Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Предрага Бећирића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 1. децембра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Предрага Бећирића изјављена против решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 20/11 од 21. јануара 2011. године и решења Апелационог суда у Београду Кж.2.По1. 35/11 од 7. фебруара 2011. године у односу на истакнуте повреде права из члана 30. став 1. и члана 31. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Предраг Бећирић из Београда поднео је Уставном суду 8. марта 2011. године, преко пуномоћника Градимира Налића, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 20/11 од 21. јануара 2011. године и решења Апелационог суда у Београду Кж.2.По1. 35/11 од 7. фебруара 2011. године, због повреде права из члана 30. став 1, члана 31. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи:
- да се пред Вишим судом у Београду-Посебно одељење против њега и других лица води кривични поступак у предмету К.По1. 276/10, због кривичног дела удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 2. Кривичног законика и кривичног дела превара из члана 208. став 4. у вези са ставом 1. у вези са чланом 61. Кривичног законика;
- да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Београду-Посебно одељење Ки.По1. 6/10 од 4. марта 2010. године, који му се рачуна од 2. марта 2010. године и да се од тада притвор продужава;
- да је последњи пут пре подношења уставне жалбе према подносиоцу притвор продужен оспореним решењем Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 20/11 од 21. јануара 2011. године на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 1), 2) и 3) ЗКП и да је Апелациони суд у Београду оспореним решењем Кж.2.По1. 35/11 од 7. фебруара 2011. године одбио као неосновану жалбу изјављену против наведеног решења.
Подносилац уставне жалбе сматра да у оспореним решењима надлежни судови нису ни покушали да објасне зашто је притвор неопходан ради вођење кривичног поступка и да нису дати јасни, индивидуализовани и недвосмислени разлози који би показали да је продужење притвора неопходно ради вођења кривичног поступка и, поред осталог, истиче:
- да су оспорена решења у супротности са постојећом судском праксом према којој не стоје разлози за притвор према окривљеном који не живи на адреси пријављеног пребивалишта, већ живи на другој адреси која је позната суду, те да чињеница да подносилац живи на адреси различитој од оне на којој је пријављен (а адресу на којој живи је сам уредно пријавио суду), као ни чињеница да постоји основана сумња да је радњу извршења дела које му се ставља на терет предузео ван свог пребивалишта, саме за себе не могу представљати околности које указују на опасност од бекства;
- да је у решењу о продужењу притвора наведно да један део возила није пронађен, нити у евиденцији државних органа постоје подаци о њима, те сматра да би се у овој фази поступка морао знати тачан број возила која недостају, да су судови дали уопштене разлоге који се могу односити на све окривљене у овом поступку иако се само двојица и даље налазе у притвору, односно да нису наведене особите околности које су навеле суд да закључи да би подносилац утицао на све несаслушане сведоке, њих укупно 39;
- да не постоји опасност од понављања дела будући да се наградна игра више не одвија, као и да никада није осуђиван ни за једно кривично дело.
Из наведеног закључује, а имајући у виду да привор према њему траје годину дана, да судови нису дали релевантне и довољне разлоге за његово задржавање у притвору и да је стога притвор неопходно укинути, јер су престали разлози због којих је одређен и продужаван.
Такође, подносилац уставне жалбе истиче и да Апелациони суд у Београду није ни покушао да одговори на конкретне жалбене наводе.
Предложио је да Уставни суд утврди повреду означених права зајемчених Уставом, поништи оспорена решења и наложи укидање притвора и пуштање на слободу.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, одговоре Вишег суда у Београду-Посебно одељење I Су. 1/11-124 и I Су. 1/11-124-1 од 20. априла и 17. маја 2011. године и Апелационог суда у Београду VIII Су. 198/2011 од 29. априла 2011. године, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности везане за кривични поступак
Пред Вишим судом у Београду-Посебно одељење (у даљем тексту: Виши суд) у предмету К.По1. 276/10, у време подношења уставне жалбе, водио се кривични поступак против подносиоца и још 16 оптужених лица, по оптужници Тужилаштва за организовани криминал Кт. 2/10 од 27. августа 2010. године, који је био у фази главног претреса.
Подносиоцу уставне жалбе је стављено на терет кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 2. Кривичног законика и продужено кривично дело преваре из члана 208. став 4. у вези са ставом 1. у вези са чланом 61. Кривичног законика, које се састоји из више кривичноправних радњи извршења.
Б) Чињенице и околности везане за притвор
Подносилац уставне жалбе се налазио у притвору од 2. марта 2010. године до 27. априла 2011. године, када је решењем Вишег суда у Београду К.По1. 276/10 (које је постало правноснажно 10. маја 2011. године) притвор укинут и подносилац пуштен на слободу.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Београду Ки.По.1. 6/10 од 4. марта 2010. године и продужаван током истражног поступка и након подизања оптужнице, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 1), 2) и 3) ЗКП.
Оспореним решењем Вишег суда у Београду Кв.По1. 20/2011 од 21. јануара 2011. године притвор је према подносиоцу уставне жалбе и још једном лицу продужен на основу наведених одредаба ЗКП. Образлажући разлоге за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе Виши суд је, у односу на основ из члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП навео: „да пре лишења слободе није боравио на адреси свог пријављеног пребивалишта, већ да непријављено борави на адреси у Н.Б, у улици М.М. број бб, иако има пријављено пребивалиште на адреси у Б. улица В.Д. број б.б, а када се има у виду и чињеница која произлази из података у списима предмета да је у исто време имао изнајмљен стан на Н.Б, у улици А.Б број б.б. и да постоји основана сумња да је у том стану углавном предузимао радње извршења кривичног дела које му се оптужницом ставља на терет, то по налажењу већа наведене околности, у својој међусобној вези, указују на опасност да би се оптужени могао сакрити, односно на оспасност од бекства уколико би се нашао на слободи“. У односу на основ из члана 142. став 1. тачка 2) ЗКП, Виши суд је навео да је у даљем току кривичног поступка потребно саслушати сведоке који из објективних разлога нису саслушани, и то њих укупно 39 „за које у списима постоје подаци да имају сазнања о извршеним кривичним делима, јер постоји основана сумња да су се уз новчану накнаду појављивали у телевизијским емисијама „Л“ као лажни добитници награда, са којима су окривљени били у непосредном и посредном контакту, то ове околности као особите указују на то да би наведени оптужени могли ометати даљи ток поступка утицањем на несаслушане сведоке...и да из списа предмета произлази и да је део возила која су представљала добитак у овој наградној игри, пронађен на скровитим местима, док један број возила није пронађен, нити у евиденцији државних органа постоје подаци о њима, па ова околност, заједно са напред наведеним околностима, указује да би оптужени Предраг Бећирић и О.П.Т., за које према подацима у списима постоји основана сумња да су били у контакту са тим предметима, у случају пуштања на слободу могли поново доћи или сакрити доказе односно трагове кривичног дела“. У односу на основ из члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, Виши суд је навео „да постоји основана сумња да је оптужени Бећирић организовао криминалну групу, чији је припадник постао оптужени Т. заједно са осталим саизвршиоцима, те постоји основана сумња да су оба оптужена у намери прибављања противправне имовинске користи, у дужем временском периоду (у периоду од половине 2009. године па до 15. фебруара 2010. године) кривична дела вршили континуирано и готово свакодневно, са нарочитом упорношћу, са разрађеним планом деловања и подељеним улогама. У том смислу постоји основана сумња да је оптужени Бећирић један од твораца ове наградне игре, који је активно учествовао у писању правилника, којим је забрањена употреба рачунара у поменутој наградној игри, а потом поступао противно овом правилнику, обзиром да је сам осмислио такозвани софтвер рачунарски програм и такозвани хардвер технички уређај за повезивање великог броја мобилних телефона на један рачунар, а потом више рачунара на сервер, што му је омогућило да готово без изузетка освоји све робне и новчане награде у наведеном периоду, у чему је активно помагао оптужени Т. Имајући у виду наведене околности, у погледу постојања основане сумње у вези са начином извршења кривичног дела као и упорност окривљених са планом даљег деловања и техничког усавршавања у циљу прибављања противправне имовинске користи у играма на срећу, исте по оцени већа представљају особите околности, које указују да би боравком на слободи могли поновити кривично дело“.
Бранилац подносиоца уставне жалбе је против оспореног решења Вишег суда у Београду Кв.По1. 20/2011 од 21. јануара 2011. године изјавио жалбу.
Апелациони суд у Београду је 7. фебруара 2011. године донео оспорено решење Кж.2.По1. 35/11 којим је одбио као неосновану жалбу браниоца подносиоца уставне жалбе, наводећи, поред осталог, да је првостепени суд правилно поступио када је продужио притвор оптуженом Предрагу Бећирићу по основу из члана 142. став 1. тач. 1), 2) и 3) ЗКП. По оцени Апелационог суда у Београду, наводи жалбе браниоа оптуженог, овде подносиоца уставне жалбе, нису довели у сумњу правилност побијаног решења, имајући у виду стање у списима предмета и разлоге првостепног суда.
Према подносиоцу уставне жалбе притвор је укинут решењем Вишег суда у Београду К.По1. 276/10 од 27. априла 2011. године, када је и пуштен на слободу.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива у уставној жалби, утврђено је: да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. став 1. до 3.).
Према члану 142. став 1. ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, поред осталог, ако: се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)); постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, вештаке, саучеснике или прикриваче (тачка 2)); особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (тачка 3)).
Осталим одредбама ЗКП које су од значаја за одлучивање било је прописано: да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу и да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења (члан 146. ст. 2. и 3.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено и да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. ст. 1. и 3.).
5. У односу на истакнуте повреде права из члана 30. став 1. и члана 31. Устава и цитираних одредаба Законика о кривичном поступку, Суд је утврдио да оспореним решењима Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 20/11 од 21. јануара 2011. године и Апелационог суда у Београду Кж.2.По1. 35/11 од 7. фебруара 2011. године нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на која се позвао.
Одредбама члана 30. став 1. Устава, утврђени су следећи услови за одређивање притвора према неком лицу: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело, да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и да притвор може бити одређен само на основу одлуке суда.
Уставни суд је у Одлуци Уж-1197/2008 од 13. новембра 2008. године изнео став да се одредбе члана 30. Устава односе на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора, што подразумева да је притвор предходно одређен и да се лице већ налази у притвору, те да суд може да одреди притвор искључиво ако постоји основана сумња да је неко лице извршило кривично дело и ако је та мера неопходна ради вођења кривичног поступка, чиме се исцрпљује непосредно дејство одредбе члана 30. Устава по питању притвора као кривично-процесног института, док се у даљем току кривичног поступка више не одлучује о одређивању притвора према већ притвореном лицу, већ се једино одлучује о продужењу или укидању притвора, до кога долази када се за то стекну прописани услови.
Следом наведеног, Суд налази да је неосновано позивање подносиоца уставне жалбе на повреду права зајемченог чланом 30. став 1. Устава, већ да за оцену навода уставне жалбе могу бити релевантне само одредбе члана 31. Устава. Овим уставним одредбама утврђено је, поред осталог, да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен. Уставни суд је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима опавдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Оспореним решењем Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 20/11 од 21. јануара 2011. године, које је потврђено оспореним решењем Апелационог суда у Београду Кж.2.По1. 35/11 од 7. фебруара 2011. године, притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 1), 2) и 3) ЗКП, које прописују да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако, поред осталог: постоје друге околности које указују на опасност од бекства; постоје околности које указују да ће уништити или сакрити доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке; особите околности уакзују да ће поновити дело. Постојање наведених околности судови цене у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница везаних за окривљеног и околности конкретног случаја, што треба да доведе до закључка о испуњености наведених законских разлога за одређивање или продужење притвора.
Уставни суд је у конкретном случају утврдио да су оспорена решења донета у законито спроведеном поступаку, да су заснована на законом прописаним разлозима са којих се, према лицу за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело, може продужити притвор, као и да су за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору дати релевантни разлози. По оцени Уставног суда, надлежни судови су у законском року испитали оправданост продужења притвора с обзиром на околности конкретног случаја, и утврдили и навели даље постојање законских основа за притвор, те детаљно образложили разлоге због којих су сматрали да легални и легитимни циљеви за продужење привора и даље постоје, који су уставноправно прихватљиви.
Такође, Уставни суд је оценио да је кривични поступак, који се у конкретном случају водио против подносиоца уставне жалбе пред Вишим судом у Београду, веома сложен, како због бројности оптужених (17 лица) и бројности кривичних дела, тако и због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни првостепени суд треба да расправи и оцени и на основу којих потом треба да донесе одлуку. Најзад, Уставни суд је приликом доношења одлуке имао у виду и да је, након подношења уставне жалбе, решењем Вишег суда у Београду Кв.По1. 171/11 од 12. априла 2011. године, притвор подносиоцу продужен на основу члана 142. став 1. тач. 1) и 2) ЗКП, а да је престао основ за даље задржавање подносиоца у смислу члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, јер је суд нашао да више не постоје разлози прописани тачком 3) ЗКП. Када је надлежни суд утврдио да су престали сви законски основи за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору, решењем од 27. априла 2011. године је притвор укинут и он је пуштен на слободу, иако је поступак против њега још увек био у току у фази главног претреса.
Имајући у виду све до сада изнето, Уставни суд сматра да су, у конкретном случају, оспорена решења о продужењу притвора донета у поступку спроведеном у складу са Уставом, заснована су на законом прописаним разлозима због којих се може продужити притвор и дати су детаљни и индивидуализовани разлози за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору. Надлежни судови су у оспореним решењима образложили постојање наведених разлога за продужење притвора подносиоца уставне жалбе, те супротни наводи подносиоца не могу бити од значаја за другачију одлуку Суда, због чега Уставни суд налази да се изнети наводи подносиоца уставне жалбе не могу сматрати основаним.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање подносиоца у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, као и да је кривични поступак вођен са потребном хитношћу и утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима нису повређена права из члана 30. став 1. и члана 31. Устава.
Стога је Уставни суд уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник“, број 109/07) и одлучио као у првом делу изреке.
6. Одлучујући о делу уставне жалбе којим се у односу на оспорена решења истиче повреда права из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд указује да је подносилац уставне жалбе изјавио жалбу против првостепеног оспореног решења, о којој је одлучио стварно и месно надлежан другостепени суд оспореним другостепеним решењем, из чега несумњиво произлази да је имао и искористио право на правно средство.
Стога је Уставни суд у овом делу уставну жалбу одбацио, јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду и одлучио као у другом делу изреке.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08, 27/08 и 76/11), одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДA
др Драгиша Б. Слијепчевић