Уставни суд, у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Војислава Димовића из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 1. децембра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Војислава Димовића изјављена против решења Основног суда у Суботици Кв. 686/11 од 21. априла 2011. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 1067/11 од 5. маја 2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Војислав Димовић из Суботице поднео је Уставном суду 24. маја 2011. године, преко пуномоћника Виктора Јухаса Ђурића, адвоката из Суботице, уставну жалбу против решења Основног суда у Суботици Кв. 686/11 од 21. априла 2011. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 1067/11 од 5. маја 2011. године, због повреде права из члана 27. став 1, члана 31. став 1. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи: да је 24. марта 2011. године Основни јавни тужилац у Суботици поднео предлог за предузимање појединих истражних радњи против подносиоца уставне жалбе у коме је предложио његово саслушање као осумњиченог за кривично дело ометање доказивања из члана 336. став 1. Кривичног законика и саслушање оштећене С.П. и још четири сведока; да је осумњичени 24. марта 2011. године саслушан пред истражним судијом Основног суда у Суботици који му је одредио притвор; да је 29. марта 2011. године истражни судија Основног суда у Суботици саслушао оштећену, све предложене сведоке од стране тужилаштва и још једног предложеног сведока од стране одбране; да је 20. априла 2011. године против подносиоца уставне жалбе поднет оптужни предлог због основане сумње да је извршио наведено кривично дело; да је Основни суд у Суботици оспореним решењем Кв. 686/11 од 21. априла 2011. године према подносиоцу уставне жалбе продужио притвор из разлога предвиђених одредбама члана 436. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку, уз образложење да постоји основана сумња да је Војислав Димовић претио оштећеној ножем, јер је сведочила против његове браће у кривичном поступку, као и да је Војислав Димовић више пута осуђиван за кривична дела против живота и тела, те да су то особите околности које указују да би он поновио дело, односно извршио кривично дело којим прети; да је 21. априла преко браниоца изјавио жалбу против наведеног решења у којој је, поред осталог, истакао да у образложењу решења нема ни речи о томе да ли се жељени циљ може постићи на начин који мање угрожава Војислава Димовића; да пре подношења оптужног предлога притвор није трајао само онолико колико је било потребно да се спроведу истражне радње, него дуже, све до 20. априла 2011. године; да је оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 1067/11 од 5. маја 2011. године жалба његовог браниоца одбијена као неоснована, а да у образложењу решења нема оцене жалбених навода.
Подносилац уставне жалбе сматра да су му оспореним решењима повређена наведена уставна права, јер, поред осталог, трајање притвора није сведено на најкраће неопходно време, будући да су сви докази одбране и оптужбе прикупљени 29. марта 2011. године, а да је Основно јавно тужилаштво у Суботици предало оптужни предлог надлежном суду тек 20. априла 2011. године. Из наведеног закључује да је након 29. марта 2011. године притвор према њему постао арбитреран и незаконит и да је по својој суштини постао „антиципација казне“.
Предложио је да се утврди повреда наведених права, да се пониште оспорена решења и утврди накнада материјалне и нематеријалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
У време подношења уставне жалбе пред Основним судом у Суботици вођен је кривични поступак у предмету К. 704/11 против Војислава Димовића, овде подносиоца уставне жалбе, због кривичног дела спречавање и ометање доказивања из члана 336. став 1. Кривичног законика. Основно јавно тужилаштво у Суботици је 24. марта 2011. године против подносиоца уставне жалбе ставило предлог за предузимање појединих истражних радњи Основном суду у Суботици за наведено кривично дело. Истражни судија Основног суда у Суботици је 24. марта 2011. године саслушао подносиоца уставне жалбе, а 29. марта 2011. године је саслушао оштећену и предложене сведоке. Основно јавно тужилаштво у Суботици је актом Кт. 641/2011 од 20. априла 2011. године поднело оптужни предлог против подносиоца уставне жалбе.
Подносилац уставне жалбе се налазио у притвору по решењу истражног судије Основног суда у Суботици Ки. 417/11 од 1. априла 2011. године на основу одредбе члана 436. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку, а који му се рачуна од 24. марта 2011. године од 8.15 часова, када је лишен слободе.
Оспореним решењем Основног суда у Суботици Кв. 686/11 од 21. априла 2011. године је према подносиоцу уставне жалбе продужен притвор за најдуже један месец. Образлажући своју одлуку, суд је истакао да из казнене евиденције произлази да је окривљени до сада више пута осуђиван, при чему је детаљно наведено којим пресудама, од стране којих судова и када је окривљени правноснажно осуђиван, за која кривична дела и које казне су му изречене. Стога је суд закључио „да је окривљени вишеструки повратник, који је између осталог више пута осуђиван за кривична дела против живота и тела, као и за кривична дела против имовине са елементима насиља....а да у конкретном случају постоји основана сумња да је окривљени извршио кривично дело спречавање и ометање доказивања из члана 336. став 1. Кривичног законика на начин да је претио оштећеној, говорећи јој да ће „радити нож“ јер је сведочила против његове браће“, те да постоје особите околности које указују да ће окривљени поновити кривично дело, односно извршити кривично дело којим прети.
Против наведеног решења бранилац подносиоца уставне жалбе је изјавио жалбу Апелационом суду у Новом Саду, наводећи да у решењу о продужењу притвора нема образложења, да притвор пре подношења оптужног предлога може трајати само онолико колико је потребно да се спроведу истражне радње и да је притвор по изреци оспореног решења одређен до 30 дана и да противно одредби члана 436. став 2. ЗКП није трајао онолико колико је то било неопходно потребно да се спроведу истражне радње, него знатно дуже, те да притвор није био одређену циљу несметаног вођења кривичног поступка него да је постао антиципација казне, односно средство лишавања слободе које није у функцији несметаног вођења кривичног поступка. Против оспореног првостепеног решења жалбу је поднео и окривљени лично.
Апелациони суд у Новом Саду је оспореним решењем Кж2. 1067/11 од 5. маја 2011. године одбио као неосноване жалбе браниоца и окривљеног, налазећи да је првостепени суд правилно поступио када му је по наведеном законском основу продужио притвор. У образложењу је, поред осталог, наведено: „Основ за продужење притвора је опасност да би окривљени могао поновити кривично дело, односно наставити са вршењем истог. Окривљени се терети да је основано сумњив да је починио кривично дело спречавање и ометање доказивања из члана 336. став 1. Кривичног законика. Окривљени је лице које је до сада осуђивано за кривична дела са елементима насиља као и за кривична дела против живота и тела, као и за кривична дела разбојништва и разбојничке крађе. Сходно члану 436. став 1. тачка 2) ЗКП који гласи ако је у питању кривично дело за које се може изрећи казна затвора од три године, а особите околности указују да ће окривљени довршити покушано кривично дело или да ће извршити кривично дело којим прети или да ће поновити дело, притвор се може одредити у циљу несметаног вођења кривичног поступка против лица за које постоји основана сумња да је починио кривично дело, те су управо из тих разлога супротни жалбени разлози браниоца окривљеног и окривљеног“.
4. Одредбама Устава на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора (члан 31. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Уставни суд налази да су за оцену основаности уставне жалбе од значаја и одредбе члана 436. и члана 146. став 2. Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП).
Одредбама члана 436. ЗКП предвиђено је, поред осталог: да се притвор може одредити, у циљу несметаног вођења кривичног поступка против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је у питању кривично дело за које се може изрећи казна затвора од три године, а особите околности указују да ће окривљени довршити покушано кривично дело или да ће извршити кривично дело којим прети или да ће поновити кривично дело (став 1. тачка 2)); да пре подношења оптужног предлога, притвор може трајати само онолико колико је потребно да се спроведу истражне радње, али не дуже од осам дана, а изузетно до тридесет дана ако се ради о кривичном делу са елементима насиља и да о жалби против решења о притвору решава веће из члана 24. став 6. (став. 2.); да се у погледу притвора, од предаје оптужног предлога до изрицања првостепене пресуде, сходно примењују одредбе члана 146. овог законика, с тим што је веће дужно да сваких месец дана испита да ли постоје разлози за притвор (став 3.); да кад се окривљени налази у притвору, суд је дужан да поступа са нарочитом хитношћу (став 4).
Одредбом члана 146. став 2. ЗКП је прописано да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу.
Кривичним закоником („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) је прописано да ко сведоку или вештаку или другом учеснику у поступку пред судом или другим државним органом учини или обећа поклон или другу корист, или примени силу, претњу или други облик принуде у намери да то лице давањем лажног исказа или недавањем исказа утиче на исход поступка, казниће се затвором од шест месеци до пет година и новчаном казном (спречавање и ометање доказивања - члан 336. став 1.).
5. У односу на истакнуту повреду права из члана 27. став 1. Устава, Уставни суд указује да су решења Основног суда у Суботици Ки. 417/11 од 1. априла 2011. и Кв. 513/2011 од 5. априла 2011. године, којима је у истом кривичном поступку подносиоцу уставне жалбе одређен притвор и која су непосредно претходила доношењу појединачних аката који се оспоравају овом уставном жалбом, била предмет одлучивања Уставног суда у предмету Уж – 1594/2011, у поступку по уставној жалби истог подносиоца. Уставни суд је у својој Одлуци Уж – 1594/2011 од 3. новембра 2011. године детаљно образложио разлоге због којих није нашао да су основане тврдње подносиоца уставне жалбе да му је решењима о одређивању притвора у овом кривичном поступку повређено Уставом зајемчено право на слободу и безбедност. Будући да се наводи ове уставне жалбе о повреди означеног уставног права заснивају на суштински истоветним разлозима, то се претходно изнети ставови и оцена Уставног суда у свему односе и на оспорена решења Основног суда у Суботици Кв. 686/11 од 21. априла 2011. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 1067/11 од 5. маја 2011. године.
6. Уставни суд оцењује да нису основани ни наводи подносиоца уставне жалбе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. Наиме, повреду означеног права подносилац заснива на тврдњи да другостепени суд „уопште није ценио...жалбене наводе“, који се односе на то да: „1) у образложењу (првостепеног) решења нема ни речи о томе да ли се жељени циљ (спречавање да наводно угрози оштећену) не може постићи на начин који мање угрожава права Војислава Димовића (на пример да му се одреди кућни притвор уз надзор електричним праћењем његовог кретања) и 2) да у решењу о одређивању притвора Ки. 417/11 од 1. априла 2011. године није био наведен законом прописани елемент...“. Уставни суд, поводом изнетих тврдњи подносиоца уставне жалбе, и у овом уставносудском предмету истиче да је суд приликом доношења одлуке о продужењу (као и о одређивању) мере притвора дужан да образложи разлоге због којих налази да има основа да се према окривљеном продужи (или одреди) мера притвора, што само по себи значи да је управо ова мера неопходна ради несметаног вођења кривичног поступка. Дакле, обавеза суда је да образложи меру коју према окривљеном предузима, а не да образлаже зашто није предузео неку другу, блажу меру, осим у случају када је сам окривљени предложио да се мера притвора замени другом, конкретно опредељеном мером, а што, како произлази из навода уставне жалбе, подносилац уставне жалбе није ни учинио. Што се тиче другог жалбеног навода на који се позива подносилац уставне жалбе, Уставни суд указује да и сам подносилац у уставној жалби истиче обавезу другостепеног суда да оцени релевантне жалбене наводе. У том смислу је неспорно да се наводи у жалби која се изјављује против решења о продужењу притвора, а који се односе на евентуалне пропусте учињене у решењу о одређивању притвора, не могу сматрати релевантним наводима, јер се не односе на ожалбени акт.
Полазећи од наведног, Уставни суд је оценио да нема основа за тврдње о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, јер су оспорена решења о продужењу притвора подносиоцу уставне жалбе донета сагласно релевантним одредбама процесног права, уз аргументовано образложење раније осуђиваности подносиоца уставне жалбе која, у конкретном случају, представља ону особиту околност која оправдава бојазан да би подносилац уставне жалбе боравком на слободи могао поновити кривично дело, односно извршити кривично дело којим прети.
7. Околност да се подносилац до изјављивања уставне жалбе у притвору налазио два месеца, за које време су предузете све предложене истражне радње и поднет оптужни предлог, представља основ за оцену Уставог суда да, у конкретном случају, нема повреде права на ограничено трајање притвора из члана 31. став 1. Устава.
8. Имајући у виду наведено, Уставни суд је нашао да оспореним решењима нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на која се позвао, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), одбио уставну жалбу као неосновану.
9. На основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић