Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Зорана Ђурђевића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. децембра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Зорана Ђурђевића изјављена против решења Вишег суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кв. По2. 13/2011 од 23. фебруара 2011. године и решења истражног судије Вишег суда у Београду – Одељење за ратне злочине Ки. По2. 89/2010 од 17. фебруара 2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Зоран Ђурђевић из Београда, преко пуномоћника Дарка Петричевића, адвоката из Београда, поднео је Уставном суду 26. марта 2011. године уставну жалбу против аката наведених у изреци, због повреде права зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи: да је Тужилаштво за ратне злочине захтевом за спровођење истраге Ктрз. 7/10 од 1. септембра 2010. године против подносиоца уставне жалбе и других, предложило истражном судији посебног одељења за ратне злочине Вишег суда у Београду, поред осталог, одређивање притвора на основу одредби члана 142. став 1. тач. 1) и 2) ЗКП; да је истражни судија донео решење о одређивању притвора Ки. По2. 89/10 од 17. фебруара 2011. године на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, иако јавни тужилац није предложио одређивање притвора по том основу, чиме је повређено право подносиоца на „објективно и непристрасно суђење из члана 32. став 1. Устава“, јер „суд није овлашћен да по службеној дужности налази основ за притвор“, па се о притвору по основу који тужилац није предложио „није ни могло расправљати“; да је претпоставка невиности из члана 34. став 3. Устава повређена тиме што се, у оспореном решењу којим је ванпретресно веће одбило као неосновану жалбу против решења о одређивању притвора „сувише уопштено, паушално и без позивања на било који конкретан правни основ, само каже да суд приликом одређивања притвора није везан основом који предлаже тужилац, него да основе за одређивање притвора утврђује у сваком појединачном случају и у односу на сваког појединачног окривљеног“, па би се „могао стећи утисак да се притвор може одредити и ако тужилац не предложи притвор“.
Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд поништи оспорена решења и нареди његово пуштање на слободу.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорена решења и из њих и навода уставне жалбе утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Тужилаштво за ратне злочине је захтевом за спровођење истраге Ктрз. 7/10 од 1. септембра 2010. године подносиоцу уставне жалбе и другим лицима ставило на терет извршење кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142. став 1. КЗ СРЈ.
Решењем истражног судије Вишег суда у Београду – Одељење за ратне злочине Ки. По2. 89/10 од 15. децембра 2010. године одређено је спровођење истраге против окривљених лица.
Након вишекратног саслушања окривљених, истражни судија Вишег суда у Београду – Одељење за ратне злочине донео је 17. фебруара 2011. године оспорено решење Ки. По2. 89/10 о одређивању притвора подносиоцу уставне жалбе, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП. По мишљењу истражног судије, оба услова за одређивање притвора по овом основу су испуњена, јер се подносиоцу као окривљеном ставља на терет извршење кривичног дела за које је прописана казна затвора у трајању од преко десет година, као и чињеница да је кривично дело које му се ставља на терет извршено под посебно тешким околностима, које се огледају у следећем: да је дело извршено према члановима једне породице са којима окривљени није имао никакав ранији сукоб, које чак није ни познавао, из чега произлази да је дело у односу на наведена лица извршено искључиво на националној основи; да су од те породице одузети новац, накит и возило; да је једна од жртава била инвалид; да је Р.А. убијен пред другим члановима породице; да је приликом извршења дела више пута извршено силовање и противприродан блуд над Н. и Х. на нарочито понижавајућ начин којим се вређа достојанство како њих, тако и присутних чланова њихове породице, с обзиром да су их окривљени приликом извршења дела, између осталог, терали да голе и босе иду кроз град. Одлучујући о предлогу тужилаштва да се притвор окривљенима одреди на основу одредаба тач. 1) и 2) члана 142. став 1. ЗКП, истражни судија је нашао да је предлог неоснован, јер нису испуњени услови за одређивање притвора по том основу, с обзиром на чињенице да се окривљени не крију, да је утврђен њихов идентитет, а не постоје друге околности које указују на опасност од бекства, посебно имајући у виду да се окривљени уредно јављају на сваки позив суда, као и да боравком на слободи реално не би могли ометати даљи ток поступка, јер ће чињенице важне за утврђивање кривице бити прикупљене из исказа сведока који не бораве на територији Републике Србије, па је нереално очекивати да би окривљени могли утицати на сведоке који су недоступни чак и суду, односно да, с обзиром на протек времена од извршења дела, тренутно не постоје околности које указују да постоје трагови или докази које би окривљени боравком на слободи могли уништити, сакрити или фалсификовати и тиме ометати даљи ток истражног поступка.
Решавајући о жалби браниоца окривљеног (подносиоца уставне жалбе), Виши суд у Београду – Одељење за ратне злочине је донео оспорено решење Кв. По2. 13/2011 од 23. фебруара 2011. године, којим је жалбу одбио као неосновану, у свему прихватајући ставове и образложење из оспореног првостепеног решења. У другостепеном решењу Виши суд је заузео став да је истражни судија правилно и у складу са законом одредио притвор по другом основу од оног који је предложило тужилаштво, јер таквим предлогом није везан, ценећи постојање посебних околности које оправдавају одређивање мере притвора по било ком основу према сваком од окривљених појединачно, те управо тиме индивидуализујући меру притвора, за шта је дао јасне и довољне разлоге.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, зајемчено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредба члана 34. став 3. Устава јемчи сваком право да се сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда.
Одредбе члана 142. став 1. Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП) прописују да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, поред осталог: ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)); ако постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, вештаке, саучеснике или прикриваче (тачка 2)); ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела (тачка 5)).
5. Оцењујући разлоге и наводе уставне жалбе са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио да су оспорени појединачни акти донети од стране законом установљених судова, који су у поступку спроведеном у складу са законом одлучили применом меродавних одредаба кривичног процесног права. Уставни суд није нашао ништа што би указало да су материјалноправни прописи произвољно или неправично примењени на штету подносиоца уставне жалбе, нити има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права на правично суђење.
По оцени Уставног суда, разлози које је истражни судија Вишег суда у Београду дао, а веће Вишег суда у Београду прихватило као разлоге за одређивање притвора на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП су детаљни и индивидуализовани, тим пре што разлози из оспорених решења због којих притвор подносиоцу уставне жалбе није одређен на основу тач. 1) и 2) члана 142. став 1. ЗКП, како је тужилаштво предложило, већ на основу тачке 5), управо говоре у прилог индивидуализацији притвора као мере обезбеђења присуства окривљеног, односно несметаног вођења кривичног поступка. Тврдња подносиоца уставне жалбе да му је право на правично суђење повређено тиме што притвор није одређен сагласно предлогу тужилаштва, већ по другом основу утврђеном од стране истражног судије, јер је суд приликом одређивања притвора ограничен искључиво предлогом тужилаштва, није основана. По оцени Уставног суда, приликом одређивања притвора окривљеном, истражни судија није ограничен предлогом овлашћеног тужиоца. Истражни судија има дискреционо право да, уколико сматра да је притварање окривљеног неопходно ради вођења кривичног поступка и да се иста сврха не може остварити другом мером, процени по ком основу из члана 142. ЗКП ће одредити притвор, имајући у виду све околности које постоје и из којих произлази неопходност притварања. То управо значи да се притвор окривљеном може одредити и када не постоји предлог овлашћеног тужиоца, као и да му се притвор може одредити по другом основу у односу на основ који је овлашћени тужилац предложио, а након што је окривљени саслушан у погледу околности од којих зависи примена ове кривичнопроцесне мере.
Када је реч о притворском основу из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, неспорно је да је код подносиоца био испуњен објективни услов који се односи на законом прописану (запрећену) затворску казну за кривично дело за које се терети. Други услов чини постојање „посебно тешких околности кривичног дела“, које код поступајућег суда стварају уверење да је притварање окривљеног оправдано. И овде је законодавац поставио један широки правни стандард који се везује за фактичка питања у сваком појединачном случају, те је очигледно оставио и одређено поље слободне – дискреционе процене истражном судији да одлучи о томе да ли постоје посебно тешке околности конкретног кривичног дела које чине притвор оправданим. При томе, истражни судија мора узети у обзир до тада прикупљене чињенице и околности кривичног дела за које постоји основана сумња да га је окривљени учинио, те није везан наводима из захтева за спровођење истраге, у коме се не образлаже да ли је кривично дело извршено под „нарочито тешким околностима“, јер то није садржина бића кривичног дела и не улази у правну квалификацију радњи окривљеног за које га јавни тужилац терети. Следом изнетог, Уставни суд је оценио да су, у конкретном случају, решења која су оспорена уставном жалбом заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног процесног права, те да су истражни судија Вишег суда у Београду – Одељење за ратне злочине и веће Вишег суда у Београду – Одељење за ратне злочине поступали у складу са ЗКП када су утврдили да постоје нарочито тешке околности кривичног дела, због којих је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен по означеном законском основу. Оспорена решења су, по мишљењу Уставног суда, управо резултат брижљивог разматрања свих до тада познатих чињеница и околности извршења предметног кривичног дела и сажетог закључивања истражног судије и ванпретресног већа у погледу постојања оправданих разлога да се окривљеном одреди притвор, те супротни наводи подносиоца уставне жалбе не могу бити од значаја за другачију одлуку Суда, због чега Уставни суд налази да се ни ови наводи подносиоца уставне жалбе не могу сматрати основаним.
С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава
6. Подносилац уставне жалбе своју тврдњу о повреди права на претпоставку невиности из члана 34. став 3. Устава, као и већ наведену тврдњу о повреди права из члана 32. став 1. Устава, заснива на погрешном тумачењу одредаба ЗКП, према којима је истражни судија приликом одређивања притвора окривљеном ограничен искључиво разлозима наведеним у предлогу овлашћеног тужиоца.
С обзиром на већ изнете оцене у погледу неоснованости оваквих подносиочевих навода, Уставни суд је утврдио да нема ни повреде права подносиоца на претпоставку невиности, као елемента права на правну сигурност у казненом праву, зајемченог одредбом члана 34. став 3. Устава.
7. Имајући у виду напред наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), уставну жалбу у целини одбио као неосновану и, на основу члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић