. Трговински суд у Чачку поводом овог предлога донео је 17. јуна 2008. године решење о извршењу Ив. 737/08, а истог дана издао је и налог таксеном обвезнику „Први корак“ из Књажевца да уплати судску таксу за предлог за извршење у наведеном новчаном износу и да у року од 15 дана од дана пријема налога, достави доказ о извршеној уплати таксе. Овим налогом таксени обвезник је упозорен да ће суд покренути поступак принудне наплате судске таксе увећане за 50% на име казнене судске таксе, а на основу чл. 40. и 41. Закона о судским таксама. С обзиром на то да судска такса није уплаћена у наведеном року, Трговински суд у Чачку је 8. септембра 2008. године донео решење Ив. 737/08 о наплати судске таксе од таксеног обвезника СЗРОР „Први корак“ из Књажевца, преносом средстава са рачуна таксеног обвезника, који је достав љен у предлогу за извршење. Против овог решења није изјављена жалба.
Подносилац уставне жалбе, сматрајући да су казнена судска такса и провизија Народне банке Србије наплаћене незаконитим радом државног органа, поднео је као тужилац Општинском суду у Књажевцу тужбу против тужене Републике Србије, за накнаду штете, којом је тражио да суд обавеже тужену да му исплати наведени новчани износ, са законском затезном каматом. Пресудом Општинског суда у Књажевцу П. 22/09 од 12. фебруара 2009. године одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца. У образложењу ове пресуде наведено је да је пред Трговинским судом у Чачку покренут поступак извршења од стране СЗРОР „Први корак“ из Књажевца, чији је власник Видимир Ранђеловић, тужилац у предметном парничном поступку, те како власник одговара за све обавезе своје радње, то је, по оцени првостепеног суд, обавезан и да плати таксу која је настала подношењем предлога за извршење од стране СЗРОР „Први корак“. Такође, према оцени првостепеног суда, Трговински суд у Чачку је поступио у свему према Закону о судским таксама, с обзиром на то да је судска такса наплаћена у прописаном поступку, а казнена судска такса - јер је поверилац пропустио да у законском року плати судску таксу у основном износу, те је, на основу наведеног, тужбени захтев тужиоца неоснован.
Против ове пресуде тужилац је изјавио жалбу, наводећи да је поступак наплате судске таксе вођен према СЗРОР „Први корак“, а не према подносиоцу предлога, односно тужиоцу, те да је вођен према непостојећој странци, јер радња нема својство правног лица, и да, тако, ни налог ни решење о принудној наплати нису имали правно дејство ни према коме, као и да је поступак мога да се води само према тужиоцу као физичком лицу, у ком случају није било могуће применити одредбе о казненој судској такси.
Окружни суд у Зајечару, одлучујући о жалби тужиоца, донео је оспорену пресуду Гж. 863/09 од 18. маја 2009. године, којом је одбио као неосновану жалбу тужиоца и потврдио пресуду Општинског суда у Књажевцу П. 22/09 од 12. фебруара 2009. године. У образложењу ове пресуде наведено је да је, према налажењу Окружног суда у Зајечару, првостепени суд на правилно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право и донео правилну и закониту одлуку. Такође је наведено да се жалбени наводи тужиоца да на његово име није насловљен налог за плаћање таксе, већ да он гласи на његову радњу, не могу прихватити као правилни, јер да ли ће на доставници или налогу бити означен власник радње или сама радња није од утицаја, с обзиром на то да је одредбом члана 7. Закона о приватним предузетницима предвиђено да за обавезе које проистекну у обављању делатности радње одговара оснивач целокупном својом имовином.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац устaвне жалбе, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. став 2.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
Чланом 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода прописано је, између осталог, да свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама или о кривичној оптужби против њега, има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона.
С обзиром на то да се члан 6. став 1. Европске конвенције садржински не разликује од члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је оцену постојања истакнуте повред е вршио у односу на наведен у одредб у Устава .
Уставни суд налази да су за одлучивање о основаности уставне жалбе од значаја одредбе следећих закона:
Законом о судским таксама („Службени гласник РС“, бр. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/02, 29/04, 61/05, 116/08 и 31/09) прописано је: да ће суд, ако таксени обвезник не плати таксу у року одређеном у члану 37. овог закона, у даљем року од 15 дана о неплаћеној такси обавестити орган надлежан за послове јавних прихода на подручју на коме се налази пребивалиште, односно седиште таксеног обвезника, ради наплате таксе принудним путем, а на спису ће забележити да је наведени орган обавештен о неплаћеној такси, а уз обавештење суд је дужан да приложи доказ о томе да је обвезнику достављен налог, односно опомена о плаћању таксе, као и да ће по пријему овог обавештења, надлежни орган донети решење којим ће таксеном обвезнику наложити да у року од осам дана од дана пријема решења плати дуговану таксу као и износ од 50% висине те таксе на име казнене таксе, с тим да ће приступити принудној наплати, ако таксени обвезник у датом року не плати дуговану и казнену таксу (члан 40. ст. 1. и 3.); да ће суд, кад је таксени обвезник привредно друштво или друго правно лице, решењем утврдити износ неплаћене таксе и износ казнене таксе и решење ће ради извршења доставити банци код које се води рачун таксеног обвезника, односно организацији за принудну наплату, као и да привредно друштво или друго правно лице против овог решења може изјавити жалбу у року од осам дана од дана достављања решења, с тим да жалба не задржава наплату таксе (члан 41. ст. 1. и 2.). Одредбом става (2) тарифног броја 1 . Таксене тарифе, која је састави део овог закона, прописано је да када је у поступку пред привредним судом једна од странака физичко лице које није предузетник, плаћа се такса пред судом опште надлежности. Иста одредба садржана је и у ставу 12 тарифног броја 2, ставу 2 тарифног броја 3, као и у неким другим тарифним бројевима .
Одредбом члана 25. став 1. тачка 1) Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, број 116/08), који се примењивао у време доношења решења о извршењу и решења о принудној наплати судске таксе, било је прописано да трговински суд у првом степену суди у споровима између домаћих и страних привредних друштава, предузећа, задруга и предузетника и њихових асоцијација (привредни субјекти), у споровима који настану између привредних субјеката и других правних лица у обављању делатности привредних субјеката, па и кад је у наведеним споровима једна од странака физичко лице ако је са странком у односу материјалног супарничарства.
Одредбом члана 48. став 1. Закона о привредним друштвима („Службени гласник РС“, број 125/04) прописано је да је предузетник, у смислу овог закона, физичко лице које је регистровано и које ради стицања добити у виду занимања обавља све законом дозвољене делатности, укључујући уметничке и старе занате и послове домаће радиности.
Законом о приватним предузетницима („Службени гласник СРС“, бр. 54/89 и 9/90 и "Службени гласник РС", бр. 19/91, 46/91, 31/93, 39/93, 53/93, 67/93, 48/94, 53/95, 35/02 и 101/05) прописано је: да за обављање самосталне делатности, предузетник (у даљем тексту: оснивач радње) оснива радњу, односно одговарајући облик пословања (радионица, канцеларија, биро, сервис, агенција, студио, пансион, апотека, ординација и сл. у даљем тексту: радња) (члан 3.); да оснивач, односно оснивачи управљају радњом, односно ортачком радњом, да оснивач заступа и представља радњу (члан 6. ст. 1. и 2.); да за обавезе које проистекну у обављању делатности радње, оснивач одговара целокупном својом имовином (члан 7.).
Одредбом члана 28. став 1. тачка 2) Закона о извршном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04) прописано је да је извршни поверилац, за потребе тог закона, лице чије се потраживање остварује у поступку извршења и обезбеђења.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта садржине Уставом зајемчених права на чију се повреду подносилац уставне жалбе позива, Уставни суд је, најпре, утврдио да су о тужбеном захтеву подносиоца уставне жалбе за накнаду штете причињене незаконитим радом државног органа одлучивали надлежни судови установљени законом, да је поступак пред тим судовима спроведен применом правила меродавног процесног права, да је поступак спроведен јавно и да је у току поступка подносиоцу уставне жалбе, као тужиоцу, омогућено да јавно изнесе и образложи поднети захтев и да учествује на начин и под условима који га нису довели у неповољнији положај у односу на другу парничну странку.
Уставни суд констатује и да је подносиоцу уставне жалбе у парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе било омогућено да изјави жалбу, што је он и учинио, а на основу које је и донета оспорена пресуда. Према оцени Уставног суда, а полазећи од цитираних одредаба меродавних материјалних прописа, Окружни суд у Зајечару је дао уставноправно прихватљиво образложење оспорене одлуке када је одбио као неосновану жалбу овде подносиоца уставне жалбе и потврдио пресуду Општинског суда у Књажевцу, којом је одбијен тужбени захтев тужиоца као неоснован, с обзиром на то да тај суд није нашао да је поступање Трговинског суда у Чачку у означеном извршном поступку било незаконито . При томе је указано да је против решења о принудној наплати подносилац могао да изјави жалбу и у том поступку тражи да се преиспита законитост донетог решења, што он није учинио. Ово стога што поверилац у извршном поступку у коме се тражи извршење на основу веродостојне исправе, може бити само привредни субјект, јер је и такво потраживање проистекло у обављању привредне делатности, те је стога и био надлежан у то време Трговински суд. Међутим, независно од тога што је привредни субјект у конкретном случају предузетник, који је према законској дефиницији физичко лице које ради стицања добити обавља у виду занимања дозвољену делатност, у одређеним ситуацијама, као што је и ова, предузетник, сагласно цитираним и другим законским одредбама, има положај као и остали привредни субјекти а који су правна лица, те се и на предузетника примењују правила која важе и за правна лица.
У погледу навода уставне жалбе да подносилац није имао делотворан правни лек, Уставни суд наглашава да појам „делотворни правни лек“ не значи да коришћење одређеног правног средства мора да резултира позитивним исходом за онога ко га користи, већ подразумева, између осталог, да надлежни органи имају овлашћења да, уколико прихвате подносиочеве суштинске аргументе, измене у његову корист одлуку коју оспорава. У конкретном случају, чињеница да правно средство које је подносилац користио није довело до позитивног исхода за њега, сама по себи не представља кршење права на делотворан правни лек.
Уставни суд је, такође, констатовао да у наводима уставне жалбе није образложена повреда на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, као и да се наводи о повредама права на накнаду штете и на имовину заправо заснивају на повреди права на правично суђење, које је Суд ценио.
6. Пoлазећи од свега наведеног, Уставни суд је утврдио да су неосновани наводи уставне жалбе да су оспореном пресудом Окружног суда у Зајечару Гж. 863/09 од 18. маја 2009. године подносиоцу повређена наведена Уставом зајемчених права, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио ову уставну жалбу.
На основу изнетог и одредаба члана 46б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби је наведено да је у поступку извршења покренутом по предлогу подносиоца уставне жалбе на основу веродостојне исправе , од подносиоца принудним путем незаконито наплаћена судска такса за предлог за извршење, са казненом таксом и провизијом Народне банке Србије, без спровођења редовног поступка за наплату судске таксе према подносиоцу као физичком лицу, већ је, тако, поступак наплате, односно принудне наплате вођен према радњи подносиоца „која нема правни субјективитет“. С обзиром на наведено, подносилац је пред Општинским судом у Књажевцу покренуо поступак за накнаду штете због незаконитог рада државног органа, у коме је донета и оспорена пресуда. Како је наведено у уставној жалби, овом пресудом „оправдавају се грубе грешке“ учињене доношењем решења о принудној наплати, јер је навод из образложења те пресуде да је подносилац могао да користи право жалбе против решења о принудној наплати неоснован, с обзиром на то да то решење не производи правно дејство због непостојања странке на коју гласи, а „подносилац је у односу на то решење треће лице“. У уставној жалби је, такође, наведено да другостепени суд није ниједом речју у својим разлозима ценио наводе жалбе да од подносиоца уставне жалбе суд није могао да принудно наплати судску таксу, имајући у виду члан 41. тада важећег Закона о судским таксама, чиме је подносиоцу повређено право на делотворни правни лек. Подносилац сматра да судови у парничном поступку у којем је донета и оспорена одлука, нису били непристрасни и да подносилац није уживао једнаку заштиту права као и друга парнична странка – Република Србија, што је довело до „доношења неправичних одлука“. Од Уставног суда је тражено да поништи оспорену пресуду, отклони штетне последице и утврди право подносиоца на накнаду штете.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11 ) има исту садржину као члан 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију достављену уз уставну жалбу, и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе је као власник СЗРОР „Први корак“ из Књажевца поднео Трговинском суду у Чачку предлог за извршење на основу веродостојне исправе против означеног извршног дужника. У предлогу за извршење извршни поверилац је означио текући рачун на који треба да се пренесу новчана средства дужника у поступку извршења. Трговински суд у Чачку поводом овог предлога донео је 17. јуна 2008. године решење о извршењу Ив. 737/08, а истог дана издао је и налог таксеном обвезнику „Први корак“ из Књажевца да уплати судску таксу за предлог за извршење у наведеном новчаном износу и да у року од 15 дана од дана пријема налога, достави доказ о извршеној уплати таксе. Овим налогом таксени обвезник је упозорен да ће суд покренути поступак принудне наплате судске таксе увећане за 50% на име казнене судске таксе, а на основу чл. 40. и 41. Закона о судским таксама. С обзиром на то да судска такса није уплаћена у наведеном року, Трговински суд у Чачку је 8. септембра 2008. године донео решење Ив. 737/08 о наплати судске таксе од таксеног обвезника СЗРОР „Први корак“ из Књажевца, преносом средстава са рачуна таксеног обвезника, који је достав љен у предлогу за извршење. Против овог решења није изјављена жалба.
Подносилац уставне жалбе, сматрајући да су казнена судска такса и провизија Народне банке Србије наплаћене незаконитим радом државног органа, поднео је као тужилац Општинском суду у Књажевцу тужбу против тужене Републике Србије, за накнаду штете, којом је тражио да суд обавеже тужену да му исплати наведени новчани износ, са законском затезном каматом. Пресудом Општинског суда у Књажевцу П. 22/09 од 12. фебруара 2009. године одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца. У образложењу ове пресуде наведено је да је пред Трговинским судом у Чачку покренут поступак извршења од стране СЗРОР „Први корак“ из Књажевца, чији је власник Видимир Ранђеловић, тужилац у предметном парничном поступку, те како власник одговара за све обавезе своје радње, то је, по оцени првостепеног суд, обавезан и да плати таксу која је настала подношењем предлога за извршење од стране СЗРОР „Први корак“. Такође, према оцени првостепеног суда, Трговински суд у Чачку је поступио у свему према Закону о судским таксама, с обзиром на то да је судска такса наплаћена у прописаном поступку, а казнена судска такса - јер је поверилац пропустио да у законском року плати судску таксу у основном износу, те је, на основу наведеног, тужбени захтев тужиоца неоснован.
Против ове пресуде тужилац је изјавио жалбу, наводећи да је поступак наплате судске таксе вођен према СЗРОР „Први корак“, а не према подносиоцу предлога, односно тужиоцу, те да је вођен према непостојећој странци, јер радња нема својство правног лица, и да, тако, ни налог ни решење о принудној наплати нису имали правно дејство ни према коме, као и да је поступак мога да се води само према тужиоцу као физичком лицу, у ком случају није било могуће применити одредбе о казненој судској такси.
Окружни суд у Зајечару, одлучујући о жалби тужиоца, донео је оспорену пресуду Гж. 863/09 од 18. маја 2009. године, којом је одбио као неосновану жалбу тужиоца и потврдио пресуду Општинског суда у Књажевцу П. 22/09 од 12. фебруара 2009. године. У образложењу ове пресуде наведено је да је, према налажењу Окружног суда у Зајечару, првостепени суд на правилно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право и донео правилну и закониту одлуку. Такође је наведено да се жалбени наводи тужиоца да на његово име није насловљен налог за плаћање таксе, већ да он гласи на његову радњу, не могу прихватити као правилни, јер да ли ће на доставници или налогу бити означен власник радње или сама радња није од утицаја, с обзиром на то да је одредбом члана 7. Закона о приватним предузетницима предвиђено да за обавезе које проистекну у обављању делатности радње одговара оснивач целокупном својом имовином.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац устaвне жалбе, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. став 2.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
Чланом 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода прописано је, између осталог, да свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама или о кривичној оптужби против њега, има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона.
С обзиром на то да се члан 6. став 1. Европске конвенције садржински не разликује од члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је оцену постојања истакнуте повред е вршио у односу на наведен у одредб у Устава .
Уставни суд налази да су за одлучивање о основаности уставне жалбе од значаја одредбе следећих закона:
Законом о судским таксама („Службени гласник РС“, бр. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/02, 29/04, 61/05, 116/08 и 31/09) прописано је: да ће суд, ако таксени обвезник не плати таксу у року одређеном у члану 37. овог закона, у даљем року од 15 дана о неплаћеној такси обавестити орган надлежан за послове јавних прихода на подручју на коме се налази пребивалиште, односно седиште таксеног обвезника, ради наплате таксе принудним путем, а на спису ће забележити да је наведени орган обавештен о неплаћеној такси, а уз обавештење суд је дужан да приложи доказ о томе да је обвезнику достављен налог, односно опомена о плаћању таксе, као и да ће по пријему овог обавештења, надлежни орган донети решење којим ће таксеном обвезнику наложити да у року од осам дана од дана пријема решења плати дуговану таксу као и износ од 50% висине те таксе на име казнене таксе, с тим да ће приступити принудној наплати, ако таксени обвезник у датом року не плати дуговану и казнену таксу (члан 40. ст. 1. и 3.); да ће суд, кад је таксени обвезник привредно друштво или друго правно лице, решењем утврдити износ неплаћене таксе и износ казнене таксе и решење ће ради извршења доставити банци код које се води рачун таксеног обвезника, односно организацији за принудну наплату, као и да привредно друштво или друго правно лице против овог решења може изјавити жалбу у року од осам дана од дана достављања решења, с тим да жалба не задржава наплату таксе (члан 41. ст. 1. и 2.). Одредбом става (2) тарифног броја 1 . Таксене тарифе, која је састави део овог закона, прописано је да када је у поступку пред привредним судом једна од странака физичко лице које није предузетник, плаћа се такса пред судом опште надлежности. Иста одредба садржана је и у ставу 12 тарифног броја 2, ставу 2 тарифног броја 3, као и у неким другим тарифним бројевима .
Одредбом члана 25. став 1. тачка 1) Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, број 116/08), који се примењивао у време доношења решења о извршењу и решења о принудној наплати судске таксе, било је прописано да трговински суд у првом степену суди у споровима између домаћих и страних привредних друштава, предузећа, задруга и предузетника и њихових асоцијација (привредни субјекти), у споровима који настану између привредних субјеката и других правних лица у обављању делатности привредних субјеката, па и кад је у наведеним споровима једна од странака физичко лице ако је са странком у односу материјалног супарничарства.
Одредбом члана 48. став 1. Закона о привредним друштвима („Службени гласник РС“, број 125/04) прописано је да је предузетник, у смислу овог закона, физичко лице које је регистровано и које ради стицања добити у виду занимања обавља све законом дозвољене делатности, укључујући уметничке и старе занате и послове домаће радиности.
Законом о приватним предузетницима („Службени гласник СРС“, бр. 54/89 и 9/90 и "Службени гласник РС", бр. 19/91, 46/91, 31/93, 39/93, 53/93, 67/93, 48/94, 53/95, 35/02 и 101/05) прописано је: да за обављање самосталне делатности, предузетник (у даљем тексту: оснивач радње) оснива радњу, односно одговарајући облик пословања (радионица, канцеларија, биро, сервис, агенција, студио, пансион, апотека, ординација и сл. у даљем тексту: радња) (члан 3.); да оснивач, односно оснивачи управљају радњом, односно ортачком радњом, да оснивач заступа и представља радњу (члан 6. ст. 1. и 2.); да за обавезе које проистекну у обављању делатности радње, оснивач одговара целокупном својом имовином (члан 7.).
Одредбом члана 28. став 1. тачка 2) Закона о извршном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04) прописано је да је извршни поверилац, за потребе тог закона, лице чије се потраживање остварује у поступку извршења и обезбеђења.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта садржине Уставом зајемчених права на чију се повреду подносилац уставне жалбе позива, Уставни суд је, најпре, утврдио да су о тужбеном захтеву подносиоца уставне жалбе за накнаду штете причињене незаконитим радом државног органа одлучивали надлежни судови установљени законом, да је поступак пред тим судовима спроведен применом правила меродавног процесног права, да је поступак спроведен јавно и да је у току поступка подносиоцу уставне жалбе, као тужиоцу, омогућено да јавно изнесе и образложи поднети захтев и да учествује на начин и под условима који га нису довели у неповољнији положај у односу на другу парничну странку.
Уставни суд констатује и да је подносиоцу уставне жалбе у парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе било омогућено да изјави жалбу, што је он и учинио, а на основу које је и донета оспорена пресуда. Према оцени Уставног суда, а полазећи од цитираних одредаба меродавних материјалних прописа, Окружни суд у Зајечару је дао уставноправно прихватљиво образложење оспорене одлуке када је одбио као неосновану жалбу овде подносиоца уставне жалбе и потврдио пресуду Општинског суда у Књажевцу, којом је одбијен тужбени захтев тужиоца као неоснован, с обзиром на то да тај суд није нашао да је поступање Трговинског суда у Чачку у означеном извршном поступку било незаконито . При томе је указано да је против решења о принудној наплати подносилац могао да изјави жалбу и у том поступку тражи да се преиспита законитост донетог решења, што он није учинио. Ово стога што поверилац у извршном поступку у коме се тражи извршење на основу веродостојне исправе, може бити само привредни субјект, јер је и такво потраживање проистекло у обављању привредне делатности, те је стога и био надлежан у то време Трговински суд. Међутим, независно од тога што је привредни субјект у конкретном случају предузетник, који је према законској дефиницији физичко лице које ради стицања добити обавља у виду занимања дозвољену делатност, у одређеним ситуацијама, као што је и ова, предузетник, сагласно цитираним и другим законским одредбама, има положај као и остали привредни субјекти а који су правна лица, те се и на предузетника примењују правила која важе и за правна лица.
У погледу навода уставне жалбе да подносилац није имао делотворан правни лек, Уставни суд наглашава да појам „делотворни правни лек“ не значи да коришћење одређеног правног средства мора да резултира позитивним исходом за онога ко га користи, већ подразумева, између осталог, да надлежни органи имају овлашћења да, уколико прихвате подносиочеве суштинске аргументе, измене у његову корист одлуку коју оспорава. У конкретном случају, чињеница да правно средство које је подносилац користио није довело до позитивног исхода за њега, сама по себи не представља кршење права на делотворан правни лек.
Уставни суд је, такође, констатовао да у наводима уставне жалбе није образложена повреда на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, као и да се наводи о повредама права на накнаду штете и на имовину заправо заснивају на повреди права на правично суђење, које је Суд ценио.
6. Пoлазећи од свега наведеног, Уставни суд је утврдио да су неосновани наводи уставне жалбе да су оспореном пресудом Окружног суда у Зајечару Гж. 863/09 од 18. маја 2009. године подносиоцу повређена наведена Уставом зајемчених права, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио ову уставну жалбу.
На основу изнетог и одредаба члана 46б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић