Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Новице Карамана из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. децембра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Новице Карамана изјављена против решења Основног суда у Суботици К. 5513/10 од 2. новембра 2010. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 2680/10 од 22. новембра 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Новица Караман из Суботице, преко пуномоћника Виктора Јухаса Ђурића, адвоката из Суботице, поднео је Уставном суду 3. децембра 2010. године уставну жалбу против решења Основног суда у Суботици К. 5513/10 од 2. новембра 2010. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 2680/10 од 22. новембра 2010. године, због повреде права зајемчених одредбама члана 27. ст. 1. и 3. Устава Републике Србије и члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
У уставној жалби се наводи да је 2. новембра 2010. године претресно веће Основног суда у Суботици, у кривичном поступку који се водио против Новице Карамана, донело решење К. 5513/10 и према подносиоцу продужило притвор до упућивања у установу за издржавање казне затвора, али најдуже док не истекне време трајања пресудом изречене казне. Бранилац подносиоца уставне жалбе је 5. новембра 2010. године против наведеног решења о продужењу притвора изјавио жалбу о којој је Апелациони суд у Новом Саду одлучио 22. новембра 2010. године решењем Кж. II 2680/10. Другостепено решење је примљено у Основни суд Суботици 26. новембра 2010. године, а достављено подносиоцу уставне жалбе и његовом браниоцу 2. децембра 2010. године. Подносилац уставне жалбе сматра да из свега наведеног произлази да суд није хитно одлучио о његовој жалби на начин на који то јемчи одредба члана 27. став 3. Устава Републике Србије и члан 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Подносилац уставне жалбе даље наводи да је према њему притвор продужен због превенције да понови кривично дело, а да надлежни суд није водио рачуна о томе да не примењује тежу меру ако се иста сврха може постићи блажом мером, као што је „кућни притвор“. Из наведеног закључује да притвор према њему није продужен у поступку предвиђеним законом, како то јемчи члан 27. став 1. Устава.
Коначно, подносилац уставне жалбе истиче и повреду члана 30. став 1. Устава, сматрајући да се у оспореним решењима не наводи зашто је његово притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, посебно имајући у виду „да је првостепени поступак окончан, а на другостепени поступак никако не може утицати евентуално поновљено кривично дело, јер оно не би никако омело ни утицало на даљи поступак“.
Предложио је да Уставни суд утврди повреду означених права и да му досуди накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, као и одговор Основног суда у Суботици Су. VIII-43 број 15/11 од 29. септембра 2011. године и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Пред Основним судом у Суботици вођен је кривични поступак против подносиоца уставне жалбе који је неправноснажно окончан доношењем пресуде К. 5513/10 од 2. новембра 2010. године. Наведеном пресудом подносилац уставне жалбе је оглашен кривим због извршења кривичног дела тешка крађа у покушају из члана 204. став 1. тачка 1. у вези са чл. 30. и 33. Кривичног законика и изречена му је казна затвора од две године у коју казну му је урачунато време проведено у притвору.
Подносиоцу уставне жалбе је одређен притвор решењем истражног судије Основног суда у Суботици Ки. 1914/10 од 24. марта 2010. године, који му се рачунао од 24. марта 2010. године, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП), а који му је током поступка продужаван. Последњи пут је према подносиоцу уставне жалбе притвор продужен 2. новембра 2010. године, након изрицања првостепене пресуде оспореним решењем Основног суда у Суботици К. 5513/10 и одређено је да притвор може трајати до упућивања подносиоца у установу за издржавање казне затвора, али најдуже док не истекне време трајања изречене казне у првостепеној пресуди. Наведеним првостепеним решењем је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен из разлога предвиђених одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, јер „по становишту већа постоје особите околности које указују да ће оптужени поновити кривично дело уколико би се нашао на слободи, имајући у виду чињеницу да је именовани окривљени до сада четири пута осуђиван за истоврсна кривична дела тј. због извршења кривичних дела против имовине..., то је суд констатовао да се ради о специјалном повратнику...“.
Бранилац окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе је против решења о продужењу притвора изјавио жалбу, која је у Основном суду у Суботици примљена 5. новембра 2010. године. У жалби је, између осталог, наведено да разлози наведени у решењу о продужењу притвора немају никакве везе са потребом вођења кривичног поступка и да у решењу није наведено да ли се иста сврха може остварити другом мером.
Апелациони суд у Новом Саду је 22. новембра 2010. године, оспореним решењем Кж. II 2680/10, одбио као неосновану жалбу браниоца подносиоца уставне жалбе изјављену против решења Основног суда у Суботици К. 5513/10 од 2. новембра 2010. године. У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено „да је окривљени неправноснажном пресудом оглашен кривим због кривичног дела из члана 204. став 1. тачка 1) Кривичног законика, док његов ранији живот несумњиво указује да је до сада више пута правноснажно осуђиван за истоврсна кривична дела и то....које околности несумњиво указују на континуитет у вршењу кривичних дела, да је дело за које је оглашен кривим неправноснажном пресудом извршено у покушају, које околности по правилној оцени првостепеног суда несумњиво представљају особите околности да би окривљени уколико би се притвор против њега укинуо и он нашао на слободи, могао поновити кривична дела“. Такође, наведено је „да се жалбени наводи браниоца окривљеног о непостојању законских основа за продужење притвора Новици Караману, показују неоснованим“.
Списи предмета Основног суда у Суботици враћени су том суду 26. новембра 2010. године. Подносилац уставне жалбе је примио оспорену одлуку о жалби Апелационог суда у Новом Саду 1. децембра 2010. године, а његов бранилац 2. децембра 2010. године.
4. Одредбама члана 27. Устава зајемчено је, поред осталог, да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (став 1.) и да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу, ако је лишење слободе било незаконито (став 3.).
Према члану 30. став 1. Устава, лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка.
Одредбом члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода зајемчено је да свако ко је лишен слободе има право да покрене поступак у коме ће суд хитно испитати законитост лишења слободе и наложити пуштање на слободу ако је лишење слободе незаконито.
Закоником о кривичном поступку (''Службени лист СРЈ'', бр. 70/01 и 68/02 и ''Службени гласник РС'', бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) било је прописано: да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером и да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору (члан 141. ст. 1. и 2.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (члан 142. став 1. тачка 3)).
Одредбама члана 358. ЗКП је, поред осталог, било прописано: да кад изрекне пресуду на казну затвора испод пет година, веће ће оптуженом који се брани са слободе одредити притвор ако постоје разлози из члана 142. став 1. тач. 1) и 3) овог законика, а оптуженом који се налази у притвору укинуће притвор ако за притвор више не постоје разлози због којих је био одређен (став 1.); да ако се оптужени већ налази у притвору а веће нађе да још постоје разлози због којих је притвор био одређен или да постоје разлози из члана 142. став 1. тачка 6) и става 1. овог члана, донеће посебно решење о продужењу притвора, да посебно решење веће доноси и кад треба одредити или укинути притвор и да жалба против решења не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама претходних ставова може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди (став 6.).
Осталим релевантним одредбама ЗКП било је прописано: да се жалба подноси суду који је донео решење (члан 399. став 1.); да ће се на поступак по жалби на решење сходно примењивати, поред осталих, и одредбе члана 372. овог законика (члан 402. став 1.); да се жалба подноси суду који је изрекао првостепену пресуду у довољном броју примерака за суд, противну странку и браниоца, а да ће неблаговремену (члан 386.) и недозвољену (члан 387.) жалбу одбацити решењем председник већа првостепеног суда (члан 372. ст. 1. и 2.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено (члан 401. став 1.).
5. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд пре свега констатује да одредба члана 27. став 3. Устава, гарантујући право жалбе суду лицу лишеном слободе, обезбеђује да се хитно преиспита законитост притварања и да се нареди пуштање лица на слободу, уколико се утврди да је лишење слободе било незаконито.
Уставни суд истиче да се оцена да ли је период испитивања законитости притвора од стране суда у сагласности са обавезом хитности из члана 27. став 3. Устава, мора утврдити на основу чињеница сваког конкретног случаја, полазећи од следећих општих принципа:
Прво, имајући у виду да је у Уставу јасно постављен рок од 48 сати за доношење и достављање одлуке о жалби на решење о одређивању притвора, то упућује да и свака следећа одлука којом се одлучује о жалби на решење о продужењу притвора мора бити донета у што краћем временском периоду, уз поштовање захтева хитности (видети, поред осталих, одлуке Уставног суда Уж-39/2007 од 16. јула 2009. године и Уж-1254/2009 од 8. октобра 2009. године);
Друго, иако суд који одлучује о жалби, одлуку о постојању даљих разлога за притвор мора донети хитно, стандард хитности је мање захтеван када се у другостепеном поступку преиспитује одлука суда о продужењу притвора, јер одлучивање о жалби заправо представља додатно испитивање његове оправданости (видети, поред осталих, Уж-2322/2010 од 3. марта 2011. године и Уж-2554/2010 од 10. марта 2011. године). Овакав став Уставног суда сагласан је и са праксом Европског суда за људска права према којој је „стандард хитности мање строг када је реч о поступку пред жалбеним судом... јер, ако је притвор потврђен од стране суда мора се сматрати законитим и неарбитрерним, чак и када је жалба дозвољена, тако да наредни поступак по жалби треба да пружи додатне гаранције које, пре свега, имају за циљ додатну процену целисходности продужења притвора. Стога је Европски суд мање забринут око брзине поступка пред жалбеним судом, уколико је ожалбену притворску одлуку донео исто суд, из чега произлази да је претходно спроведени поступак имао судску природу и омогућио је притворенику одговарајуће процедуралне гаранције (видети пресуду у предмету Veliyev против Русије, број 24202/05 од 24. јуна 2010. године, став 164.)“.
Треће, да ли је суд који одлучује о жалби хитно поступао мора се процењивати и у зависности од фазе кривичног поступка у којој је донето првостепено решење, односно на који временски период је притвор продужен. Ово из разлога што, сагласно закону, надлежни суд после подизања оптужнице по службеној дужности испитује даље постојање разлога за притвор на 30 дана, два месеца или приликом изрицања првостепене пресуде када га може ородужити до упућивања у установу за издржавање казне најдуже до истека казне изречене првостепеном пресудом.
Уставни суд је, примењујући наведене опште принципе на конкретан случај, утврдио да је поступак по жалби на решење Основног суда у Суботици К. 5513/10 од 2. новембра 2010. године, којим је према подносиоцу уставне жалбе продужен притвор након изрицања затворске казне, трајао 26 дана, рачунајући од 5. новембра 2010. године, када је жалба браниоца примљена у Основном суду у Суботици, до 1. децембра 2010. године, када је подносилац уставне жалбе примио другостепену одлуку Апелационог суда у Новом Саду. По оцени Уставног суда, жалба подносиоца уставне жалбе изјављена против решења о продужењу притвора је била размотрена у складу са захтевом хитности утврђеним одредбом члана 27. став 3. Устава. Рок од 26 дана за доношење и достављање одлуке о жалби, у конкретном случају, представља прихватљив период за преиспитивање законитости одлуке о притвору. Ово из разлога што је поступак по жалби на решење о продужењу притвора спроведен и пред првостепеним, Основним судом у Суботици (који је, поред осталог, ценио благовременост изјављене жалбе) и пред другостепеним, Апелационим судом у Новом Саду (који је додатно, по жалби, преиспитивао одлуку о продужењу притвора), па се жалбени поступак мора посматрати као јединствена целина. Такође, притвор је подносиоцу уставне жалбе продужен након доношења првостепене пресуде којом је неправноснажно оглашен кривим због извршења кривичног дела тешка крађа у покушају и изречена му је казна затвора од две године. У изречену казну му је урачунато време проведено у притвору и одређено је да притвор може трајати до упућивања подносиоца у установу за издржавање казне затвора, али најдуже док не истекне време трајања изречене казне у првостепеној пресуди.
Полазећи од свега наведеног, а имајући у виду и законску одредбу члана 358. став 7. ЗКП, према којој на захтев оптуженог, који се после изрицања казне затвора налази у притвору, председник већа може оптуженог решењем упутити у установу за издржавање казне и пре правноснажности пресуде, то је Уставни суд утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право зајемчено одредбом члана 27. став 3. Устава.
6. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта одредаба члана 27. став 1. и члана 30. став 1. Устава, као и цитираних одредаба ЗКП, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима судова у кривичном посупку нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца уставне жалбе на која се у жалби позива.
Наиме, одредбом члана 30. став 1. Устава утврђени су услови под којима неком лицу може бити одређен притвор као кривично - процесна мера лишења слободе, тако да се ове одредбе односе на доношење решења о одређивању притвора од стране истражног судије или надлежног кривичног већа суда, а не на одлуку о продужењу притвора окривљеном лицу након изрицања првостепене осуђујуће пресуде, у току његовог трајања (видети Одлуку Уставног суда Уж-1197/2008 од 13. новембра 2008. године).
У односу на наводе подносиоца уставне жалбе да је према њему притвор продужен због превенције да понови кривично дело и да надлежни судови нису водили рачуна о томе да не примењују тежу меру ако се иста сврха може постићи блажом мером, из чега закључује да притвор према њему није продужен у поступку предвиђеним законом, како то јемчи члан 27. став 1. Устава, Уставни суд истиче следеће:
Из уставне одредбе члана 27. став 1, којом је утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, произлази да је неопходно да кумулативно буду испуњена два услова. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком.
У конкретном случају, подносиоцу уставне жалбе је притвор продужен из разлога предвиђених чланом 142. став 1. тачка 3) ЗКП, односно због постојања особитих околности које су, по оцени надлежних судова, указивале да ће подносилац поновити кривично дело, будући да је више пута правноснажно осуђиван због извршења кривичних дела против имовине, дакле због истоврсног кривичног дела за које је и у овом поступку неправноснажно осуђен.
Притвор је подносиоцу уставне жалбе продужен након што му је претресно веће Основног суда у Суботици изрекло пресуду на казну затвора од две године и одређено је да притвор може трајати до његовог упућивања у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди.
Следом изнетог, Уставни суд је оценио да су оспорена решења Основног суда у Суботици и Апелационог суда у Новом Саду, којима је према подносиоцу уставне жалбе продужен притвор након изрицања првостепене пресуде, донета из разлога и у поступку предвиђених законом. Наиме, оспорена решења о продужењу притвора су донета у поступку спроведеном у складу са законом, заснована су на законом прописаним разлозима због којих се лицу након доношења првостепене пресуде може продужити притвор, а најдуже док не истекне затворска казна изречена првостепеном пресудом и дати су ваљани разлози за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору. Надлежни судови су у оспореним решењима образложили постојање наведеног разлога за продужење притвора подносиоцу уставне жалбе. Постојање особитих околности за продужење притвора по овом основу је, по оцени Уставног суда, јасно и довољно образложено тиме да је подносилац уставне жалбе више пута осуђиван због кривичних дела против имовине, истородног кривичног дела за које је првостепеном пресудом оглашен кривим и осуђен. Пошто вођење кривичног поступка против подносиоца уставне жалбе није правноснажно окончано доношењем првостепене пресуде, јер следи поступак по жалби, то је и продужење притвора по члану 142. став 2. тачка 3) Законика о кривичном поступку у овој фази поступка могуће и допуштено, сагласно уставним и законским одредбама, ако надлежни суд утврди неопходност даљег трајања ове процесне мере до правноснажног окончања кривичног поступка.
7. Имајући у виду све до сада наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), одбио уставну жалбу као неосновану.
8. На основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић