Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Драгића Драгојловића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. децембра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Драгића Драгојловића изјављена против решења Апелационог суда у Београду Кр. 150/10 од 20. маја 2010. године, решења Апелационог суда у Београду Кж2. 2261/10 од 3. јуна 2010. године, решења Апелационог суда у Београду Кр. 185/10 од 15. јуна 2010. године, решења Апелационог суда у Београду Кж2. 2678/10 од 2. јула 2010. године, решења Вишег суда у Београду Кв. 3644/10 од 5. јула 2010. године и решења Апелационог суда у Београду Кж2. 2901/10 од 21. јула 2010. године у односу на истакнуту повреду права из члана 31. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Драгић Драгојловић из Београда поднео је Уставном суду 22. јуна 2010. године, преко пуномоћника Миодрага Букумировића и Зорана Танасковића, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Апелационог суда у Београду Кр. 150/10 од 20. маја 2010. године и решења Апелационог суда у Београду Кж2. 2261/10 од 3. јуна 2010. године, због повреде права из члана 31. став 1. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије, која је заведена под бројем Уж – 2972/2010.
Драгић Драгојловић је преко истих пуномоћника 29. јула 2010. године поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Апелационог суда у Београду Кр. 185/10 од 15. јуна 2010. године, решења Апелационог суда у Београду Кж2. 2678/10 од 2. јула 2010. године, решења Вишег суда у Београду Кв. 3644/10 од 5. јула 2010. године и решења Апелационог суда у Београду Кж2. 2901/10 од 21. јула 2010. године, због повреде права из члана 31. став 1. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије, која је заведена под бројем Уж – 3586/2010.
Уставни суд је, имајући у виду да је у оба предмета исти подносилац који оспорава решења о продужењу притвора која су донета у истом кривичном поступку, спојио списе предмета Уж - 3586/2010 списима предмета Уж – 2972/2010, ради вођења јединственог поступка и доношења једне одлуке.
Подносилац уставне жалбе наводи да су му означена права повређенa штo су оспорена решења донета без ваљано образложених разлога за продужење притвора, без оцене основаности, нужности и примерености његовог даљег задржавања у притвору, те изостанком разматрања и оцене свих жалбених навода, јер, поред осталог: нису наведене особите околности које указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке; не постоје особите околности које указују да ће боравком на слободи поновити кривично дело, пошто више није на радном месту техничког директора, већ је само запослен у предузећу и нема овлашћења да самостално одлучује, а саоптужени више уопште не раде у овом предузећу; у образложењу оспорених решења у вези са законским основом из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП није наведно зашто је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и зашто се иста сврха (несметано вођење кривичног поступка) не може остварити другом мером. Истовремено, подносилац истиче да се у оспореним решењима не наводе субјективни разлози за продужење притвора и да су сви разлози од доношења решења о одређивању притвора па на даље исти.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права и поништи оспорена решења и објави одлуку у „Службеном гласнику Републике Србије“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду I Су. 1/11-89-1 од 1. априла 2011. године, те је утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности везане за кривични поступак
Пред Вишим судом у Београду у предмету К. 3570/10, у време подношења уставне жалбе, водио се кривични поступак против подносиоца и других оптужених лица, по оптужници Вишег јавног тужилаштва у Београду Кт. 10/10 од 5. јула 2010. године која у то време није ступила на правну снагу.
Оптужница је подигнута након што је у периоду од 22. јануара 2010. године до 5. јула 2010. године, дакле за непуних шест месеци, спроведена истрага против подносиоца уставне жалбе и других лица, по захтеву за спровођење и проширење истраге Вишег јавног тужилаштва у Београду, због више кривичних дела.
Подносиоцу уставне жалбе је стављено на терет кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика.
Б) Чињенице и околности везане за притвор
Подносилац уставне жалбе се до дана подношења уставне жалбе (29. јули 2010. године) налазио у притвору шест месеци и осам дана, рачунајући од 21. јануара 2010. године када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Београду Ки. 20025/10 од 22. јануара 2010. године, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 2), 3) и 5) тада важећег Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП).
Притвор је подносиоцу уставне жалбе продужаван током истражног поступка на основу одредбе члана 142. став 1. тач. 2), 3) и 5) ЗКП.
Апелациони суд у Београду је у оспореним решењима Кр. 150/10 од 20. маја 2010. године и Кр. 185/10 од 15. јуна 2010. године (која су потврђена решењима Апелационог суда у Београду Кж2. 2261/10 од 3. јуна 2010. године и Кж2. 2678/2010. године), образлажући разлоге за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе, поред осталог, навео: за тачку 2) члана 142. став 1. ЗКП да „имајући у виду чињеницу да је током истражног поступка потребно саслушати у својству сведока М.Ђ. то по оцени Апелационог суда у Београду наведене околности представљају особите околности које указују да би окривљени уколико би се нашао на слободи могао ометати поступак утицањем на до сада несаслушане сведоке“, односно да „је потребно предузети све истражне радње предложене захтевом за спровођење и проширење истраге Вишег јавног тужилаштва у Београду“; за тачку 3) члана 142. став 1. ЗКП да „имајући у виду чињеницу да је захтев за проширење истраге против окривљеног Драгић Драгојловића поднет због постојања основане сумње да је извршио кривично дело из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика, и то у својству техничког директора и у својству директора развоја предузећа „И.“ а.д, а посебно околност да је у том предузећу и даље запослен као технички директор, то наведене околности, по оцени овог суда представљају посебно тешке околности кривичног дела које указују да би окривљени, уколико би се нашао на слободи, могао поновити кривично дело“; за тачку 5) члана 142. став 1. ЗКП да „имајући у виду да је за наведено кривично дело које се окривљеном ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, те да постоји основана сумња да је окривљени континуирано, у дужем временском периоду, предузимао кривичноправне радње којима је прибављена противправна имовинска корист у вишемилионском износу, то по оцени овог суда у конкретном случају постоје посебно тешке околности дела које оправдавају његово даље задржавање у притвору“.
Након подизања оптужнице, оспореним решењем Вишег суда у Београду Кв. 3644/10 од 5. јула 2010. године, који је по службеној дужности испитивао да ли постоје разлози за притвор, притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен из разлога предвиђених одредбама члана 142. став 1. тач. 3) и 5) ЗКП, док, по налажењу суда, више није било основа за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору из разлога прописаног одредбом члана 142. став 1. тачка 2) ЗКП.
Међутим, Апелациони суд у Београду је одлучујући о жалби браниоца подносиоца уставне жалбе на решење Вишег суда у Београду Кв. 3644/10 од 5. јула 2010. године, оспореним решењем Кж2. 2901/10 од 21. јула 2010. године, иако је жалбу одбио као неосновану и одлучио да постоје разлози за његово даље задржавање у притвору из разлога предвиђених одредбом члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, истовремено отклонио законски основ из члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, управо уважавајући наводе из жалбе.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива у уставној жалби утврђено је: да, поред осталог, суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора (члан 31. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09), који је важио у време доношења оспорених решења, било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да у ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. став 1. до 3.).
Одредбама члана 142. став 1. ЗКП је било прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако: постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, вештаке, саучеснике или прикриваче (тачка 2)); особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (тачка 3)); је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела (тачка 5)).
Осталим одредбама ЗКП које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, било је прописано: да се на основу решења истражног судије окривљени може задржати у притвору највише месец дана од дана лишења слободе, да се после тог рока окривљени може задржати у притвору само на основу решења о продужењу притвора, да се притвор по одлуци већа (члан 24. став 6) може продужити највише за два месеца, да је против решења већа дозвољена жалба која не задржава извршење решења, да ако се поступак води за кривично дело за које се може изрећи казна затвора преко пет година или тежа казна, веће непосредно вишег суда може, на образложени предлог истражног судије или јавног тужиоца, из важних разлога продужити притвор највише за још три месеца и да је против овог решења дозвољена жалба која не задржава извршење решења (члан 144. ст. 1, 2, и 3.); да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика, да је веће је дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу и да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења (члан 146. ст. 1, 2. и 3.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено (члан 401. став 1.).
Одредбама члана 359. Кривичног законика ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) прописано је кривично дело злоупотреба службеног положаја и то тако што је за квалификовани облик овог кривичног дела из става 3. члана 359. запрећена казна затвора од две до дванаест година. (- члан 359.. ст. 1. и 3.).
5. Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 31. став 1. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се опавдава трајање мере притвора, као и да у вођењу поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност.
Будући да је подносилац уставне жалбе оспорио решења о продужењу притвора која су сукцесивно доношена у истом кривичном поступку, Уставни суд је приликом оцене постојања означене повреде права пошао од последњег донетог решења - решења Апелационог суда у Београду Кж2. 2901/10 од 21. јула 2010. године. Наведеним решењем одбијена је као неоснована жалба браниоца подносиоца уставне жалбе изјављена против решења Вишег суда у Београду Кв. 3644/10 од 5. јула 2010. године којим је притвор према подносиоцу продужен након подизања оптужнице. Апелациони суд у Београду је нашао да је притвор према подносиоцу уставне жалбе основано продужити само на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, а не и на основу тачке 3) истог члана, те је тај притворски разлог отклонио. Као што је речено, одредба члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП прописује да се притвор може одредити (и продужити) лицу за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело за које је запрећена одређена казна затвора „ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела“, што значи да судови, у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница, цене како постојање посебно тешких околности кривичног дела, тако и оправданост одређивања или продужења мере притвора због њиховог постојања.
Наводећи и јасно образлажући конкретне околности које у овом случају представљају посебно тешке околности кривичног дела, поред Кривичним закоником запрећене казне, и оцењујући да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу уставне жалбе, надлежни апелациони суд је, по оцени Уставног суда, оспорено решење Кж2. 2901/10 од 21. јула 2010. године, засновао на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног процесног права, релевантним и довољним разлозима, те стога Уставни суд не налази да је оспорени акт последица арбитрерног и произвољног поступања суда.
Такође, Уставни суд је оценио да је кривични поступак против подносиоца уставне жалбе вођен са примереном хитношћу, јер је до тренутка подношења уставне жалбе трајао нешто више од шест месеци, у ком периоду је након спроведене истраге по захтеву за спровођење и проширење истраге, против више окривљених лица, за више кривичних дела, оптужница подигнута. Истовремено, Уставни суд је приликом доношења одлуке имао у виду и да је надлежни суд оспореним првостепеним решењем о продужењу притвора након подизања оптужнице (решење Вишег суда у Београду Кв. 3644/10 од 5. јула 2010. године), притвор продужио на основу одредбе члана 142. став 1. тач. 3) и 5) ЗКП, а да је утврдио да је престао законски основ за даље задржавање подносиоца у притвору на основу притворског разлога из тачке 2) истог члана, те да Апелациони суд у Београду оспореним другостепеним решењем отклонио и разлог предвиђен одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП. По оцени Уставног суда, претходно наведено управо указује да су надлежни судови са посебном пажњом приступали одлучивању о притвору према подносиоцу уставне жалбе, као и да је евентуални пропуст првостепеног суда, отклоњен у другостепеном поступку по жалби, што све упућује на то да је основаност даљег задржавања подносиоца уставне жалбе у притвору пажљиво и свестрано разматрана.
Како се претходно извршена оцена навода уставне жалбе у потпуности односи и на преостала оспорена решења, имајући у виду њихову садржину и разлоге на којима су судови засновали своје одлуке, Уставни суд је оценио да се уставном жалбом неосновано истиче повреда права из члана 31. став 1. Устава. Стога је Уставни суд уставну жалбу у овом делу одбио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник“, број 109/07).
6. Испитујући постојање претпоставки за одлучивање о делу уставне жалбе којим се у односу на оспорена решења истиче повреда права из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд је из самих оспорених аката утврдио да је подносилац уставне жалбе имао и искористио право да против сваког првостепеног решења изјави жалбу, те да је о свакој изјављеној жалби надлежни суд одлучио. Полазећи од изнетог, те чињенице да се правом на правно средство не јемчи позитиван исход поступка по изјављеном правном средству, ако за то није било основа, Уставни суд је утврдио да се наводи уставне жалбе не могу довести у уставноправну везу са Уставом утврђеном садржином права зајемченог одредбом члана 36. став 2. Устава.
Стога је Уставни суд је у овом делу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбацио, јер не постоје Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање, и одлучио као у другом делу изреке.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08, 27/08 и 76/11), одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДA
др Драгиша Б. Слијепчевић