Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Горана Петровића из Вајске, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 24. новембра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Горана Петровића изјављена против решења Вишег суда у Београду - Посебно одељење Ки.По1. 296/10 и Кв.По.1 1264/10 од 12. јула 2010. године и решења Апелационог суда у Београду, Посебно одељење Кж2.По.1. 209/10 од 10. септембра 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Горан Петровић из Вајске, преко пуномоћника Срђана Лакића и Мироја Јовановића, адвоката из Новог Сада, поднео је 23. септембра 2010. године уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду - Посебно одељење Ки.По1. 296/10 и Кв.По.1 1264/10 од 12. јула 2010. године и решења Апелационог суда у Београду, Посебно одељење Кж2.По.1. 209/10 од 10. септембра 2010. године, због повреде права гарантованих чланом 27. став 1, чланом 30. став 1. и чланом 31. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено да се против подносиоца уставне жалбе пред Посебним одељењем за организовани криминал Вишег суда у Београду води кривични поступак у предмету Ки.По1. 296/10, због кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. Кривичног законика и кривичног дела удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 2. Кривичног законика. Даље се наводи да је против подносиоца уставне жалбе решењем истражног судије Посебног одељења за организовани криминал Вишег суда у Београду Ки.По1. 296/10 од 14. јуна 2010. године одређен притвор у трајању од месец дана. Подносилац наводи да му је након тога, оспореним решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење Ки.По1. 296/10 и Кв.По.1. 1264/10 од 12. јула 2010. године притвор продужен за још два месеца, а на основу члана 142. став 1. тач. 1) и 2) Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП), те да је један од његових бранилаца оспорено првостепено решење примио тек 1. септембра 2010. године, након чега је и изјавио жалбу против овог решења, а која жалба је оспореним решењем Апелационог суда у Београду, Посебно одељење Кж2.По.1. 209/10 од 10. септембра 2010. године одбијена као неоснована.
Подносилац сматра да у оспореним решењима „не постоје“ притворски разлози из члана 142. став 1. тач 1) и 2) ЗКП. Подносилац непостојање притворског разлога из тачке 1) овог члана ЗКП образлаже тврдњом да су околности на које се суд позива у оспореном првостепеном решењу „без икаквог смисла и упоришта у реалном животу“, будући да је он пријављен на једној адреси, а да станује у породичној кући на адреси на којој је и седиште његовог предузећа, те да чињеница да неко лице не станује на адреси на којој је пријављено, већ да станује на другој адреси, по његовом мишљењу, само по себи, не представља разлог, у смислу одредбе члана 142. став 1. тачка 2) ЗКП, а који би оправдавдао држање подносиоца у притвору. С тим у вези, у уставној жалби се посебно истиче да се у односу на подносиоца не може тврдити „који новац није пронађен“, односно да не постоје новчана средства за које се сумња да су стечена извршењем кривичног дела која му већ нису одузета, па навођење могућности „да би га на слободи могли корисити за скривање или бег“, по његовом мишљењу, није основано.
Непостојање притворског разлога из тачке 2) истог члана ЗКП се у уставној жалби образлаже тврдњама да су у оспореним решењима „у потпуности“ изостали разлози о одлучној чињеници која се тиче постојања особитих околности које указују да ће подносилац утицањем на тачно одређене сведоке ометати поступак истраге, те да „нема никакве бојазни“ да би било који од докумената подносилац могао на било који начин учинити недоступним суду.
Подносилац наводи и да је Аплелациони суд у Београду оспореним другостепеним решењем одлучио о жалби његовог браниоца „без упуштања у суштину проблема и паушално потврдио наводе“ из оспореног првостепеног решења.
Предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права, поништи оспорена решења, утврди право на накнаду штете, одреди објаљивање одлуке и „обавеже Републику Србију на сношење трошкова овог поступка по уставној жалби“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, одговор Вишег суда у Београду и списе предмета Вишег суда у Београду Ки.По1. 296/10 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Против подносиоца уставне жалбе и још пет лица се пред Вишим судом у Београду - Посебно одељење води кривични поступак у предмету Ки.По1. 296/10, због постојања основане сумње да је извршио кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 2. Кривичног законика, у стицају са кривичним делом злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика, у вези са чл. 33. и 61. Кривичног законика.
Подносиоцу уставне жалбе је притвор одређен решењем истражног судије Посебног одељења Вишег суда у Београду Ки.По1. 296/10 од 14. јуна 2010. године, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 1) и 2) ЗКП, а који се рачуна од 12. јуна 2010. године, када је лишен слободе.
Оспореним решењем Вишег суда у Београду - Посебно одељење Ки.По1. 296/10 и Кв.По.1 1264/10 од 12. јула 2010. године према подносиоцу уставне жалбе и још четири окривљена, продужен је притвор. Подносиоцу је притвор продужен на основу члана 142. став 1. тач. 1) и 2) ЗКП и по овом решењу може да траје најдуже два месеца. У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено да и даље постоји основ за притвор према окривљеном Горану Петровићу, овде подносиоцу уставне жалбе, прописан одредбом члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП, и то из разлога што постоји основана сумња да су подносилац и остали окривљени извршили предметна кривична дела и да су за себе прибавили противправну имовинску корист у укупном износу од 10.061.402,88 динара, на име провизије за новчане транскације са рачуна различитих предузећа на рачуне предузећа која су била под контролом ових окривљених, који новац није пронађен, а који би окривљени боравком на слободи могли искористити за скривање и бег. Даље се наводи и да је веће имало у виду да постоји основана сумња да су окривљени извршењем предметних кривичних дела прибавили противправну имовинску корист већем броју предузећа која су вршила уплате на рачуне предузећа која су пословала под контролом окривљених, у укупном износу од 90.552.626,03 динара, који новац такође није пронађен, па би коришћењем и овог новца окривљени могли финансирати своје скривање. Ове чињенице уз околност да окривљени, међу којима и подносилац уставне жалбе, непријављено бораве на адресама које нису адресе њиховог пријављеног пребивалишта, по оцени првостепеног суда, указују на опасност од бекства, због чега је притвор потребно продужити по наведненом основу. У образложењу истог решења се даље наводи да и даље постоји основ за притвор према подносиоцу, прописан одредбом члана 142. став 1. тачка 2) ЗКП. У образложењу оспореног првостепеног решења су у односу на подносиоца уставне жалбе посебно наведени разлози за продужење притвора по овом основу, а који се односе на постојање основане сумње да је подносилац „посредовао и договарао са одговорним лицима у Фабрици акумулатора „Black horse“ а.д. Сомбор продају секундарних сировина ... који су даље, по тврдњи тужиоца, новац уплаћен од стране Фабрике акумулатора „Black horse“ а.д. Сомбор трансферисали на рачуне горе наведених предузећа, чији су власници поменути сведоци, због чега веће сматра да у односу на окривљеног Горана Петровића постоје особите околности које указују на то да би он, у циљу избегавања кривице, уколико би се нашао на слободи, могао ометати поступак утицањем на ове сведоке, као и да би лично или коришћењем стечених познанстава и веза, могао уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела, због чега је и према њему потребно продужити притвор по наведеном законском основу“.
Против оспореног првостепеног решења, један од бранилаца подносиоца уставне жалбе је изјавио жалбу 3. септембра 2010. године.
Одлучујући о изјављеној жалби, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је 10. септембра 2010. године донео оспорено решење Кж2.По.1. 209/10 којим је жалба браниоца одбијена као неоснована. У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено да је правилно првостепени суд побијаним решењем, између осталих окривљених, и према окривљеном Горану Петровићу, продужио притвор по основу из члана 142. став 1. тач. 1) и 2) ЗКП. У образложењу решења је даље наведено да је првостепени суд дао јасне и уверљиве разлоге, које прихвата и Апелациони суд у Београду, па су супротни жалбени наводи браниоца окривљеног којима се оспорава законитост и правилност побијаног решења, истицањем да наведени законски основи за продужење притвора према окривљеном не стоје, као и да у побијаном решењу нису дати детаљни и индивидуализовани разлози за даље задржавање окривљеног у притвору, по оцени другостепеног суда, неосновани.
4. Одредбом члана 27. став 1. Устава је утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност, а лишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су предвиђени законом.
Одредбом члана 30. став 1. Устава је утврђено да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка.
Одредбом члана 31. став 1. Устава је утврђено да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора.
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће потребно време (члан 16. став 3.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору, те да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбама члана 142. став 1. ЗКП је прописано: да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело: ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)); ако постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, вештаке, саучеснике или прикриваче (тачка 2)).
Члан 144. ЗКП, поред осталог, одређује: да се на основу решења истражног судије, окривљени може задржати у притвору највише месец дана од дана лишења слободе, а да се после тог рока окривљени може задржати у притвору само на основу решења о продужењу притвора (став 1.); да се притвор по одлуци већа (члан 24. став 6) може продужити највише за два месеца, и да је против решења већа дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 2.).
Одредбом члана 246. став 2. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) је прописано да ко организује организовану криминалну групу, ако законом за такво организовање није предвиђена тежа казна, казниће се затвором од једне до осам година, а одредбом члана 359. став 3. овог законика је прописано да ће се службено или одговорно лице које искоришћавањем свог службеног положаја или овлашћења, прекорачењем границе свог службеног овлашћења или невршењем своје службене дужности прибави себи или другом физичком или правном лицу какву корист, другом нанесе какву штету или теже повреди права другог, казнити се затвором од две до дванаест година ако вредност прибављене имовинске користи прелази износ од милион и петсто хиљада динара (члан 359. став 3.).
5. Уставни суд указује да је у више донетих одлука (видети, поред осталих, одлуке у предметима: Уж-1197/2008, од 13. новембра 2008. године, Уж-314/2007 од 23. априла 2009. године, Уж-1429/2009 од 16. јула 2009. године, Уж-1960/2009 од 16. септембра 2010. године, Уж-34/2008 од 10. марта 2011. године и Уж-1738/2009 од 2. јуна 2011. године) дао тумачење права заштићених одредбама чл. 27. и 31. Устава и заузео став о критеријумима на основу којих се утврђује да ли повреде наведених права постоје или не, па су у овом уставносудском предмету, у поступку оцене, примењени већ заузети ставови.
6. Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемчених права из члана 27. став 1. и члана 31. Уставa, Уставни суд је пошао од тога да је, код сваког одлучивања о продужењу или укидању притвора током кривичног поступка, надлежни суд дужан да цени да ли и даље постоје законом прописани разлози за задржавање ове процесне мере на снази, те уколико нађе да такви разлози и даље постоје, обавезан је да их у решењу о продужењу притвора јасно и довољно образложи. По оцени Уставног суда, ово посебно подразумева обавезу судова да дају довољно јасне, убедљиве и индивидуализоване разлоге за даље задржавање неког лица у притвору, односно обавезу судова да, с обзиром на околности сваког конкретног случаја, пажљиво испитају оправданост продужења притвора.
Уставни суд констатује да, поред постојања основане сумње да је лице учинило кривично дело које му се ставља на терет, одредба члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП прописује постојање једног од алтернативно постављених услова, и то: ако се лице крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства. У конкретном случају, Уставни суд је утврдио да су судови у оспореним решењима утврдили да окривљени, међу којима и подносилац уставне жалбе, непријављено бораве на адресама које нису адресе њиховог пријављеног пребивалишта. Поред тога, Уставни суд је утврдио да су судови оценили и да постоји основана сумња да су подносилац уставне жалбе и остали окривљени извршили предметна кривична дела и да су за себе прибавили противправну имовинску корист, као и да новац није пронађен, те да би окривљени боравком на слободи могли наведени новац искористити за скривање и бег. Наведене околности, по оцени судова, указују на опасност од бекства, због чега је оспореним решењима притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен. По оцени Уставног суда, разлози дати за продужење притвора подносиоцу уставне жалбе по овом законском основу су у оспореним решењима довољно јасно и убедљиво образложени и индивидуализовани у односу на подносиоца, што по оцени Уставног суда указују на постојање оправданости даљег задржавања подносиоца у притвору.
Уставни суд даље констатује да одредба члана 142. став 1. тачка 2) ЗКП прописује као основе за одређивање, односно продужење притвора, постојање околности које указују да би окривљени, боравком на слободи, могао уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, вештаке, саучеснике или прикриваче.
У конкретном случају, Уставни суд је утврдио да из садржине оспореног решења произлази да је у конкретном истражном поступку, у односу на подносиоца уставне жалбе, било потребно саслушати сведоке који могу имати сазнања о његовом „посредовању и договарању“ у вези пословања предузећа и фирми побројаних у том решењу, због чега је веће сматрало да то представља особите околности које указују на опасност од ове врсте потенцијалне доказне опструкције. Такође, веће је оценило да постоје особите околности које указују да би подносилац лично или коришћењем стечених познанстава и веза, могао уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела. По оцени Уставног суда, дискреционо је право поступајућег суда да оцени које су то околности које указују на овакву опасност ометања кривичног поступка, те стога постојање одлуке да се изведе доказ саслушањем сведока, уз уверење поступајућег суда да постоје околности које указују да би окривљени, боравком на слободи, могао ометати кривични поступак утицањем на сведоке или ометати кривични поступак тако што би могао уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела, чини овај основ за продужење притвора уставноправно прихватљивим. С тим у вези, Уставни суд указује да је приликом спровођења истраге, истражни судија везан начелима која прописује ЗКП, те је стога и овлашћен да сам одреди динамику и редослед радњи које ће предузимати.
На основу изложеног, Уставни суд је оценио да су, у конкретном случају, решења о продужењу притвора, оспорена уставном жалбом, донета у законито спроведеном поступку, заснована на законом прописаним разлозима из којих се према лицу за које постоји основана сумња да је извршио кривична дела може продужити притвор, и да су у њима дати детаљни и индивидуализовани разлози за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору. По мишљењу Уставног суда, оспорена решења су резултат брижљивог разматрања свих до тада познатих чињеница и околности извршења предметног кривичног дела и сажетог закључивања судова у погледу постојања оправданих разлога да се окривљеном притвор продужи, те супротни наводи подносиоца не могу бити од значаја за другачију одлуку Суда, због чега Уставни суд налази да се ови наводи подносиоца уставне жалбе не могу сматрати основаним.
С обзиром на наведено, Уставни суд је оценио да су тврдње подносиоца уставне жалбе о повреди права зајемчених одредбом члана 27. став 1. Устава, неосноване.
Оцењујући основаност навода уставне жалбе о повреди члана 31. став 1. Устава, Уставни суд је констатовао да се наведеном одредбом Устава, поред осталог, гарантује право на ограничено трајање притвора у истрази. Исто право је регулисано и наведеним одредбама члана 16. став 3. и члана 144. ЗКП.
С тим у вези, Уставни суд констатује да је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима. У спроведеном поступку, Уставни суд је утврдио да је кривични поступак који се води против подносиоца уставне жалбе пред Вишим судом у Београду, Посебно одељење, у тренутку доношења оспорених решења био у фази истраге, те да је оспореним решењима притвор, сагласно члану 144. став 2. ЗКП, према подносиоцу продужен на два месеца. Уставни суд је даље оценио да је конкретни кривични поступак у одређеној мери сложен, како због броја окривљених тако и због комплексности чињеничних питања која надлежни истражни судија треба да утврди и на основу којих надлежни тужилац треба да донесе одлуку о подизању оптужнице. Стога, трајање истражног поступка, односно притвора у истражном поступку, од три месеца, по мишљењу Уставног суда, не представља несразмерно дуг период, нити се може у конкретним околностима сматрати периодом трајања притвора којим би било повређено право подносиоца зајемчено одредбом члана 31. став 1. Устава.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима Вишег суда у Београду - Посебно одељење Ки. По1. 296/10 и Кв.По.1 1264/10 од 12. јула 2010. године и Апелационог суда у Београду, Посебно одељење Кж2.По.1. 209/10 од 10. септембра 2010. године нису повређена права зајемчена одредбама члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Устава.
Оцењујући основаност навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 30. став 1. Устава, Уставни суд указује на став изражен у Одлуци Уж-1197/2008 од 13. новембра 2008. године, да се одредбе члана 30. Устава односе „на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора, што подразумева да је притвор претходно одређен и да се лице већ налази у притвору. Дакле, суд може да одреди притвор искључиво ако постоји основана сумња да је неко лице извршило кривично дело и ако је та мера неопходна ради вођења кривичног поступка, чиме се исцрпљује непосредно дејство одредбе члана 30. Устава по питању притвора као кривично-процесног института. У даљем току кривичног поступка више се не одлучује о одређивању притвора према већ притвореном лицу, већ се једино одлучује о продужењу или укидању притвора, до кога долази када се за то стекну прописани услови“.
Имајући у виду наведено, као и да је оспореним решењима према подносиоцу уставне жалбе продужен раније одређен притвор, Уставни суд је утврдио да за оцену навода уставне жалбе нису релевантне одредбе члана 30. став 1. Устава, па је оценио да је позивање подносиоца уставне жалбе на њих неосновано.
7. С обзиром на изнето, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), уставну жалбу у целини одбио као неосновану.
Уставни суд је, на основу на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић