Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Младена Миклуца из Српског Крстура, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. децембра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Младена Миклуца изјављена против решења Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 2230/10 од 28. септембра 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Младен Миклуц из Српског Крстура поднео је Уставном суду 12. октобра 2010. године, преко пуномоћника Виктора Јухаса Ђурића, адвоката из Суботице, уставну жалбу против решења Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 2230/10 од 28. септембра 2010. године, због повреде права зајемчених одредбама члана 27. став 3. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије и члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
У уставној жалби се наводи да је 1. септембра 2010. године Основни суд у Кикинди у поступку који се водио против Младена Миклуца изрекао првостепену пресуду којом га је огласио кривим за кривично дело крађе, изрекао му казну затвора од 14 месеци и истовремено донео решење К. 522/10 којим му је продужио притвор до упућивања у установу за издржавање казне затвора, али најдуже док не истекне време трајања изречене казне. Основни суд у Кикинди је 23. септембра 2010. године донео решење којим је исправио решење о продужењу притвора од 1. септембра 2010. године, тако што је уместо броја 2К. 522/10 означио 2К. 578/10. Бранилац подносиоца уставне жалбе је 8. септембра 2010. године против решења о продужењу притвора од 1. септембра 2010. године изјавио жалбу о којој је Апелациони суд у Новом Саду одлучио 28. септембра 2010. године решењем Кж. II 2230/10. Другостепено решење је примљено у Основни суд Кикинди 5. октобра 2010. године, а достављено подносиоцу уставне жалбе и његовом браниоцу 11. октобра 2010. године. Подносилац уставне жалбе сматра да из свега наведеног произлази да суд није хитно одлучио о његовој жалби на начин на који то јемчи одредба члана 27. став 3. Устава Републике Србије и члан 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Подносилац уставне жалбе даље истиче да је у првостепеном решењу о продужењу притвора наведено да „до сада изречене казне, од чега четири пута изречене казне затвора, нису утицале на окривљеног да промени начин понашања...имајући у виду чињеницу да је окривљени пуштен са издржавања казне затвора 20. априла 2010. године...а да је предметно кривично дело извршено 2. јуна 2010. године, значи непуних месец и по дана од издржане казне“. Овакав навод првостепеног суда подносилац уставне жалбе доживљава као имплицитну тврдњу суда да је извршио кривично дело, иако кривични поступак против њега није правноснажно окончан, из чега закључује да му је повређено право на претпоставку невиности из члана 34. став 3. Устава.
Предложио је да Уставни суд утврди повреду означених права и наложи накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, као и одговор Основног суда у Кикинди Су. VIII/2011-70 од 21. октобра 2011. године и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Пред Основним судом у Кикинди вођен је кривични поступак против подносиоца уставне жалбе који је неправноснажно окончан доношењем пресуде К. 578/10 од 1. септембра 2010. године. Наведеном пресудом подносилац уставне жалбе је оглашен кривим због извршења кривичног дела тешка крађа из члана 204. став 1. тачка 1. Кривичног законика и осуђен је на казну затвора у трајању од једне године и два месеца у коју казну му је урачунато време проведено у притвору.
Подносиоцу уставне жалбе је одређен притвор решењем истражног судије Основног суда у Кикинди Ки. 520/10 од 6. јуна 2010. године, који му се рачуна од 4. јуна 2010. године, на основу одредаба члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП), а који му је током поступка продужаван.
Последњи пут је према подносиоцу уставне жалбе притвор продужен 1. септембра 2010. године, након изрицања првостепене пресуде решењем Основног суда у Кикинди „К. 522/10“ и одређено је да притвор може трајати до упућивања подносиоца у установу за издржавање казне затвора, али најдуже док не истекне време трајања изречене казне у првостепеној пресуди. Наведеним првостепеним решењем је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен из разлога предвиђених одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП. Основни суд у Кикинди је, поред осталог, навео да је „ веће мишљења да је оправдано да се продужи трајање притвора...будући да стоје особите околности које указују на опасност од понављања кривичног дела, јер је Младен Миклуц до сада дест пута осуђиван, од чега пет пута за имовинска кривична дела...те чињеницу да до сада изречене катне, од чега четири пута и казне затвора нису утицале на окривљеног да промени начин понашања, то су по становишту суда, особите околности које несумњиво указују на опасност да ће окривљени уколико буде био пуштен на слободу поновити извршење кривичног дела“.
Бранилац окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе је против решења о продужењу притвора изјавио жалбу, која је у Основном суду у Кикинди примљена 6. септембра 2010. године.
Основни суд у Кикинди је 23. септембра 2010. године донео решење К. 578/10 којим је исправио решење донето 1. септембра 2010. године и одредио „да се у заглављу исправља број предмета и то уместо „2К. 522/10“ треба да стоји број „2К. 578/10“. Против овог решења жалба није била дозвољена.
Налог да се списи предмета са изјављеном жалбом доставе Апелационом суду у Новом Саду дат је 23. септембра 2010. године. Списи предмета су експедовани из Основног суда у Кикинди 24. октобра 2010. године, а примљени у Апелациони суд у Новом Саду 27. септембра 2010. године.
Апелациони суд у Новом Саду је 28. септембра 2010. године, оспореним решењем Кж. II 2230/10, одбио као неосновану жалбу браниоца подносиоца уставне жалбе изјављену против решења Основног суда у Кикинди К. 578/10 од 1. септембра 2010. године, које је исправљено решењем Основног суда у Кикинди К. 578/10 од 23. септембра 2010. године. У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено да је пресудом Основног суда у Кикинди оптужени Младен Миклуц оглашен кривим због извршења кривичног дела тешке крађе из члана 204. став 1. тачка 1) Кривичног законика и да је осуђен на казну затвора у трајању од једне године и два месеца, након чега му је продужен притвор. Апелациони суд у Новом Саду је нашао да су „у нападнутом решењу дати прецизни и јасни разлози зашто суд налази да и даље стоји законски основ за продужење притвора из члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП“, наводећи којим је пресудама, када, за која кривична дела и на које казне подносилац осуђен. На крају, у оспореном решењу Апелациони суд у Новом Саду закључује да „имајући у виду све напред наведено, дакле да је оптужени више пута осуђиван и за имовинска кривична дела те да је осуђиван и на затворске казне, те да је са издржавања казне затвора пуштен 20. априла 2010. године, а да је основано сумњив да је предметно кривично дело извршио 2. јуна 2010. године, дакле месец и по дана након издржавања казне затвора, наведене околности, и по мишљењу Апелационог суда у Новом Саду, представљају особите околности које, у смислу члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, указују да ће оптужени, уколико се нађе на слободи, наставити са вршењем кривичних дела, како је то правилно закључио првостепени суд“.
Списи предмета Основног суда у Кикинди враћени су томе суду 5. октобра 2010. године. Подносилац уставне жалбе је примио оспорену одлуку о жалби Апелационог суда у Новом Саду 8. октобра 2010. године, а његов бранилац 11. октобра 2010. године.
4. Одредбама Устава на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу, ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. став 3.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.).
Одредбом члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода зајемчено је да свако ко је лишен слободе има право да покрене поступак у коме ће суд хитно испитати законитост лишења слободе и наложити пуштање на слободу ако је лишење слободе незаконито.
Закоником о кривичном поступку (''Службени лист СРЈ'', бр. 70/01 и 68/02 и ''Службени гласник РС'', бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) било је прописано: да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером и да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору (члан 141. ст. 1. и 2.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (члан 142. став 1. тачка 3)).
Одредбама члана 358. ЗКП је, поред осталог, било прописано: да кад изрекне пресуду на казну затвора испод пет година, веће ће оптуженом који се брани са слободе одредити притвор ако постоје разлози из члана 142. став 1. тач. 1) и 3) овог законика, а оптуженом који се налази у притвору укинуће притвор ако за притвор више не постоје разлози због којих је био одређен (став 1.); да ако се оптужени већ налази у притвору а веће нађе да још постоје разлози због којих је притвор био одређен или да постоје разлози из члана 142. став 1. тачка 6) и става 1. овог члана, донеће посебно решење о продужењу притвора, да посебно решење веће доноси и кад треба одредити или укинути притвор и да жалба против решења не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама претходних ставова може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди (став 6.).
Осталим релевантним одредбама ЗКП било је прописано: да се жалба подноси суду који је донео решење (члан 399. став 1.); да ће се на поступак по жалби на решење сходно примењивати, поред осталих, и одредбе члана 372. овог законика (члан 402. став 1.); да се жалба подноси суду који је изрекао првостепену пресуду у довољном броју примерака за суд, противну странку и браниоца, а да ће неблаговремену (члан 386.) и недозвољену (члан 387.) жалбу одбацити решењем председник већа првостепеног суда (члан 372. ст. 1. и 2.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено (члан 401. став 1.).
5. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд пре свега констатује да одредба члана 27. став 3. Устава, гарантујући право жалбе суду лицу лишеном слободе обезбеђује да се хитно преиспита законитост притварања и да се нареди пуштање лица на слободу, уколико се утврди да је лишење слободе било незаконито.
Уставни суд истиче да се оцена да ли је период испитивања законитости притвора од стране суда у сагласности са обавезом хитности из члана 27. став 3. Устава, мора утврдити на основу чињеница сваког конкретног случаја, полазећи од следећих општих принципа:
Прво, имајући у виду да је у Уставу јасно постављен рок од 48 сати за доношење и достављање одлуке о жалби на решење о одређивању притвора, то упућује да и свака следећа одлука којом се одлучује о жалби на решење о продужењу притвора мора бити донета у што краћем временском периоду, уз поштовање захтева хитности (видети, поред осталих, одлуке Уставног суда Уж-39/2007 од 16. јула 2009. године и Уж-1254/2009 од 8. октобра 2009. године);
Друго, иако суд који одлучује о жалби, одлуку о постојању даљих разлога за притвор мора донети хитно, стандард хитности је мање захтеван када се у другостепеном поступку преиспитује одлука суда о продужењу притвора, јер одлучивање о жалби заправо представља додатно испитивање његове оправданости (видети, поред осталих, Уж-2322/2010 од 3. марта 2011. године, став 5. и Уж-2554/2010 од 10. марта 2011. године, став 5.). Овакав став Уставног суда сагласан је и са праксом Европског суда за људска права према којој је „стандард хитности мање строг када је реч о поступку пред жалбеним судом... јер, ако је притвор потврђен од стране суда мора се сматрати законитим и неарбитрерним, чак и када је жалба дозвољена, тако да наредни поступак по жалби треба да пружи додатне гаранције које, пре свега, имају за циљ додатну процену целисходности продужења притвора. Стога је Европски суд мање забринут око брзине поступка пред жалбеним судом, уколико је ожалбену притворску одлуку донео исто суд, из чега произлази да је претходно спроведени поступак имао судску природу и омогућио је притворенику одговарајуће процедуралне гаранције (видети пресуду у предмету Veliyev против Русије, број 24202/05 од 24. јуна 2010. године, став 164.)“.
Треће, да ли је суд који одлучује о жалби хитно поступао мора се процењивати и у зависности од фазе кривичног поступка у којој је донето првостепено решење, односно на који временски период је притвор продужен. Ово из разлога што, сагласно закону, надлежни суд после подизања оптужнице по службеној дужности испитује даље постојање разлога за притвор на 30 дана, два месеца или приликом изрицања првостепене пресуде када га може ородужити до упућивања у установу за издржавање казне најдуже до истека казне изречене првостепеном пресудом.
Уставни суд је, примењујући наведене опште принципе на конкретан случај утврдио да је поступак по жалби на решење Основног суда у Кикинди К. 522/10 од 1. септембра 2010. године, исправљено решењем истог суда К. 578/10 од 23. септембра 2010. године, којим је према подносиоцу уставне жалбе продужен притвор до правноснажности пресуде, трајао 32 дана, рачунајући од 6. септембра 2010. године, када је жалба браниоца примљена у Основном суду у Кикинди, до 8. октобра 2010. године, када је подносилац уставне жалбе другостепену одлуку Апелационог суда у Новом Саду примио. По оцени Уставног суда, жалба подносиоца уставне жалбе изјављена против решења о продужењу притвора је била размотрена у складу са захтевом хитности утврђеним одредбом члана 27. став 3. Устава. Рок од 32 дана за доношење и достављање одлуке о жалби, у конкретном случају, представља прихватљив период за преиспитивање законитости одлуке о притвору. Ово из разлога што је поступак по жалби на решење о продужењу притвора спроведен је и пред првостепеним, Основним судом у Кикинди и пред другостепеним, Апелационим судом у Новом Саду. При том, Основни суд у Кикинди је 23. септембра, након изјављене жалбе против решења о продужењу притвора К. 522/10 од 1. септембра 2010. године, уочио и исправио грешку у броју предмета откуцаним у заглављу решења, доношењем решења о исправци, након чега је у року од једног дана списе предмета са изјављеном жалбом доставио Апелационом суду у Новом Саду на одлучивање. Апелациони суд у Новом Саду је потом, дан након пријема списа предмета са изјављеном жалбом о истој одлучио, што по оцени Уставног суда несумњиво представља наричито хитно поступање. Такође, притвор је подносиоцу уставне жалбе продужен након доношења првостепене пресуде којом је неправноснажно оглашен кривим због извршења кривичног дела тешка крађа и изречена му је казна затвора од једне године и два месеца. У изречену казну му је урачунато време проведено у притвору и одређено је да притвор може трајати до упућивања подносиоца у установу за издржавање казне затвора, али најдуже док не истекне време трајања изречене казне у првостепеној пресуди.
Полазећи од свега наведеног, а имајући у виду и законску одредбу члана 358. став 7. ЗКП, према којој на захтев оптуженог, који се после изрицања казне затвора налази у притвору, председник већа може оптуженог решењем упутити у установу за издржавање казне и пре правноснажности пресуде, то је Уставни суд утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право зајемчено одредбом члана 27. став 3. Устава.
6. У односу на истакнуту повреду права на претпоставку невиности, као једног од права којима се, сагласно члану 34. став 3. Устава, јемчи правна сигурност у казненом праву, Уставни суд је наводе изнете у уставној жалби оценио неоснованим. Ово из разлога што подносилац уставне жалбе цитира само делове реченица садржаних у образложењу првостепеног решења, које при том није оспорио уставном жалбом, док из оспореног другостепеног решења Апелационог суда у Новом Саду неспорно произлази да суд није изнео тврдњу да је подносилац извршио кривично дело које је предмет кривичног поступка, јер је, поред осталог, навео да је подносилац „основано сумњив да је предметно кривично дело извршио 2. јуна 2010. године, дакле месец и по дана након издржавања казне затвора“.
7. Имајући у виду наведено, Уставни суд је нашао да оспореним решењем нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на која се позвао, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), одбио уставну жалбу као неосновану.
8. На основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић