Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Добросава Гаврића из Лознице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 13. октобра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Добросава Гаврића изјављена против пресуде Врховног суда Србије Кзп. 299/08 од 18. марта 2009. године.
2. Одбацује се уставна жалба Добросава Гаврића изјављена против пресуде Врховног суда Србије Кж. 1056/07 од 13. новембра 2007. године и пресуде Окружног суда у Београду К. 715/02 од 9. октобра 2006. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Добросав Гаврић из Лознице је 10. јула 2009. године, преко пуномоћника Вељка Делибашића, адвоката из Београда, изјавио Уставном суду уставну жалбу против пресуда наведених у изреци због повреде права на правну сигурност у казненом праву, из члана 34. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи да је правноснажном пресудом Окружног суда у Београду К. 715/02 од 9. октобра 2006. године оглашен кривим због кривичног дела тешко убиство из члана 114. став 1. тач. 3) и 9) Кривичног законика и осуђен на казну затвора у трајању од 35 година. Подносилац истиче да је у време извршења кривичног дела, 15. јануара 2000. године, на снази био Кривични закон Републике Србије из 1977. године који је у члану 2а став 4. прописивао да се за кривична дела за која је предвиђена смртна казна, може изрећи казна затвора од 20 година, а да је чланом 47. став 2. истог закона било прописано да се за кривично дело за које је осуђен подносилац уставне жалбе може изрећи казна затвора од најмање 10 година или смртна казна. Даље наводи да је у време извршења кривичног дела, истовремено на снази био и Кривични закон СРЈ који је у члану 7. прописивао да одредбе општег дела овог закона важе за сва дела из овог закона и закона република, па тако, по мишљењу подносиоца уставне жалбе, и за дело из члана 47. став 2. републичког закона, те да су у члану 34. овог савезног закона биле прописане казне које се могу изрећи учиниоцима кривичних дела, и то: смртна казна, ако је прописана законом републике, казна затвора и новчана казна. Подносилац посебно истиче да је изменама и допунама савезног закона од 9. новембра 2001. године измењен члан 34. овог закона, тако што је брисана тачка 1) овог члана, односно смртна казна, што, по мишљењу подносиоца уставне жалбе, даље значи да се од дана ступања на снагу ових измена савезног закона, могла учиниоцу кривичног дела изрећи казна затвора или новчана казна, али не и смртна казна, без обзира што је остала прописана републичким Криивчник законом.
Имајући у виду наведену одредбу члана 2а став 4. републичког закона којом је било прописано да за кривична дела за која је прописана смртна казна суд може изрећи казну затвора од 20 година, као и чињеницу да се од 9. новембра 2001. године, ступањем на снагу измена савезног закона, за кривично дело за које је осуђен подносилац, више није могла изрећи смртна казна, подносилац уставне жалбе сматра да се за ово кривично дело није могла изрећи ни казна затвора од 20 година. Наводи да је након укидања смртне казне, тј. од 9. новембра 2001. године, за кривично дело за које је он осуђен могла изрећи казна затвора до 15 година, а да је 1. марта 2003. године републичким законом прописана казна од 40 година затвора, при чему посебно истиче да је у међувремену, важио тзв. „међузакон“ који је, по његовом мишљењу, најблажи за њега и по коме се за кривично дело за које је он осуђен, казна затвора кретала у распону од 10 до 15 година. Подносилац сматра да приликом доношења оспорене првостепене пресуде, Окружни суд у Београду није узео у обзир наведене чињенице и није применио закон који је најблажи за подносиоца уставне жалбе, будући да га је осудио на казну затвора од 30 година.
Подносилац уставне жалбе даље наводи да и Врховни суд Србије, одлучујући о жалби против оспорене првостепене пресуде, „наведене чињенице није узео у обзир“, јер је оспореном пресудом Кж. 1056/07 од 13. новембра 2007. године преиначио првостепену пресуду и подносиоца осудио на казну затвора од 35 година. У уставној жалби се наводи и то да Врховни суд Србије „исте чињенице није узео у обзир“ приликом доношења оспорене пресуде Кзп. 299/08 од 18. марта 2009. године. Предлаже се да Уставни суд утврди повреду права из члана 34. ст. 1. и 2. Устава и поништи оспорене пресуде.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене пресуде Окружног суда у Београду К. 715/02 од 9. октобра 2006. године, Врховног суда Србије Кж. 1056/07 од 13. новембра 2007. године и Врховног суда Србије Кзп. 299/08 од 18. марта 2009. године и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Против подносиоца уставне жалбе и још седам лица вођен је кривични поступак пред Окружним судом у Београду у предмету К. 715/02, који је правноснажно окончан.
Оспореном пресудом Окружног суда у Београду К. 715/02 од 9. октобра 2006. године, поред осталог, окривљени Добросав Гаврић, овде подносилац уставне жалбе, је оглашен кривим због извршења кривичног дела тешко убиство из члана 114. став 1. тач. 3) и 9) Кривичног законика и осуђен на казну затвора у трајању од 30 година.
Оспореном пресудом Врховног суда Србије Кж. 1056/07 од 13. новембра 2007. године, ставом другим изреке, уважена је жалба Окружног јавног тужилаштва у Београду и преиначена пресуда Окружног суда у Београду К. 715/02 од 9. октобра 2006. године у погледу одлуке о казни у односу на окривљеног Добросава Гаврића, тако што је Врховни суд Србије овог оптуженог за кривично дело тешко убиство из члана 114. став 1. тач. 3) и 9) Кривичног законика за које је оглашен кривим том пресудом, осудио на казну затвора у трајању од 35 година.
Оспореном пресудом Врховног суда Србије Кзп. 299/08 од 18. марта 2009. године, поред осталог, одбијен је захтев браниоца осуђеног Добросава Гаврића за испитивање законитости правноснажне пресуде Окружног суда у Београду К. 715/02 од 9. октобра 2006. године и пресуде Врховног суда Србије Кж. 1056/07 од 13. новембра 2007. године. У образложењу ове пресуде, Врховни суд Србије је, поред осталог, навео „да пре свега имајући у виду да је од извршења кривичног дела, то јест од 15. јануара 2000. године, кривични закон више пута мењан, поставља се питање блажег закона, имајући у виду императивну одредбу члана 5. став 2. Кривичног законика (члан 4. став 2. Кривичног закона Савезне Републике Југославије) која налаже да ако је после извршења кривичног дела измењен закон, једном или више пута, примениће се закон који је најблажи за учиниоце“. Врховни суд Србије је нашао да су судови у редовном поступку правилно закључили да је најблажи закон који се има применити на оптужене, дакле и на подносиоца уставне жалбе, Кривични законик који је ступио на снагу 1. јануара 2006. године. Образлажући овакав став, Врховни суд Србије је детаљно изнео све измене у кривичном законодавству Савезне Републике Југославије и Републике Србије у вези са смртном казном и казном затвора, које кривичне санкције су алтернативно биле прописане за најтежа кривична дела и најтеже облике тешких кривичних дела. Након извршене анализе свих измена кривичног законодавства, Врховни суд Србије је закључио да је у кривичном законодавству Републике Србије смртна казна била непрекидно прописана све до 1. марта 2002. године, када је дефинитивно укинута и замењена казном затвора од 40 година, која је била прописана и за кривично дело које је подносиоцу уставне жалбе оптужницом стављено на терет. Пошто је чланом 114. важећег Кривичног законика за ово кривично дело као максимална предвиђена казна затвора од 30 до 40 година, Врховни суд Србије је нашао да је то најблажи закон који се мора применити на извршиоце предметног кривичног дела, односно „да су судови у редовном поступку правилно применили Кривични закон када су дела оптужених правно оценили према одредбама Кривичног законика“.
4. Одредбама члана 34. Устава зајемчено је да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена (став 1.), да се казне одређују према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев кад је каснији пропис повољнији за учиниоца и да се кривична дела и кривичне санкције одређују законом (став 2.).
Чланом 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног аката, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07 и 122/08), који је важио у време доношења оспорених одлука, било је прописано: да овај законик утврђује правила са циљем да нико невин не буде осуђен, а да се учиниоцу кривичног дела изрекне кривична санкција под условима које предвиђа кривични закон и на основу законито спроведеног поступка (члан 1.); да судови суде у границама своје стварне надлежности одређене законом (члан 23.); да окривљени који је правноснажно осуђен на безусловну казну затвора или малолетничког затвора може поднети захтев за испитивање законитости правноснажне пресуде због повреде закона у случајевима предвиђеним овим закоником (члан 428. став 1.); да о захтеву за испитивање законитости правноснажне пресуде решава суд одређен законом (члан 429.).
Кривичним закоником Републике Србије („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05 и 107/05), који је ступио на снагу 1. јануара 2006. године и који је важио у време доношења оспорених пресуда, прописано је: да никоме не може бити изречена казна или друга кривична санкција за дело које пре него што је учињено законом није било одређено као кривично дело, нити му се може изрећи казна или друга кривична санкција која законом није била прописана пре него што је кривично дело учињено (члан 1.); да се на учиниоца кривичног дела примењује закон који је важио у време извршења кривичног дела, а ако је после извршења кривичног дела измењен закон, једном или више пута, примениће се закон који је најблажи за учиниоца (члан 5. ст. 1. и 2.); да ако више лица учествовањем у радњи извршења са умишљајем или из нехата заједнички изврше кривично дело, или остварујући заједничку одлуку другом радњом са умишљајем битно допринесу извршењу кривичног дела, свако од њих казниће се казном прописаном за то дело (члан 33.); да казна затвора не може бити краћа од тридесет дана нити дужа од двадесет година и да се за најтежа кривична дела и најтеже облике тешких кривичних дела може уз казну из става 1. овог члана изузетно прописати и казна затвора од тридесет до четрдесет година, као и да се казна затвора од тридесет до четрдесет година изриче на пуне године (члан 45. ст. 1. и 3.).
Кривично дело убиство прописано је чланом 113. Кривичног законика - да ко другог лиши живота, казниће се затвором од пет до петнаест година, а кривично дело тешко убиство чланом 114. истог законика, у чијем је ставу 1, пре последњих измена, било прописано да ће се казнити затвором најмање десет година или затвором од тридесет до четрдесет година ко другог лиши живота и при том са умишљајем доведе у опасност живот још неког лица (тачка 3)) и ко са умишљајем лиши живота више лица, а не ради се о убиству на мах, убиству детета при порођају или убиству из самилости (тачка 9)).
Кривичним законом Републике Србије ("Службени гласник СРС", бр. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 и 21/90 и "Службени гласник РС", бр. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95 и 44/98), који је важио у време извршења кривичног дела за које је подносилац уставне жалбе осуђен, било је прописано: да се смртна казна не може прописати као једина главна казна за одређено кривично дело, да се смртна казна може изрећи само за најтеже случајеве тешких кривичних дела за која је законом прописана и да за кривична дела за која је прописана смртна казна, суд може изрећи казну затвора од 20 година (члан 2а ст. 1, 3. и 4.); да ко другог лиши живота, казниће се затвором најмање пет година (члан 47. став 1.); да ће се затвором најмање десет година или смртном казном казнити ко другог лиши живота и при том са умишљајем доведе у опасност живот још неког лица (члан 47. став 2. тачка 3)) и да ће се затвором најмање десет година или смртном казном казнити ко са умишљајем лиши живота више лица а не ради се о убиству на мах или убиству детета при порођају (члан 47. став 2. тачка 6)).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта садржине зајемченог права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. ст. 1. и 2. Устава, а полазећи од претходно утврђених чињеница и околности, те одредаба наведених закона, Уставни суд је утврдио следеће:
У време доношења оспорених пресуда важио је Кривични законик, који је ступио на снагу 1. јануара 2006. године и применом тог закона подносилац уставне жалбе је оглашен кривим због извршења кривичног дела тешко убиство из члана 114. став 1. тач. 3) и 9) и осуђен на казну затвора у трајању од 35 година, док је кривично дело за које је подносилац уставне жалбе осуђен извршено 15. јануара 2000. године, када су на снази били Кривични закон Републике Србије и Кривични закон Савезне Републике Југославије.
Полазећи од уставне одредбе да се казне одређују према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев када је каснији пропис повољнији за учиниоца, те цитираних одредаба кривичних закона и навода подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је нашао да се основано поставља уставноправно питање који је закон и из којих разлога у конкретном случају био повољнији за подносиоца уставне жалбе.
Уставни суд је пошао од чињенице да је подносилац уставне жалбе оптужен, а након спроведеног кривичног поступка и осуђен, јер је заједно са М.Ђ.и Д.Н, као саизвршилац, са умишљајем лишио живота Ж.Р, М.М. и Д.Г, односно да је извршио кривично дело тешко убиство.
Обележје овог кривичног дела у време извршења било је прописано чланом 47. став 2. тач. 3) и 6) Кривичног закона Републике Србије - „ко другог лиши живота и при том са умишљајем доведе у опасност живот још неког лица“ и „ ко са умишљајем лиши живота више лица а не ради се о убиству на мах или убиству детета при порођају“, а у време доношења оспорених пресуда чланом 114. став 1. тач. 3) и 9) Кривичног законика – „ко другог лиши живота и при том са умишљајем доведе у опасност живот још неког лица“ и „ко са умишљајем лиши живота више лица, а не ради се о убиству на мах, убиству детета при порођају или убиству из самилости“.
Из наведеног, по оцени Уставног суда, несумњиво произлази да је биће кривичног дела за које је подносилац уставне жалбе оптужен, а потом и осуђен, било прописано и Кривичним законом Републике Србије и Кривичним закоником, тако да наводи подносиоца о повреди права из члана 34. став 1. Устава, односно да кривично дело за које је осуђен није било прописано у време извршења кривичног дела, нису основани. Сам назив дела, у терминолошком смислу - убиство (његов тежи, односно квалификовани облик) или тешко убиство, није од значаја за утврђење да ли је ово кривично дело и у време извршења било законом прописано као кривично дело, јер су сва обележја која чине биће овог дела била потпуно исто одређена и у време извршења дела и у време пресуђења. С тим у вези, Уставни суд указује и на праксу Европског суда за људска права о питању општег принципа кажњавања само на основу закона (члан 7. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода), односно на стандард да се само „јасно установљеним“ законом може установити кривично дело и прописати казна (види: Одлуку Европског суда за људска права у предмету Coëme и други против Белгије од 22. јуна 2000. године, представка бр. 32492/96, 32547/96, 32548/96, 33209/96 и 33210/96, став 145. и Одлуку Европског суда за људска права у предмету Kononov и против Летоније од 17. маја 2010. године, представка број 36376/04, став 185.)
Стога је Уставни суд оценио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право из члана 34. став 1. Устава.
Оцењујући основаност навода уставне жалбе о повреди права из члана 34. став 2. Устава, Уставни суд је констатовао да је у време извршења предметног кривичног дела, Кривичним законом Републике Србије за кривично дело из члана 47. став 2. тач. 3) и 6) Кривичног закона Републике Србије била предвиђена казна затвора од најмање десет година или смртна казна, док је у време доношења оспорених пресуда, Кривичним закоником за кривично дело из члана 114. став 1. тач. 3) и 9) била предвиђена казна затвора од најмање десет година или од тридесет до четрдесет година.
Дакле, из изнетог произлази да казна од 35 година затвора, на коју је подносилац уставне жалбе правноснажно осуђен, као таква, није била прописана у време извршења овог дела.
Међутим, Уставни суд је утврдио да је Кривични законик из 2005. године, који је ступио на снагу 1. јануара 2006. године, онај закон који је, у конкретном случају, повољнији за подносиоца уставне жалбе као учиниоца кривичног дела. Ово из разлога што је чланом 5. став 1. Кривичног законика прописано да се на учиниоца кривичног дела примењује закон који је важио у време извршења кривичног дела, а ставом 2. истог члана је прописано да ако је после извршења кривичног дела измењен закон, једном или више пута, примениће се закон који је најблажи за учиниоца.
Подносилац уставне жалбе је осуђен за кривично дело извршено у јануару 2000. године, када је важио Кривични закон Републике Србије и када је за кривично дело убиство (квалификован облик) из члана 47. став 2. тач. 3) и 6) била запрећена казна затвора у трајању од најмање 10 година или смртна казна. Чланом 2а истог Закона била је прописана смртна казна као кривична санкција и, поред осталог, било је предвиђено да се смртна казна не може прописати као једина главна казна за одређено кривично дело (став 1.), да се може изрећи само за најтеже случајеве тешких кривичних дела за које је законом прописана (став 3.) и да за кривична дела за која је прописана смртна казна, суд може изрећи казну затвора од 20 година (став 3.). Цитиране одредбе Кривичног закона Републике Србије важиле су све до измена објављених у "Службеном гласнику РС", број 10/02 од 1. марта 2002. године, када је члан 2а брисан, а одредбе члана 47. став 2. тачка 6) измењене тако што је за ово дело запрећена казна затвора од најмање десет година или затвор од 40 година.
Савезним кривичним законом који је важио у време извршења кривичног дела ("Службени лист СФРЈ", бр. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 и 54/90 и "Службени лист СРЈ", бр. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93 и 24/94), није била прописана смртна казна, јер је изменама објављеним у „Службеном листу СРЈ“, број 37/93 брисана, али је остала могућност изрицања смртне казне „када је прописана Законом Републике“. После извршења кривичног дела, 17. новембра 2001. године, ступио је на снагу Закон о изменама и допунама Кривичног закона СРЈ, којим је прописано да се брише тачка 1. члана 34. КЗЈ којом је било прописано да се смртна казна може изрећи када је прописана законом републике, затим је прописано да затвор не може бити краћи од 30 дана ни дужи од 15 година, а да се за најтежа кривична дела и најтеже облике кривичних дела може прописати казна затвора од 40 година и да се ова казна може прописати само уз казну затвора од 15 година.
Из наведеног произлази да се након ступања на снагу Закона о изменама и допунама Кривичног закона СРЈ, више није могла изрећи смртна казна и казна затвора у трајању од 20 година, али и да је одредба члана 2а Кривичног закона Републике Србије, која је предвиђала смртну казну као кривичну санкцију, важила све до измена објављених у "Службеном гласнику Републике Србије" број 10/02 од 1. марта 2002. године, када је овај члан брисан и када је за она дела за која је била прописана смртна казна тада прописана посебна казна затвора у трајању од 40 година, тако да је за кривично дело убиство (квалификован облик) из члана 47. став 2. тач. 3) и 6) Кривичног закона Републике Србије било предвиђено да се учиниоцу може изрећи казна затвора од 40 година. Како је у време доношења оспорених пресуда Кривичним закоником, и то чланом 114. став 1. тач. 3) и 9), било предвиђено да ће се учинилац казнити затвором најмање 10 година или затвором од 30 до 40 година, то, по оцени Уставног суда, из свих ових законских одредаба произлази да је за подносиоца уставне жалбе најблажи управо Кривични законик, који је и примењен код изрицања кривичне санкције, јер исти не предвиђа смртну казну, нити као посебну казну предвиђа затвор само у трајању од 40 година, већ као посебну казну прописује затвор у распону од 30 до 40 година, при чему је подносилац и осуђен на ову посебну затворску казну, уведену за најтеже облике тешких кривичних дела, у трајању од 35 година.
Како је смртна казна у Кривичном закону Републике Србије била прописана у непрекидном трајању све до 1. марта 2002. године, дакле постојала је и у време извршења предметног кривичног дела, а била је прописана и за дело за које је подносилац оптужен и потом осуђен, то је Уставни суд утврдио да је за подносиоца уставне жалбе без сумње блажи Кривични законик који смртну казну, као најтежу у систему кривичних санкција, не предвиђа. Свака казна затвора је, по оцени Суда, увек блажа од смртне казне, јер је живот основна вредност сваког човека и посебан је предмет заштите како уставних, тако и кривичноправних норми.
Такође, Уставни суд указује да концепт кривичног законодавства Републике Србије до 1. марта 2002. године није предвиђао постојање дуготрајног затвора, већ је за најтежа кривична дела прописивао смртну казну. С тим у вези, Уставни суд констатује да се једна кривична санкција прописана одређеним законом не може одвојити од циља који се жели постићи законодавно - кривичном политиком у време важења тог закона, те да би „отклањање“ једне, најстрожије кривичне санкције и истовремена примена друге, знатно блаже кривичне санкције, у суштини оставила неадекатно санкционисана најтежа кривична дела.
Због свега наведеног, Уставни суд налази да подносиоцу уставне жалбе није повређено право зајемчено одредбом члана 34. став 2. Устава.
Следом изнетог, Уставни суд је, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио као неосновану уставну жалбу подносиоца изјављену против пресуде Врховног суда Србије Кзп. 299/08 од 18. марта 2009. године и одлучио као у тачки 1. изреке.
6. У односу на оспорене пресуде Окружног суда у Београду К. 715/02 од 9. октобра 2006. године и Врховног суда Србије Кж. I. 1056/07 од 13. новембра 2007. године, Уставни суд је утврдио да су пресуду Врховног суда Србије Кж. I. 1056/07 од 13. новембра 2007. године, донету по жалби као правном средству којим се исцрпљује редован правни пут у кривичном поступку пре изјављивања уставне жалбе, подносилац уставне жалбе и његов бранилац примили најкасније у мају 2008. године, јер се Републички јавни тужилац у поднеску од 27. маја 2008. године изјаснио да неће давати одговор на поднете захтеве за испитивање законитости правноснажне пресуде. Како је уставна жалба изјављена 10. јула 2009. године, дакле по истеку рока од 30 дана од дана достављања оспорене другостепене пресуде, прописаног у члану 84. став 1. Закона о Уставном суду, Суд је уставну жалбу у овом делу одбацио као неблаговремену, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона, и одлучио као у тачки 2. изреке.
Овакав став Уставни суд је заузео у Одлуци Уж – 969/2009 од 24. марта 2010. године.
7. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић