Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Катице Савић из Рашке, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 17. новембра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Катице Савић и утврђује да су ставом другим пресуде Окружног суда у Краљеву Гж. 686/09 од 22. априла 2009. године повређена права подноситељке уставне жалбе на правично суђење и на правну заштиту за случај престанка радног односа, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије,
2. Поништава се став други пресуде из тачке 1. и налаже Вишем суду у Краљеву да донесе нову одлуку о жалби Катице Савић поднетој против пресуде Општинског суда у Рашки П1. 462/07 од 13. новембра 2008. године.
3. Усваја се уставна жалба Катице Савић и утврђује да је у поступку који се водио пред Општинским судом у Рашкој у предмету П1. 462/07 повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
4. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Катица Савић из Рашке је 25. маја 2009. године, преко пуномоћника Драгице Медаревић, адвоката из Рашке, поднела Уставном суду уставну жалбу против пресуде наведене у изреци, због повреде права на правично суђење и права на рад зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава, као и због повреде права на суђење у разумном року у поступку који се водио у предмету Општинског суда у Рашкој П. 30/02.
Подноситељка уставне жалбе наводи да је у време важења Закона о радним односима из 1996. године, поднела Општинском суду у Рашкој тужбу, поред осталог, ради исплате отпремнине по основу престанка радног односа као технолошког вишка, те да оспореном другостепеном пресудом у том делу није усвојен њен тужбени захтев. Како је другостепени суд поништио њену изјаву у делу којим се одрекла права да судским путем тражи своја права из радног односа и како је несумњиво утврђено да јој отпремнина није исплаћена у целокупном износу, то подноситељка сматра да су јој оспореном другостепеном пресудом у одбијајућем делу повређена означена уставна права. Полазећи од тога да је наведени поступак трајао осам година, подноситељка истиче да јој је у том поступку повређено и право на суђење у разумном року. Стога, подноситељка предлаже да Уставни суд донесе одлуку којом ће се подноситељки накнадити штета у износу од 29.850 динара са законском затезном каматом од 23. маја 2001. године, као и трошкови парничног поступка.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Општинског суда у Рашки П1. 462/07 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подноситељка уставне жалбе је 27. децембра 2001. године поднела тужбу Општинском суду у Рашкој против туженог Трговинског предузећа „Ибар“ а.д. Рашка, ради исплате отпремнине.
Након шест одржаних рочишта за главну расправу - на којима су изведени докази саслушањем тужиље као странке и једног сведока, као и вештачењем, Општински суд у Рашки је донео пресуду П. 30/02 од 19. маја 2003. године, којом је одбијен као неоснован тужбени захтев којим је подноситељка уставне жалбе тражила да се обавеже тужени да јој на име неисплаћене отпремнине исплати износ од 29.850,00 динара с припадајућом каматом.
Окружни суд у Краљеву је пресудом Гж. 941/03 од 22. августа 2003. године одбио као неосновану жалбу подноситељке уставне жалбе и потврдио пресуду Општинског суда у Рашки П. 30/02 од 19. маја 2003. године.
Врховни суд Србије је решењем Рев. II 1414/03 од 12. фебруара 2004. године укинуо пресуде Општинског суда у Рашки П. 30/02 од 19. маја 2003. године и Окружног суда у Краљеву Гж. 941/03 од 22. августа 2003. године и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење.
Подноситељка уставне жалбе је 22. новембра 2004. године прецизирала тужбени захтев од 27. децембра 2001. године тако што је тражила да се утврди да писмена изјава сачињена од стране туженог под бројем 872 од 23. маја 2001. године, у делу у којем се одриче права да судским путем тражи своја права из радног односа, јер јој је исплаћена отпремнина у складу са чланом 34. Закона, не производи правно дејство. Истовремено је тражила да се утврди да подноситељки уставне жалбе није исплаћена отпремнина у износу од 29.850,00 динара, те да се обавеже тужени да јој неисплаћени износ отпремнине исплати са законском затезном каматом.
Подноситељка уставне жалбе се поднеском 14. новембра 2005. године обратила Општинском суду у Рашкој са захтевом да закаже расправу и донесе одлуку у предметном радном спору.
Након укидања наведене првостепене и другостепене пресуде Општински суд у Рашки је заказао и одржао рочиште тек 26. јануар 2007. године, након којег је одржано још једно рочиште 16. фебруара 2007. године на којем је изведен доказ саслушањем тужиље као странке и на којем је главна расправа закључена.
Пресудом Општинског суда у Рашки П1. 1357/04 од 16. фебруара 2007. године, која је исправљена решењем тог суда П1. 1357/04 од 28. маја 2007. године, у ставу првом изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је подноситељка уставне жалбе тражила да се утврди да писмена изјава сачињена од стране туженог под бројем 872 од 23. маја 2001. године, у делу у којем се подноситељка одриче права да судским путем тражи своја права из радног односа, јер јој је исплаћена отпремнина у складу са чланом 34. Закона, не производи правно дејство, у ставу другом изреке одбачена је тужба у делу којим је подноситељка тражила да се утврди да јој тужени није исплатио отпремнину у износу од 29. 850,00 динара, ставом трећим изреке је одбијен као неоснован тужбени захтев којим је подноситељка уставне жалбе тражила да се обавеже тужени да јој на име неисплаћене отпремнине исплати износ од 29.850,00 динара са законском затезном каматом, док је ставом четвртим изреке одређено да свака странка сноси своје трошкове.
Окружни суд у Краљеву је пресудом Гж. 1236/07 од 28. јуна 2007. године одбио као неосновану жалбу подноситељке уставне жалбе и потврдио у ставу другом изреке пресуду Општинског суда у Рашки П1. 1357/04 од 16. фебруара 2007. године, која је исправљена решењем тог суда П1. 1357/04 од 28. маја 2007. године, док је укинуо наведену првостепену пресуду у ставу првом, трећем и четвртом и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење.
Након укидања наведене првостепене пресуде Општински суд у Рашкој је заказао и одржао рочиште тек 29. септембра 2008. године, након којег је одржано још једно рочиште 13. новембра 2008. године на којем је изведен доказ саслушањем туженог као странке и вештака и на којем је главна расправа закључена. У међувремену рочиште заказано за 24. октобар 2008. године није одржано.
Пресудом Општинског суда у Рашки П1. 462/07 од 13. новембра 2008. године у ставу првом изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је подноситељка уставне жалбе тражила да се утврди да писмена изјава сачињена од стране туженог под бројем 872 од 23. маја 2001. године, у делу у којем се подноситељка одриче права да судским путем тражи своја права из радног односа, не производи правно дејство, у ставу другом изреке одбијен као неоснован тужбени захтев којим је подноситељка уставне жалбе тражила да се обавеже тужени да јој на име неисплаћене отпремнине исплати износ од 29.850,00 динара са законском затезном каматом, док је ставом трећим изреке одређено да свака странка сноси своје трошкове.
Окружни суд у Краљеву је оспореном пресудом Гж. 686/09 од 22. априла 2009. године у ставу првом преиначио пресуду Општинског суда у Рашкој П1. 462/07 од 13. новембра 2008. године у односу на став први изреке тако што што је усвојен тужбени захтев подноситељке уставне жалбе и утврђено да писмена изјава сачињена од стране туженог предузећа, заведена под бројем 872 од 23. маја 2001. године не производи правно дејство у делу у којем се тужиља одриче права да судским путем тражи своја права из радног односа, у ставу другом изреке одбијена је као неоснована жалба подноситељке и потврђена наведена првостепена пресуда у односу на став други и трећи изреке. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено: да је утврђено да је подноситељка уставне жалбе била у радном односу код туженог до 23. маја 2001. године када јој је радни однос престао као технолошком вишку, када је упућена на Завод за тржиште рада; да је подноситељки од стране туженог на име отпремнине исплаћен износ од 6.000,00 динара, као и да тај исплаћени износ не одговара стварној висини отпремнине који је подноситељка требало да се исплати, јер је стварни износ те отпремнине 15.119,80 динара, што значи да је тужени требало подноситељки да исплати још 9.119,80 динара; да је приликом престанка радног односа подноситељка својеручно потписала изјаву да се одриче права да потражује отпремнину која joj по закону припада, при чему је била упозната са садржином потписане изјаве и исту је као такву и потписала; да је моментом престанка радног односа подноситељка имала 26 година и 4 месеца радног стажа; да није могуће да подноситељка накнадно тужбом тражи преостали износ отпремнине, јер би се усвајањем таквог тужбеног захтева самог за себе и формално утврдило да отпремнина није исплаћена, a то би даље значило и да је отказ уговора о раду био незаконит, јер он у то време није био могућ због технолошког вишка радника ако отпремнина није претходно исплаћена; да подноситељка у овој парници, а нити у законском року по пријему решења о отказу уговора о раду не тражи да се утврди да је отказ ништав због напред наведеног разлога, већ само тражи исплату отпремнине, а што је правно технички немогуће; да је решење о отказу уговора о раду правноснажно у целини, тиме што против њега подноситељка није водила судски спор, па самим тим подноситељка прихвата то решење у целини и све последице које из тога проистичу, а једна од тих последица је и да не може сада у посебној парници остваривати разлику отпремнине; да се не могу прихватити жалбени наводи који су везани за висину отпремнине, јер они у суштини нису ни битни код чињенице да тужиља није могла остварити отпремнину из разлога који су наведени у овој одлуци.
4. Одредбама Устава на чију повреду се уставном жалбом указује је утврђено: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се тих права нико не може одрећи (члан 60. став 4.).
Одредбама Закона о радним односима ("Службени гласник РС", бр. 55/96, 28/01, 43/01 и 70/01), који је важио у време престанка радног односа подноситељке уставне жалбе, било је прописано: да је послодавац дужан да, у складу са програмом увођења технолошких, економских и организационих промена и програмом остваривања права, запосленом за чијим је радом престала потреба обезбеди једно од следећих права: 1) распоређивање на друго радно место које одговара његовој стручној спреми одређене врсте занимања за рад са пуним или непуним радним временом код истог послодавца; 2) да заснује радни однос на неодређено време са пуним или непуним радним временом код другог послодавца, на основу споразума о преузимању који закључују надлежни органи; 3) да се стручно оспособи, преквалификује или доквалификује за рад на другом радном месту код истог или другог послодавца са пуним или непуним радним временом; 4) право на новчану накнаду у висини најмање 24, а највише 36 зарада запосленог, остварене за месец који претходи месецу у коме му престаје радни однос, која му се исплаћује одједном (члан 26. став 1.); да запосленом за чијим је радом престала потреба, коме није могло да се обезбеди ни једно од права из члана 26. овог закона, може да престане радни однос, под условом да му се претходно исплати отпремнина утврђена колективним уговором, и то запосленом: 1) до 10 година стажа осигурања - најмање у висини двоструког износа зараде; 2) од 10 до 20 година стажа осигурања - најмање у висини троструког износа зараде; 3) од 20 до 30 година стажа осигурања - најмање у висини четвороструког износа зараде; 4) преко тридесет година стажа осигурања - најмање у висини петоструког износа зараде (члан 34. став 1. Закона.
Одредбом члана 122. Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 70/01 и 73/01), који је важио у време покретања предметног радног спора, било је прописано да се против одлуке којом је повређено право запосленог или кад је запослени сазнао за повреду права, запослени или синдикат ако га запослени овласти, може покренути спор пред надлежним судом у року од 15 дана од дана достављања одлуке, односно сазнања за повреду права, с тим да се тај спор правноснажно окончава пред надлежним судом у року од шест месеци од дана покретања спора. Одредбе члана 195. ст. 1. до 3. Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05, 61/05 и 54/09) имају готово идентичну садржину.
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 125/04 и 111/09) је прописано: да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року, као и да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10.); да ће у поступку у парницама из радних односа, а нарочито приликом одређивања рокова и рочишта, суд увек обраћати нарочиту пажњу на потребу хитног решавања радних спорова (члан 435.).
5. Оцењујући основаност поднете уставне жалбе са становишта цитираних одредаба Устава и закона, Уставни суд је оценио да је подноситељки у парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе повређено право на правично суђење, односно право на правну заштиту за случај престанка радног односа, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава.
Наиме, подноситељки уставне жалбе је радни однос у ТП "Ибар" а.д. Рашка престао као технолошком вишку 23. маја 2001. године. Радници за чијим радом је престала потреба код послодавца због увођења технолошких, економских и организационих промена, уживали су правну заштиту у виду остваривања једног од права прописаних одредбама члана 26. став 1. Закона о радним односима, који је тада био на снази. Како подноситељки уставне жалбе није било обезбеђено ни једно од права из члана 26. наведеног Закона, радни однос јој је могао престати само под условом да јој претходно буде исплаћена отпремнина утврђена колективним уговором у зависности од стажа осигурања, у складу са одредбама члана 34. Закона о радним односима. У првостепеном парничном поступку је утврђено да износ од 6.000,00 динара који је исплаћен подноситељки уставне жалбе не одговара стварној висини отпремнине који је подноситељки требало да се исплати, јер је стварни износ те отпремнине 15.119,80 динара, што значи да је тужени требало подноситељки да исплати још 9.119,80 динара. Имајући у виду наведено и да исплата отпремнине представља један од законом утврђених облика правне заштите запослених у случају престанка радног односа због увођења технолошких, економских и организационих промена, Уставни суд сматра да је другостепени суд на произвољан и арбитреран начин донео оспорену пресуду у делу којим је одбијена жалба подноситељке изјављена против пресуде Општинског суда у Рашки П1. 462/07 од 13. новембра 2008. године, чиме је тај суд повредио право подноситељке уставне жалбе на правично суђење и право на правну заштиту у случају престанка радног односа, предвиђених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава.
При том, по оцени Уставног суда, чињеница да је подноситељки уставне жалбе приликом престанка радног односа само делимично исплаћена отпремнина и да због тога у законом предвиђеном року није тражила поништај решења о престанку радног односа, не искључује је од права да захтева од туженог исплату неисплаћеног дела отпремнине. Ово стога што исплата отпремнине представља један од законом утврђених облика правне заштите запослених у случају престанка радног односа због увођења технолошких, економских и организационих промена, које се у смислу члана 60. став 4. Устава нико не може одрећи, тако да је, у конкретном случају, подноситељка имала право на исплату неисплаћеног дела отпремнине, иако није претходно покренула поступак за поништај решења о престанку радног односа.
На основу свега изложеног, Уставни суд је утврдио да је ставом другим оспорене пресуде Окружног суда у Краљеву Гж. 686/09 од 22. априла 2009. године, повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење, односно на правну заштиту за случај престанка радног односа, те је, у тачки 1. изреке, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу усвојио.
Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде права могу уклонити поништајем става другог оспорене другостепене пресуде, како би у поновном парничном поступку била донета нова одлука по жалби, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона, одлучио као у тачки 2. изреке.
6. Полазећи од тога да је уставном жалбом истакнута и повреда права на суђење у разумном року, Уставни суд најпре констатује да су људска и мањинска права и слободе, међу којима је и право на суђење у разумном року као елемент права на правично суђење, и уставна жалба као правни институт за њихову заштиту, установљени Уставом Републике Србије који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године, те је стога и Уставни суд надлежан да испитује повреду овог права у периоду након ступања на снагу Устава. Међутим, имајући у виду да парнични поступак по својој природи представља јединствену целину која започиње подношењем тужбе, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак трајно окончава, став Уставног суда је да се у погледу оцене разумне дужине трајања судског поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан ступања на снагу Устава.
Оцењујући основаност уставне жалбе у делу којим се повреда права на суђење у разумном року истиче у односу на парнични поступак који је вођен у предмету Општинског суда у Рашкој П1. 462/07 (првобитни број П. 30/02), Уставни суд је на основу претходно изнетих чињеница и околности утврдио да је од подношења тужбе до доношења оспорене пресуде којом је овај поступак трајно окончан протекло више од седам година.
Иако утврђено трајање постука изазива сумњу у погледу тога да је поступак окончан у оквиру разумног рока, Уставни суд и у овом уставносудском предмету указује да на оцену разумне дужине трајања конкретног судског поступка, поред временског трајања утиче и низ других чинилаца, као што су сложеност чињеничних и правних питања која током поступка треба утврдити и расправити, понашање подносиоца уставне жалбе као странке током трајања поступка, поступање судова који воде поступак и значај права о коме се у поступку расправља за подносиоца уставне жалбе. Од утицаја ових чинилаца зависи и оцена да ли је конкретни поступак окончан у оквиру разумног рока или не.
Чињеница да су у првостепеном поступку поред парничних страна саслушани још само један сведока и вештак, као и да доказни материјал није био претераног обима, указује да наведени спор није био сложен. Исто се односи и на предмет вештачења, где је вештак - економске струке по оцени Уставног суда, сачинио налаз и дао мишљење о околностима које нису захтевале његово ангажовање преко разумне мере.
Уставни суд оцењује да подноситељка ничим није допринела дугом временском трајању судског поступка, јер за тако нешто није ни имала интерес. Напротив, уредно је приступала на заказана рочишта и није предузимале процесне радње којима би одуговлачила парнични поступак. У погледу интереса подноситељке уставне жалбе, предмет спора је за њу несумњиво од материјалног значаја, будући да се ради о поступку који је покренут ради исплате отпремнине.
По оцени, Уставног суда, основни разлог дугом временском трајању парничног поступка је неделотворно и недовољно ефикасно поступање Општинског суд у Рашкој. Наиме, првостепени суд је током оспореног парничног поступка донео три пресуде, од којих су две пресуде укидане од стране Врховног суда Србије, односно Окружног суда у Краљеву, док је трећа делимично преиначена. Према становишту које је изразио и Европски суд за људска права, сама чињеница да се више пута налаже понављање разматрања једног предмета пред нижом инстанцом може, само по себи, открити озбиљан недостатак у правном систему државе (видети нпр. предмет Pavlyulynets против Украјине од 6. септембра 2005. године и Цветковић против Србије од 10. јуна 2008. године). Уставни суд указује да је одредбом члана 122. став 3. Закона о раду из 2001. године, који је важио у време подношења тужбе, било прописано да се радни спор правноснажно окончава у року од шест месеци од дана покретања спора. Такође, одредбом члана 435. Закона о парничном поступку је прописана хитност у решавању радних спорова, а посебно приликом одређивања рокова и рочишта. Међутим, Општински суд у Рашкој није поступао на начин прописан наведеним законима. Ово стога што првостепени суд, након укидања његових пресуда и враћања предмета том суду на поновно суђење, у дужем временском периоду - први пут три године, а затим други пут више од годину дана, није предузимао никакве процесне радње.
Из тих разлога, Уставни суд је утврдио да је подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду уставну жалбу усвојио и одлучио као у тачки 3. изреке.
Будући да подноситељка уставне жалбе није тражила накнаду нематеријалне штете, Уставни суд је, на основу члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио у тачки 4. изреке да се правично задовољење подноситељке због констатоване повреде права на суђење у разумном року оствари објављивањем ове одлуке у “Службеном гласнику Републике Србије“.
7. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић