Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Младена Миклуца из Српског Крстура, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 24. новембра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Младена Миклуца изјављена против решења Апелационог суда у Новом Саду Кж.II 1637/10 од 12. јула 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Младен Миклуц из Српског Крстура, преко пуномоћника Виктора Јухаса Ђурића, адвоката из Суботице, поднео је 22. јула 2010. године уставну жалбу против решења Апелационог суда у Новом Саду Кж.II 1637/10 од 12. јула 2010. године, због повреде права „да суд хитно одлучи о жалби на решење о продужењу притвора“, гарантованог одредбама члана 27. став 3. Устава Републике Србије и члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција) и повреде права на правично суђење гарантованог одредбом члана 32. став 1. Устава.
У уставној жалби се наводи да је Основни суд у Кикинди 28. јуна 2010. године, у кривичном поступку који се води против подносиоца уставне жалбе, донео решење Кв. 166/10 и према подносиоцу продужио притвор. Бранилац подносиоца уставне жалбе је против наведеног решења о продужењу притвора изјавио жалбу 1. јула 2010. године, о којој жалби је Апелациони суд у Новом Саду решио 12. јула 2010. године оспореним решењем Кж. 1637/10. Оспорено другостепено решење је примљено у Основни суд у Кикинди 16. јула 2010. године, а подносиоцу уставне жалбе и његовом браниоцу је достављено 20. јула 2010. године. Подносилац уставне жалбе сматра да из свега наведеног произлази да суд није хитно решио о жалби његовог браниоца, на начин на који то јемче одредбе члана 27. став 3. Устава и 5. став 4. Европске конвенције.
У уставној жалби се даље наводи да је Основни суд у Кикинди донео решење о продужењу притвора Кв. 166/10 од 28. јуна 2010. године у седници већа о којој подносилац уставне жалбе и његов бранилац нису били обавештени, те нису могли да се изјасне и учествују у доношењу одлуке о томе да ли ће подносиоцу притвор бити продужен, већ су само имали могућност да изјаве жалбу на првостепено решење. Подносилац уставне жалбе сматра да му „није омогућен поступак који јемчи члан 5. став 4. Европске конвенције, јер жалба није исто што и поступак“, као и да је му је повређено начело једнакости оружја које је садржано у праву на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, будући да је веће првостепеног суда пре доношења решења о продужењу притвора наводно саслушало јавног тужиоца, али не и подносиоца уставне жалбе нити његовог браниоца.
Подносилац уставне жалбе је захтевао да Уставни суд утврди повреде означених права, досуди му трошкове заступања пред Уставним судом и „наложи накнаду нематеријалне штете настале одуговлачењем са одлучивањем о жалби на притвор“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и списе предмета Основног суда у Кикинди Кв. 166/10 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Против подносиоца уставне жалбе се пред Основним судом у Кикинди води кривични поступак, по оптужници Основног јавног тужилаштва у Кикинди (у даљем тексту: ОЈТ Кикинда) Кт. 391/10 од 25. јуна 2010. године, због постојања основане сумње да је извршио кривично дело тешка крађа из члана 204. став 1. тачка 1) Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09).
Подносиоцу уставне жалбе је притвор одређен решењем истражног судије Основног суда у Кикинди Ки. 520/08 од 6. јуна 2010. године, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, а који се окривљеном рачуна од 4. јуна 2010. године са почетком у 19,00 часова. Бранилац окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, је против наведеног решења о одређивању притвора изјавио жалбу, која је одбијена као неоснована решењем Основног суда у Кикинди Кв. 147/10 од 14. јуна 2010. године.
Основни суд у Кикинди је 28. јуна 2010. године, на нејавној седници већа, након разматрања списа предмета и предлога ОЈТ Кикинда, донео решење Кв. 166/10 којим је према окривљеном притвор продужен и то до наредне одлуке суда, а најдуже до 27. јула 2010. године у 19,00 часова. Притвор је продужен на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку.
Бранилац окривљеног је против наведеног решења о продужењу притвора изјавио жалбу која је у Основни суд у Кикинди примљена 2. јула 2010. године, а која је са списима предмета прослеђена Апелационом суду у Новом Саду наредбом од 5. јула 2010. године. Дана 9. јула 2010. године, Основни суд у Кикинди је доставио Апелационом суду у Новом Саду накнадно приспелу жалбу окривљеног од 7. јула 2010. године.
Оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж.II 1637/10 од 12. јула 2010. године одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљеног и жалба окривљеног, изјављена против решења Основног суда у Кикинди Кв. 166/10 од 28. јуна 2010. године.
Апелациони суд у Новом Саду је 13. јула 2010. године оспорено решење, заједно са списима предмета, вратио Основном суду у Кикинди на даљи поступак. Оспорено решење је примљено у Основни суд у Кикинди 16. јула 2010. године и истог дана експедовано из суда. Оспорено решење је достављено подносиоцу преко Окружног затвора у Зрењанину дана 19. јула 2010. године, а његовом браниоцу 20. јула 2010. године.
4. Одредбом члана 27. став 3. Устава утврђено је да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу, ако је лишење слободе било незаконито.
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода („Службени лист СЦГ - Међународни уговори“, бр. 9/03, 5/05 и 7/05 и „Службени гласник РС - Међународни уговори“, број 12/10), одредбом члана 5. став 4. утврђује да свако ко је лишен слободе има право да покрене поступак у коме ће суд хитно испитати законитост лишења слободе и наложити пуштање на слободу ако је лишење слободе незаконито.
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), у делу у коме је регулисана мера притвора, прописано је да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору (члан 141. став 2.).
Члан 142а ЗКП прописује: да одлуку о одређивању притвора истражни судија или веће доноси по саслушању окривљеног, а да се одлука о продужењу или укидању притвора доноси у седници већа, изузев у случају из члана 145. овог законика (став 1.); да саслушању из става 1. овог члана могу да присуствују јавни тужилац и бранилац окривљеног (став 2.); да је суд дужан да на погодан начин обавести јавног тужиоца и браниоца окривљеног о времену и месту саслушања из става 1. овог члана, као и да се саслушање може обавити и у одсуству обавештених лица (став 3.); да се о саслушању или седници већа на којој се одлучује о притвору води посебан записник који се прилаже списима (став 4.); да се, изузетно од става 1. овог члана одлука о одређивању притвора може донети без саслушања окривљеног ако позив за саслушање није могао да му буде уручен због недоступности или непријављивања промене адресе или ако постоји опасност од одлагања (став 5.).
Чланом 143. ЗКП, између осталог, је прописано: да против решења о притвору странке могу изјавити жалбу већу (члан 24. став 6), као и да се жалба, решење о притвору и остали списи достављају одмах већу, с тим да жалба не задржава извршење решења (став 4.); да је у случајевима из ст. 4. и 5. овог члана веће које одлучује о жалби дужно да донесе и достави одлуку у року од 48 сати (став 6.).
Одредбом члана 146. став 1. ЗКП прописано је да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика.
Осталим релевантним одредбама ЗКП прописано је: да првостепени судови, у већу састављеном од тројице судија, одлучују о жалбама против решења истражног судије и других решења кад је то одређено овим закоником, доносе одлуке у првом степену ван главног претреса и стављају предлоге у случајевима предвиђеним у овом законику или у другом закону (члан 24. став 6); да ће примерак жалбе првостепени суд доставити противној странци (чл. 162. и 163), која може у року од осам дана од дана пријема поднети суду одговор на жалбу и да ће жалбу и одговор на жалбу, са свим списима, првостепени суд доставити другостепеном суду (члан 373.); да ће, ако се ради о кривичном делу за које се гони по захтеву јавног тужиоца, судија известилац списе доставити надлежном јавном тужиоцу, који је дужан да их без одлагања, а најкасније у року од петнаест дана, размотри и стави свој предлог или изјави да ће предлог ставити на седници већа и да их врати суду (члан 374. став 1.); да се жалба подноси суду који је донео решење (члан 399. став 1.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено (члан 401. став 1.); да ће се на поступак по жалби на решење сходно примењивати, поред осталих, и одредбе члана 372. и члана 374. ст. 1, 3. и 4. овог законика (члан 402. став 1.).
Одредбом члана 204. став 1. тачка 1) Кривичног законика је прописано да ће се учинилац дела крађе (члан 203.) казнити затвором од једне до осам година, ако је крађа извршена обијањем или проваљивањем затворених зграда, станова, соба, каса, ормана или других затворених простора или савлађивањем механичких, електронских или других већих препрека.
5. Имајући у виду да је одредба члана 5. став 4. Европске конвенције у суштини идентична одредби члана 27. став 3. Устава, Суд је постојање повреде овог права ценио у односу на наведену одредбу Устава.
Оцењујући основаност навода уставне жалбе, Уставни суд је констатовано да одредба члана 27. став 3. Устава гарантује сваком лицу лишеном слободе право жалбе суду који ће хитно одлучити о законитости лишења слободе и наредити пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито. Ово право се, пре свега, јемчи лицу лишеном слободе од стране вансудских органа, али како и продужење притвора према неком лицу представља континуирани чин лишења слободе, Уставни суд истиче да се гаранције утврђене овом уставном одредбом односе и на притворено лице и протежу на одлучивање суда о жалби на решење о продужењу притвора.
Одговор на питање да ли је период испитивања законитости притвора од стране суда у сагласности са обавезом хитности из члана 27. став 3. Устава, Уставни суд је већ дао у својим одлукама Уж - 39/2007 од 16. јула 2009. године и Уж - 1254/2009 од 8. октобра 2009. године, када је изнео став да јасно постављен рок од 48 сати за доношење и достављање одлуке о жалби на решење о одређивању притвора упућује да и свака следећа одлука о жалби против решења о продужењу притвора мора бити донета у што краћем временском периоду, уз поштовање захтева нарочите хитности.
Уставни суд истиче да се преиспитивање даљих постојања разлога за притвор након подизања оптужнице врши по службеној дужности од стране надлежног суда на сваких 30 дана, односно два месеца, у зависности од фазе у којој је кривични поступак. Могућност изјављивања жалбе против одлуке којом се притвор продужава приликом преиспитивања, заправо представља додатно испитивање његове оправданости и законске заснованости. Стога, иако суд који одлучује о жалби, сагласно одредби члана 27. став 3. Устава, одлуку о оправданости притвора мора донети хитно, стандард хитности је мање захтеван када се у другостепеном поступку преиспитује одлука суда о продужењу притвора. Истоветно становиште Уставни суд је већ изразио у својим одлукама Уж-2683/2010 од 3. марта 2011. године и Уж-2554/2010 од 10. марта 2011. године. Овакав став Уставног суда сагласан је и са праксом Европског суда за људска права према којој је „стандард хитности мање строг када је реч о поступку пред жалбеним судом... јер, ако је притвор потврђен од стране суда мора се сматрати законитим и неарбитрерним, чак и када је жалба дозвољена, тако да наредни поступак по жалби треба да пружи додатне гаранције које, пре свега, имају за циљ додатну процену целисходности продужења притвора. Стога је Европски суд мање забринут око брзине поступка пред жалбеним судом, уколико је ожалбену притворску одлуку донео исто суд, из чега произлази да је претходно спроведени поступак имао судску природу и омогућио је притворенику одговарајуће процедуралне гаранције“ (пресуда Европског суда за људска права у предмету Veliyev против Русије, од 24. јуна 2010. године, представка број 24202/05, став 164.).
Уставни суд, такође, истиче да се постојање повреде права лица лишеног слободе из члана 27. став 3. Устава, мора утврдити према чињеницама сваког конкретног случаја.
Иако је, у конкретном случају, о жалби против решења о продужењу притвора решавао Апелациони суд у Новом Саду, као другостепени суд, Уставни суд сматра да се, с обзиром да је Основни суд у Кикинди, као првостепени суд који је донео ожалбено решење био укључен у поступак по жалби, овај поступак мора посматрати као целина, дакле у свом трајању пред оба надлежна суда, будући да се поступак по жалби против решења о продужењу притвора спроводи и пред судом чије решење се жалбом побија (првостепени суд) и пред судом који о жалби одлучује (другостепени суд).
Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби, Уставни суд је утврдио да је поступак по жалби изјављеној против решења Основног суда у Кикинди Кв. 166/10 од 28. јуна 2010. године којим је према подносиоцу уставне жалбе продужен притвор, трајао 17 дана, рачунајући од 2. јула 2010. године, када је жалба браниоца окривљеног примљена у Основни суд у Кикинди, до 19. јула 2010. године, када је оспорено решење Апелационог суда у Новом Саду Кж.II 1637/10 од 12. јула 2010. године достављено подносиоцу уставне жалбе.
Уставни суд је утврдио да је Основни суд у Кикинди жалбу браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, изјављену против оспореног решења тог суда о продужењу притвора, примио у петак 2. јула 2010. године, те да је наведену жалбу доставио Апелационом суду у Новом Саду у понедељак, 5. јула 2010. године. Уставни суд је утврдио и да је и сам подносилац уставне жалбе 7. јула 2010. године изјавио жалбу против наведеног решења о продужењу притвора, а која је 9. јула 2010. године прослеђена Апелационом суду у Новом Саду. Како су и подносилац и његов бранилац изјавили жалбе, Апелациони суд у Новом Саду је у два наврата достављао наведене жалбе на изјашњење Апелационом јавном тужилаштву у Новом Саду, које је дописима Ктр. I 1516/10 од 8. јуна 2010. године и Ктр. I 1544/10 од 12. јула 2010. године, предложило одбијање жалби браниоца и подносиоца. Апелациони суд у Новом Саду је, након изјашњења Апелационог јавног тужилаштва у Новом Саду од 12. јула 2010. године, истог дана донео оспорено решење Кж.II 1637/10, које је наредног дана, заједно са списима предмета, упутио у Основни суд у Кикинди. Оспорено решење је примљено у првостепени суд 16. јула 2010. године и истог дана експедовано из овог суда ради доставе подносиоцу уставне жалбе и његовом браниоцу. Уставни суд је утврдио да је оспорено решење Апелационог суда у Новом Саду Кж.II 1637/10 подносиоцу уставне жалбе достављено преко Окружног затвора у Зрењанину дана 19. јула 2010. године, а његовом браниоцу 20. јула 2010. године.
На основну наведеног, Уставни суд је оценио да су жалба браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, као и жалба подносиоца, изјављене против решења о продужењу притвора Основног суда у Кикинди Кж. 166/10 од 28. јуна 2010. године биле размотрене у складу са захтевом хитности утврђеним одредбом члана 27. став 3. Устава и да подносиоцу уставне жалбе у поступку по жалби против решења о продужењу притвора Основног суда у Кикинди Кв. 166/10 од 28. јуна 2010. године није повређено означено уставно право.
6. Подносилац уставне жалбе је истакао и повреду „права на поступак“ из члана 5. став 4. Европске конвенције, коју је образложио тврдњама да ни он ни његов бранилац нису били обавештени о седници већа, већ су само могли да изјаве жалбу.
Подносилац уставне жалбе у овом делу изричито истиче само повреду одредбе члана 5. став 4. Европске конвенције, која је суштински истоветна одредби члана 27. став 3. Устава, те ће Уставни суд оценити ове тврдње само у односу на наведено уставно право, а имајући у виду и праксу Европског суда за људска права у односу на конкретну одредбу Европске конвенције.
Уставни суд указује на то да је одредбом члана 142а став 1. ЗКП, прописано да одлуку о одређивању притвора истражни судија или веће доноси по саслушању окривљеног, а да се одлука о продужењу или укидању притвора доноси у седници већа, изузев у случају из члана 145. овог законика. Ова одредба, према оцени Уставног суда, у себи садржи правила која се односе на поступак доношења три различите одлуке: одлуке о одређивању притвора, којој као начелна обавеза мора да претходи саслушање окривљеног, одлуке о продужењу и одлуке о укидању притвора. Иако су ове одлуке садржане у првој и другој реченици истог става, очигледно је да се обавеза саслушања окривљеног из прве реченице тог става односи само на поступак доношења одлуке о одређивању, али не и одлуке о продужењу или укидању притвора, као што је очигледно и да остали ставови члана 142а ЗКП (осим става 4.) регулишу искључиво саслушање окривљеног, као део поступка доношења одлуке о одређивању притвора. С тим у вези, Уставни суд констатује да из одредбе става 4. члана 142а ЗКП, према којој се о саслушању или седници већа на којој се одлучује о притвору води посебан записник, недвосмислено произлази да законодавац раздваја саслушање окривљеног од седнице већа, односно да је прописано различито поступање приликом одређивања притвора и његовог продужења и укидања.
Уставни суд је, стога, оценио да су наведене тврдње подносиоца уставне жалбе засноване на погрешном тумачењу одредаба ЗКП и, као такве, неосноване. У поступку одлучивања о продужењу притвора, како то произлази из одредбе члана 142а став 1. ЗКП, не постоји обавеза саслушања окривљеног, с обзиром на то да је он већ обавезно саслушан приликом одређивања притвора. Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право зајемчено одредбом члана 5. став 4. Европске конвенције, односно одредбом члана 27. став 3. Устава.
Уставни суд је, приликом одлучивања о основаности наведених тврдњи подносиоца уставне жалбе имао у виду и праксу Европског суда за људска права у Стразбуру који је изнео мишљење да „став 4. члана 5. не треба да буде тумачен као идентичан ставу 1. члана 6.“ (видети, између осталих: Megyeri v. Germany, од 12. маја 1992. године, став 22.), као и да „иако је Суд у неким случајевим био склон томе да призна потребу за саслушањем пред судским органом, процедура која се тражи у сваком предмету није идентична“ (видети: De Wilde, Ooms and Versyp v. Belgium, од 18. јуна 1971. године, став 78.). Наведени ставови Суда у Стразбуру, према оцени Уставног суда, додатно указују на неоснованост изнетих тврдњи подносиоца уставне жалбе и потврђују да му у конкретном случају нису повређена означена права.
7. Подносилац уставне жалбе је истакао и повреду права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, коју је образложио тврдњом да је веће првостепеног суда пре доношења решења о продужењу притвора „саслушало јавног тужиоца, али не и подносиоца уставне жалбе нити његовог браниоца“.
Уставни суд је утврдио да су ове тврдње подносиоца уставне жалбе нетачне и као такве неосноване, с обзиром на то да из образложења првостепеног решења о продужењу притвора Основног суда у Кикинди Кв. 166/10 од 28. јуна 2010. године, недвосмислено произлази да је исто донето у нејавној седници већа, након разматрања списа предмета и предлога ОЈТ Кикинда, односно да нису саслушани ни окривљени нити овлашћени тужилац. Веће Основног суда у Кикинди је првостепеним решењем одлучивало о продужењу притвора против окривљеног након подигнуте оптужнице, без саслушања странака у поступку, иако је у уводу тог решења очигледном погрешком наведено да је исто донето након саслушања ОЈТ Кикинда.
Уставни суд је, имајући у виду неоснованост изнетих тврдњи којима се поткрепљује повреда права на правично суђење, утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено ни то означено право.
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је уставну жалбу одбио у целини као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07).
С обзиром на све наведено, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић