Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Горана Словића из Ужица, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. децембра 2011. године, донео је
O Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Горана Словића изјављена против наредбе Команданта 98. авијацијске базе број 03-1/313-23 од 25. децембра 2007. године, решења Војне поште 1094 Београд Уп-2 број 03-1-2/3 од 26. маја 2008. године и пресуде Врховног суда Србије У. 5113/08 од 23. априла 2009. године, због повреде права на правично суђење и права на рад, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 60. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Горан Словић из Ужица је 22. јула 2009. године, преко пуномоћника Милисава Курмазовића, адвоката из Ужица, поднео Уставном суду уставну жалбу против аката наведених у изреци, због повреде права зајемчених чланом 22. став 1, чланом 32. став 1, чланом 35. став 2, чланом 36. став 1, чланом 58. став 1. и чланом 60. ст. 1. и 4. Устава Републике Србије, као и чл. „2, 6, 13, 26, 50. и члана 1. Протокола 1 Европске конвенције о људским правима и слободама“.
У уставној жалби се наводи да је подносиоцу, „као лицу које је оболело у Војсци, у коју је ступило здраво и способно“ престала професионална војна служба истеком уговореног рока, уместо да правни основ буде члан 108. став 2. тачка 1. Закона о војсци Југославије. Подносилац сматра да су управни органи „чекали незаконито истек уговореног рока“ и да су на тај начин подносиоцу повређенa правa „по основу рада у служби“, а то су права на инвалидску пензију, на једнократну новчану помоћ и право на новчану накнаду због телесног оштећења. Уставном жалбом се предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорене акте.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружањa уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене акте и целокупну документацију која је приложена уз уставну жалбу, те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Командант 98. авијацијске базе је 25. децембра 2007. године донео оспорену наредбу број 03-1/313-23 о престанку професионалне војне службе Горану Словићу, овде подносиоцу уставне жалбе, због истека уговореног рока. У образложењу оспорене наредбе је наведено: да је подносилац уставне жалбе примљен у службу у Војсци на одређено време по уговору; да уговорени рок истиче 31. децембра 2007. године; да ова јединица није у могућности да са подносиоцем закључи нови уговор, због тога што подносилац није поднео молбу за продужење уговора и нема налаз Више војнолекарске комисије да је способан за продужење уговора у својству војника по уговору, што је закључено и у записнику о обављеном службеном разговору; да је на основу изложеног настао разлог да подносиоцу престане професионална војна служба сагласно члану 108. став 1. Закона о Војсци Југославије.
Подносилац уставне жалбе је против наведене наредбе поднео жалбу Војној пошти 1094 Београд, која је оспореним решењем Уп-2 број 03-1-2/3 од 26. маја 2008. године одбијена као неоснована. Другостепени орган је у образложењу оспореног решења навео: да је жалиоцу престала професионална војна служба истеком уговореног рока; да је Виша војнолекарска комисија у Београду својим налазом и мишљењем број 3526/1/210 од 20. новембра 2007. године огласила жалиоца неспособним за војника по уговору; да су наведени налаз и мишљење достављени подносиоцу 10. децембра 2007. године; да је жалилац 20. децембра поднео приговор Главној војнолекарској комисији у Београду, која је 29. јануара 2008. године потврдила да је жалилац неспособан за дужност за коју је примљен у службу по уговору. Према правном схватању другостепеног органа, наредбом о престанку службе није повређен закон на штету жалиоца, тиме што је као разлог престанка наведен истек уговореног рока, јер у том моменту жалилац још није имао коначни налаз и мишљење надлежне комисије. Такође је оцењено да наредба у овом случају има деклараторни карактер, јер се њоме само констатује чињеница престанка службе, чија је дужина утврђена уговором и која се не може продужавати наредбом.
Подносилац уставне жалбе је против другостепеног решења поднео тужбу Врховном суду Србије због неправилно утврђеног чињеничног стања, повреде правила управног поступка и повреде материјалног права. Врховни суд Србије, на седници већа одржаној 23. априла 2009. године, донео је оспорену пресуду У. 5113/08 којом је тужба одбијена као неоснована, применом одредбе члана 41. став 2. Закона о управним споровима. Врховни суд Србије је у образложењу оспорене пресуде навео да је након разматрања списа предмета, оцене навода тужбе и одговора на тужбу, као и оцене законитости оспореног решења, утврдио следеће: да је тужилац примљен у професионалну војну службу по уговору на одређено време; да је тај период истекао 31. децембра 2007. године и да је тужилац приликом закључења уговора био упознат с тим да ће бити на служби у Војсци до истека уговореног рока, сагласно члану 108. став 1. Закона о Војсци Југославије. Врховни суд Србије је стога оценио да тужени орган, одбијајући жалбу подносиоца, није повредио закон на његову штету, а да остали наводи подносиоца нису могли довести до другачије одлуке.
4. Одредбама Устава на чију повреду се указује у уставној жалби, поред осталог, утврђено је: да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (члан 22. став 1.); да је људски живот неприкосновен; да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. став 2.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом (члан 60 .став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи (члан 60. став 4.).
Уставна жалба је поднета и због повреде чл. 2, 6. и 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и права из члана 1. Протокола 1 уз Конвенцију. С обзиром на то да се наведени чланови Конвенције по својој садржини суштински не разликују од члана 24, члана 32. став 1, члана 36. став 2. и члана 58. Устава Републике Србије, Уставни суд је истакнуту повреду ових права ценио у односу на одредбе Устава.
Одредбом члана 108. став 1. Закона о Војсци Југославије („Службени лист СРЈ“, бр. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02 и „Службени лист СЦГ“, бр. 7/05 и 44/05) било је прописано да професионалном војнику примљеном у службу у Војсци на одређено време служба престаје истеком уговореног рока. Лицу из става 1. овог члана је служба могла престати и пре истека уговореног рока, ако је на основу оцене и мишљења надлежног органа здравствене службе утврђено да је трајно неспособан за службу у Војсци или да је неспособан за дужност за коју је примљен у службу по уговору ( став 2. тачка 1)).
5. Подносилац уставне жалбе сматра да му је незаконито престала професионална војна служба и да је правни основ престанка његове службе у Војсци морао да буде члан 108. став 2. тачка 1) Закона о Војсци Југославије. Оцењујући ове наводе уставне жалбе са становишта права на правично суђење, Уставни суд је најпре констатовао да су одредбама члана 108. тада важећег Закона о Војсци Југославије посебно били прописани разлози за престанак професионалне војне службе војницима примљеним у службу у Војсци на одређено време. Будући да су наведена лица примљена у службу по уговору, њима је престајала професионална војна служба истеком уговореног рока, сагласно одредби става 1. наведеног члана Закона. Пре истека тог рока, војнику по уговору је престајала професионална војна служба, поред осталог, због трајне неспособности за службу у Војсци или неспособности за дужност за коју је примљен у службу по уговору, што се утврђивало на основу оцене и мишљења надлежног органа здравствене службе (став 2. тачка 1) истог члана Закона). Полазећи од наведених законских одредаба и чињеница утврђених у овом поступку, Уставни суд је оценио да оспорена наредба о престанку службе подносиоца уставне жалбе садржи уставноправно прихватљиве разлоге за примену члана 108. став 1. Закона о Војсци Југославије.
Уставни суд, такође, указује да је, сагласно одредби члана 246. став 3. наведеног закона, инвалидност наступала искључиво у случају престанка војне службе због утврђене трајне неспособности професионалног војника за професионалну војну службу, а не и због утврђене неспособности за обављање дужности за коју је лице примљено као војник по уговору. Имајући у виду да налазом надлежног органа здравствене службе подносилац није оглашен трајно неспособним за службу у Војсци, већ управо за дужност за коју је примљен – дакле, за војника по уговору, Уставни суд оцењује да наводи подносиоца о „незаконитом“ правном основу за престанак службе представљају израз његовог погрешног уверења да би у случају примене одредбе става 2. члана 108. Закона могао да оствари право на инвалидску пензију.
Уставни суд је утврдио да су о престанку професионалне војне службе подносиоца одлучивалиУставом и законом установљени органи, који су у поступку спроведеном у складу са одредбама важећег процесног закона утврдили чињенично стање од значаја за доношење оспорених аката и одлучили о праву подносиоца уставне жалбе применом меродавног права. Уставни суд оцењује да је Врховни суд Србије спровео делотворну контролу законитости решења другостепеног управног органа, те да утврђено чињенично стање, примена одговарајућег материјалног права на тако утврђено чињенично стање, као и образложење заузетог правног става представљају правно утемељен основ за доношење оспорене пресуде. Стога је Уставни суд утврдио да у предметном поступку подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правично суђење.
Полазећи од напред дате оцене о повреди права на правично суђење, Уставни суд је закључио да оспореним актима подносиоцу није повређено ни право на рад.
С обзиром на изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду («Службени гласник РС», број 109/07), одбио као неосновану уставну жалбу изјављену због повреде права на правично суђење и права на рад зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 60. Устава, као у првом делу изреке.
6. У погледу навода подносиоца уставне жалбе да му је повређено право на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, овај суд констатује да у уставној жалби нису наведени уставноправни разлози који би указивали на другачије поступање надлежних органа у истој чињеничној и правој ситуацији.
Уставни суд, такође, констатује да је подносилац у поступку који је претходио изјављивању уставне жалбе искористио право на жалбу, као и право на тужбу Врховном суду Србије и да су о наведеним правним средствима надлежни органи донели мериторне одлуке, из чега следи да уставна жалба не садржи ни уставноправне разлоге за тврдњу о повреди права на судску заштиту и права на правно средство, зајемчених чланом 22. и чланом 36. став 2. Устава.
Полазећи од садржине права која се јемче одредбама чл. 24, 35. и 58. Устава, Уставни суд налази да се оспорени акти не могу довести у везу са повредом означених уставних права.
С обзиром на изложено, Уставни суд је у овом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, јер не постоје претпоставке утврђене Уставом и Законом за одлучивање о повреди права наведених у тачки 6. образложења, одлучујући као у другом делу изреке.
7. На основу изложеног и одредаба члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08, 27/08 и 76/11), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић