Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Драгише Ђурића из Ђурђева, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. децембра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Oдбија се као неоснована уставна жалба Драгише Ђурића изјављена против решења Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 3017/10 од 28. децембра 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Драгиша Ђурић из Ђурђева, преко пуномоћника Славка Берћана, адвоката из Новог Сада, поднео је Уставном суду 24. јануара 2011. године уставну жалбу против решења Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 3017/10 од 28. децембра 2010. године, због повреде начела и права из члана 21. и члана 31. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе у уставној жалби наводи:
- да је оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 3017/10 од 28. децембра 2010. године одбијена као неоснована жалба изјављена против решења Вишег суда у Новом Саду К. 576/10 од 20. децембра 2010. године, којим је према њему продужен притвор након објављивања пресуде којом је оглашен кривим да је извршио кривично дело трговина људима из члана 388. став 1. Кривичног законика;
- да је притвор продужен на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, јер је Драгиша Ђурић држављанин Републике Србије, Босне и Херцеговине и Републике Словачке, а поседује и исправе Републике Словачке на име Јан Дурчек, из чега је суд закључио да он има склоност да мења идентитет, што му омогућава боравак у иностранству под различитим именима, а у правном саобраћају отежава утврђивање његовог идентитета, које околности указују на опасност од бекства;
- да се налази у притвору 13 месеци, а да се по уверењу суда није ништа променило у погледу основа његовог притварања;
- да суд није дао довољне и индивидуализоване разлоге за његово притварање;
- да је по рођењу држављанин Босне и Херцеговине, да је у Србију дошао као дете са родитељима и добио српско држављанство, а да је по свом избору и држављанин Словачке;
- да се једино користио словачким пасошем који му је одузет;
- да има пребивалиште у Ђурђеву, а боравише у Каћу, да му деца живе у Србији и да има непокретности у Србији;
- да његов трипатридни резиденцијални статус Уставом и законом није забрањен.
Подносилац уставне жалбе из свега наведеног закључује да је он дискриминисан по основу тројног држављанства и сматра да притвор према њему није сведен на најкраће неопходно време.
Предложио је да Уставни суд уставну жалбу усвоји, утврди повреду означеног права и начела утврђених Уставом, поништи оспорено решење и наложи замену мере притвора мером забране напуштања боравишта.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорена решења и другу документацију приложену као доказ уз уставну жалбу, као и у одговор Апелационог суда у Новом Саду Су. VIII-44-48/10 од 22. марта 2011. године и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
А) Чињенице и околности везане за кривични поступак
Пред Вишим судом у Новом Саду у предмету К. 576/10, водио се кривични поступак против подносиоца уставне жалбе и још два оптужена лица, по оптужници Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду Кт. 950/09 од 23. априла 2010. године, која је измењена 10. децембра 2010. године.
Првостепени кривични поступак је окончан 20. децембра 2010. године доношењем пресуде којом је подносилац уставне жалбе оглашен кривим због кривичног дела трговина људима из члана 388. став 1. Кривичног законика и осуђен на казну затвора у трајању од четири године и шест месеци.
Б) Чињенице и околности везане за притвор
Подносилац уставне жалбе се налазио у притвору од 25. новембра 2009. године.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Окружног суда у Новом Саду Кри. 1739/09 од 27. новембра 2009. године и продужаван је током истражног поступка и након подизања оптужнице.
Након доношења првостепене пресуде, притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен решењем Вишег суда у Новом Саду К. 576/10 од 10. децембра 2010. године на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП. Уоспореном решењу Виши суд у Новом Саду је, образлажући разлоге за продужење притвора из члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП према подносиоцу уставне жалбе навео: „да оптужени Драгиша Ђурић према сопственом казивању и стању у списима поред држављанства Републике Србије има и држављанство Босне и Херцеговине и Републике Словачке, поседује исправе издате од стране надлежног органа Републике Словачке на име Јан Дурчек“, које чињенице су по налажењу суда околности које указују да ће се окривљени сакрити, односно побећи и тако постати недоступан суду и органима гоњења, те би на тај начин онемогућио даљи нормалан ток кривичног поступка.Притвор је продужен и према осталим окривљеним лицима по истом законском основу, али са другим образложењем.
Бранилац подносиоца уставне жалбе је против решења Вишег суда у Новом Саду К. 576/10 од 20. децембра 2010. године изјавио жалбу.
Апелациони суд у Новом Саду је 28. децембра 2010. године донео оспорено решење Кж. II 3017/10, којим је одбио као неосновану жалбу браниоца подносиоца уставне жалбе. У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено да: „окривљени Драгиша Ђурић има три држављанства и то Републике Србије, Босне и Херцеговине и Републике Словачке, с тим да се у тим државама води под различитим именом и презименом, с обзиром да поседује исправе издате од надлежног органа Републике Словачке на име Јан Дурчек, што указује на склоност окривљеног да мења идентитет и омогућава му боравак у иностранству под различитим именима, а у правном саобраћају отежава утврђивање његове истоветности, те и по оцени другостепеног суда ове околности указују на опасност од бекства окривљеног, те је продужење притвора окривљеном неопходно у складу са одредбом члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП“.
4. Одредбама Устава на чију се повреду подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета и да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (члан 21.); да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора и да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. ст. 1. и 2.).
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), који је важио у време доношења оспорених решења, било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. став 1. до 3.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (142. став 1. тачка 1)).
Одредбама члана 358. ЗКП је, поред осталог, било прописано: да кад изрекне пресуду на казну затвора испод пет година, веће ће оптуженом који се брани са слободе одредити притвор ако постоје разлози из члана 142. став 1. тач. 1) и 3) овог законика, а оптуженом који се налази у притвору укинуће притвор ако за притвор више не постоје разлози због којих је био одређен (став 1.); да ако се оптужени већ налази у притвору а веће нађе да још постоје разлози због којих је притвор био одређен или да постоје разлози из члана 142. став 1. тачка 6) и става 1. овог члана, донеће посебно решење о продужењу притвора, да посебно решење веће доноси и кад треба одредити или укинути притвор и да жалба против решења не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама претходних ставова може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди (став 6.); да на захтев оптуженог, који се после изрицања казне затвора налази у притвору, председник већа може оптуженог решењем упутити у установу за издржавање казне и пре правноснажности пресуде (став 7.).
Осталим одредбама ЗКП које су од значаја за одлучивање, било је прописано: да се жалба подноси суду који је донео решење (члан 399. став 1.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено и да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. ст. 1. и 3.).
5. Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 31. ст. 1. и 2. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се опавдава трајање мере притвора, као и да у вођењу поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност.
Оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 3017/10 од 28. децембра 2010. године одбијена је као неоснована жалба браниоца подносиоца уставне жалбе изјављена против решења Вишег суда у Новом Саду К. 576/10 од 20. децембра 2010. године којим је притвор према подносиоцу продужен након објављивања првостепене пресуде. Апелациони суд у Новом Саду је нашао да је притвор према подносиоцу уставне жалбе основано продужити на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП. Као што је речено, одредба члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП прописује да се притвор може одредити (и продужити) лицу за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело „ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства“, што значи да судови, у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница, цене како околности које указују да се окривљени крије, да се не може утврдити његова истиветност и да постоји опасност од бекства, тако и оправданост одређивања или продужења мере притвора због њиховог постојања.
Наводећи и јасно образлажући, поред основане сумње, све конкретне околности које у овом случају указују на опасност од бекства, и оцењујући да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу уставне жалбе, надлежни апелациони суд је, по оцени Уставног суда, оспорено решење Кж. II 3017/10 од 28. децембра 2010. године, засновао на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног процесног права, релевантним и довољним разлозима, те стога Уставни суд не налази да је оспорени акт последица арбитрерног и произвољног поступања суда.
Такође, Уставни суд је оценио да је кривични поступак против подносиоца уставне жалбе вођен са примереном хитношћу, јер је до тренутка подношења уставне жалбе трајао годину дана и два месеца, у ком периоду је спроведена истрага, одржан главни претрес и донета првостепена пресуда, против три окривљена лица, за више кривичних дела.
Уставни суд је посебно ценио наводе подносиоца да његов трипатридни резиденцијални статус Уставом и законом није забрањен. Међутим, Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе није навео уверљиве разлоге, нити доказе у прилог тврдњи да му је притвор продужен због чињенице да има тројно држављанство. С друге стране, првостепени и другостепени суд су у довољној мери образложили разлоге за продужење притвора групи од укупно три оптужена лица у предметном кривичном поступку, међу којима је и подносилац уставне жалбе, који су се несумњиво сви нашли у истој правној, али не и чињеничној ситуацији, тако да је, по налажењу Уставног суда, сасвим очигледно да подносилац уставне жалбе није имао неједнак судски третман због тога што има тројно држављанство. У конкретном случају, надлежни судови су одлучујући о продужењу притвора према сваком од окривљених појединачно, применили принцип индивидуализације ове процесне мере у складу са објективним, али и субјективним околностима везаним за личност конкретног оптуженог лица.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање окривљеног у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, као и да је кривични поступак вођен са примереном хитношћу.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право из члана 31. ст. 1. и 2. Устава.
Поводом истакнуте повреде начела забране дискриминације, Уставни суд указује да одредбе члана 21. Устава не садрже гаранције ниједног одређеног људског права или слободе, већ представљају начело у складу са којим се остварују све Уставом зајемчене људске и мањинске слободе и права, из чега следи да до повреде начела забране дискриминације може доћи само у вези са повредом неког одређеног уставног права или слободе. Пошто је Уставни суд претходно оценио да оспореним актом подносиоцу уставне жалбе није повређено зајемчено право које је у уставној жалби истакао, то нема основа ни за тврдње подносиоца да је оспореним актом по било ком основу дискриминисан.
На основу свега изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), уставну жалбу одбио као неосновану.
6. На основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић