Уставни суд у саставу: заменик председника др Марија Драшкић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Драгољуба Милошевића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 8. децембра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Драгољуба Милошевића изјављена против радње неизвршења решења Повереника за информације од јавног значаја број 07-00-535/2009-03 од 5. јуна 2009. године, због повреде права на обавештеност зајемченог чланом 51. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Драгољуб Милошевић из Београда је 15. октобра 2009. године поднео Уставном суду уставну жалбу „због кршења Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја у предмету експроприсаног и срушеног дела стана Богданке Милошевић из Београда, „на основу“ чл. 21. 25, 58, 166. и 170. Устава Републике Србије. Подносилац је од Уставног суда затражио да га „не упућује на подношење тужбе општинском суду због потраживања четири документа од Дирекције за грађевинско земљиште и изградњу Београда, јер се због истих правних циљева“ већ води поступак пред Трећим општинским судом у Београду.
Поступајући по налогу Уставног суда за уређење уставне жалбе, подносилац је 17. новембра 2009. године доставио Суду допуну уставне жалбе, у којој је, поред наведених, истакао и повреду права на обавештеност из члана 51. Устава, „јер већ 14 година настоји да сазна прави разлог за неисплаћену накнаду за експроприсан и срушен део стана (моје супруге) Богданке Милошевић“. Подносилац сматра да „као супруг и заштитник њене имовине има право „на једнаку заштиту, без дискриминације и по основу имовног стања“. Подносилац захтева од Уставног суда да „нареди“ Генералном секретаријату Владе и Дирекцији за грађевинско земљиште и изградњу Београда да у најкраћем року „доставе копије четири документа наведена у уставној жалби“.
Подносилац уставне жалбе је доставио Уставном суду још 29 поднесака, у којима не оспорава друге акте или радње, нити се позива на друге повреде права или слобода зајемчене Уставом, већ „поступа по налогу суда за достављање документације“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07) по својој садржини је истоветна члану 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Врховног суда Србије У. 6587/07, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој правној ствари:
Подносилац уставне жалбе се 13. априла 2009. године обратио Дирекцији за грађевинско земљиште и изградњу Београда (даље у тексту: Дирекција) захтевом за приступ информацијама од јавног значаја, којим је затражио да му се доставе копије следећих докумената: извода из Правилника о раду правних претходника Дирекције из кога се види у чему се састоји заступање инвеститора „Беобанке“ од стране Дирекције у предмету експропријације дела стана његове супруге, у току 1991. године, потврде коју је правни претходник Дирекције прибавио од Службе друштвеног књиговодства као доказ да је „Беобанка“ обезбедила новчана средства за решавање имовинско-правних односа за наведену експропријацију, те уговора и анекса уговора о обезбеђеним средствима за решавање имовинско-правих односа у поступку експропријације, као и банкарске гаранције „Беобанке“ означене у захтеву. Истим захтевом су тражени документи о решеним имовинско-правним односима за друга лица која су становала на истој адреси, копија уговора о доживотном издржавању, специјално пуномоћје за заступање крајњег корисника експропријације, допис Дирекције Генералном секретаријату председника Републике из 1998. године, извештај Дирекције из 1998. године, достављен Трећем општинском јавном тужилаштву у Београду, у коме се наводи да је Богданки Милошевић на име накнаде за експроприсани део стана у Београдској улици додељен стан у улици Јанка Лисјака приближне квадратуре, одговор Дирекције адвокату Драгану Субашићу и записник са састанка одржаног 4. марта 1998. године у просторијама Дирекције на коме је Богданка Милошевић прихватила један од четири стана, као накнаду за део експроприсаног стана.
Дирекција је дописом од 29. маја 2009. године обавестила Повереника да се по захтеву подносиоца уставне жалбе Дирекција више пута изјашњавала, о чему је доставила копију свог дописа од 26. новембра 2007. године.
Решењем Повереника за информације од јавног значаја (даље у тексту: Повереник) број 07-00-535/2009-03 од 5. јуна 2009. године усвојена је жалба подносиоца и наложено Дирекцији да подносиоца уставне жалбе без одлагања, а најкасније у року од три дана од дана пријема решења, обавести о томе да ли поседује тражене документе и да му достави копије тих докумената, уколико их поседује.
Подносилац уставне жалбе је 18. јула 2009. године поднео жалбу Поверенику због непотпуног поступања Дирекције по решењу Повереника број 07-00-535/2009-03 од 5. јуна 2009. године, наводећи да уз допис од 30. јуна 2009. године Дирекција није доставила све документе који су предмет наведеног решења Повереника.
Подносилац уставне жалбе се 31. августа 2009. године обратио Генералном секретаријату Владе ради извршења решења Повереника број 07-00-535/2009-03 од 5. јуна 2009. године.
Решењем Повереника број 07-00-0176/2009-03 од 30. новембра 2009. године усвојена је жалба подносиоца уставне жалбе и наложено Дирекцији да обавести подносиоца без одлагања, а најкасније у року од три дана од дана пријема решења, да ли поседује документ у коме је садржана информација о обезбеђеним средствима од стране Градског друштвеног фонда за грађевинско земљиште и путеве за непокретност еспроприсану 1991. године, чији је земљишно-књижни власник била Богданка Милошевић из Београда, те да, уколико поседује наведени документ, његову копију достави подносиоцу уставне жалбе.
У одговору Дирекције, који је 23. децембра 2009. године достављен подносиоцу уставне жалбе, наведено је да Дирекција наведеном потврдом не располаже, али да из чињенице да је решење о еспропријацији предметне непокретности постало правноснажно, произлази да је наведена потврда морала бити приложена, односно да је правни претходник дирекције имао обезбеђена средства у тренутку подношења предлога за експропријацију. У одговору је, такође, наведено да су на основу правноснажног решења о експропријацији средства искоришћена за одређивање накнаде Богданки Милошевић и да јој је у том поступку додељен трособан стан у Метохијској улици у Београду.
Подносилац уставне жалбе је 6. јула 2010. године поднео „жалбу“ Поверенику, с позивом на одредбе Закона којима је прописано да повереник спроводи административно извршење принудом. У „жалби“ је наведено да се тражене информације налазе у неизвршеним решењима Повереника бр. 07-00-535/2009-03 од 5. јуна 2009. године и 07-00-0176/2009-03 од 30. новембра 2009. године.
Повереник је 3. новембра 2011. године доставио Уставном суду закључак број 07-00-01777/2010-03 од 31. октобра 2010. године, којим је обуставио поступак извршења решења број 07-00-535/2009-03 од 5. јуна 2009. године, нашавши да је Дирекција дописом од 30. јуна 2009. године доставила подносиоцу уставне жалбе копије тражених докумената које поседује, са напоменом да остале домументе не поседује, чиме је у целини извршила обавезу из наведеног решења. Повереник је, такође, доставио закључак број 07-00-01212/2010-03 од 4. октобра 2010. године, којим је обуставио поступак извршења решења број 07-00-0176/2009-03 од 30. новембра 2009. године, јер је оценио да је Дирекција у целини извршила обавезу, тиме што је дописом од 23. децембра 2009. године обавестила подносиоца уставне жалбе да не поседује тражени документ.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да је физички и психички интегритет неповредив и да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (члан 25.); да свако има право да истинито, потпуно и благовремено буде обавештаван о питањима од јавног значаја и да су средства јавног обавештавања дужна да то право поштују, као и да свако има право на приступ подацима који су у поседу државних органа и организација којима су поверена јавна овлашћења, у складу са законом (члан 51.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. ст. 1. и 2.).
За одлучивање о уставној жалби од значаја су и следеће одредбе Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја („Службени гласник РС“, бр. 120/04 и 54/07), који је важио до доношења Закона о изменама и допунама тог закона објављеног у „Службеном гласнику РС“, број 104/09 од 16. децембра 2009. године, којим је било прописано:
- да је информација од јавног значаја, у смислу овог закона, информација којом располаже орган јавне власти, настала у раду или у вези са радом органа јавне власти, садржана у одређеном документу, а односи се на све оно о чему јавност има оправдан интерес да зна (члан 2. став 1.);
- да свако има право да му буде саопштено да ли орган власти поседује одређену информацију од јавног значаја, односно да ли му је она иначе доступна (члан 5. став 1.);
- да је орган власти дужан да без одлагања, а најкасније у року од 15 дана од дана пријема захтева, тражиоца обавести о поседовању информације (члан 16. став 1.);
- да су решења Повереника обавезујућа, коначна и извршна, да извршење решења Повереника, у случају потребе, обезбеђује Влада Републике Србије, која може ближе одредити начин извршења решења (члан 28.).
5. Уставни суд је из навода уставне жалбе и достављене документације закључио да подносилац у суштини осправа радњу неизвршења решења Повереника број 07-00-535/2009-03 од 5. јуна 2009. године. Оцењујући основаност навода подносиоца o повреди права на обавештеност из члана 51. Устава, Уставни суд је најпре констатовао да су пре подношења уставне жалбе била исцрпљена сва правна средства за заштиту права подносиоца, који се, сагласно тада важећим одредбама члана 28. Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја, обратио Влади ради извршења наведеног решења Повереника.
Полазећи од тога да се Уставом зајемчено право на приступ подацима који су у поседу државних органа и организација којима су поверена јавна овлашћења, остварује у складу са законом, Уставни суд је најпре испитивао да ли је подносиоцу уставне жалбе омогућено да то право оствари на начин предвиђен одредбама Закона о приступу информацијама од јавног значаја. С тим у вези, Уставни суд је утврдио да је Дирекција, поступајући по решењу Повереника број 07-00-535/2009-03 од 5. јуна 2009. године, доставила подносиоцу уставне жалбе у року од месец дана све тражене документе који су били у њеном поседу. Уставни суд је, такође, утврдио да је Повереник донео ново решење број 07-00-0176/2009-03 од 30. новембра 2009. године, којим је наложио Дирекцији да обавести подносиоца да ли поседује документ о томе да је Градски друштвени фонд за грађевинско земљиште и путеве обезбедио средства за непокретност експроприсану 1991. године, чији је власник била супруга подносиоца уставне жалбе и, уколико га поседује, да копију тог документа достави подносиоцу. Уставни суд констатује да је наведено решење од 30. новембра 2009. године Повереник донео у поступку по жалби подосиоца због непотпуног извршења решења број 07-00-535/2009-03 од 5. јуна 2009. године и да је тим решењем конкретизован налог који се односи на документ о обезбеђењу новчаних средстава за решавање имовинско-правних односа за предметну експропријацију. Како је подносилац уставне жалбе дописом од 23. децембра 2009. године обавештен да Дирекција не поседује тражени документ, Уставни суд налази да је тиме подносилац остварио право да му буде саопштено да ли орган власти поседује одређену информацију од јавног значаја, односно да ли му је она иначе доступна, сагласно члану 5. став 1. Закона.
С обзиром на то да је предуслов за остварење права на слободан приступ информацијама од јавног значаја - да орган јавне власти располаже информацијом која је предмет захтева, а да је Дирекција обавестила подносиоца о томе да не поседује преостале тражене документе, Уставни суд је оценио да радњом неизвршења решења Повереника број 07-00-535/2009-03 од 5. јуна 2009. године није повређено право подносиоца уставне жалбе на приступ информацијама од јавног значаја.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, у тачки 1. изреке одбио као неосновану уставну жалбу изјављену због повреде означеног права зајемченог одредбом члана 51. Устава.
6. Уставни суд оцењује да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге о повреди права из члана 25. Устава, већ подносилац тврдњу о повреди физичког и психичког интегритета везује за «мучење», које је последица „осамнаестогодишње неисплаћене накнаде за експроприсан део стана“ његове супруге.
Оцењујући наводе уставне жалбе да подносилац, „као заштитник имовине своје супруге, има уставно право на једнаку заштиту, без дискриминације и по основу имовног стања“, Уставни суд указује да у оспореном поступку није одлучивано о имовинском праву подносиоца, него о праву на приступ информацијама од јавног значаја. Стога овај суд налази да се ти наводи подносиоца не могу довести у везу са повредом права на имовину, зајемченог чланом 58. Устава.
Како се одредбама члана 21. Устава не јемчи ниједно конкретно људско право или слобода, Уставни суд указује на то да до повреде означеног уставног начела може доћи само у вези са утврђеном повредом или ускраћивањем одређеног Уставом гарантованог права или слободе. Уставни суд оцењује да се тврдња подносиоца о наводној дискриминацији заснива на његовом уверењу да му је непоступањем Дирекције по решењу Повереника повређено право на имовину. Имајући у виду претходно изнете оцене о повредама означених уставних права, Уставни суд констатује са наводи уставне жалбе не могу довести у везу ни са истакнутом повредом начела из члана 21. став 1. Устава.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, јер не постоје претпоставке утврђене Уставом и Законом за вођење поступка и одлучивање.
7. На основу изложеног и одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08, 27/08 и 76/11), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ЗАМЕНИК ПРЕДСЕДНИКА
УСТАВНОГ СУДА
др Марија Драшкић