Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Марјана Ивковића из Српског Милетића, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 1. децембра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Марјана Ивковића изјављена против пресуде Врховног суда Србије Кзп. 47/09 од 17. фебруара 2009. године, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Марјан Ивковић из Српског Милетића, преко пуномоћника Зорана Панића, адвоката из Београда, изјавио је Уставном суду 9. априла 2009. године уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Сомбору Кж. 547/08 од 20. новембра 2008. године (подносилац је погрешно навео 21. новембар 2008. године) и пресуде Врховног суда Србије Кзп. 47/09 од 17. фебруара 2009. године, због „повреде права на одбрану“.
Подносилац је у уставној жалби навео да је пресудом Општинског суда у Оџацима К. 360/06 од 31. марта 2008. године оглашен кривим због извршења кривичног дела тешкa телеснa повредa, из члана 121. став 1. Кривичног законика, па му је изреченa условна осуда, тако што му је утврђена казна затвора у трајању од четири месеца и истовремено одређено да се иста неће извршити уколико у року од две године не почини ново кривично дело. Одлучујући о жалби Општинског јавног тужиоца у Оџацима изјављеној против наведене пресуде, Окружни суд у Сомбору је пресудом Кж. 547/08 од 20. новембра 2008. године преиначио првостепену пресуду у погледу одлуке о казни, тако што је подносиоцу уставне жалбе изрекао безусловну казну затвора у трајању од четири месеца. Бранилац подносиоца уставне жалбе је против другостепене пресуде поднео захтев за испитивање законитости правноснажне пресуде, који је Врховни суд Србије одбио као неоснован, пресудом Кзп. 47/09 од 17. фебруара 2009. године. Разлог који је бранилац подносиоца уставне жалбе истакао у поступку по захтеву за испитивање законитости правноснажне пресуде је пропуст да се првостепена пресуда Општинског суда у Оџацима и жалба Општинског јавног тужиоца у Оџацима против те пресуде доставе окривљеном у складу са одредбама Законика о кривичном поступку. Наиме, подносилац уставне жалбе сматра да достава ових писмена није могла бити извршена стављањем на огласну таблу суда, с обзиром на то да окривљени „станује у Српском Милетићу, у улици Стојана Љубића број 119, а не у улици Стојана Љубића број 19“, па је суд наведену пресуду и жалбу достављао на погрешну адресу, иако је имао сазнање о правој адреси. Стога, подносилац уставне жалбе сматра да су судови услед сопствене грешке и занемаривањем навода о погрешној адреси окривљеног из захтева за испитивање законитости правноснажне пресуде, повредили подносиочево право на одбрану, јер му није пружена могућност да се брани на законом прописан начин.
Из навода уставне жалбе произлази да је подносилац уставне жалбе предложио да Уставни суд утврди повреду подносиочевог права на одбрану, као елемента посебних права окривљеног из члана 33. Устава, и донесе решење о одлагању извршења казне до доношења коначне одлуке по уставној жалби.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Према одредби члана 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), уставна жалба се може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном поступку, Уставни суд је из навода уставне жалбе и увидом у оспорене пресуде и списе предмета, утврдио следеће чињенице које су од значаја за решавање овог уставносудског предмета:
Пресудом Окружног суда у Сомбору Кж. 547/08 од 20. новембра 2008. године, уважена је жалба Општинског јавног тужиоца у Оџацима и пресуда Општинског суда у Оџацима К. 360/06 од 31. марта 2008. године преиначена у погледу одлуке о казни, тако да је окривљеном Марјану Ивковићу за извршено кривично дело тешка телесна повреда из члана 121. став 1. Кривичног законика, уместо условне осуде која му је изречена првостепеном пресудом, изречена казна затвора у трајању од четири месеца.
Врховни суд Србије је 17. фебруара 2009. године донео пресуду Кзп. 47/09 којом је одбио као неоснован захтев браниоца осуђеног Марјана Ивковића за испитивање законитости правноснажне пресуде Окружног суда у Сомбору Кж. 547/08 од 20. новембра 2008. године. У образложењу пресуде, Врховни суд је навео: да се неосновано захтевом браниоца осуђеног побија другостепена пресуда из разлога прописаних одредбом члана 430. став 3. ЗКП и истиче да је осуђеном повређено право на одбрану у жалбеном поступку тиме што му није достављена ни првостепена пресуда нити жалба Општинског јавног тужиоца у Оџацима изјављена против те пресуде; да из списа предмета произлази да је првостепени суд у два наврата покушао доставу првостепене пресуде на адреси која је била позната суду, у Српском Милетићу, улица Стојана Љубића број 19, па како пресуда није могла бити достављена на тој адреси, суд ју је истакао на огласну таблу, док је бранилац осуђеног, адвокат Гордана Лакетић првостепену пресуду примила 17. јула 2008. године; да је првостепени суд на истоветан начин поступио и приликом достављања жалбе Општинског јавног тужиоца у Оџацима осуђеном, па је и ово писмено истакнуто на огласну таблу суда с обзиром на то да на наведеној адреси није могло бити достављено осуђеном, док је браниоцу осуђеног, адвокату Гордани Лакетић, ова жалба достављена 3. септембра 2008. године; да Врховни суд налази да је у конкретном случају извршено пуноважно достављање и пресуде и жалбе надлежног јавног тужиоца ради одговора, како осуђеном тако и његовом браниоцу, па се самим тим другостепена пресуда неосновано побија због повреда одредбе члана 430. став 3. ЗКП у жалбеном поступку.
У захтеву за спровођење истраге Општинског јавног тужиоца у Оџацима Кт. 156/06 од 26. јуна 2006. године и решењу о спровођењу истраге истражног судије Општинског суда у Оџацима Ки. 151/06 од 18. септембра 2006. године, као адреса подносиоца уставне жалбе наведена је улица Стојана Љубића број 119.
У записнику о испитивању окривљеног пред истражним судијом Општинског суда у Оџацима, који је подносилац својеручно потписао и оптужници Општинског јавног тужиоца у Оџацима Кт. 156/06 од 30. новембра 2006. године, као адреса подносиоца уставне жалбе наведена је улица Стојана Љубића број 19.
У наредби за привођење Општинског суда у Оџацима и првостепеној пресуди Општинског суда у Оџацима К. 360/06 од 31. марта 2008. године, као адреса подносиоца уставне жалбе наведена је улица Стојана Љубића број 19.
У поднесцима које је подносилац уставне жалбе као оптужени доставио Општинском суду у Оџацима 5. фебруара, 5. марта и 3. априла 2007. године наведена је улица Стојана Љубића број 119, док је у захтеву за испитивање законитости правноснажне пресуде бранилац окривљеног као суду познату адресу назначио Српски Милетић, улица Стојана Љубића број 19.
Оптужница Општинског јавног тужиоца у Оџацима, другостепена пресуда Окружног суда у Сомбору Кж. 547/08 од 20. новембра 2008. године и пресуда Врховног суда Србије Кзп. 47/09 од 17. фебруара 2009. године уручене су подносиоцу уставне жалбе на адреси Српски Милетић, без означавања улице и броја.
4. Одредбама члана 33. Устава, на чију повреду се позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: да свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега (став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (став 2.); да окривљени који не може да сноси трошкове браниоца, има право на бесплатног браниоца, ако то захтева интерес правичности, у складу са законом (став 3.); да свако ко је окривљен за кривично дело, а доступан је суду, има право да му се суди у његовом присуству и не може бити кажњен, ако му није омогућено да буде саслушан и да се брани (став 4.); да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране (став 5.); да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (став 6.); да лице које је окривљено или коме се суди за кривично дело није дужно да даје исказе против себе или против лица блиских себи, нити да призна кривицу (став 7.); да сва права која има окривљени за кривично дело има, сходно закону и у складу са њим, и физичко лице против кога се води поступак за неко друго кажњиво дело (став 8.).
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 и 20/09) (у даљем тексту: ЗКП), који је био на снази у време спровођења оспореног кривичног поступка, било је прописано: да се захтев за испитивање законитости правноснажне пресуде може поднети и због повреде права осуђеног на одбрану на главном претресу или због повреде одредаба кривичног поступка у жалбеном поступку, ако је та повреда била од утицаја на доношење правилне пресуде (члан 430. тачка 3)); да ће суд пресудом одбити захтев за заштиту законитости као неоснован ако утврди да не постоји повреда закона на коју се јавни тужилац позива у свом захтеву (члан 424.); да ће се у погледу захтева за испитивање законитости правноснажне пресуде сходно примењивати одредбе члана 422. ст. 1, 2. и 5, чл. 423. 424. 425. став 1. и чл. 426. и 427. овог законика, и да се приликом примењивања члана 425. став 1. овог законика, суд не може ограничити само на то да утврди повреду закона (члан 432).
5. Разматрајући благовременост уставне жалбе, Уставни суд је пошао од свог утврђеног правног става да, уколико је уставна жалба изјављена против одлуке Врховног суда Србије донете по захтеву за испитивање законитости правноснажне пресуде, као и против судских одлука које су претходиле том захтеву, Уставни суд може мериторно одлучивати само о одлуци донетој поводом изјављеног ванредног правног средства, док ће уставну жалбу у делу у коме се оспоравају одлуке нижестепених судова одбацити као неблаговремену (ако је поднета по протеку рока утврђеног Законом о Уставном суду), или недопуштену (ако су оспорени акти донети пре Устава).
У конкретном случају, оспореном пресудом Врховног суда Србије Кзп. 47/09 од 17. фебруара 2009. године, одлучено је о захтеву подносиоца уставне жалбе и његовог браниоца за испитивање законитости правноснажне пресуде Окружног суда у Сомбору Кж. 547/08 од 21. новембра 2008. године.
Како из наведених одредаба Устава и Закона о Уставном суду произлази да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, а оспорену пресуду Окружног суда у Сомбору против које је изјављено ванредно правно средство подносилац уставне жалбе и његов бранилац примили су пре 17. фебруара 2009. године, када је Врховни суд Србије донео оспорену пресуду Кзп. 47/09, Суд је оценио да је уставна жалба у односу на оспорену пресуду Окружног суда у Сомбору Кж. 547/08 од 21. новембра 2008. године поднета по истеку рока из члана 84. став 1. Закона о Уставном суду, па је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбацио као неблаговремену, и одлучио као у другом делу изреке.
6. У односу на истакнуту повреду посебних права окривљеног зајемчених одредбама члана 33. Устава, Уставни суд је, полазећи од садржине наведених права, утврдио да је у поступку одлучивања о захтеву за испитивање законитости правноснажне пресуде, Врховни суд Србије одржао седницу већа у присуству подносиоца уставне жалбе и његовог браниоца, из чега произлази да је подносиоцу уставне жалбе омогућено право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, зајемчено одредбом члана 33. став 2. Устава. Из цитираних одредаба Законика о кривичном поступку произлази да се повреда осталих права из члана 33. Устава не може ни односити на поступак по овом ванредном правном леку, посебно јер подносилац уставне жалбе истиче да му је право на одбрану повређено неуредном доставом првостепене пресуде и жалбе надлежног јавног тужиоца изјављене против те пресуде, односно повредом процесних одредаба у жалбеном поступку по првостепеној пресуди. Овај разлог, сагласно одредби члана 430. тачка 3) ЗКП, представља основ за изјављивање захтева за испитивање законитости правноснажне пресуде, чију основаност испитује и цени суд који одлучује о том захтеву. Оцењујући разлоге и наводе Врховног суда Србије из оспорене пресуде, Уставни суд је нашао да су разлози за одбијање захтева за испитивање законитости правноснажне пресуде Окружног суда у Сомбору као неоснованог, довољни, образложени и уставноправно прихватљиви.
Ово тим пре, ако се има у виду чињеница да је првостепена пресуда Општинског суда у Оџацима К. 360/06 од 31. марта 2008. године уручена браниоцу окривљеног, адвокату Гордани Лакетић, 17. јула 2008. године, а да јој је жалба Општинског јавног тужиоца у Оџацима против првостепене пресуде достављена 3. септембра 2008. године. Дакле, бранилац окривљеног је имаo сазнање о исходу кривичног поступка, као и о изјављеној жалби Општинског јавног тужиоца у Оџацима, али нити је изјавиo жалбу против првостепене пресуде, нити је на изјављену жалбу Општинског јавног тужиоца у Оџацима против те пресуде даo одговор. Истовремено, оба наведена писмена су уручена и окривљеном (подносиоцу уставне жалбе), истицањем на огласну таблу суда, јер суд ова писмена није могао уручити окривљеном на адреси која је суду била позната, што је, по оцени Уставног суда, у складу са одредбама ЗКП које прописују начин достављања одлука од чијег достављања тече рок за жалбу или приговор, као и жалбе противне странке која се доставља ради одговора. При томе, Уставни суд указује на чињеницу да су остала писмена у овом кривичном поступку окривљеном достављена и уручена на адреси Српски Милетић, без навођења улице и броја.
Сходно изнетом, Уставни суд је утврдио да пресудом Врховног суда Србије Кзп. 47/09 од 17. фебруара 2009. године подносиоцу уставне жалбе нису повређена посебна права окривљеног зајемчена одредбама члана 33. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбио као неосновану, и одлучио као у првом делу изреке.
7. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08, 27/08 и 76/11), одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић