Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Милорада Улемека из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези чланa 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 1. децембра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неснована уставна жалба Милорада Улемека изјављена против пресуде Врховног суда Србије Кж. III 2/09 од 1. децембра 2009. године, пресуде Врховног суда Србије Кж. I 1433/07 од 19. јуна 2008. године и пресуде Окружног суда у Београду К. 800/06 од 16. фебруара 2007. године, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милорад Улемек из Београда, преко пуномоћника Слободана Миливојевића, адвоката из Београда, изјавио је Уставном суду 9. фебруара 2010. године уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије Кж. III 2/09 од 1. децембра 2009. године, пресуде Врховног суда Србије Кж. I 1433/07 од 19. јуна 2008. године и пресуде Окружног суда у Београду К. 800/06 од 16. фебруара 2007. године, због повреде права на правично суђење, посебних права окривљеног и права на правну сигурност у казненом праву, зајемчених одредбама чл. 32, 33. и 34. Устава Републике Србије, као и због повреде уставних начела из чл. 20, 142, 145. и 197. Устава, те повреде члана 6. став 2. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Подносилац уставне жалбе наводи да је пресудом Окружног суда у Београду К. 800/06 од 16. фебруара 2007. године осуђен због кривичног дела убиство у саизвршилаштву из члана 47. став 2. тачка 6) Кривичног закона Републике Србије, у вези члана 22. КЗ СРЈ, на казну затвора у трајању од 15 година. Пресудом Врховног суда Србије Кж. I 1433/07 од 19. јуна 2008. године првостепена пресуда је преиначена у осуђујућем делу, у погледу правне оцене дела и одлуке о казни, тако што је Врховни суд кривично правне радње за које је подносилац оглашен кривим правно квалификовао као кривично дело тешко убиство из члана 114. тачка 9) у вези члана 33. Кривичног законика, и осудио га на казну затвора у трајању од 40 година, а Врховни суд Србије је ову пресуду у трећем степену потврдио својом пресудом Кж. III 2/09 од 1. децембра 2009. године.
Као разлоге који указују на повреду права зајемчених одредбом члана 32. став 1. Устава, подносилац је навео:
- да оспорене пресуде немају разлога о одлучним чињеницама на којима би изрека пресуде била утемељена, односно да суд није утврдио чињенице које су од значаја за окривљеног, нити су у целости расправљена сва спорна питања;
- да је опис радње извршења кривичног дела дат паушално, без навођења детаљних чињеница које указују да је подносилац, као окривљени, извршио дело које му је стављено на терет;
- да изведеним доказима није доказано да је подносилац организовао групу припадника ЈСО ради лишења живота оштећеног В.Д.;
- да су „основни и једини докази на којима суд заснива пресуду изјаве окривљених Д.М. од 1. априла 2003. године и Н.И. и Н.Б. од 24. фебруара 2001. године“;
- да је изјава оптуженог (тада осумњиченог) Д.М. прибављена за време акције „Сабља“, а Одлуком Уставног суда IУ-93/2003 од 8. јула 2004. године „одредбе о посебним мерама које су уведене противуставно и противно међународним конвенцијама у време трајања ванредног стања, на којима су се заснивале наредбе и поступци органа унутрашњих послова о суспендовању права лица лишених слободе ван оних која су предвиђена Законом о кривичном поступку“, проглашене неуставним, „што би могло да значи да су сви узети искази лица која су приведена и задржана, потом лишена слободе изван законом одређеног временског интервала од 48 сати противправно лишена слободе без судске одлуке, неуставни и противзаконити акти, а сами тим и све изјаве које су ова лица дала након оваквих повреда које су према њиховим загарантованим правима учињење, изјаве узете супротно одредбама Конвенције и ЗКП, па се као такве не могу ни користити“;
- да су искази осумњичених Д.М, Н.И. и Н.Б. пред истражним судијом дати без претходног упозорења, сагласно одредби члана 13. тачка 3) ЗКП, јер нису упозорени „да све што изјаве може бити употребљено против њих као доказ“, због чега се на њиховом исказу не може заснивати судска одлука.
- да су „пре давања изјава пред истражним судијом Окружног суда у Београду, према Н.И. и Н.Б. употребљени обмана и обећање, противно члану 89. став 8. ЗКП, па се ни на овим изјавама „у смислу члана 89. став 10. ЗКП“ не може заснивати судска одлука.
За разлоге који указују на повреду права зајемчених одредбом члана 33. став 1. Устава, подносилац је навео:
- да првобитна оптужница није била подигнута против подносиоца уставне жалбе, већ је „накнадним прецизирањем“ проширена и на њега, па се ради о потпуно новом оптужном акту;
- да је право на одбрану повређено приликом доношења другостепене пресуде тиме што су „изреком пресуде стављене на терет различите радње извршења оптужених и имплементиране нове чињенице у односу на радње извршења и чињенице које су им стављене на терет првостепеном пресудом“, тако да је та оспорена пресуда „нова оптужница или измењена оптужница, а оптужени нису имали право (јер су за то сазнали тек уручењем другостепене пресуде) да истакну приговор и да се изјасне, односно дају своју одбрану по измењеној пресуди (оптужници)“, што није исправљено ни трећестепеном пресудом, чиме је повређен и принцип „једнакости оружја“ јер је тужилац био у повољнијој процесној позицији.
Од разлога којима указује на повреду права зајемчених одредбом члана 34. ст. 1. и 2. Устава, односно „чланом 6. став 2. Европске конвенције“, подносилац је навео:
- да суд „није применио блажи закон тј. закон који је важио у време извршења кривичног дела по ком је максимална казна затвора била у трајању до 15 година, већ је применио строжији закон по коме је предивиђена максимална казна затвора у трајању од 40 година“;
- да је презумпција невиности подносиоцу у спроведеном кривичном поступку повређена јер је био принуђен да „побија недоказане паушалне наводе оптужбе“, а „ниједан изведени доказ не указује на окр. Милорада Улемека као извршиоца кривичног дела које му се ставља на терет“;
- да „у пресуди није објашњено зашто се закључује да одбрана окр. Улемека није истинита“.
У уставној жалби подносилац тврди да су повредама одредаба чл. 32, 33. и 34. Устава повређена и уставна начела из чл. 20. 142. 145. и 197. Устава. Подносилац је предложио да Уставни суд поништи оспорене пресуде.
2. Као повређена права подносилац уставне жалбе је означио права зајемчена одредбама чл. 32, 33. и 34. Устава. С обзиром на то да из садржине уставне жалбе произлази да се уставна жалба подноси због повреде права из члана 32. став 1, члана 33. ст. 1. и 5. и члана 34. ст. 1, 2. и 3. Устава, Уставни суд је вршио оцену постојања повреде права подносиоца зајемчених овим одредбама Устава.
Подносилац уставне жалбе је навео да му је повређено и право гарантовано одредбом члана 6. став 2. Европске конвенције. С обзиром на то да је наведено право из Европске конвенције заштићено одредбом члана 34. став 3. Устава, то Уставни суд није вршио посебну оцену постојања повреде права из назначене одредбе Европске конвенције.
3. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
4. У спроведеном поступку Уставни суд је извршио увид у оспорене појединачне акте и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Пред Окружним судом у Београду вођен је кривични поступак у предмету К. 800/06 против подносиоца уставне жалбе и још 11 лица, због кривичног дела убиство из члана 47. став 2. тачка 6) Кривичног закона Републике Србије, као и више других кривичних дела у конекситету са основним делом.
Оспореном пресудом К. 800/06 од 16. фебруара 2007. године, поред осталог, подносилац је оглашен кривим за кривично дело убиство из члана 47. став 2. тачка 6) Кривичног закона Републике Србије, извршено 3. октобра 1999. године, и осуђен на казну затвора у трајању од 15 година.
Оспореном пресудом Врховног суда Србије Кж. I 1433/07 од 19. јуна 2008. године, донетом у другом степену, након одржаног главног претреса, преиначена је првостепена пресуда у погледу правне квалификације извршеног кривичног дела и одлуке о казни па је, поред осталог, подносилац оглашен кривим за извршење кривичног дела тешко убиство из члана 114. тачка 9) у вези члана 33. Кривичног законика, и осуђен на казну затвора у трајању од 40 година.
Решавајући о жалбама осуђених против другостепене пресуде, Врховни суд Србије је, као суд трећег степена, оспореном пресудом Кж. III 2/09 од 1. децембра 2009. године, између осталог, жалбу подносиоца уставне жалбе одбио као неосновану и потврдио другостепену пресуду. У образложењу ове пресуде, Врховни суд Србије је детаљно анализирао све наводе жалбе окривљеног (овде подносиоца уставне жалбе), прихватио ставове и закључке суда из оспорене другостепене пресуде и за своје становиште по сваком појединачном спорном питању дао детаљне разлоге.
Врховни суд Србије је у оспореној трећестепеној пресуди изнео разлоге због којих поједине наводе жалби окривљених сматра неоснованим. Разлози Врховног суда Србије, који се могу довести у везу са наводима уставне жалбе о повредама појединих уставних права подносиоца, су следећи:
Врховни суд Србије, као суд трећег степена, сматра: да је изрека другостепене пресуде Врховног суда Србије Кж. I 1433/07 од 19. јуна 2008. године разумљива, да садржи све законом прописане елементе, односно чињенице и околности које чине законска обележја кривичног дела тешко убиство из члана 114. тачка 9) КЗ, укључујући и елементе кривице као субјективног елемента тог кривичног дела; да је суд у односу на све оптужене у чињеничном опису овог кривичног дела, датом у изреци пресуде, јасно определио у чему се огледа улога сваког од оптужених који су имали својство саизвршилаца, уз прецизно назначење да је оптужени Н.И. био непосредни извршилац предметног кривичног дела, а да су остали оптужени, остварујући заједничку одлуку, другим радњама са умишљајем битно допринели његовом извршењу; да је другостепени суд дао јасне, довољне и непротивречне разлоге из којих поуздано закључује како су оптужени извршили предметна кривична дела и које су све радње предузели за његово извршење, као и какав је субјективни однос сваког од оптужених према извршеном делу, а из наведених разлога се види који докази потврђују одлучне чињенице. Врховни суд сматра да је чињенично стање правилно и потпуно утврђено, и то на основу правилне оцене изведених доказа ближе означених у образложењу побијане другостепене пресуде, појединачно и у међусобој повезаности, као и у вези са одбраном оптужених, уз јасне и довољне разлоге за изнете чињеничне закључке.
По налажењу Врховног суда, признање извршеног кривичног дела које је Д.М. дао у преткривичном поступку, није изнуђено употребом силе, претње или других недозвољених средстава од стране овлашћених службених лица Министарства унутрашњих послова, с обзиром на то да након изношења своје одбране није поднео кривичну пријаву против радника полиције због незаконитог поступања, нити је пак током поступка предложио извођење доказа којима би се оваква тврдња овог оптуженог поткрепила. Поред тога, изнета одбрана оптуженог Д.М. је веома детаљна, свеобухватна и поткрепљена другим изведеним доказима, као и одбраном Н.И. и Н.Б, па је у питању исказ који је могао бити дат само од лица које је непосредно учествовало у извршењу кривичног дела.
Врховни суд сматра да то што на записнику о саслушању у претходном поступку од 24. фебруара 2001. године Н.И. и Н.Б. нису упозорени у смислу члана 13. став 3. ЗКП, не чини предметне записнике недозвољеним доказима на којима се пресуда не би могла засновати, имајући у виду да је у питању одредба сада важећег Законика о кривичном поступку који је ступио на снагу 28. марта 2002. године, након саслушања наведених лица, јер се валидност изведених доказа мора ценити према одредбама процесног закона важећег у време предузимања конкретне истражне радње. Ово тим пре што је истражни судија упозорио наведене оптужене (саслушане у својству осумњичених) у складу са одредбом члана 218. став 2. тада важећег ЗКП, и то убележио у записник о њиховом саслушању, па су докази прибављени на тај начин прибављени у складу са тада важећим ЗКП и на њима се пресуда може заснивати. Оцена да ли су докази прибављени у складу са законом мора се вршити у односу на процесни закон који је важио у време предузимања одређене процесне радње. Обавезна примена блажег, односно најблажег закона је институт који се примењује искључиво у погледу материјалног закона, док је искључена могућност оцене повољнијег процесног закона.
Како је предмет главног претреса пред другостепеним судом било оно што се оптуженима ставља на терет обједињеним оптужним актом Окружног јавног тужиоца у Београду Кт. 217/01 од 25. априла 2005. године, који је измењен 23. маја 2005. године и 21. децембра 2006. године, Врховни суд је нашао да изменом описа радњи оптужених у пресуди у односу на оне које су дате у оптужници и изостављањем из изреке пресуде недоказаних чињеница, у основи није промењен предмет оптужбе, с обзиром на то да је тако измењен опис дела у пресуди остао у границама суштине дела описаног у оптужници, а наведене измене се не односе на одлучне чињенице везане за предметно кривично дело и не представљају прекорачење оптужбе у смислу повреде њеног објективног идентитета, већ се истима само ближе и детаљније објашњава инкриминисани догађај у складу са утврђеним чињеничним стањем на главном претресу, јер је суд овлашћен да прецизира опис дела дат у оптужном акту ако се чињенично стање на главном претресу измени, а остане исти догађај који је предмет оптужбе, због чега је оценио неоснованим супротне наводе жалби окривљених. Другостепени суд је, по ставу трећестепеног суда, на одржаном главном претресу утврдио чињенично стање које је описано у изреци пресуде.
У оспореним пресудама се наводи да је, према Кривичном закону Републике Србије, који је важио у време извршења кривичних дела, за кривично дело убиство из члана 47. став 2. тог закона била прописана смртна казна и она као таква није укидана, већ је тек Законом о изменама и допунама Кривичног закона Републике Србије од 1. марта 2002. године замењена казном затвора од 40 година, када је смртна казна престала да постоји и у Кривичном закону Републике Србије. Стога је, по оцени Врховног суда Србије, најблажи по учиниоце Кривични законик, важећи у време пресуђења, у коме је за кривично дело тешко убиство прописана казна затвора у трајању од 30 до 40 година. Стога, ако је за кривично дело у време његовог извршења била предвиђена смртна казна, суд може изрећи казну затвора у трајању од 30 до 40 година, која у време извршења није била прописана, пошто је несумњиво реч о блажој врсти казне.
5. Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредба члана 33. став 1. Устава утврђује да свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега.
Одредбама члана 34. Устава зајемчено је: да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена (став 1.); да се казне одређују према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев кад је каснији пропис повољнији за учиниоца и да се кривична дела и кривичне санкције одређују законом (став 2.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (став 3.).
Члан 20. Устава утврђује начело забране ограничења људских и мањинских права, и гласи: „Људска и мањинска права зајемчена Уставом могу законом бити ограничена ако ограничење допушта Устав, у сврхе ради којих га Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајемченог права (став 1.).
Достигнути ниво људских и мањинских права не може се смањивати (став 2.).
При ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито судови, дужни су да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права (став 3.)“.
Начела судства утврђују се чланом 142. Устава, који гласи: „Судска власт је јединствена на територији Републике Србије“ (став 1). „Судови су самостални и независни у свом раду и суде на основу Устава, закона и других општих аката, када је то предвиђено законом, општеприхваћених правила међународног права и потврђених међународних уговора“ (став 2.). „Расправљање пред судом је јавно и може се ограничити само у складу с Уставом“ (став 3.). „У суђењу учествују судије и судије поротници, на начин утврђен законом“ (став 4.). „Законом се може прописати да у одређеним судовима и у одређеним стварима суде само судије“ (став 5.). „Суд суди у већу, а законом се може предвидети да у одређеним стварима суди судија појединац“ (став 6.).
Члан 145. Устава утврђује начело заснованости и дејства судске одлуке, и гласи: „Судске одлуке се доносе у име народа“ (став 1.). „Судске одлуке се заснивају на Уставу, закону, потврђеном међународном уговору и пропису донетом на основу закона“ (став 2.). „Судске одлуке су обавезне за све и не могу бити предмет вансудске контроле“ (став 3.). „Судску одлуку може преиспитивати само надлежни суд, у законом прописаном поступку“ (став 4.). „Помиловањем или амнестијом изречена казна може се, без судске одлуке, опростити у целини или делимично“ (став 5.).
Чланом 197. Устава утврђује се начело забране повратног дејства закона и других општих аката, и он гласи: „Закони и сви други општи акти не могу имати повратно дејство“ (став 1.). „Изузетно, само поједине одредбе закона могу имати повратно дејство, ако то налаже општи интерес утврђен при доношењу закона“ (став 2.). „Одредба кривичног закона може имати повратно дејство само ако је блажа за учиниоца кривичног дела“ (став 3.).
6. Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да овај законик утврђује правила са циљем да нико невин не буде осуђен, а да се учиниоцу кривичног дела изрекне кривична санкција под условима које предвиђа кривични закон и на основу законито спроведеног поступка (члан 1.); да судови суде у границама своје стварне надлежности одређене законом (члан 23.).
Одредбом члана 5. став 1. ЗКП прописано је да се лицу лишеном слободе без одлуке суда одмах саопштава да није дужно ништа да изјави, да све што изјави може бити употребљено као доказ против њега и да има право да буде саслушано у присуству браниоца кога само изабере или браниоца који ће му бити постављен на терет буџетских средстава, ако не може само да га плати.
Чланом 13. став 3. ЗКП, важећег у периоду од 28. марта 2002. године до 11. септембра 2009. године, када је брисан, било је прописано да ће се окривљени, пре првог саслушања, поучити о праву да узме браниоца и да бранилац може присуствовати његовом саслушању, као и да ће се упозорити да све што изјави може бити употребљено против њега као доказ.
Према одредбама члана 89. ЗКП, важећег у периоду од 28. марта 2002. године до 11. септембра 2009. године, било је, између осталог, прописано: да ће се окривљени поучити да је дужан да се одазове позиву и да одмах саопшти сваку промену адресе или намеру да промени боравиште, а упозориће се и на последице ако по томе не поступи, и да ће се затим окривљеном саопштити права из члана 13. став 3. овог законика, за шта се окривљује, основи сумње који стоје против њега, да није дужан да изнесе своју одбрану, нити да одговара на постављена питања, па ће се позвати да, ако то жели, изнесе своју одбрану (став 2.); да се према окривљеном не смеју употребити сила, претња, обмана, обећање, изнуда, изнуривање или друга слична средства (члан 131. став 4.) да би се дошло до његове изјаве или признања или неког чињења које би се против њега могло употребити као доказ (став 8.); да се на исказу окривљеног не може се заснивати судска одлука ако је поступљено противно одредбама ст. 8. и 9. овог члана или окривљени није поучен о правима из става 2. овог члана, или ако изјаве окривљеног из става 9. овог члана о присуствовању браниоца нису убележене у записник (став 10.).
Чланом 218. став 2. Закона о кривичном поступку (Службени лист СФРЈ", бр. 4/77, 36/77, 14/85, 26/86 (пречишћен текст), 74/87, 57/89 и 3/90, "Службени лист СРЈ", бр. 27/92, 24/94, (21/99, 44/99), 71/2000 и 13/01), важећег у периоду од 1. јула 1977. године до 28. марта 2002. године, било је прописано да ће се окривљеном, приликом првог испитивања, саопштити зашто се окривљује и основи сумње који стоје против њега, па ће се питати шта има да наведе у своју одбрану, а саопштиће му се да није дужан да изнесе своју одбрану нити да одговара на постављена питања.
Кривичним закоником Републике Србије („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05 и 72/09), који је ступио на снагу 1. јануара 2006. године и који је важио у време доношења оспорених пресуда, прописано је: да никоме не може бити изречена казна или друга кривична санкција за дело које пре него што је учињено законом није било одређено као кривично дело, нити му се може изрећи казна или друга кривична санкција која законом није била прописана пре него што је кривично дело учињено (члан 1.); да се на учиниоца кривичног дела примењује закон који је важио у време извршења кривичног дела, а ако је после извршења кривичног дела измењен закон, једном или више пута, примениће се закон који је најблажи за учиниоца (члан 5. ст. 1. и 2.); да ако више лица учествовањем у радњи извршења са умишљајем или из нехата заједнички изврше кривично дело, или остварујући заједничку одлуку другом радњом са умишљајем битно допринесу извршењу кривичног дела, свако од њих казниће се казном прописаном за то дело (члан 33.); да казна затвора не може бити краћа од тридесет дана нити дужа од двадесет година и да се за најтежа кривична дела и најтеже облике тешких кривичних дела може уз казну из става 1. овог члана изузетно прописати и казна затвора од тридесет до четрдесет година, као и да се казна затвора од тридесет до четрдесет година изриче на пуне године (члан 45. став 1. и 3.). Кривично дело убиство прописано је чланом 113. Кривичног законика - да ће се, ко другог лиши живота, казнити затвором од пет до петнаест година, а кривично дело тешко убиство чланом 114. истог законика, у чијем ставу 1. је, пре последњих измена, било прописано да ће се казнити затвором најмање десет година или затвором од тридесет до четрдесет година ко са умишљајем лиши живота више лица, а не ради се о убиству на мах, убиству детета при порођају или убиству из самилости (тачка 9)).
Кривичним законом Републике Србије ("Службени гласник СРС", бр. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 и 21/90 и "Службени гласник РС", бр. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95 и 44/98), који је важио у време извршења кривичног дела за које је подносилац уставне жалбе осуђен, било је прописано: да се смртна казна не може прописати као једина главна казна за одређено кривично дело, да се смртна казна може изрећи само за најтеже случајеве тешких кривичних дела за која је законом прописана и да за кривична дела за која је прописана смртна казна, суд може изрећи казну затвора од 20 година (члан 2а ст. 1, 3. и 4.); да ће се, ко другог лиши живота, казнити затвором најмање пет година (члан 47. став 1.); да ће се затвором најмање десет година или смртном казном казнити ко са умишљајем лиши живота више лица а не ради се о убиству на мах или убиству детета при порођају (члан 47. став 2. тачка 6)).
7. У односу на истакнуту повреду права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је испитивао да ли је одлукама и радњама редовних судова дошло до повреде или ускраћивања овог уставног права подносиоцу и да ли је примена закона била произвољна и арбитрерна, односно да ли је кривични поступак као целина био правичан и да ли је доказни поступак злоупотребљен на штету подносиоца уставне жалбе.
Уставом зајемченим правом на правично суђење се гарантује да ће поступак бити вођен и окончан у разумном року од стране надлежног, независног и непристрасног суда, образованог на основу закона, у коме ће се јавно расправити и одлучити о правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка и о оптужбама против неког лица. Уставни суд је становишта да су оспорене пресуде Врховног суда Србије Кж. III 2/09 од 1. децембра 2009. године, Врховног суда Србије Кж. I 1433/07 од 19. јуна 2008. године и Окружног суда у Београду К. 800/06 од 16. фебруара 2007. године, донете од стране Уставом и законом установљених судова, у прописаном саставу, који су поступали у границама својих надлежности и у складу са меродавним процесним и материјалним законима, у поступку у коме је подносиоцу уставне жалбе омогућено активно учествовање. Такође, Уставни суд сматра да је у конкретном случају примењен кривични закон који је повољнији за подносиоца уставне жалбе (што ће касније бити детаљније образложено), као и да је подносилац уставне жалбе оглашен кривим за кривично дело које је било законом прописано, и да му је изречена казна која је блажа од оне предвиђене, односно запрећене у време извршења кривичног дела. По оцени Уставног суда, Врховни суд Србије се, одлучујући о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против другостепене пресуде, у границама предвиђеним законом, детаљно изјаснио о свим наводима жалбе и дао довољне и међусобно непротивречне чињеничне и правне разлоге зашто је нашао да је подносиочева жалба неоснована. Изнети ставови и разлози за доношење такве одлуке, по мишљењу овог суда, имају уставноправно утемељење и нису последица произвољног тумачења или арбитрерне примене меродавног материјалног и процесног права.
У односу на појединачне разлоге које је подносилац уставне жалбе изнео као тврдње о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио: да се институт обавезне примене блажег, односно најблажег закона односи искључиво на примену материјалног закона, док је искључена могућност оцене повољнијег процесног закона, па се оцена да ли су докази прибављени у складу са законом мора ценити у односу на процесни закон који је важио у време предузимања одређене процесне радње; да су судови оспорене пресуде засновали на доказима на којима се по одредбама ЗКП пресуда може заснивати (што се односи и на записник о саслушању осумњиченог Д.М. у преткривичном поступку), јер су докази прибављени у складу са одредбама ЗКП, односно да је записник о саслушању осумњиченог Д.М. пред органима унутрашњих послова сачињен у складу са процесним законом који је важио у време предузимања конкретне процесне радње, коју је обавио надлежни орган, у присуству адвоката – браниоца са којим је осумњичени претходно имао неометан поверљив разговор и након што је суштински упозорен на права која му припадају у кривичном поступку, те овако сачињен записник представља ваљан доказ у даљем току поступка, због чега нема места примени одредбе члана 89. став 10. ЗКП; да навод подносиоца да је исказ осумњиченог Д.М. прибављен за време акције „Сабља“ није од утицаја на другачију одлуку Уставног суда, јер су приликом његовог саслушања поштоване све релевантне одредбе ЗКП које такав исказ чине законитим средством доказивања у кривичном поступку, као и да је Врховни суд Србије дао у свему јасне и уставноправно прихватљиве разлоге, због чега су и искази оркивљених Н.И. и Н. Б. прибављени у складу са тада важећим процесним законом; да изрека оспорене другостепене пресуде садржи потпун опис радњи извршења дела за сваког од оптужених, са јасно опредељеном улогом и задатком, те у погледу постојања њихове свести о радњама које су предузимали ради заједничког деловања, као и да је међу њима постојала тесна сарадња у остваривању заједничког циља, а прилагођавање садржине изреке чињеницама утврђеним током претреса пред другостепеним судом не представља „нову оптужницу“, како то подносилац тврди, нити постоји повреда објективног идентитета оптужног акта у погледу времена, места и начина извршења предметног кривичног дела.
Имајући у виду све напред наведено, Уставни суд сматра разлоге из оспорених пресуда уставноправно утемељеним и прихватљивим, због чега се изнети наводи подносиоца уставне жалбе о повреди права на правично суђење не могу прихватити као основани. Стога је Уставни суд утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Наведеном одредбом Устава, као једно од посебних права које се гарантује окривљеном у кривичном поступку, изричито је утврђено право на одбрану, односно право окривљеног да, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега.
Као разлоге који указују на повреду права зајемчених одредбом члана 33. став 1. Устава, подносилац је навео: да првобитна оптужница није била подигнута и против њега, већ да је то учињено „накнадним прецизирањем“, због чега се ради о потпуно новом оптужном акту; да је право на одбрану повређено приликом доношења другостепене пресуде тиме што су „изреком пресуде стављене на терет различите радње извршења оптужених и имплементиране нове чињенице у односу на радње извршења и чињенице које су им стављене на терет првостепеном пресудом“, тако да је та оспорена пресуда „нова оптужница или измењена оптужница, а оптужени нису имали право (јер су за то сазнали тек уручењем другостепене пресуде) да истакну приговор и да се изјасне, односно дају своју одбрану по измењеној пресуди (оптужници)“, што није исправљено ни трећестепеном пресудом, чиме је повређен и принцип „једнакости оружја“ јер је тужилац био у повољнијој процесној позицији.
У том смислу, Уставни суд није нашао ништа што би указало да је подносиоцу уставне жалбе, у било којој фази кривичног поступка и на било који начин, онемогућено да подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега, што се, по оцени Уставног суда, односи и на „проширену оптужницу“, док оспорена другостепена пресуда нема правни карактер „нове оптужнице“, па против ње није ни могао бити изјављен приговор, већ једино жалба, како је бранилац подносиоца и учинио. Остали наводи уставне жалбе које је подносилац изнео као разлоге за истицање повреде права из члана 33. став 1. Устава не могу се, по оцени Уставног суда, довести у везу са садржином наведене одредбе Устава.
У односу на наводе уставне жалбе да подносилац „није имао право да се изјасни, односно да презентира своју одбрану по измењеној пресуди, што није исправљено ни трећестепеном пресудом“, чиме је повређен и принцип „једнакости оружја“ јер је „тужилац био у повољнијој процесној позицији“, Уставни суд је мишљења да се, пре свега, ради о праву зајемченом одредбом члана 33. став 5. Устава, које подносилац није истакао као повређено. Ипак, Уставни суд је оценио да оспореним пресудама није повређено ни уставно право подносиоца уставне жалбе гарантовано овом одредбом. Наиме, наведеном одредбом Устава, као једно од посебних права које се гарантује окривљеном у кривичном поступку, изричито је утврђено право на одбрану, односно право окривљеног да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране. Уставни суд је, одлучујући о основаности уставне жалбе у делу која се односи на повреду права на правично суђење, анализирао наводе и разлоге уставне жалбе који се односе и на истакнуту повреду права на одбрану зајемченог чланом 33. став 5. Устава. У том смислу, Уставни суд такође није нашао ништа што би указало да је подносиоцу уставне жалбе на било који начин онемогућено да равноправно учествује у поступку, односно да износи своје доказе и испитује сведоке оптужбе. Наиме, током поступка, на главном претресу су сведоци саслушавани у присуству свих процесних субјеката, па и оптуженог и његовог браниоца који су били овлашћени да сведоке испитују, што су и чинили, чиме су и били у прилици да побијају тачност њихових исказа, доводећи садржину тих исказа у везу са свим осталим доказима изведеним у поступку. Стога, Уставни суд оцењује да нема ни повреде подносиочевог права зајемченог одредбом члана 33. став 5. Устава.
Следом изнетог, Уставни суд је оценио да је подносиоцу уставне жалбе у предметном кривичном поступку који је против њега вођен било обезбеђено право на одбрану, зајемчено одредбама члана 33. став 1. и 5. Устава.
9. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта садржине зајемченог права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. ст. 1. и 2. Устава, а полазећи од претходно утврђених чињеница и околности, Уставни суд је утврдио следеће:
У време доношења оспорених пресуда важио је Кривични законик који је ступио на снагу 1. јануара 2006. године и применом тог закона подносилац уставне жалбе је оглашен кривим због извршења кривичног дела тешко убиство из члана 114. тачка 9) у вези члана 33. Законика и осуђен на казну затвора у трајању од 40 година, док је кривично дело за које је подносилац уставне жалбе осуђен, извршено 3. октобра 1999. године, када су на снази били Кривични закон Републике Србије и Кривични закон Савезне Републике Југославије.
Полазећи од уставне одредбе да се казне одређују према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев када је каснији пропис повољнији за учиниоца, те цитираних одредаба кривичних закона и навода подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је нашао да се основано поставља уставноправно питање који је закон и из којих разлога у конкретном случају био повољнији за подносиоца уставне жалбе.
Уставни суд је, дајући одговор на ово питање, пошао од чињенице да су подносилац уставне жалбе и Р.М, Н.И, Д.М, Б.Б, Н.Б. и Л.М. оптужени, а након спроведеног кривичног поступка и осуђени, зато што су 3. октобра 1999. године у 12,00 часова на магистралном путу Београд – Чачак у селу Петка, општина Лазаревац, код магистралног стуба број Е-259+500 метара у правцу Православне цркве, по претходном договору и плану, са умишљајем покушали да лише живота оштећеног В.Д. председника политичке странке „Српски покрет обнове“ и том приликом лишили живота више лица – оштећене, сада покојне В.Б, З.О, В.Р. и Д.В, свесни својих радњи, забрањености истих и чије извршење су хтели..., чиме су у саизвршилаштву извршили кривично дело тешко убиство из члана 114. тачка 9) у вези члана 33. Кривичног законика.
Обележје овог кривичног дела у време извршења било је прописано чланом 47. став 2. тачка 6) Кривичног закона Републике Србије - „ ко са умишљајем лиши живота више лица а не ради се о убиству на мах или убиству детета при порођају“, а у време доношења оспорених пресуда чланом 114. тачка 9) Кривичног законика - „ко са умишљајем лиши живота више лица, а не ради се о убиству на мах, убиству детета при порођају или убиству из самилости“.
Из наведеног, по оцени Уставног суда, несумњиво произлази да је биће кривичног дела за које је подносилац уставне жалбе оптужен, а потом и осуђен, било прописано и Кривичним законом Републике Србије и Кривичним закоником, тако да наводи подносиоца о повреди права из члана 34. став 1. Устава, односно да кривично дело за које је осуђен није било прописано у време извршења кривичног дела, нису основани. Сам назив дела, у терминолошком смислу - убиство (његов тежи, односно квалификовани облик) или тешко убиство, није од значаја за утврђење да ли је ово кривично дело и у време извршења било законом прописано као кривично дело, јер су сва обележја која чине биће овог дела била потпуно исто одређена и у време извршења дела и у време пресуђења. С тим у вези, Уставни суд указује и на праксу Европског суда за људска права по питању општег принципа кажњавања само на основу закона (члан 7. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода), односно на стандард да се само „јасно установљеним“ законом може установити кривично дело и прописати казна (види: Одлуку Европског суда за људска права у предмету Coëme и други против Белгије од 22. јуна 2000. године, представка бр. 32492/96, 32547/96, 32548/96, 33209/96 и 33210/96, став 145. и Одлуку Европског суда за људска права у предмету Kononov против Летоније од 17. маја 2010. године, представка број 36376/04, став 185.)
Стога је Уставни суд оценио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право из члана 34. став 1. Устава.
Оцењујући основаност навода уставне жалбе о повреди права из члана 34. став 2. Устава, Уставни суд је констатовао да је у време извршења предметног кривичног дела, Кривичним законом Републике Србије за кривично дело из члана 47. став 2. тачка 6) Кривичног закона Републике Србије била предвиђена казна затвора од најмање десет година или смртна казна, док је у време доношења оспорених пресуда, Кривичним закоником за кривично дело из члана 114. тачка 9) била предвиђена казна затвора од најмање десет година или од тридесет до четрдесет година.
Дакле, из изнетог произлази да казна од 40 година затвора, на коју је подносилац уставне жалбе правноснажно осуђен, као таква, није била прописана у време извршења овог дела.
Међутим, Уставни суд је утврдио да је Кривични законик из 2005. године, који је ступио на снагу 1. јануара 2006. године, онај закон који је, у конкретном случају, повољнији за подносиоца уставне жалбе као учиниоца кривичног дела. Ово из разлога што је чланом 5. став 1. Кривичног законика прописано да се на учиниоца кривичног дела примењује закон који је важио у време извршења кривичног дела, а ставом 2. истог члана је прописано да ако је после извршења кривичног дела измењен закон, једном или више пута, примениће се закон који је најблажи за учиниоца.
Подносилац уставне жалбе је осуђен за кривично дело извршено 3. октобра 1999. године, када је важио Кривични закон Републике Србије и када је за кривично дело убиство (квалификован облик) из члана 47. став 2. тачка 6) била запрећена казна затвора у трајању од најмање 10 година или смртна казна. Чланом 2а истог Закона била је нормирана смртна казна као кривична санкција и, поред осталог, било је предвиђено да се смртна казна не може прописати као једина главна казна за одређено кривично дело (став 1.), да се може изрећи само за најтеже случајеве тешких кривичних дела за које је законом прописана (став 3.) и да за кривична дела за која је прописана смртна казна, суд може изрећи казну затвора од 20 година (став 4.). Цитиране одредбе Кривичног закона Републике Србије важиле су све до измена објављених у "Службеном гласнику РС", број 10/02 од 1. марта 2002. године, када је члан 2а брисан, а одредбе члана 47. став 2. тачка 6) измењене тако што је за ово дело запрећена казна затвора од најмање десет година или затвор од 40 година.
Савезним кривичним законом који је важио у време извршења кривичног дела ("Службени лист СФРЈ", бр. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 и 54/90 и "Службени лист СРЈ", бр. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93 и 24/94), није била прописана смртна казна, јер је изменама објављеним у „Службеном листу СРЈ“, број 37/93 брисана, али је остала могућност изрицања смртне казне „када је прописана Законом Републике“. После извршења кривичног дела, ступио је на снагу 17. новембра 2001. године Закон о изменама и допунама Кривичног закона СРЈ, којим је прописано да се брише тачка 1. члана 34. КЗЈ којом је било прописано да се смртна казна може изрећи када је прописана законом Републике, затим је прописано да затвор не може бити краћи од 30 дана ни дужи од 15 година, а да се за најтежа кривична дела и најтеже облике кривичних дела може прописати казна затвора од 40 година и да се ова казна може прописати само уз казну затвора од 15 година.
Из наведеног произлази да се након ступања на снагу Закона о изменама и допунама Кривичног закона СРЈ, више није могла изрећи смртна казна и казна затвора у трајању од 20 година, али и да је одредба члана 2а Кривичног закона Републике Србије, која је предвиђала смртну казну као кривичну санкцију, важила све до измена објављених у "Службеном гласнику РС", број 10/02 од 1. марта 2002. године, када је овај члан брисан и када је за она дела за која је била прописана смртна казна тада прописана посебна казна затвора у трајању од 40 година, тако да је за кривично дело убиство (квалификован облик) из члана 47. став 2. тачка 6) Кривичног закона Републике Србије било предвиђено да се учиниоцу може изрећи казна затвора од 40 година. Како је у време доношења оспорених пресуда, чланом 114. тачка 9) Кривичног законика, било предвиђено да ће се учинилац казнити затвором најмање 10 година или затвором од 30 до 40 година, то, по оцени Уставног суда, из свих ових законских одредаба произлази да је за подносиоца уставне жалбе најблажи управо Кривични законик, који је и примењен код изрицања кривичне санкције, јер исти не предвиђа смртну казну, нити као посебну казну предвиђа затвор само у трајању од 40 година, већ као посебну казну прописује затвор у распону од 30 до 40 година, при чему је подносилац и осуђен на ову посебну затворску казну, уведену за најтеже облике тешких кривичних дела, у трајању од 40 година.
Како је смртна казна у Кривичном закону Републике Србије била прописана у непрекидном трајању све до 1. марта 2002. године, дакле постојала је и у време извршења предметног кривичног дела, а била је прописана и за дело за које је подносилац оптужен и потом осуђен, то је Уставни суд утврдио да је за подносиоца уставне жалбе без сумње блажи Кривични законик који смртну казну, као најтежу у систему кривичних санкција, не предвиђа. Свака казна затвора је, по оцени Суда, увек блажа од смртне казне, јер је живот основна вредност сваког човека и посебан је предмет заштите како уставних, тако и кривичноправних норми.
Такође, Уставни суд указује да концепт кривичног законодавства Републике Србије до 1. марта 2002. године није предвиђао постојање дуготрајног затвора, већ је за најтежа кривична дела прописивао смртну казну. С тим у вези, Уставни суд констатује да се једна кривична санкција прописана одређеним законом не може одвојити од циља који се жели постићи законодавно - кривичном политиком у време важења тог закона, те да би „отклањање“ једне, најстрожије кривичне санкције и истовремена примена друге, знатно блаже кривичне санкције, у суштини оставила неадекватно санкционисана најтежа кривична дела.
У вези с применом блажег кривичног закона, Европски суд за људска права је заузео став да је ретроактивна примена кривичног закона прихватљива уколико је у корист окривљеног (видети: предмет Karmo против Бугарске, представка број 76965/01 од 09.02.2006.). У овој пресуди Европски суд наводи „да ретроактивно изрицање доживотне казне затвора након укидања смртне казне није повреда члана 7.1. Конвенције, јер измена врсте казне предвиђене Кривичним законом за најтеже дело за које је установљено да је подносилац представке крив, иде у корист подносиоца представке коме је одређена блажа казна од оне која је била предвиђена за то кривично дело у време када је почињено“.
Због свега наведеног, Уставни суд налази да подносиоцу уставне жалбе није повређено право зајемчено одредбом члана 34. став 2. Устава.
10. Подносилац уставне жалбе истиче да је оспореним пресудама повређено и начело утврђено у члану 20. Устава.
Уставни суд и овом приликом понавља да уставне гаранције којима се утврђују основна начела заштите људских права и слобода не осигуравају независна и самостална права која могу бити предмет преиспитивања по уставној жалби, већ се ради о правима акцесорне природе на која се неко лице можа позвати само у вези са уживањем неког од људских права и слобода зајемчених Уставом (нпр. правом на правично суђење, правом на правно средство и др.). Наиме, одредбе о људским и мањинским правима и слободама садржане у Другом делу Устава, морају се посматрати као целина, а основна начела, међу којима је и начело забране ограничења људских и мањинских права из члана 20. Устава, које подносилац истиче, морају се довести у везу са садржином појединих права и слобода које се јемче Уставом. Другим речима, о повредама начела може се говорити само уколико је дошло до повреде или ускраћивања неког од зајемчених уставних права.
С обзиром на то да у поступку по уставној жалби није утврђена повреда нити ускраћивање било ког Уставом зајемченог права на које се подносилац уставне жалбе позива, Уставни суд оцењује да у оспореном кривичном поступку није повређено ни уставно начело из члана 20. Устава.
11. Следом изнетог, Уставни суд је, у односу на повреде права зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 33. став 1. и члана 34. ст. 1. и 2. Устава, као и у односу на повреду уставног начела из члана 20. Устава, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник“, број 109/07), уставну жалбу подносиоца одбио као неосновану, и одлучио као у првом делу изреке.
12. Поред наведеног, подносилац уставне жалбе истиче и да је до повреде права на правично суђење дошло јер подносилац сматра: да ниједан изведени доказ не указује на окр. Милорада Улемека као извршиоца кривичног дела које му се ставља на терет; да суд није утврдио све чињенице од значаја за окривљеног; да су изјаве појединих окривљених исконструисане да би послужиле сврси и да није ни било битно утврдити право чињенично стање; да нема доказа да је подносилац организовао групу припадника ЈСО ради ликвидације оштећених. У уставној жалби се такође предочавају поједини докази изведени у предметном кривичном поступку и врши њихова детаљна анализа, ради указивања да ти докази заправо не потврђују кривицу подносиоца уставне жалбе за кривично дело за које је осуђен по спроведеном кривичном поступку.
Подносилац уставне жалбе истиче и да му је повређено право на претпоставку невиности из члана 34. став 3. Устава, тиме што је био принуђен да „побија недоказане паушалне наводе оптужбе“, а „ниједан изведени доказ не указује на окр. Милорада Улемека као извршиоца кривичног дела које му се ставља на терет“.
Из наведеног, по мишљењу Уставног суда, произлази да се подносилац уставне жалбе позива на то да чињенично стање у оспореном кривичном поступку није правилно и потпуно утврђено, на чему заснива и тврдњу о погрешној примени материјалног права.
Полазећи од навода уставне жалбе, Уставни суд је оценио да њен подносилац, незадовољан исходом правноснажно окончаног кривичног поступка у коме је оглашен кривим и осуђен на казну затвора у трајању од 40 година, формално се позивајући на повреду Уставом зајемченог права на правично суђење и права на претпоставку невиности, понављајући наводе из жалби против првостепене и другостепене пресуде, од Уставног суда заправо захтева да, у односу на кривично дело тешко убиство из члана 114. тачка 9) у вези члана 33. Кривичног законика, поступа као инстанциони суд и испита законитост оспорених пресуда редовних судова, што не спада у надлежност Уставног суда утврђену одредбама чл. 167. и 170. Устава.
Уставни суд и у овом предмету указује да није надлежан да у поступку по уставној жалби, као виши суд у односу на редовне судове који су одлучивали у поступку који је претходио уставносудском, још једном испитује законитост донетих судских одлука, као и да само формално позивање на повреду зајемчених уставних права не чини изјављену уставну жалбу допуштеним правним средством (видети Решење у предмету: Уж-2353/2009 од 27. јануара 2010. године и др.).
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 1) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио због ненадлежности и одлучио као у другом делу изреке.
13. Подносилац се у уставној жалби позвао и на повреду начела из чл. 142, 145. и 197. Устава.
Означеним одредбама Устава утврђују се начела судства, заснованости и дејства судских одлука и забране повратног дејства закона и других општих аката.
С обзиром на врсту, природу и предмет уређења означених уставних начела, наводи подносиоца уставне жалбе о повреди зајемчених људских права и слобода се, по оцени Уставног суда, не могу довести у везу са садржином одредаба чл. 142, 145. и 197. Устава, па је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, уставну жалбу и у овом делу одбацио, јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, и одлучио као у другом делу изреке.
14. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић