Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Анке Милутиновић из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. децембра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Анке Милутиновић изјављена против пресуде Окружног суда у Новом Саду Гж. 1994/2008 од 23. октобра 2008. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. II 130/2009 од 9. jула 2009. године, због повреде права на правично суђење и права на рад зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 60. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Анкa Милутиновић из Новог Сада је 6. октобра 2009. године, преко пуномоћника, Браниславе Китановић Башић, адвоката из Новог Сада, изјавила уставну жалбу против пресуда наведених у изреци, због повреде начела о забрани дискриминације из члана 21. став 1. Устава Републике Србије, повреде права на људско достојанство које се јемчи чланом 23. Устава, права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и права на рад из члана 60. ст. 1. и 3. Устава.
Подноситељка у уставној жалби наводи да из оспорених пресуда произлази да је њој престао радни однос јер су послови које је обављала укинути и јер је са послодавцем закључила споразум којим се сагласила са престанком радног односа. По мишљењу подноситељке, другостепени и ревизијски суд су из изведених доказа извели погрешан закључак, јер је она обављала послове фактурисања, а како је тужени послодавац производно привредно друштво, „немогуће је укинути послове фактурисања“. Подноситељка даље наводи: да је „на послове“ које је пре реорганизације обављала код туженог „доведено треће лице“, које није имало квалификације за обављање тих послова, а да је она имала искуство стечено радом на тим пословима. Подноситељка истиче да није потписала споразум којим јој престаје радни однос, него споразум о исплати зарада, а и да га је потписала, такав споразум би био ништав, јер није сачињен у складу са одредбама Закона о раду и не садржи упозорење које је послодавац дужан дати запосленом за случај престанка радног односа „на основу споразума на иницијативу послодавца о правима за случај незапослености“. Подноситељка истиче и повреду права на једнаку законску заштиту без дискриминације, јер се на њу „није једнако применила одредба Закона о раду у делу који се односи на престанак радног односа“, па је не само решењем утврђен престанак потребе за њеним радом, него јој је радни однос престао и „споразумом на који се позивају Окружни суд у Новом Саду и Врховни суд Србије“. Подноситељка сматра да је предметни споразум „апсолутно ништав“, јер не садржи све елементе прописане Законом о раду, а да је решење којим се утврђује престанак потребе за њеним радом незаконито, јер послови које је подноситељка обављала код туженог нису укинути. Према наводима уставне жалбе, описано „понашање тужених и судова у односу на тужиљу вређа људско достојанство тужиље, понижава је, јер се прописи ...не примењују једино у односу на тужиљу“. Подноситељка уставне жалбе је навела да је Окружни суд у Новом Саду „пресудио сасвим другачије, у корист Татјане Ивановић“, одлучујући о њеној жалби. Уставном жалбом се предлаже да Уставни суд поништи оспорене акте и потврди првостепену пресуду.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Општинског суда у Новом Саду П. 2145/07 (раније П. 1140/05) и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Пресудом Општинског суда у Новом Саду П. 2145/07 од 12. новембра 2007. године усвојен је прецизирани тужбени захтев Анке Милутиновић (овде подноситељке уставне жалбе) и поништени следећи акти: решење туженог предузећа „Новосадска фабрика кабела“ АД из Новог Сада, којим је утврђен престанак потребе за радом тужиље (став 1.); решење туженог којим је тужиљи отказан уговор о раду (став 2.); споразум о начину исплате доспелих а неисплаћених зарада и престанку радног односа (став 3.). Истом пресудом обавезан је тужени да тужиљу врати на рад и да јој накнади трошкове парничног поступка. У образложењу првостепене пресуде наведено је да је суд утврдио следеће чињенице: да је тужиља проглашена вишком запослених на основу Социјалног програма из 2003. године и допуне тог програма из 2004. године; да се тужени у том периоду налазио у процесу реструктуирања и да је понудио запосленима да се сами пријаве да буду проглашени вишком запослених; да је тужиља то прихватила и да се определила за исплату отпремнине у складу са закључком Владе; да у 2004. години тужиља није проглашена вишком запослених због тога што нису била обезбезбеђена средства за исплату отпремнина; да у 2005. години тужени није доносио нов Социјални програм, јер број запослених којима је отказао радни однос по том основу није прешао 10%. Првостепени суд је, такође, утврдио: да је радни однос тужиљи престао на основу члана 101. став 1. тачка 8. Закона о раду; да у 2005. години нису били систематизовани послови фактурисања, које је обављала тужиља са другим степеном стручне спреме и да она није ни могла бити распоређена на послове ликвидатуре за које је потребна средња или виша стручна спрема; да је тужиља потписала споразум којим се сагласила да јој радни однос код туженог престане 8. фебруара 2005. године и да јој је пре тога исплаћена отпремнина у складу са споразумом. Првостепени суд је, полазећи од наведених чињеница, усвојио тужбени захтев и оценио да је тужени био у обавези да донесе Програм решавања вишка запослених и у случају да је у 2005. години отказао рад за мање од 10% запослених, сагласно члану 153. став 2. Закона о раду из 2005. године.
Тужени је против наведене првостепене пресуде изјавио жалбу, која је усвојена оспореном пресудом Окружног суда у Новом Саду Гж. 1994/2008 од 23. октобра 2008. године. Другостепени суд је преиначио пресуду Општинског суда у Новом Саду П. 2145/07 од 12. новембра 2007. године, тако што је одбио тужбени захтев и обавезао тужиљу да сноси трошкове поступка. У образложењу оспорене другостепене пресуде је наведено: да је Општински суд у Новом Саду извео неправилан закључак да је у конкретном случају меродаван Закон о раду из 2005. године, будући да тај закон није ни ступио на снагу у време доношења аката који су тужбом оспорени и у време престанка радног односа тужиље; да тужени није био у обавези да поново донесе Програм за решавање вишка запослених, сагласно члану 114. став 1. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 70/01 и 73/01), будући да у 2005. години није отказао уговор о раду за више од 10% запослених; да је тужиља проглашена вишком запослених на основу социјалног програма из 2003. године и његових измена из 2004. године, чије образложење садржи списак запослених којима ће у наредном периоду престати радни однос, а поред имена тужиље наведено је да се њено радно место укида, што је и учињено актом о систематизацији радних места туженог од 7. новембра 2005. године. Тај суд је закључио да није од утицаја на одлучивање о овој правној ствари чињеница да је радно место на коме је тужиља обављала послове фактурисања укинуто након престанка њеног радног односа, јер се тужиља слободно израженом вољом сагласила са статусом технолошког вишка, те да јој из тог разлога престане радни однос, а споразумом је прихватила и исплату утврђене отпремнине, која јој је исплаћена пре него што јој је отказан уговор о раду.
Подноститељка уставне жалбе је против оспорене другостепене пресуде изјавила ревизију Врховном суду Србије, која је одбијена као неоснована оспореном пресудом тог суда Рев. II 130/2009 од 9. jулa 2009. године. У образложењу оспорене ревизијске пресуде је оцењено да је изрека побијане пресуде јасна и разумљива, те да пресуда садржи све разлоге о одлучним чињеницама и нема недостатака због којих се не може испитати. Даље је оцењено да је другостепени суд правилно применио материјално право када је закључио да су побијана решења туженог законита у смислу члана 108. став 1. тачка 8. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 70/01 и 73/01) и да је за своју одлуку тај суд дао разлоге које у свему као правилне и потпуне прихвата и Врховни суд Србије.
Решењем „Новосадске фабрике кабела“ АД из Новог Сада број 99-2/УР-02-59/2 од 8. фебруара 2005. године подноситељки уставне жалбе је отказан уговор о раду, на основу члана 101. став 1. тачка 8. Закона о раду, јер је услед организационо-економских и технолошких промена у процесу реструктурирања престала потреба за њеним радом, а није јој се могло обезбедити обављање других послова, нити друга права у складу са Законом. Наведеним решењем је одлучено да се подноситељки отказује уговор о раду даном доношења тог решења, а након исплате једнократне новчане накнаде из Социјалног програма Владе, у износу од 10 просечних зарада остварених у привреди Републике Србије, што представља повољније решење по избору подноситељке уставне жалбе. У поуци о правном средству подноситељка је, поред осталог, упућена да се у року од 30 дана пријави надлежној филијали Националне службе за запошљавање.
Споразумом број 99-2/УР-59/3 од 8. фебруара 2005. године, закљученог између „Новосадске фабрике кабела“ АД из Новог Сада и подноситељке уставне жалбе, предвиђен је начин исплате доспелих, а неисплаћених зарада у 2004. и 2005. години подноситељки, којој престаје радни однос у предузећу по основу проглашења за вишак запослених (члан 1.), а према члану 3. споразума, његовим потписивањем се подноситељка саглашава да јој радни однос престане 8. фебруара 2005. године.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава јемчи се свакоме право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 21. Устава утврђено је да су пред Уставом и законом сви једнаки (став 1.) и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.).
Одредбом члана 23. став 1. Устава гарантује се да је људско достојанство неприкосновено и да су сви дужни да га поштују и штите.
Одредбама члана 60. Устава утврђено је да се јемчи право на рад, у складу са законом (став 1.), да су свима, под једнаким условима, доступна све радна места (став 3.).
За одлучивање у овом уставносудском спору од значаја су и одредбе Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 70/01 и 73/01), који се примењивао на дан доношења решења о престанку радног односа подноситељке уставне жалбе, а којим је било прописано: да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, и то ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла (члан 101. став 1. тачка 8)); да послодавац не може, у случају отказа уговора о раду запосленом из става 1. тачка 8) овог члана, на истим пословима да запосли друго лице у року од три месеца од дана престанка радног односа (члан 101. став 5.); да је послодавац који има у радном односу на неодређено време више од 50 запослених, а намерава да откаже уговор о раду за више од 10% од укупног броја запослених у току календарске године због технолошких, економских или организационих промена, дужан да донесе програм решавања вишка запослених, као и да програм из става 1. овог члана садржи податке о запосленима који представљају вишак, послове које обављају, квалификациону структуру, године старости, мере којима се стварају услови за њихово запошљавање и рок у коме ће дати отказ, а доноси се у сарадњи са организацијом надлежном за послове запошљавања (члан 114.); да је у случају отказа уговора о раду у смислу члана 101. став 1. тачка 8) овог закона, послодавац дужан да исплати отпремнину у висини утврђеној општим актом или уговором о раду (члан 117.); да запослени коме послодавац после исплате отпремнине из члана 117. овог закона откаже уговор о раду због престанка потребе за његовим радом, остварује право на новчану накнаду и право на пензијско и инвалидско осигурање и здравствену заштиту, у складу са прописима о запошљавању (члан 119.).
Закон о раду из 2005. године је објављен у "Службеном гласнику РС", број 24/05 и ступио на снагу 23. марта 2005. године.
5. Подноситељка уставне жалбе сматра да јој је радни однос незаконито престао, јер она са послодавцем „није закључила споразум којим се сагласила са престанком радног односа“, а послови које је обављала у туженом предузећу нису укинути, већ је „на те послове доведено треће лице“. Испитујући ове наводе са становишта права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава, Уставни суд је најпре констатовао да је његова надлежност у поступку по уставној жалби ограничена на утврђивање да ли је појединачним актом или радњом државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења повређено или ускраћено уставно право подносиоца. Уставни суд није надлежан да врши проверу утврђених чињеница и начина на који су судови и други државни органи и организације којима су поверена јавна овлашћења тумачили позитивноправне прописе. Уставни суд указује да је изван његове надлежности да процењује правилност закључака судова или других органа у погледу оцене доказа, осим уколико је ова оцена очигледно произвољна, односно ако је примена закона била очигледно произвољна или дискриминаторска.
Уставни суд је, полазећи од садржине споразума који је подноситељка потписала, утврдио да нема чињеничног утемељења тврдња подноситељке да се није сагласила са тим да јој престане радни однос у туженом предузећу. Уставни суд је, такође, имао у виду да је Општински суд у Новом Саду усвојио тужбени захтев подноситељке уставне жалбе и да је у поступку пред тим судом утврђено да је подноситељка уставне жалбе пристала да буде проглашена вишком запослених, да се определила за исплату отпремнине у складу са закључком Владе, да су актом о систематизацији радних места туженог из 2005. године укинути послови фактурисања које је обављала подноситељка уставне жалбе и да она није могла бити распоређена на сличне послове јер није испуњавала услов у погледу стручне спреме.
У вези са наводима уставне жалбе да је подноситељки престао радни однос „по два основа“, на основу споразума и решења којим је утврђен престанак потребе за њеним радом, Уставни суд указује да се подноситељка споразумом о начину исплате зарада сагласила са тим да јој престане радни однос као вишку запослених, након чега је донето решење којим је утврђен престанак потребе за њеним радом, а да је радни однос подноситељки уставне жалбе престао отказом уговора о раду, на основу члана 101. став 1. тачка 8) Закона о раду ("Службени гласник РС", број 70/01).
Уставни суд налази да је уставноправно прихватљив закључак другостепеног суда да се у конкретном случају не може применити Закон о раду из 2005. године, па ни одредба члана 153. став 2. тог закона, имајући у виду да је предметно решење којим се подноситељки уставне жалбе отказује уговор о раду донето пре ступања на снагу Закона о раду („Службени гласник РС“, број 24/05).
Уставни суд је утврдио да је подноситељка уставне жалбе искористила могућност изјављивања ревизије, о којој је одлучивао надлежни Врховни суд Србије, који је у образложењу оспорене пресуде навео због чега у свему прихвата разлоге који су определили другостепени суд да одбије тужбени захтев подноситељке уставне жалбе. С обзиром на то да је подноситељки уставне жалбе било омогућено да коришћењем својих процесних права учествује у поступку, предузима законом допуштене радње и улаже правне лекове, Уставни суд је утврдио да оспореним актима подноситељки није повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд није разматрао наводе подноситељке да су доносиоци оспорених аката „морали правично, законито и много брже донети пресуду којом би потврдили пресуду Општинског суда у Новом Саду“, да је поступак по њеној тужби вођен „на независтан и непристрасан начин и у разумном року“, имајући у виду да у уставној жалби није наведен ниједан разлог у прилог тврдњи о повреди наведених елемената права зајемчених чланом 32. Устава, већ се подноситељка само формално позива на повреду тих права.
Полазећи од изнете оцене о повреди права на правично суђење, Уставни суд је оценио да оспореним актима подноситељки није повређено ни право на рад зајемчено чланом 60. Устава, посебно због тога што су о законитости одлуке о престанку радног односа подноситељке уставне жалбе одлучивали судови у три инстанце.
На основу изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио као неосновану уставну жалбу изјављену против оспорених аката, због повреде права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава и права на рад зајемченог чланом 60. Устава, oдлучујући као у првом делу изреке.
6. У погледу навода подноситељке уставне жалбе којима се позива на повреду начела једнакости свих пред законом зајемченог одредбама члана 21. Устава, Уставни суд констатује да нема основа за тврдње да је оспореним актима подноситељка уставне жалбе на било који начин дискриминисана због неког личног својства, нити су пружени докази о томе да је Окружни суд у Новом Саду донео другачију одлуку у истој чињеничној и правној ситуацији, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда забране дискриминације.
Уставни суд је оценио да се наводи уставне жалбе о повреди права на људско достојанство не могу довести у везу са означеним правом које се гарантује чланом 23. став 1. Устава.
Имајући то у виду изнето, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање, као у другом делу изреке.
7. На основу изложеног и одредаба члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08, 27/08 и 76/11), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић