Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Вере Шћепановић из Врбаса, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 1. децембра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се уставна жалба Вере Шћепановић изјављена против пресуде Врховног суда Србије Прев. 196/08 од 16. септембра 2008. године, као неоснована.
О б р а з л о ж е њ е
1. Вера Шћепановић из Врбаса је 2. марта 2009. године, преко пуномоћника Милана Милића, адвоката из Врбаса, поднела Уставном суду уставну жалбу против пресуде наведене у изреци због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и правно средство и начела заштите људских и мањинских права и слобода, зајемчених одредбама члана 22, члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије.
Подноситељка уставне жалбе наводи да су основ задржавања депозита учесника на јавној аукцији биле одредбе чл. 37. и 37а Уредбе о продаји капитала и имовине јавном аукцијом ("Службени гласник РС", бр. 45/01, 45/02 и 19/03). Одлуком Уставног суда Републике Србије IУ- 371/2003 је утврђено да су наведене одредбе Уредбе несагласне са Уставом и законом. Полазећи од наведеног, подноситељка сматра да је даном објављивања одлуке Уставног суда Републике Србије отпао правни основ задржавања депозита који је уплатила на име учешћа на аукцији. Међутим, Врховни суд Србије је у оспореној пресуди заузео незаконит и неуставан став да одлука Уставног суда, којом је утврђено да закони и други прописи који нису у сагласности са Уставом и законом, нема правно дејство на случајеве који су настали применом неуставних и незаконитих одредаба закона и других прописа. Имајући у виду наведено подноситељка сматра да су јој оспореном пресудом Врховног суда Србије повређена истакнута Уставом зајемчена права, па предлаже да Уставни суд отклони последице примене наведених одредаба Уредбе тако што ће да досуди накнаду штете у висини досуђеној пресудом Трговинског суда у Београду П. 3643/07 од 8. маја 2007. године.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује се законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорену пресуду и документацију приложену уз уставну жалбу, и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Трговински суд у Београду донео је пресуду од П. 3643/07 од 8. маја 2007. године, којом је у ставу првом изреке делимично усвојио тужбени захтев, па обавезао туженог Агенцију за приватизацију Републике Србије да плати тужиоцу износ од 6.457.000,00 динара, са каматом по стопи прописаној Законом о висини стопе затезне камате почев од 4. новембра 2006. године па до исплате, у року од осам дана од дана пријема писменог отправка пресуде, под претњом принудног извршења, ставом другим изреке је одбијен тужбени захтев као неоснован у делу за исплату камате по стопи прописаној Законом о висини стопе затезне камате на износ од 6.457.000,00 динара почев од 30.маја 2004. године до 4. новембра 2006. године, док је ставом трећим изреке обавезан тужени да плати тужиљи износ од 221.360,00 динара, на име трошкова поступка, у року од осам дана од дана пријема писменог отправка пресуде, под претњом принудног извршења. У образложењу те пресуде је, поред осталог, наведено да је првостепени суд утврдио следеће чињенично стање: да је увидом у записник о јавној аукцији број 9 од 27. октобра 2003. године који је тужиља потписала, утврдио да је тог дана тужиља била учесник аукцијске продаје 70% друштвеног капитала ДП „Тривит-пек" Врбас, као и то да је најбољи понуђач за излицитирану цену од 170.000.000,00 динара проглашен конзорцијум кога је на аукцији представљао Радослав Марковић, а тужиља је била други најбољи понуђач са ценом 165.000.000,00 динара; да је увидом у допис Агенције за приватизацију Републике Србије, првостепени суд утврдио да је најбољи понуђач конзорцијум кога је на аукцији представљао Марковић Радослав, одустао од куповине друштвеног капитала ДП „Тривит-пек" Врбас, те да је позвана тужиља Вера Шћепановић да као учесник који је истакао другу највишу понуду у смислу члана 38. Уредбе о продаји капитала и имовине јавном аукцијом, дана 4. новембра 2003. године, закључи уговор о продаји друштвеног капитала методом јавне аукције предузећа ДП „Тривит-пек" Врбас; да је увидом у потврду од 23. августа 2006. коју је издала АLPHA BANK а.д. из Београда, првостепени утврдио да је тужиља Вера Шћепановић уплатила дана 5. новембра 2003. године у експозитури тадашње Јубанке у Новом Саду износ од 6.457.000,00 динара на рачун Управе јавних прихода, а у сврху куповине „Тривит-пек" Врбас. Првостепени суд је оценио да је тужбени захтев тужиље основан, јер је тужени задржао депозит, који је уплатила тужиља као један од учесника аукције, без правног основа, будући да је право на враћање депозита могао да изгуби само купац који није потписао записник о аукцији, или није извршио плаћање у предвиђеном року по закљученом уговору, а обзиром на то да је тужиља као учесник који је истакао другу највишу понуду одбио да закључи уговор, једино је могло да дође до проглашења аукције неуспелом, с тим да се тужиљи врати депозит сходно одредби члана 41. став 1. Уредбе.
Виши трговински суд је донео пресуду Пж. 5391/07 од 6. фебруара 2008. године, којом је у ставу првом изреке преиначио пресуду Трговинског суда у Београду П. 3643/07 од 8. маја 2007. године, у жалбом побијаном ставу првом и ставу трећем изреке пресуде, па пресудио да се одбија као неоснован тужбени захтев тужиље да суд обавеже туженог на исплату износа од 6.457.000,00 динара, са каматом по стопи прописаној Законом о висини стопе затезне камате почев од 4. новембра 2006. године до исплате, те је обавезана тужиља да туженом на име трошкова парничног поступка исплати износ од 209.685,00 динара, у року од осам дана од дана пријема писменог отправка другостепене пресуде, под претњом принудног извршења, док је а у ставу другом изреке одбио као неосновану жалбу тужиље и потврдио пресуду Трговинског суда у Београду П. 3643/07 од 8. маја 2007. године, у жалбом побијаном ставу другом изреке првостепене пресуде. У образложењу те пресуде је, поред осталог, истакнуто: да у првостепеном поступку нису учињене апсолутно битне повреде поступка из члана 361. ст. 2. тач. 1), 2), 5), 7) и 9) Закона о парничном поступку, на које другостепени суд пази по службеној дужности; да није учињена ни повреда из члана 361. став 2. тачка 12) Закона о парничном поступку, на коју се жалилац позива, јер је изрека пресуде јасна и не противуречи разлозима исте, као и да не постоје ни релативне повреде поступка из члана 361. став 1. у вези члана 111. Закона о парничном поступку, јер поступање суда у спорном делу није утицало на законитост и правилност одлуке; да су у првостепеном поступку одлучне чињенице правилно и потпуно утврђене; да уговор о продаји друштвеног капитала методом јавне аукције није закључен, јер је тужиља као учесник који је истакао другу највишу понуду одбила да закључи уговор и ова чињеница је међу странкама у поступку неспорна; да другостепени суд налази да је у конкретном случају у погледу одлучних чињеница погрешно утврђено материјално право, у смислу навода жалбе туженог, те да је првостепени суд из чињеница које је утврдио извео неправилан закључак о постојању других чињеница; да је из одредбе члана 37. Уредбе о продаји капитала и имовине јавном аукцијом, која је важила у време одржавања спорне аукције, произлазило да ако проглашени купац или учесник који је истакао другу највишу понуду не потпише записник или не изврши плаћање у предвиђеном року, губи својство купца, право да учествује у будућим аукцијама које се организују за тај субјекат приватизације, као и право на враћање депозита; да из члана 39. став 2. Уредбе, произилази да ако учесник који је истакао другу највишу понуду одбије да закључи уговор или не изврши плаћање у предвиђеном року, аукција се понавља под истим условима; да након одустанка Конзорцијума као проглашеног купца, други учесник који је истакао највишу понуду стаје на место проглашеног купца и у погледу истог примењују се цитирани прописи; да правилно тужени указује да је тужиља као учесник на аукцији потписала нацрт уговора пре одржавања спорне аукције, те да исти представља предуговор, који је сходно члану 45. став 3. Закона о облигационим односима обавезујући за странке; да је потписивањем преднацрта преузета обавеза да се закључи главни уговор; да обавеза из предуговора није испуњена кривицом тужиље; да се наведена ситуација може подвести под општа правила облигационог права, у смислу члана 80. Закона о облигационим односима; да је из изнетих разлога, другостепена пресуда преиначена у побијаном ставу првом и одбијен тужбени захтев тужиље као неоснован за повраћај депозита са припадајућом каматом.
Врховни суд Србије је донео оспорену пресуду Прев. 196/08 од 16. септембра 2008. године, којом је у ставу првом изреке одбио као неосновану ревизију тужиље Вере Шћепановић изјављену против пресуде Вишег трговинског суда Пж. 5391/07 од 6. фебруара 2008. године, док је ставом другим изреке одбио захтев тужене Агенције за приватизацију Републике Србије из Београда за надокнаду трошкова ревизијског поступка. У образложењу те пресуде је, поред осталог, наведено: да у спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9) ЗПП, на коју се у ревизијском поступку пази по службеној дужности, као и да је неоснован навод ревизије о учињеној битној повреди из члана 361. став 2. тачка 12) ЗПП, јер побијана пресуда нема недостатака због којих не би могла бити испитана; да је тужиља је као други најбољи понуђач позвана да, у смислу члана 38. Уредбе о продаји имовине и капитала јавном аукцијом, 14. новембра 2003. године закључи уговор о продаји друштвеног капитала, али је она одбила да закључи тај уговор; да се не може прихватити изнето становиште другостепеног суда да нацрт уговора има форму предуговора, с обзиром на то да исти не садржи све битне елементе главног уговора, те ни депозит нема правну природу капаре из члана 79. Закона о облигационим односима; да су према тада важећој Уредби о продаји капитала и имовине јавном аукцијом, потписивање нацрта уговора и уплата депозита услов за пријављивање за учешће на аукцији, у смислу члана 16. Уредбе, те да исти морају потписати и уплатити сви учесници који пледирају да им пријава на аукцији буде комплетна, односно да су потписивање нацрта и уплата депозита услови учешћа на аукцији и не могу се сматрати предуговором и капаром; да је губитак права на враћање депозита за проглашеног купца или учесника који је истакао другу највишу понуду, био предвиђен одредбом члана 37. став 1. Уредбе о продаји капитала и имовине јавном аукцијом, ако не потпишу записник или не изврше плаћање у предвиђеном року, у ком случају губе својство купца за ту и будућу аукцију која се организује за тај субјекат приватизације; да је у, конкретном случају, тужиља 4. новембра 2003. године позвана да са туженом закључи уговор о продаји друштвеног капитала, а да закључењу уговора није приступила, али је 5. новембра 2003. године извршила уплату износа од 6.457.000,00 динара у сврху куповине субјекта приватизације; да како уговор са туженом Агенцијом није закључила, наведени износ јој је од 5. новембра 2003. године задржан од стране тужене, по тада важећим одредбама Уредбе о продаји капитала и имовине јавном аукцијом; да се ради о свршеном факту који је наступио пре доношења и објављивања одлуке Уставног суда у "Службеном гласнику Републике Србије" од 29. маја 2004. године којом је утврђено да наведена одредба члана 37. став 1. Уредбе није у сагласности са Уставом и законом, те се на исти однос не може примењивати наведена одлука Уставног суда, која према одредби члана 51. Закона о поступку пред Уставним судом и правном дејству његових одлука има правно дејство за убудуће; да је тужиљи уплаћени износ од стране тужене задржан фактичком радњом, јер тужиља није ни иницирала доношење појединачног акта, већ је свој захтев засновала на одредби члана 210. Закона о облигационим односима, те нема услова за примену чл. 56. и 57. Закона о поступку пред Уставим судом и правном дејству његових одлука; да обогаћење, с обзиром на основ који је касније отпао као врста правно неоснованог обогаћења постоји када неко лице да или учини нешто другом лицу на темељу основа који постоји у тренутку давања односно чињења, али доцније тај основ престане да постоји, тако да се оно што је на основу њега дато или учињено појављује као правно неосновано обогаћење; да ако је реч о закону, односно подзаконском акту, као основу давања, основ може престати да постоји стављањем закона односно, подзаконског акта ван снаге са ретроактивним дејством; да у конкретном случају, то ретроактивно дејство није прописано одредбом члана 51. Закона о поступку пред Уставим судом и правном дејству његових одлука, те нема ни услова за примену одредбе члана 210. ЗОО; да погрешна примена материјалног права од стране другостепеног суда није довела у питање правилност и законитост побијане одлуке, јер је неоснован навод ревизије да се у складу са Законом о поступку пред Уставим судом и правном дејству његових одлука, након одлуке Уставног суда, одредбе Уредбе о продаји капитала и имовине јавном аукцијом које нису у сагласности са Уставом и законом морају тумачити као да нису ни постојале.
4. Уставни суд налази да су за одлучивање о основаности уставне жалбе од значаја следеће одредбе Устава и закона:
Уставом је утврђено: да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале, као и да грађани имају право да се обрате међународним институцијама ради заштите својих слобода и права зајемчених Уставом (члан 22.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
Законом о приватизацији ("Службени гласник РС", бр. 38/01 и 18/03), који се примењивао у време уплате предметног депозита је било прописано: да су учесници на јавној аукцији дужни да уплате депозит, те да министар надлежан за послове приватизације утврђује висину и начин уплате депозита (члан 39.); да учесник на јавној аукцији има право приговора на законитост спроведеног поступка у року од осам дана од дана одржавања јавне аукције, као и да је акт којим се одлучује о приговору коначан (члан 39а); да уговор о продаји капитала, односно имовине садржи одредбе о уговорним странама, предмету продаје, уговореној цени, року плаћања, коришћењу земљишта и друге одредбе о којима се споразумеју уговорне стране, а уговор се сматра закљученим кад га потпишу купац и Агенција (члан 41. ст. 1. и 2.).
Уредбом о продаји капитала и имовине јавном аукцијом ("Службени гласник РС", бр. 45/01, 45/02 и 19/03) било је предвиђено: да ако проглашени купац или учесник који је истакао другу највишу понуду не потпише записник или не изврши плаћање у предвиђеном року, губи својство купца, право да учествује у будућим аукцијама које се организују за тај субјект приватизације, као и право на враћање депозита, да лице које је изгубило својство купца уплаћује, на име штете која је настала за субјект приватизације и за Агенцију, новчани износ у висини од 30% од продајне цене, на рачун Агенције, да право да учествује у будућим аукцијама које се организују за субјект приватизације из става 1. овог члана немају ни чланови породице лица које је изгубило својство купца, као ни правно лице чији је он оснивач (члан 37. ст. 1. до 3.); да лице које је изгубило својство купца, у смислу члана 37. став 1. ове уредбе као и чланови његове породице, у смислу члана 37. став 4. ове уредбе, немају право да учествују у будућим аукцијама које се организују за било који субјект приватизације у периоду од шест месеци од дана одржавања прве, односно друге аукције, да ако по истеку рока од шест месеци лице из става 1. овог члана поново изгуби својство купца, губи право да учествује у свим будућим аукцијама, које се организују за било који субјект приватизација (члан 37а ).
Одлуком Уставног суда Републике Србије IУ- 371/2003 од 6. маја 2004. године ("Службени гласник РС", број 59/04) тачком првом изреке је утврђено да одредбе чл. 37. и 37а Уредбе о продаји капитала и имовине јавном аукцијом ("Службени гласник РС", бр. 45/01, 45/02 и 19/03) нису у сагласности са Уставом и законом, тачком другом изреке није прихваћена иницијатива за покретање поступка за утврђивање неуставности и незаконитости члана 23. Уредбе из тачке 1, док је тачком трећом одбачен захтев за обуставу извршења појединачних аката и радњи предузетих на основу наведене Уредбе.
Након доношења наведене одлуке Уставног суда донет је Закон о изменама и допунама Закона о приватизацији ("Службени гласник РС", број 45/05), којим је било прописано да подносилац понуде уплаћује депозит за учешће на јавном тендеру, да учесник на тендеру чија је понуда проглашена најповољнијом, односно први следећи учесник чија је понуда највише рангирана, који не закључи уговор или не плати уговорену цену у предвиђеном року, губи право на враћање депозита, као и да министар надлежан за послове приватизације утврђује висину и начин уплате депозита из става 1. овог члана.
Законом о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99 и 44/99) је прописано: да је предуговор такав уговор којим се преузима обавеза да се доцније закључи други, главни уговор, да прописи о форми главног уговора важе и за предуговор, ако је прописана форма услов пуноважности уговора, као и да предуговор обавезује ако садржи битне састојке главног уговора (члан 45. ст. 1. до 3.); да ако је у тренутку закључења уговора једна страна дала другој известан износ новца или извесну количину других заменљивих ствари као знак да је уговор закључен (капара), уговор се сматра закљученим кад је капара дата, ако није што друго уговорено, у случају испуњења уговора, капара се мора вратити или урачунати у испуњење обавезе ако што друго није уговорено, страна која је дала капару не може одустати од уговора остављајући капару другој страни, нити то може учинити друга страна враћањем удвојене капаре (члан 79.); да ако је за неизвршење уговора одговорна страна која је дала капару, друга страна може по свом избору тражити извршење уговора, ако је то још могуће или тражити накнаду штете, а капару урачунати у накнаду или вратити, или се задовољити примљеном капаром, ако је за неизвршење уговора одговорна страна која је примила капару, друга страна може, по свом избору, тражити извршење уговора, ако је то још могуће, или тражити накнаду штете и враћање капаре, или тржити враћање удвојене капаре (члан 80. ст. 1. и 2.); да кад је неки део имовине једног лица прешао на било који начин у имовину неког другог лица, а тај прелаз нема свој основ у неком правном послу или у закону, стицалац је дужан да га врати, а кад то није могуће - да накнади вредност постигнутих користи, као и да обавеза враћања, односно накнаде вредности настаје и кад се нешто прими с обзиром на основ који се није остварио или који је касније отпао (члан 210.).
Законом о поступку пред Уставним судом и правном дејству његових одлука ("Службени гласник РС", бр. 32/91 и 67/93) било је прописано: да кад Уставни суд утврди да закон, статут аутономне покрајине, други пропис или општи акт није у сагласности с Уставом, тај закон, статут аутономне покрајине, други пропис или општи акт престаје да важи даном објављивања одлуке Уставног суда у "Службеном гласнику Републике Србије", као и да кад Уставни суд утврди да пропис или други општи акт републичког органа није у сагласности са законом, тај пропис или општи акт престаје да важи даном објављивања одлуке Уставног суда у "Службеном гласнику Републике Србије" (члан 51. ст. 1. и 2.); да се закони и други прописи и општи акти за које је одлуком Уставног суда утврђено да нису у сагласности с Уставом или законом не могу примењивати на односе који су настали пре дана објављивања одлуке Уставног суда, ако до тог дана нису правоснажно решени (члан 56. став 1.); да свако коме је повређено право коначним или правоснажним појединачним актом, донетим на основу закона или другог прописа и општег акта, за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом или законом, има право да тражи од надлежног органа измену тог појединачног акта, с тим да се предлог за измену коначног или правоснажног појединачног акта, донетог на основу закона или другог прописа и општег акта, за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом или законом, може поднети у року од шест месеци од дана објављивања одлуке у "Службеном гласнику Републике Србије", ако од достављања појединачног акта до подношења предлога или иницијативе за покретање поступка није протекло више од две године (члан 57.); да ако се утврди да се изменом појединачног акта не могу отклонити последице настале услед примене општег акта за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом или законом, Уставни суд може одредити да се ове последице отклоне повраћајем у пређашње стање, накнадом штете или на други начин (члан 58.).
5. Имајући у виду да повреду права на правично суђење подноситељка уставне жалбе у суштини заснива на погрешној примени материјалног права од стране Врховног суда Србије, Уставни суд је утврдио следеће:
Уставни суд је и у овом уставносудском поступку констатовао да у принципу није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања и начин на који су редовни судови применили право у поступку који је вођен ради одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. Самим тим, оцењујући постојање повреде права на правично суђење задатак Уставног суда је да испита да ли је у том поступку, од стране редовних судова, евентуално, дошло до повреде или ускраћивања Уставом зајемчених права и да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе. Дакле, оцена правилности примењеног материјалног права је, пре свега, у надлежности редовних судова више инстанце, који ту контролу врше у законом прописаном поступку. Међутим, како и погрешна примена материјалног права на штету подносиоца уставне жалбе може довести до повреде права на правично суђење, то је у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од уставноправних разлога наведених у уставној жалби, Уставни суд властан да у поступку по уставној жалби цени и да ли је са становишта примене материјалног права повређено право на правично суђење.
Полазећи од наведеног, Уставни суд налази да се оспорена пресуда заснива на чињеничном стању које је од значаја за доношење одговарајуће одлуке, као и на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног материјалног права. Подноситељка уставне жалбе је као други најбољи понуђач на аукцијској продаји 70% друштвеног капитала ДП „Тривид-пек“ Врбас, у складу са тада важећим Законом о приватизацији, уплатила износ од 6.457.000,00 динара, као депозит. Након тога, подноситељка је одбила да закључи уговор о продаји са Агенцијом за приватизацију Републике Србије па је, сагласно тада важећем члану 37. Уредбе о продаји капитала и имовине јавном аукцијом, изгубила право на враћање наведеног депозита. Чињеница да је Уставни суд Републике Србије накнадно утврдио неуставност и незаконитост одредбе члана 37. наведене Уредбе које су биле правни основ за задржавање уплаћеног депозита, у конкретном случају, није од утицаја, јер наведена одлука Уставног суда Републике Србије, у смислу члана 51. Закона о поступку пред Уставним судом и правном дејству његових одлука, нема ретроактивно дејство. При томе нацрт уговора нема правну природу предуговора из члана 45. став 1. Закона о облигационим односима, обзиром на то да исти не садржи све битне елементе главног уговора, те ни депозит нема правну природу капаре из члана 79. Закона о облигационим односима.
Уставни суд сматра да је Врховни суд Србије дао уставноправно прихватљиве разлоге зашто, по његовој оцени, није основан постављени тужбени захтев подноситељке уставне жалбе, те да јој оспореном пресудом није повређено право на правично суђење. Стога је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, у том делу уставну жалбу одбио као неосновану.
6. У погледу навода подносиоца уставне жалбе да му је оспореном пресудом Врховног суда Србије повређено право на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд налази да подносилац уставне жалбе није пружио доказ да је Врховни суд Србије у истој чињеничној и правној ситуацији поступао на другачији начин, што је неопходан предуслов за утврђивање повреде наведеног Уставом зајемченог права.
Уставни суд констатује да подносилац уставне жалбе није навео уставноправне разлоге који би указивали да му је повређено начело судске заштите људских и мањинских права и слобода из члана 22. став 1. Устава.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, и у осталом делу уставну жалбу одбио као неосновану.
7. Полазећи од изложеног, а сагласно одредби члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду , Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић