Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Радисава Родића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 24. новембра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Радисава Родића изјављена против решења Вишег суда у Београду К. 3191/10 и Кв. 4659/10 од 8. септембра 2010. године, решења Апелационог суда у Београду Кж. 3733/10 од 28. септембра 2010. године и решења Вишег суда у Београду К. 3191/10 од 27. октобра 2010. године, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Радисав Родић из Београда, преко пуномоћника Александра Петровића и Бранислава Глогоњца, адвоката из Београда, поднео је 14. октобра 2010. године уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду Кв. 4659/10 од 8. септембра 2010. године и решења Апелационог суда у Београду Кж. 3733/10 од 28. септембра 2010. године, због повреде права гарантованих чл. 27, 30. и 31. и чланом 34. став 3. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи да се против подносиоца уставне жалбе пред Вишим судом у Београду води кривични поступак у предмету К. 3191/10 и да је решењем истражног судије Окружног суда у Београду Ки. 971/09 од 29. октобра 2009. године подносиоцу одређен притвор из разлога прописаних одредбама члана 142. став 1. тач. 1), 2) и 3) Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП), а који му се рачуна од 27. октобра 2009. године када је лишен слободе. Даље се наводи да су након подизања оптужнице, престали разлози за притвор из члана 142. став 1. тач. 1), 2) и 3) ЗКП, па је притвор подносиоцу продужен решењем Вишег суда у Београду Кв. 2431/10 од 23. априла 2010. године, а на основу члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП. Подносилац даље наводи да је након тога притвор против њега више пута продужен по истом основу, да су судови у образложењима својих решења наводили потпуно идентичну реченицу као разлог за продужење притвора, али да је решењем Апелационог суда у Београду Кж. 3411/10 од 3. септембра 2010. године, управо због непостојања јасних разлога за продужење притвора, уважена жалба његовог браниоца, укинуто решење Вишег суда у Београду К. 3191/10 и Кв. 4298/10 од 18. августа 2010. године и предмет враћен првостепеном суду на поновно одлучивање.
Подносилац наводи да је након тога, Виши суд у Београду 8. септембра 2010. године донео оспорено решење К. 3191/10 и Кв. 4659/10 којим је, уз потпуно идентично образложење и реченицу као у ранијим решењима, на основу члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, подносиоцу продужио притвор на још два месеца, а да је оспореним решењем Апелационог суда у Београду Кж. 3733/10 од 28. септембра 2010. године одбијена као неоснована жалба његовог браниоца.
Подносилац сматра да су судови приликом доношења оспорених решења били дужни да посебно образложе разлоге за продужење притвора, те да су пропуштањем да индивидулаизују разлоге, оцене основаност и нужност даљег задржавања подносиоца у притвору, оспореним решењима повредили његова права из члана 27. став 1. и члана 31. Устава. Подносилац сматра и да из садржине оспорених решења произлази да је он већ починио кривична дела која му се стављају на терет, те да је тако повређено и његово право на претпоставку невиности из члана 34. став 3. Устава. У уставној жалби је истакнута и повреда права из члана 30. став 1. Устава, која се, у суштини, образлаже тврдњама да не стоје разлози за продужење притвора из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП.
Предлаже да Уставни суд, до доношења коначне одлуке којом ће утврдити повреду означених права, поништити оспорена решења и укинути притвор подносиоцу, одложи извршење решења Вишег суда у Београду К. 3191/10 и Кв. 4659/10 од 8. септембра 2010. године.
Поднеском од 2. новембра 2010. године, који је означен као „допуна уставне жалбе“, подносилац наводи да главни претрес у поступку који се води против њега, заказан за 27. октобар 2010. године није одржан, јер другоокривљени В.Ј. и његов бранилац нису позвани на главни претрес. Даље наводи да је на „неодржаном претресу“ суд одбио предлог његових бранилаца да се поступак против њега раздвоји у односу на другоокривљеног В.Ј, као и предлог да се према подносиоцу укине притвор. Подносилац сматра да то представља „наставак кршења“ његових Уставом гарантованих права, те предлаже да Уставни суд заједно са претходно оспореним решењима, размотри и одлучи о овим решењима, тако што ће утврдити повреду означених права, поништи и ова решења и подносиоцу укинути притвор.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, одговор Вишег суда у Београду и списе предмета Вишег суда у Београду К. 3191/10 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
У тренутку подношења уставне жалбе, против подносиоца уставне жалбе и још два лица се пред Вишим судом у Београду водио кривични поступак у предмету К. 3191/10, а по оптужници Вишег јавног тужилаштва у Београду Кт. 1436/09 од 25. марта 2010. године, због постојања основане сумње да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези ст. 1. и 4. Кривичног законика и кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези става 1. у саизвршилаштву у вези члана 33. Кривичног законика.
Подносиоцу уставне жалбе је притвор одређен решењем истражног судије Вишег суда у Београду Ки. 971/09 од 29. октобра 2009. године, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 1), 2) и 3) ЗКП, а који му се рачуна од 27. октобра 2010. године, када је лишен слободе.
Оспореним решењем Вишег суда у Београду К. 3191/10 и Кв. 4659/10 од 8. септембра 2010. године према подносиоцу уставне жалбе је на основу члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП продужен притвор, који по овом решењу траје најдуже два месеца. У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено да и даље стоје законски разлози из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП за даље задржавање окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, у притвору. По оцени Вишег суда у Београду, окривљени је основано сумњив да је у својству одговорног лица извршио два кривична дела злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. Кривичног законика, а за које дело је запрећена казна затвора преко десет година, као и да у конкретном случају постоје особито тешке околности предметних кривичних дела које оправдавају задржавање окривљеног у притвору. Ове околности се, по оцени Вишег суда у Београду, огледају у чињеници да је окривљени основано сумњив да је у временском периоду од девет година континуирано предузимао радње извршења кривичног дела које му је стављено на терет, чиме је, према наводима оптужног акта, испољио посебну упорност у вршењу кривичног дела, те да је основано сумњив да је инкриминисаним радњама прибавио противправну имовинску корист у износу од преко 1.000.000.000,00 динара, на штету буџета Републике Србије и више јавних предузећа, а који износ вишеструко прелази износ који представља квалификаторни елемент за тежи облик кривичног дела који се окривљеном ставља на терет. У образложењу се даље наводи да, по оцени Вишег суда у Београду, ове особито тешке околности оправдавају даље задржавање окривљеног по овом законском основу.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду Кж. 3733/10 од 28. септембра 2010. године одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљеног изјављена против решења Вишег суда у Београду К. 3191/10 и Кв. 4659/10 од 8. септембра 2010. године. У образложењу овог решења је наведено да и по оцени Апелационог суда у Београду, из списа предмета произлази да постоји основана сумња да је окривљени учествовао у извршењу два кривична дела злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. Кривичног законика, као и да су по оцени Апелационог суда у Београду испуњена оба кумулативна услова из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, те да и даље стоје разлози за продужење притвора по овом основу.
Накнадно оспореним решењем Вишег суда у Београду К. 3191/10 од 27. октобра 2010. године одбијен је предлог одбране да се према окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, укине притвор одређен решењем истражног судије Вишег суда у Београду Ки. 971/09 од 29. октобра 2009. године, а који се рачуна од 27. октобра 2009. године, када је лишен слободе. У образложењу овог решења је наведено да се окривљени налази на лечењу на ВМА од јануара 2010. године, а што је и одбрана навела, да је болест окривљеног под максималном контролом, те да је окривљени у високо специјализованој здравственој установи у којој постоје сви услови за пружање адекватне медицинске помоћи окривљеном. Даље се наводи да су, по ставу тог суда, индивидуализовани разлози због којег је окривљеном продужен притвор по основу члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, а што је у више наврата било предмет контроле Апелационог суда у Београду, који је потврђивао првостепена решења.
Истог дана, Виши суд у Београду је на главном претресу донео решење којим је одбијен предлог одбране се поступак против подносиоца уставне жалбе раздвоји у односу на другоокривљеног В.Ј.
4. Одредбе члана 27. Устава, поред осталог, утврђују: да свако има право на личну слободу и безбедност, а лишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (став 1.); да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (став 3.).
Одредбом члана 30. став 1. Устава је утврђено да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка.
Одредбама члана 31. Устава је, поред осталог, утврђено: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора (став 1.); да после подизања оптужнице суд трајања притвора своди на најкраће неопходно време у складу са законом (став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.).
Одредбом члана 34. став 3. Устава је утврђено да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда.
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће потребно време (члан 16. став 3.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору, те да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбама члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП је прописано: да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела.
Одредбом члана 359. став 3. Кривичног законика ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) је прописано да ће се службено или одговорно лице које искоришћавањем свог службеног положаја или овлашћења, прекорачењем границе свог службеног овлашћења или невршењем своје службене дужности прибави себи или другом физичком или правном лицу какву корист, другом нанесе какву штету или теже повреди права другог, казнити се затвором од две до дванаест година ако вредност прибављене имовинске користи прелази износ од милион и петсто хиљада динара.
5. Уставни суд указује да је у више донетих одлука (видети, поред осталих, одлуке у предметима: Уж-1197/2008, од 13. новембра 2008. године, Уж-314/2007 од 23. априла 2009. године, Уж-1429/2009 од 16. јула 2009. године, Уж-1960/2009 од 16. септембра 2010. године, Уж-34/2008 од 10. марта 2011. године и Уж-1738/2009 од 2. јуна 2011. године) дао тумачење права заштићених одредбама чл. 27. и 31. Устава и заузео став о критеријумима на основу којих се утврђује да ли повреде наведених права постоје или не, па су у овом уставносудском предмету, у поступку оцене, примењени већ заузети ставови.
6. Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемчених права из члана 27. став 1. и члана 31. Уставa, Уставни суд је пошао од тога да је, код сваког одлучивања о продужењу или укидању притвора током кривичног поступка, надлежни суд дужан да цени да ли и даље постоје законом прописани разлози за задржавање ове процесне мере на снази, те уколико нађе да такви разлози и даље постоје, обавезан је да их у решењу о продужењу притвора јасно и довољно образложи. По оцени Уставног суда, ово посебно подразумева обавезу судова да дају довољно јасне, убедљиве и индивидуализоване разлоге за даље задржавање неког лица у притвору, односно обавезу судова да, с обзиром на околности сваког конкретног случаја, пажљиво испитају оправданост продужења притвора.
Поред постојања основане сумње да је лице учинило кривично дело које му се ставља на терет, одредба члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП прописује постојање два улова, и то: да је за кривично дело које се лицу ставља на терет прописана казна затвора преко десет година и да је притварање, односно даље задржавање у притвору, оправдано због посебно тешких околности кривичног дела. У конкретном случају, Уставни суд је утврдио да су судови у оспореним решењима оценили да је подносилац уставне жалбе основано сумњив да је у својству одговорног лица извршио два кривична дела злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. Кривичног законика. Самим тиме, Уставни суд је утврдио да је код подносиоца уставне жалбе био испуњен објективни услов који се односи на законом прописану (запрећену) затворску казну за кривично дело за које је оптужен, а што је и констатовано у оспореним решењима. Други услов из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП прописује обавезу суда да утврди постојање „посебно тешких околности кривичног дела“, а које код суда стварају уверење да је притварање окривљеног оправдано. С тим у вези, Уставни суд констатује да је оваквом законском формулацијом одређен један широки правни стандард који се везује за фактичка питања у сваком појединачном случају, те да је кривичном суду остављено одређено поље слободне, дискреционе процене да одлучи о томе да ли постоје посебно тешке околности конкретног кривичног дела, које притвор чине оправданим. При томе, суд узима у обзир све до тада прикупљене чињенице и околности кривичног дела за које постоји основана сумња да га је окривљени учинио. Уставни суд је утврдио да су у конкретном случају судови оценили да постоје „особито тешке околности предметних кривичних дела“ које оправдавају задржавање подносиоца у притвору, а које се односе на то да је подносилац основано сумњив да је у временском периоду од девет година континуирано предузимао радње извршења кривичног дела које му је стављено на терет, и то ради прибављања противправне имовинске користи у износу који вишеструко прелази износ који представља квалификаторни елемент за тежи облик кривичног дела за који је подносилац оптужен.
На основу изложеног, Уставни суд је оценио да су, у конкретном случају, решења која су оспорена уставном жалбом заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног процесног права, те да су надлежни судови поступали у складу са ЗКП када су утврдили да постоје нарочито тешке околности кривичног дела, због којих је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен по означеном законском основу. Оспорена решења су, по мишљењу Уставног суда, управо резултат брижљивог разматрања свих до тада познатих чињеница и околности извршења предметног кривичног дела и сажетог закључивања судова у погледу постојања оправданих разлога да се окривљеном притвор продужи, те супротни наводи подносиоца не могу бити од значаја за другачију одлуку Суда, због чега Уставни суд налази да се ови наводи подносиоца уставне жалбе не могу сматрати основаним.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима Вишег суда у Београду К. 3191/10 и Кв. 4659/10 од 8. септембра 2010. године, Апелационог суда у Београду Кж. 3733/10 од 28. септембра 2010. године и Вишег суда у Београду К. 3191/10 од 27. октобра 2010. године нису повређена права из члана 27. став 1. и члана 31. Уставa.
7. Оцењујући основаност навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 30. став 1. Устава, Уставни суд указује на став изражен у Одлуци Уж-1197/2008 од 13. новембра 2008. године, да се одредбе члана 30. Устава односе „на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора, што подразумева да је притвор претходно одређен и да се лице већ налази у притвору. Дакле, суд може да одреди притвор искључиво ако постоји основана сумња да је неко лице извршило кривично дело и ако је та мера неопходна ради вођења кривичног поступка, чиме се исцрпљује непосредно дејство одредбе члана 30. Устава по питању притвора као кривично-процесног института. У даљем току кривичног поступка више се не одлучује о одређивању притвора према већ притвореном лицу, већ се једино одлучује о продужењу или укидању притвора, до кога долази када се за то стекну прописани услови“.
Имајући у виду наведено, као и да је оспореним решењима према подносицу уставне жалбе продужен раније одређен притвор, односно одбијен предлог одбране за укидање притвора, Уставни суд је утврдио да за оцену навода уставне жалбе нису релевантне одредбе члана 30. став 1. Устава, па је оценио да је позивање подносиоца уставне жалбе на њих неосновано.
8. Подносилац уставне жалбе је истакао и повреду претпоставке невиности из члана 34. став 3. Устава, коју је образложио тврдњом да из садржине оспорених решења произлази да је већ утврђено да је он починио кривична дела која му се стављају на терет.
По оцени Уставног суда, образложења оспорених решења не одражавају унапред мишљење суда да је окривљени, овде подносилац уставне жалбе крив, нити прејудицирају коначну одлуку о томе, већ само садрже оцену постојања посебно тешких околности кривичног дела као разлога који је суд утврдио разматрајући оправданост и неопходност даљег продужења притвора против њега.
Уставни суд је, стога, утврдио да судови у оспореним решењима нису прекорачили границу основане сумње у оквиру које се може кретати процесно одлучивање о постојању објективних и субјективних разлога који продужење притвора чине основаним и оправданим, јер се ни de facto ни de iure нису изјаснили о кривици подносиоца, па је Уставни суд тврдње подносиоца уставне жалбе којима се истиче повреда претпоставке невиности оценио неоснованим.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да у конкретном случају оспореним решењима подносиоцу уставне жалбе није повређена претпоставка невиности, зајемчена одредбом члана 34. став 3. Устава.
На основу изложеног у тач. 5. до 8. образложења, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану и донео Одлуку као у првом делу става 1. изреке.
9. Поводом дела уставне жалбе у коме се оспорава решење Вишег суда у Београду којим је одбијен предлог одбране да се у односу на подносиоца предметни кривични поступак раздвоји, Уставни суд је оценио да је уставна жалба у овом делу недопуштена, јер оспорено решење, по својој природи, није појединачни правни акт којим се одлучује о правима и обавезама физичких или правних лица против кога се, у смислу одредаба члана 170. Устава и члана 82. Закона о Уставном суду, уставна жалба може изјавити. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона у Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио, јер не постоје претпоставке утврђене Уставом и Законом за вођење поступка.
Имајући у виду да је Уставни суд донео коначну одлуку, то је оценио да је захтев подносиоца да се одложи извршење оспореног решења Вишег суда у Београду К. 3191/10 и Кв. 4659/10 од 8. септембра 2010. године беспредметан.
10. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић