Уставни суд, у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Атиле Гере из Сенте, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 15. децембра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Атиле Гере изјављена против решења Окружног суда у Суботици Кж. 845/09 од 25. децембра 2009. године, због повреде права из члана 31. став 2, члана 32. став 1, члана 33. став 1. и члана 199. Устава, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Атила Гере из Сенте, преко пуномоћника Оливере Јованић, адвоката из Суботице, поднео је Уставном суду 5. фебруара 2010. године уставну жалбу против решења Окружног суда у Суботици Кж. 845/09 од 25. децембра 2009. године, због повреда начела и права утврђених одредбама чл. 21, 22, 28, 31, 32, 33, 36. и 199. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи да је оспореним решењем Окружног суда у Суботици Кж. 845/09 од 25. децембра 2009. године одбијена као неоснована жалба браниоца подносиоца уставне жалбе изјављена против решења Општинског суда у Сенти Кв. 269/09 од 17. децембра 2009. године, којим је подносиоцу продужен притвор на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 3) Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП), одређен решењем истражног судије тог суда Ки. 58/09 од 27. фебруара 2009. године. Подносилац уставне жалбе сматра да је при доношењу оспореног решења Окружни суд у Суботици повредио „његово право из чл. 21, 22, 28, 31, 32, 33, 36. и 199. Устава“ и да „оваква одлука суда није утемељена на понашању окривљеног већ је као разлог за продужење притвора суд навео да се против окривљеног воде пред истим судом и другим судовима истражни поступци због различитих кривичних дела, међутим да у недостатку правноснажних пресуда у тим поступцима, окривљени се има сматрати невиним лицем у складу са презумцијом невиности, што значи да постојање и вођење других истражних поступака само по себи не може бити оправдан разлог за продужење притвора“, као и да оваквим поступањем суда притвор није сведен на најкраће неопходно време, нити је притвореник пуштен да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор одређен. Подносилац сматра „бесмисленим“ и навод суда да је 2008. године правноснажно осуђен због извршења кривичног дела из члана 355. став 2. Кривичног законика тако што му је изречена условна осуда, а да постоји основана сумња да је кривично дело које му се ставља на терет у овом кривичном поступку извршио у току проверавања од једне године, одређеног претходном правноснажном осудом. Такође, подносилац уставне жалбе истиче и да су му повређена права из члана 32. став 1. и чл. 33. и 199. Устава, јер иако је на почетку главног претреса одређено да се поступак води на српском језику уз присуство тумача за мађарски језик, надлежни суд није поступио по захтеву његовог браниоца да се списи предмета Општинског суда у Сенти К. 241/09 преведу на мађарски језик, нити је оспорено решење подносиоцу уставне жалбе доставио на мађарском језику. Коначно, подносилац сматра да су чињенични наводи оптужнице облигационоправне, а не кривичноправне природе. Подносилац такође истиче да му је повређено право из члана 28. Устава, јер се у „Централној затворској болници у Београду и Окружном затвору у Суботици“ према њему „са понижавањем опходе“, „нико није желео да са њим комуницира на мађарском, нити му је омогућено да на том језику буде испитан и прегледан“, према њему се понашају „са ниподаштавањем, психички га малтретирају, понашају се према њему као са ствари, а не са човеком“, приликом премештаја из болнице у Београду у Окружни затвор у Суботици „окривљеном није уручено решење о премештању“ и сл.
Предложио је да се уставна жалба усвоји и утврди повреда наведених права, као и да се оспорено решење поништи и наложи његово пуштање на слободу.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
У време подношења уставне жалбе пред Општинским судом у Сенти вођен је кривични поступак у предмету К. 241/09 против Атиле Гере, овде подносиоца уставне жалбе, због постојања основане сумње да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја у продуженом трајању из члана 359. став 4. у вези са ставом 2. у вези са чланом 61. Кривичног законика, у стицају са кривичним делом превара из члана 208. став 1. Кривичног законика.
Кривични поступак је покренут доношењем решења о спровођењу истраге Ки. 58/09 од 27. фебруара 2009. године, по захтеву Општинског јавног тужилаштва у Сенти. Након спроведене истраге, против подносиоца уставне жалбе је 13. маја 2009. године подигнута оптужница Кт. 173/09, која је 3. јуна 2009. године ступила на правну снагу.
Подносилац уставне жалбе налазио се у притвору од 27. фебруара 2009. године по решењу истражног судије Општинског суда у Сенти Ки. 58/09 од 27. фебруара 2009. године, на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 3) ЗКП, који му је у току поступка продужаван.
Оспореним решењем Окружног суда у Суботици Кж. 845/09 од 25. децембра 2009. године одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе изјављена против решења Општинског суда у Сенти Кв. 269/09 од 17. децембра 2009. године, којим је окривљеном притвор продужен за два месеца, на основу члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП. Образлажући своју одлуку, Окружни суд у Суботици је, поред осталог, навео: да је првостепени суд правилно нашао да постоје разлози који оправдавају задржавање окривљеног Атиле Гере у притвору за наредна два месеца, по законском основу прописаном у одредби члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, о чему је у образложењу првостепеног решења дао јасне и правилне разлоге, које и другостепени суд прихвата и на њих упућује; да „...из садржине списа овог кривичног предмета произлази да је окривљени до сада осуђиван, а да постоји основана сумња да је дела која му се стављају на терет предметном оптужницом, извршио за време трајања провере по претходно изреченој условној осуди, чему треба додати да постоји основана сумња да је предметно кривично дело извршио у продужењу, са укупно седам радњи извршења, што све представља особите околности које указују на опасност да би окривљени, ако би се нашао на слободи, могао поновити кривично дело и на тај начин ометати кривични поступак“.
4. Одредбама члана 21. Устава на чију повреду се позива у уставној жалби утврђено је, поред осталог: да су пред Уставом и законом сви једнаки (став 1.); да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.); да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.).
Према начелу заштите људских и мањинских права и слобода из члана 22. Устава, свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (став 1.), а грађани имају право и да се обрате међународним институцијама ради заштите својих слобода и права зајемчених Уставом (став 2.).
Чланом 28. Устава је утврђено да се према лицу лишеном слободе мора поступати човечно и с уважавањем достојанства његове личности (став 1.), да је забрањено свако насиље према лицу лишеном слободе (став 2.) и да је забрањено изнуђивање исказа (став 3.).
Одредбама члана 31. Устава утврђено је: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора и да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, а ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава свакоме је зајемчено право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредба члана 33. став 1. Устава свакоме ко је окривљен за кривично дело јемчи да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега.
Чланом 36. Устава утврђено је да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Члан 199. Устава, као један од принципа уставности и законитости, утврђује право свакоме да у поступку пред судом, другим државним органом или организацијом која врши јавна овлашћења, када се решава о његовом праву или обавези, користи свој језик, одређујући и да незнање језика на коме се поступак води не сме бити сметња за остваривање и заштиту људских и мањинских права.
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) прописано је: да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером (члан 141. став 1.); да ако постоји основана сумња да је одређено лице учинило кривично дело, а не постоје услови за притвор из става 1. овог члана, у циљу несметаног вођења кривичног поступка, притвор се против тог лица може одредити ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (члан 142. став 1. тачка 3)).
Одредбама чл. 208. и 359. Кривичног законика ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05 и 107/05) прописанa су кривична дела – превара и злоупотреба службеног положаја.
5. У вези истакнуте повреде права из члана 31. Устава, Уставни суд најпре констатује да се, с обзиром на Уставом утврђену садржину права гарантованих одредбама члана 31. Устава, оспорени акт не може довести у уставноправну везу са правима зајемченим одредбама ст. 1. и 3. члана 31.
Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта одредбе члана 31. став 2. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету наглашава да оцена тога да ли је надлежни суд трајање мере притвора свео на најкраће неопходно време имајући у виду разлоге притвора и да ли је после подизања оптужнице меру притвора свео на најкраће неопходно време у складу за Уставом и законом, односно да ли је време трајања притвора разумно, зависи од околности сваког конкретног случаја, те по оцени Уставног суда, до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. став 2. долази у ситуацији када надлежни судови у својим одлукама нису навели релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и када својим пооступањем не показују посебну хитност у вођењу поступка.
Уставни суд је, полазећи од наведених општих принципа, као и чињеница и околности овог конкретног случаја, утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен и продужаван због постојања основане сумње да је извршио продужено кривично дело злоупотребе службеног положаја из члана 359. став 4. у вези са ставом 2, а у вези са чланом 61. Кривичног законика, и кривично дело преваре из члана 208. став 1. Кривичног законика. Како је оспорено решење донето након подизања оптужнице којом је подносиоцу уставне жалбе стављено на терет извршење наведених кривичних дела, а након спроведене истраге, Уставни суд констатује да је први услов за законито продужење притвора – постојање основане сумње да је подносилац уставне жалбе извршио кривична дела која му се стављају на терет, био испуњен.
Остаје да се утврди да ли су надлежни судови дали релевантне и довољне разлоге који би оправдали продужење притвора и да ли су показали потребну хитност у вођењу поступка.
Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе притвор продужен из разлога предвиђеног одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП. У односу на овај притворски разлог, у образложењу оспореног решења Окружног суда у Суботици Кж. 845/09 од 25. децембра 2009. године је, поред осталог, наведено да постоји основана сумња да је подносилац уставне жалбе извршио продужено кривично дело злоупотреба службеног положаја које се састоји од седам радњи извршења и кривично дело превара, а будући да је подносилац правноснажном пресудом Општинског суда у Сенти К. 142/08 од 12. септембра 2008. године осуђен за кривично дело из члана 355. став 2. Кривичног законика на казну затвора у трајању од три месеца и роком провере од једне године, те да се против њега воде и кривични поступци пред другим судовима и то за истоврсна кривична дела, то наведене околности представљају особите околности које указују да би окривљени, уколико се нађе на слободи, могао поновити кривично дело.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је оценио да је у конкретном случају Окружни суд у Суботици оспорено решење засновао на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног процесног права када је утврдио да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеном законском основу. Окружни суд у Суботици је своју одлуку да одбије као неосновану жалбу подносиоца изјављену против решења о продужењу притвора аргументовано образложио, наводећи све околности које, у конкретном случају, представљају оне особите околности које оправдавају бојазан да би подносилац уставне жалбе боравком на слободи могао поновити кривично дело, те да је против подносиоца неопходно продужење притвора из разлога предвиђених чланом 142. став 1. тачка 3) ЗКП. По оцени Уставног суда, дати разлози су релевантни и довољни и нису последица арбитрерног и произвољног поступања.
Такође, Уставни суд је утврдио да се подносилац уставне жалбе до доношења оспореног решења 25. децембра 2009. године, налазио у притвору десет месеци, рачунајући од 27. фебруара 2009. године, када је лишен слободе. У наведеном периоду је против подносиоца уставне жалбе спроведена истрага због основане сумње да је извршио наведена кривична дела, подигнута је оптужница и, према доказима приложеним уз уставну жалбу, главни претрес је у току (заказиван је 17. јула, 19. августа и 23. септембра 2009. године). Имајући у виду да се кривични поступак спроводи због више кривичних дела, која се састоје из више радњи извршења, Уставни суд је оценио да је досадашњи ток поступка у складу са захтевима ефикасног поступања судова у притворским предметима. Стога је Уставни суд утврдио да тврдње подносиоца о повреди права из члана 31. став 2. Устава нису основане.
6. Подносилац у уставној жалби наводи да „надлежни суд није поступио по захтеву браниоца да се списи предмета Општинског суда у Сенти К. 241/09 преведу на мађарски језик, нити је оспорено решење подносиоцу уставне жалбе достављено на мађарском језику“, из чега закључује да су му повређена права из члана 32. став 1, члана 33. став 1. и члана 199. Устава.
Из чињеничног стања које је утврђено у овом уставносудском поступку, Уставни суд је констатовао да је подносиоцу уставне жалбе омогућено коришћење матерњег језика у поступку. Наиме, из записника о саслушању подносиоца уставне жалбе пред истражним судијом Општинског суда у Сенти, произлази да је подносилац уставне жалбе изјавио да за језик поступка прихвата српски језик којим ће се служити током истраге, а и жалба на решење о одређивању притвора је поднета на српском језику. С обзиром на претходно утврђено, из чега следи да су све одлуке донете у току истраге, међу којима и решења о одређивању и продужењу притвора, подносиоцу уставне жалбе, сагласно његовој вољи, достављене на српском језику, Уставни суд не налази да било који навод уставне жалбе упућује на то да су након окончане истраге наступиле објективне околности због којих би достављање оспореног решења о продужењу притвора које није преведено на мађарски језик, онемогућило или отежало остваривање и заштиту права подносиоца уставне жалбе у овом кривичном поступку.
Поред наведеног, наводи подносиоца уставне жалбе „да ћирилицу уопште не зна да чита“, оповргнути су чињеницом да је пуномоћје за подношење уставне жалбе, које је подносилац потписао адвокату, у целости сачињено на српском језику, ћириличким писмом, те је претпоставка да је пре потписивања подносилац прочитао текст пуномоћја, разумео га и сагласио се са његовом садржином, односно да разуме српски језик. Имајући у виду да је бранилац подносиоца уставне жалбе против решења о продужењу притвора Општинског суда у Сенти Кв. 269/09 од 17. децембра 2009. године, у законском року изјавио жалбу, по којој је оспорено решење донето, Уставни суд је оценио да достављање подносиоцу оспореног решења на српском језику, у конкретном случају није било сметња за остваривање и заштиту његових права.
Стога је Уставни суд наводе подносиоца да му је повређено право из члана 33. став 1. Устава оценио неоснованим. Како подносилац уставне жалбе повреду права из члана 32. став 1. Устава и члана 199. Устава образлаже истим наводима, то се изнета оцена Уставног суда односи и на ове истакнуте повреде.
С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима нису повређена права из члана 32. став 1, члана 33. став 1. и члана 199. Устава.
7. Имајући у виду све претходно изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), одбио као неосновану уставну жалбу у делу којим се истиче повреда права из члана 31. став 2, члана 32. став 1. и члана 33. став 1. Устава.
8. У односу на истакнуту повреду права из члана 36. Устава, Уставни суд констатује да је подносилац само формално означио одредбу члана 36. Устава као повређено право, при чему се ниједан навод уставне жалбе не односи на права зајемчена наведеном уставном нормом.
Везано за истакнуту повреду права да се са лицем лишеним слободе поступа на начин зајемчен одредбом члана 28. Устава, Уставни суд најпре констатује да је уставном жалбом оспорен само појединачни акт – правноснажно решење о продужењу притвора, а не и радње органа надлежних за извршавање мере притвора, те се изнети наводи не могу довести у уставноправну везу са оспореним актом. Са друге стране, подносилац уставне жалбе ниједним доказом није поткрепио тврдње о наводном нечовечном поступању према њему током спровођења изречене мере. Штавише, у овом делу уставна жалба садржи контрадикторне наводе, јер се прво износи да подносилац није имао адекватну медицинску заштиту у притворској јединици Окружног затвора у Суботици, да би се потом тврдило да је незаконито и „нечовечно“ послат у Централну затворску болницу у Београд.
Коначно, Уставни суд указује да одредбе чл. 21. и 22. Устава не утврђују конкретна људска или мањинска права и слободе, већ је реч о начелима у складу са којима се сва зајемчена права и слободе остварују, те њихова повреда може наступити само у вези са повредом одређеног Уставом гарантованог права или слободе. С обзиром на то да Уставни суд у конкретном случају није утврдио постојање повреде било ког зајемченог уставног права, то се не може говорити ни о повреди наведених уставних начела.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је у преосталом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање.
9. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић