Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Атиле Хусара из Бачких Винограда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. децембра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Атиле Хусара и утврђује да је решењем Основног суда у Суботици Ки. 768/11 од 2. јуна 2011. године и решењем Основног суда у Суботици Кв. 936/11 од 3. јуна 2011. године повређено право подносиоца уставне жалбе на слободу и безбедност, зајемчено одредбом члана 27. став 1. Устава Републике Србије и право на претпоставку невиности зајемчено одредбом члана 34. став 3. Устава, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Атила Хусар из Бачких Винограда изјавио је 8. јуна 2011. године, преко пуномоћника Виктора Јухаса Ђурића, адвоката из Суботице, уставну жалбу против решења Основног суда у Суботици Ки. 768/11 од 2. јуна 2011. године и решења Основног суда у Суботици Кв. 936/11 од 3. јуна 2011. године, због повреде права на слободу и безбедност, права на правично суђење и права на претпоставку невиности зајемчених одредбама члана 27. став 1, члана 32. став 1. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи да је оспореним решењем Основног суда у Суботици Ки. 768/11 од 2. јуна 2011. године према подносиоцу уставне жалбе одређен притвор, на основу одредбе члана 436. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку. Против решења о одређивању притвора, бранилац подносиоца уставне жалбе је изјавио жалбу, која је одбијена као неоснована оспореним решењем Основног суда у Суботици Кв. 936/11 од 3. јуна 2011. године. Подносилац уставне жалбе сматра да му је наведеним оспореним решењима повређено право на слободу и безбедност из члана 27. став 1. Устава, будући да иста не садрже довољне и релевантне разлоге за притвор, односно да нигде нису наведене особите околности које указују да ће поновити кривично дело, као и да његова ранија осуђиваност за кривично дело против безбедности јавног саобраћаја није довољан разлог да би се закључило да ће поновити дело. Даље истиче да му је повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, јер је о жалби против првостепеног решења Основног суда у Суботици одлучивао исти суд, из чега закључује да о жалби није одлучивао независан суд. Коначно, подносилац указује и на повреду права на претпоставку невиности из члана 34. став 3. устава, јер је у првостепеном решењу наведено да „вршењем кривичних дела добија додатни приход и пуштањем на слободу би поновио кривично дело“, из чега закључује да суд узима као дефинитивно утврђену чињеницу да је он извршио кривично дело за које је само осумњичен.
Предложио је да се утврди повреда наведених права, да се пониште оспорена решења и утврди накнада штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Основног суда у Суботици Су. VIII-43 бтој 17/11 од 24. октобра 2011. године, те је утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
У време подношења уставне жалбе пред Основним судом у Суботици предузимане су одређене истражне радње у предмету Ки. 768/11 против Атиле Хусара, овде подносиоца уставне жалбе, због постојања основане сумње да је извршио кривично дело недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи из члана 350. став 2. Кривичног законика.
Оспореним решењем истражног судије Основног суда у Суботици Ки. 768/11 од 2. јуна 2011. године према подносиоцу уставне жалбе је одређен притвор, на основу одредбе 436. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП). У образложењу оспореног решења је наведено „да из списа истражног поступка, то јест кривичне пријаве и службене белешке о обавештењу примљеном од грађана произлази основана сумња да је осумњичени извршио кривично дело које му се ставља на терет“. Даље је наведено „да исто то произлази из исказа сведока З.П. који је на уверљив начин испричао његов контакт са осумњиченим у вези конкретног кривичног дела, а и то да му је осумњичени и раније причао да се бави пребацивањем људи преко границе“. Коначно, наведено је да „ово су све околности које указују да ће осумњичени поновити дело...и да је истражни судија имао у виду да осумњичени нема стално запослење, бави се земљорадњом, те вршењем кривичних дела добија додатни приход и пуштањем на слободу би поновио кривично дело, то јест наставио би да то чини, а не треба занемарити чињеницу да се ради о лицу које је већ било осуђивано, истина због кривичног дела из члана 289. став 1. Кривичног законика и прекршајно“.
Против решења о одређивању притвора подносилац уставне жалбе је преко браниоца изјавио жалбу у којој је, поред осталог, навео: да је његова ранија осуђиваност због кривичног дела против безбедности јавног саобраћаја ирелевантна, указавши на поједина решења Апелационог суда у Новом Саду који је у сличним ситуацијама притвор укидао; да у образложењу решења нису наведени довољни разлози за притвор; да садржина исказа сведока З.П. не може служити као основ за притварање, јер је поступак још у току.
Основни суд у Суботици је оспореним решењем Кв. 936/11 од 3. јуна 2011. године одбио као неосновану изјављену жалбу браниоца подносиоца уставне жалбе. У образложењу решења је наведено „да је истражни судија правилно ценио да писмена документација из списа предмета, и то кривична пријава и службене белешке о обавештењу примљеном од грађана, те исказ сведока З.П. који на уверљив начин описује његов контакт са осумњиченим а у вези са конкретним кривичним делом, те да је у питању лице без сталног запослења које обавља привремене послове и издржава супругу која је незапослена и има троје деце, представљају околности које указују на постојање реалне опасности да ће осумњичени пуштањем на слободу поновити кривично дело и да је истражни судија правилно ценио и околност раније осуђиваности осумњиченог“.
У одговору на уставну жалбу Основни суд у Суботици је, поред осталог, навео да је контролу оспореног првостепеног решења извршило ванпретресно веће тога суда и да су у образложењу изнети разлози којима се веће водило приликом одлучивања, уз посебно истицање да се у Основном суду у Суботици, поред поступка у коме је према подносиоцу уставне жалбе одређен притвор, водио још један поступак за истоврсно кривично дело, недозвољен прелазак државне границе и кријумчарење људи, који поступци су касније спојени и донета је првостепена осуђујућа пресуда.
4. Одредбама Устава на чију се повреду подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.).
Одредбама члана 436. Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) је, поред осталог, прописано: да се притвор може одредити, у циљу несметаног вођења кривичног поступка против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је у питању кривично дело за које се може изрећи казна затвора од три године, а особите околности указују да ће окривљени довршити покушано кривично дело или да ће извршити кривично дело којим прети или да ће поновити кривично дело (став 1. тачка 2)); да пре подношења оптужног предлога, притвор може трајати само онолико колико је потребно да се спроведу истражне радње, али не дуже од осам дана, а изузетно до тридесет дана ако се ради о кривичном делу са елементима насиља и да о жалби против решења о притвору решава веће из члана 24. став 6. (став. 2.); да кад се окривљени налази у притвору, суд је дужан да поступа са нарочитом хитношћу (став 4.).
Кривичним закоником („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) је прописано да ко у намери да себи или другом прибави какву корист, омогућава другом недозвољени прелаз границе Србије или недозвољени боравак или транзит кроз Србију, казниће се затвором од шест месеци до пет година (недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи - члан 350. став 2.).
5. У односу на истакнуту повреду права из члана 27. став 1. Устава, Уставни суд, као и у својим ранијим одлукама (видети, поред осталих, Одлуку Уж-314/2007 од 23. априла 2009. године), наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења.
Уставом је утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 436. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити само уколико су кумулативно испуњена два услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења скраћеног кривичног поступка, прописани су у тач. 1) и 2) члана 436. став 1. ЗКП (обезбеђење присуства окривљеног – тачка 1) и спречавање нове криминалне делатности – тачка 2)). У тачки 2) наведеног члана ЗКП је прописано да се притвор против неког лица може одредити ако је у питању кривично дело за које се може изрећи казна затвора од три године, а особите околности указују да ће окривљени довршити покушано кривично дело или да ће извршити кривично дело којим прети или да ће поновити кривично дело.
Полазећи од свега наведеног, а оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби у односу на оспорена решења Основног суда у Суботици, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе притвор одређен из разлога предвиђеног одредбом члана 436. став 1. тачка 2) ЗКП. У односу на овај притворски разлог, у образложењу оспореног решења истражног судије Основног суда у Суботици Ки. 768/11 од 2. јуна 2011. године је, поред осталог, наведено да постоји основана сумња да је подносилац уставне жалбе извршио кривично дело недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи из члана 350. став 2. Кривичног законика, за које кривично дело је прописана казна затвора од шест месеци до пет година. Даље је наведено да из исказа сведока З.П. „који је на уверљив начин испричао његов контакт са осумњиченим у вези конкретног кривичног дела“ произлази да је „осумњичени и раније причао да се бави пребацивањем људи преко границе“, што је по оцени истражног судије, поред чињенице да подносилац нема стално запослење, да се бави земљорадњом, да вршењем кривичних дела добија додатни приход, као и да „се ради о лицу које је већ било осуђивано, истина због кривичног дела из члана 289. став 1. Кривичног законика и прекршајно“ указивало да ће подносилац поновити кривично дело, „тј наставио би да то чини“. Решењем ванпретресног већа Основног суда у Суботици Кв. 936/11 од 3. јуна 2011. године одбијена је као неоснована жалба браниоца подносиоца уставне жалбе и потврђено је првостепено решење о одређивању притвора по наведеном притворском основу, уз констатацију да је истражни судија правилно ценио све околности, међу које је додато и то да осумњичени обавља повремене послове и да издржава супругу која је незапослена и да има троје деце.
Уставни суд је утврдио да су оспорена решења донета у законитом поступку и из разлога формално предвиђеног законом. Међутим, Уставни суд је оценио да Основни суд у Суботици у оспореним решењима није навео уставноправно прихватљиве разлоге којима би се могло образложити зашто је притварање подносиоца уставне жалбе неопходно ради вођења кривичног поступка. Наиме, према одредби тачке 2) члана 436. став 1. ЗКП, поред висине запрећене казне за кривично дело које се неком лицу ставља на терет, морају се утврдити и особите околности које указују да ће окривљени, између осталог, поновити кривично дело. Основни суд у Суботици је сматрао да незапосленост подносиоца уставне жалбе, његово бављење земљорадњом, чињеница да има троје деце и незапослену жену, као и то што је осуђен због кривичног дела угрожавање јавног саобраћаја, представљају особите околности које указују да ће поновити кривично дело недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи. Уставни суд није уверен да наведени разлози, у конкретном случају, представљају оне особите квалификаторне околности које су директно указивале на то да ће подносилац уставне жалбе боравком на слободи поновити кривично дело. Уставни суд је посебно ценио и део образложења из оспорених решења у коме је наведено да „из уверљивог исказа сведока З.П. произлази да је осумњичени и раније причао да се бави пребацивањем људи преко границе“, али указује да се на овај начин до закључка о постојању разлога за одређивање притвора према подносиоцу дошло оценом изведених доказа, чију садржину суд већ сматра чињенично утврђеном, иако се у тој фази кривичног поступка оцена доказа не може извршити.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима повређено право из члана 27. став 1. Устава.
6. У односу на истакнуту повреду права на претпоставку невиности, као једног од права којима се, сагласно члану 34. став 3. Устава, јемчи правна сигурност у казненом праву, Уставни суд је оцењујући садржину оспореног решења Основног суда у Суботици Ки. 768/11 од 2. јуна 2011. године, утврдио да из дела оспореног решења произлази да се као утврђена узима чињеница да је подносилац уставне жалбе, као осумњичени против кога су се тек предузимале истражне радње пред Основним судом у Суботици, извршио кривично дело које му је стављено на терет. Како у тренутку доношења оспореног решења, кривични поступак у коме се разматра постојање кривичног дела и кривице подносиоца уставне жалбе није правноснажно окончан, већ се налазио у фази спровођења истражних радњи, Уставни суд оцењује да се делом наведене формулације из оспореног решења повређује Уставом зајемчено право подносиоца да се сматра невиним док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда.
Ово из разлога што је Основни суд у оспореном решењу, образлажући своју одлуку да се према окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе одреди притвор, поред осталог, навео да он „вршењем кривичних дела добија додатни приход“ и да би пуштањем на слободу „наставио да то чини“.
Оваквим ставом је поступајући суд са извесношћу утврдио чињеницу о чијем постојању се може расправљати тек на главном претресу. На тај начин суд је прекорачио границе основане сумње у оквиру којих се одлучивање о постојању законских разлога за одређивање притвора може кретати и уједно је, извођењем закључка да подносилац уставне жалбе вршењем кривичних дела добија додатни приход, пре него што је о његовој кривици расправљано на главном претресу, повредио претпоставку невиности окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе.
Уставни суд је приликом оцене навода уставне жалбе и доношења одлуке у овом уставносудском предмету, имао у виду и праксу Европског суда за људска права у Стразбуру, према којој је претпоставка невиности повређена ако судска одлука која се односи на лице које је оптужено за кривично дело одражава мишљење да је криво пре него што се његова кривица докаже по закону. Довољно је да, у одсуству званичне одлуке, постоји одређено мишљење које указује да суд сматра оптуженог кривим, док ће преурањено изношење таквог једног мишљења од стране суда неизбежно прекршити наведену претпоставку (пресуде у предметима: Deweer против Белгије од 27. фебруара 1980, године, Minelli против Швајцарске од 25. марта 1983. године, Allenet de Ribemont против Француске од 10. фебруара 1995. године, Karakas and Yesilirmark против Турске од 28. јуна 2005. године и Матијашевић против Србије од 19. септембра 2006. године).
Полазећи од изнетог, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима повређено право из члана 34. став 3. Устава.
7. Следом наведеног, Уставни суд је због утврђене повреде права из члана 27. став 1. и члана 34. став 3. Устава у овом делу уставну жалбу усвојио и оценио да се правично задовољење подносиоца оствари објављивањем Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“.
Уставни суд оспорена решења није поништио, имајући у виду да су та решења била темпоралног карактера и да су престала да производе правно дејство.
Стога је Уставни суд, на основу одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), одлучио као у првом делу тачке 1. и тачки 2. изреке.
8. У односу на истакнуту повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да се једини навод уставне жалбе који се односи на повреду права на правично суђење своди на то да је „и првостепено и другостепено решење донео исти суд, што значи да о жалби није одлучивао независан суд“. Имајући у виду одредбу члана 143. став 4. ЗКП, према којој је, поред осталог, прописано да против решења о притвору странке могу изјавити жалбу већу (члан 24. став 6.), а да је одредбом члана 24. став 6. ЗКП прописано да првостепени судови, у већу састављеном од тројице судија, између осталог, одлучују о жалбама против решења истражног судије и других решења кад је то одређено овим закоником, Уставни суд тврдње изнете у уставној жалби, као очигледно неосноване, не може прихватити као уставноправне разлоге који би указивали на то да је подносиоцу оспореним решењима повређено или ускраћено означено уставно право. Уставни суд је утврдио да овако изнети разлози, сами по себи и у конкретном случају, очигледно указују да до повреде или ускраћивања права на правично суђење није дошло. Притом, подносилац уставне жалбе није навео нити један суштински разлог који би могао да укаже да о жалби није одлучио независан суд.
Полазећи од претходно наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у делу у ком је истакнута повреда права из члана 32. став 1. Устава, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, као у другом делу тачке 1. изреке.
9. Имајући у виду све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић