Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Милорада Улемека из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези чланa 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 1. децембра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неснована уставна жалба Милорада Улемека изјављена против пресуде Врховног суда Србије – Посебно одељење Кж. О.К. 9/08 од 15. октобра 2009. године и пресуде Окружног суда у Београду – Посебно одељење К.П. 3/04 од 18. јануара 2008. године, због повреде права из члана 32. став 1, члана 33. став 5. и члана 34. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије, као и због повреде начела из члaана 20. Устава, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милорад Улемек из Београда, преко пуномоћника Слободана Миливојевића, адвоката из Београда, изјавио је Уставном суду 11. јануара 2010. године уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије – Посебно одељење Кж. О.К. 9/08 од 15. октобра 2009. године, због повреде права на правично суђење, посебних права окривљеног и права на правну сигурност у казненом праву, зајемчених одредбама чл. 32, 33. и 34. Устава Републике Србије, као и због повреде уставних начела из чл. 20, 142, 145. и 197. Устава.
Подносилац уставне жалбе наводи да је пресудом Окружног суда у Београду – Посебно одељење К.П. 3/04 од 18. јануара 2008. године осуђен због кривичних дела злочиначко удруживање из члана 227. став 1. КЗ РС, тешко убиство из члана 114. став 1. тачка 9) у вези чл. 30. и 33. Кривичног законика, отмица из члана 134. став 3. Кривичног законика и тероризам из члана 125. ОКЗ кажњиво по члану 139. ОКЗ, на јединствену казну затвора у трајању од 40 година и да је Врховни суд Србије, оспореном пресудом Кж. О.К. 9/08 од 15. октобра 2009. године, потврдио првостепену пресуду.
Као разлоге који указују на повреду права зајемчених одредбом члана 32. Устава, подносилац уставне жалбе је навео:
- да је кривични поступак против подносиоца вођен пред Посебним одељењем Окружног суда у Београду, које је стварно ненадлежно за поступање, јер Специјално тужилаштво и Посебно одељење Окружног суда у Београду нису постојали у време извршења кривичних дела која су подносиоцу стављена на терет;
- да су одредбе главе XXIX ЗКП (посебне одредбе о поступку за кривична дела организованог криминала) ступиле на снагу 27. децембра 2002. године, након евентуалног извршења кривичних дела која су подносиоцу стављена на терет;
- да одредбе главе XXIX ЗКП, посебно члана 504а, садрже елементе кривичних дела и то квалификаторна обележја основних кривичних дела, што је у супротности са чланом 1. став 1. истог закона и чланом 3. Основног кривичног закона;
- да је суд првостепену пресуду засновао на изјави осумњиченог Д.К, која је прибављена за време акције „Сабља“, и за њу се основано сумња да је дата „под тортуром“, а записници о саслушању тог осумњиченог у преткривичном поступку не садрже упозорење у смислу члана 13. став 3. ЗКП, па се, сагласно члану 89. став 10. ЗКП, на таквом исказу судска одлука не може заснивати;
- да су Одлуком Уставног суда IУ-93/2003 од 8. јула 2004. године „одредбе о посебним мерама које су уведене противуставно и противно међународним конвенцијама у време трајања ванредног стања, на којима су се заснивале наредбе и поступци органа унутрашњих послова о суспендовању права лица лишених слободе ван оних која су предвиђена Законом о кривичном поступку“, проглашене неуставним, „што би могло да значи да су сви узети искази лица која су приведена и задржана, потом лишена слободе изван законом одређеног временског интервала од 48 сати противправно лишена слободе без судске одлуке, неуставни и противзаконити акти, а сами тим и све изјаве које су ова лица дала након оваквих повреда које су према њиховим загарантованим правима учињење, изјаве узете супротно одредбама Конвенције и ЗКП, па се као такве не могу ни користити“;
- да у првостепеној пресуди нема описа радњи извршења кривичних дела за која је подносилац уставне жалбе оглашен кривим;
- да изведеним доказима није утврђено да је подносилац уставне жалбе организовао банду ради извршења кривичних дела, јер га остали окривљени, наводни чланови злочиначке организације и не познају;
- да подносилац уставне жалбе не може одговарати за кривично дело тероризам, јер приватна имовина Б.Љ. не представља основе уставног уређења и снага безбедности СРЈ;
- да нема прецизно означених радњи извршења и доказа да је подносилац уставне жалбе извршио кривично дело отмице за које је осуђен;
- да подносилац уставне жалбе није могао извршити кривично дело тешко убиство за које је осуђен, јер се у време извршења тог дела налазио са породицом ван земље, у Македонији;
- да су повредом одредбе члана 32. став 1. Устава повређена и уставна начела из члана 142. став 2. и члана 145. став 2. Устава.
Као разлоге позивања на повреду права зајемчених одредбом члана 33. Устава, подносилац уставне жалбе је навео:
- да су право из члана 33. став 5. Устава, као и „члан 6. тачка 3) Европске конвенције“, односно принцип „једнакости оружја“ повређени „...на главном претресу константним забрањивањем питања одбране упућеним сведоцима сарадницима приликом утврђивања одлучних чињеница, на основу којих је суд засновао своју одлуку“, чиме је државном тужиоцу омогућена боља процесноправна позиција.
Као разлоге који указују на повреду права зајемчених одредбом члана 34. Устава, подносилац је навео:
- да су одредбе члана 34. ст. 1. и 2. Устава повређене ретроактивном применом закона, јер су одредбе главе XXIX ЗКП ступиле на снагу после извршења кривичних дела за која је подносилац оптужен, посебно јер су тим законом установљени нови правни институти – „сведок сарадник“ и „заштићени сведок“, „значи потпуно нова доказна средства“ на којима се заснива највећи део првостепене пресуде, чиме је повређена одредба члана 5. став 1. Кривичног закона да се на учиниоца кривичног дела примењује закон који је важио у време његовог извршења;
- да суд приликом изрицања казне није применио блажи закон, тј. закон који је важио у време извршења кривичног дела по коме је максимална казна затвора износила 15 година;
- да је правно тумачење суда при изрицању казне затвора од 40 година противно домаћем кривичном и уставном законодавству;
- да је подносиоцу повређено право на претпоставку невиности из члана 34. став 3. Устава, тиме што је пред јавношћу и судом унапред означен као криминалац који је „извршио безброј убистава“ и других кривичних дела, односно унапред је оглашен кривим и пре покретања кривичног поступка против њега;
- да су повредама одредби члана 34. Устава повређена и уставна начела из чл. 20. и 197. Устава, као и члан 6. став 2. и члан 7. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд поништи оспорене пресуде.
2. Подносилац уставне жалбе је као оспорени акт изричито означио пресуду Врховног суда Србије – Посебно одељење Кж. О.К. 9/08 од 15. октобра 2009. године, међутим како из захтева о коме Уставни суд треба да одлучи произлази да се уставна жалба подноси и против пресуде Окружног суда у Београду – Посебно одељење К.П. 3/04 од 18. јануара 2008. године, Уставни суд је оцену постојања повреде уставних права подносиоца вршио у односу на оба оспорена акта.
Као повређена права подносилац уставне жалбе је означио права зајемчена одредбама чл. 32, 33. и 34. Устава. С обзиром на то да из садржаја уставне жалбе произлази да се уставна жалба подноси због повреде права из члана 32. став 1, члана 33. став 5. и члана 34. ст. 1, 2. и 3. Устава, Уставни суд је вршио оцену постојања повреде права зајемчених овим одредбама Устава.
Подносилац уставне жалбе је навео да су му повређена и права зајемчена одредбама члана 6. став 2, члана 6. став 3. тачка д) (подносилац погрешно наводи члан 6. тачка 3)) и члана 7. став 1. Европске конвенције. С обзиром на то да су наведена права из Европске конвенције заштићена одредбама члана 33. став 5. и члана 34. ст. 1, 2. и 3. Устава, то Уставни суд није вршио посебну оцену постојања повреде назначених одредби Европске конвенције.
3. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
4. У спроведеном поступку Уставни суд је извршио увид у оспорене појединачне акте и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Пред Окружним судом у Београду – Посебно одељење за организовани криминал вођен је кривични поступак у предмету К.П. 3/04 против подносиоца уставне жалбе и још 32 лица за више кривичних дела.
Пресудом К.П. 3/04 од 18. јануара 2008. године, поред осталог, подносилац је оглашен кривим: за кривично дело злочиначко удруживање из члана 227. став 1. КЗ РС, извршено током 1999. и 2000. године, уз утврђену казну затвора у трајању од пет година; за кривично дело тешко убиство из члана 114. став 1. тачка 9) у вези члана 30. и 33. Кривичног законика, извршено 3. августа 2002. године, уз утврђену казну затвора у трајању од 40 година; за кривично дело отмица из члана 134. став 3. Кривичног законика, извршено марта 2002. године, уз утврђену казну затвора у трајању од 15 година; за кривично дело тероризам из члана 125. ОКЗ кажњиво по члану 139. ОКЗ, извршено током 2002. године, уз утврђену казну затвора у трајању од 15 година. Суд је подносиоцу узео као утврђену казну затвора у трајању од 40 година из правноснажне пресуде Окружног суда у Београду К.П. 6/03 од 18. јула 2005. године, па га је осудио на јединствену казну затвора у трајању од 40 година.
Решавајући о жалбама окривљених, Врховни суд Србије – Посебно одељење донео је 15. октобра 2009. године пресуду Кж. О.К. 9/08 којом је, између осталог, жалбу подносиоца уставне жалбе одбио као неосновану и потврдио првостепену пресуду. У образложењу пресуде, Врховни суд Србије је детаљно анализирао све наводе жалбе окривљеног (овде подносиоца уставне жалбе), прихватио ставове и закључке суда из оспорене првостепене пресуде и за своје становиште по сваком појединачном спорном питању дао образложене разлоге.
5. Подносилац уставне жалбе своје тврдње о повреди уставних права заснива на разлозима које је истицао у жалби против оспорене првостепене пресуде. С обзиром на то да је ове разлоге Врховни суд Србије оцењивао и у другостепеној оспореној пресуди образложио зашто их сматра неоснованим, Уставни суд наводи образложење Врховног суда Србије – Посебно одељење у односу на истакнуте повреде уставних права.
У односу на повреду права из члана 32. став 1. Устава, Врховни суд Србије – Посебно одељење је навео следеће:
Законом о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала, одредбом члана 22, предвиђено је да су за кривична дела организованог криминала, прописана у члану 2. истог закона, у којима је оптужница ступила на правну снагу до ступања на снагу тог закона, стварно и месно надлежни судови који су били стварно и месно надлежни пре ступања на снагу тог закона. Како је Закон ступио на снагу 12. априла 2002. године, а оптужнице у спорном предмету Ктс. 2/03 и Ктс. 11/03 су поднете 21. августа 2003. године и 27. октобра 2003. године, дакле након више од годину дана од дана ступања на снагу наведеног закона, независно од датума ступања оптужница на правну снагу, несумњиво да је, на основу одредаба члана 22, члана 12. став 1. и члана 13. став 1. Закона, за поступање у овом предмету стварно надлежан Окружни суд у Београду, односно његово Посебно одељење за поступање у предметима организованог криминала. Постојање или непостојање услова из члана 3. овог Закона и члана 504а ЗКП представља чињенично и правно питање које се утврђује у кривичном поступку, док се стварна надлежност суда одређује према чињеничном опису у диспозитиву оптужнице. Према подигнутим оптужницама Специјалног тужиоца за организовани криминал, оптуженима је стављено на терет извршење кривичних дела са елементима организованог криминала, па је тиме успостављена стварна надлежност Посебног одељења за организовани криминал Окружног суда у Београду.
Оцена да ли су докази прибављени у складу са законом мора се ценити у односу на процесни закон који је важио у време предузимања одређене процесне радње. Обавезна примена блажег, односно најблажег закона је институт који се примењује искључиво у области материјалног закона, док је искључена могућност оцене повољнијег процесног закона.
Одредбом члана 13. став 3. ЗКП одређено је, између осталог, да ће се окривљени, пре првог саслушања упозорити да све што изјави може бити употребљено против њега као доказ. Према одредби члана 221. тачка 5) ЗКП, израз окривљени је општи назив за окривљеног, оптуженог и осуђеног, док је израз осумњичени посебно одређен у тачки 1) истог члана ЗКП. Законик не изједначава појмове осумњиченог и окривљеног, па ни њихова права, као ни обавезе органа који их саслушава. Према одредбама члана 226. став 8. ЗКП, приликом саслушања осумњиченог, орган унутрашњих послова је дужан да га упозори на одредбу члана 5. ЗКП, која је у ставу 1. тачка 1) потпуно идентична и консумира одредбу члана 13. став 3. ЗКП (јер садржи упозорење осумњиченом да све што изјави може бити употребљено као доказ против њега), али је по обиму упозорења и шира од одредбе члана 13. став 3. ЗКП, јер саслушавано лице има у том тренутку статус осумњиченог а не окривљеног, док се одредба члана 13. став 3. односи само на окривљеног.
Уколико се окривљени у том својству саслушава више пута у истом кривичном поступку, упозориће се на права из члана 13. став 3. ЗКП само једном, пре првог саслушања. У конкретном случају, оптужени Д.К. је у овом поступку саслушан први пут у полицији 4. априла 2003. године и тада је изричито упозорен на садржину одредбе члана 5. али и члана 13. став 3. ЗКП, уз навођење и бројчане ознаке ове одредбе. Његовом саслушању присуствовао је јавни тужилац, као и његов бранилац, који су, уједно, и гаранти да је осумњичени, како је то у записнику и констатовано, упозорен на сва права која му у поступку припадају. Иако то није било непоходно, оптужени Д.К. је и при каснијим саслушањима упозораван на садржину одредбе члана 5. ЗКП, која у себи, како је већ наведено, конзумира одредбу члана 13. став 3. ЗКП.
Постојање основа за издвајање записника из члана 89. став 8. ЗКП оцењује се у судском поступку. Према изведеним доказима, основан је закључак првостепеног суда да је сила према осумњиченом Д.К. примењена претходно, односно приликом лишења слободе, а не приликом давања исказа. Томе у прилог говори и чињеница да је осумњичени Д.К. први пут саслушан у полицији 4. априла 2003. године, у присуству свог браниоца и јавног тужиоца. Ни Д.К. ни његов бранилац нису ставили било какве примедбе на записник о саслушању, на шта су према одредбама ЗКП били овлашћени. Такође, искази сведока, овлашћених службених лица демантују тврдњу да је према Д.К, приликом саслушања, била примењена сила, претња, обмана, обећање, изнуда, изнуривање или било које друго средство да се дође до његове изјаве каква је унета у записник. На одсуство примене било какве силе према њему приликом саслушања, несумњиво указује и чињеница да је овај оптужени исказе идентичне садржине дао и пред истражним судијом, након протека више од месец дана од првог саслушања, такође у присуству јавног тужиоца и браниоца. У завршној речи оптужени Д.К. је остао у свему код изјава датих у претходном поступку, а ни он као ни његов бранилац у поступку, у завршној речи и изјављеним жалбама не истичу примену било какве силе према њему, у било којој фази поступка. Стога је основан закључак првостепеног суда да је сила према овом осумњиченом примењена приликом лишења слободе, а не приликом давања исказа, па не стоје ни разлози предвиђени одредбом члана 89. став 8. ЗКП због којих одлука суда не би могла бити бити заснована на овим исказима.
Одлуком Уставног суда IУ-93/2003 од 8. јула 2004. године (објављена у „Службеном гласнику Републике Србије“, број 83/04 од 23. јула 2004. године), Наредба о посебним мерама које се примењују за време ванредног стања („Службени гласник Републике Србије“, број 22/03 од 12. марта 2003. године) проглашена је неуставном и незаконитом у тачкама 2. ст. 1. и 3. и тач. 4, 6. и 9. Из садржине записника о саслушању оптужених Д.К, М.Ј. и Д.М. пред органима унутрашњих послова, несумњиво се утврђује да су током саслушања имали браниоце, па се овај жалбени навод може односити искључиво на овлашћење органа унутрашњих послова да лице задрже у службеним просторијама до 30 дана, уколико угрожава безбедност других грађана или безбедност Републике Србије. Према одредби члана 57. Закона о поступку пред Уставним судом и правном дејству његових одлука, сви оптужени који су задржани у просторијама Министарства унутрашњих послова дуже од 48 сати, на основу наведене наредбе, имају право да од надлежног органа траже измену појединачног акта (решења о задржавању) као и права предвиђена чланом 58. истог закона. Појединачни правни акт, односно решења о задржавању постала су правноснажна и извршена су пре објављивања одлуке Уставног суда, због чега је изостала могућност измене тих решења или обуставе њиховог извршења у смислу чл. 56. и 57. Закона. Са друге стране, оцена да ли су докази прибављени у складу са законом, цени се према процесном закону који је важио у време предузимања одређене процесне радње. Стога су записници о саслушању осумњичених, које је обавио надлежни орган, у присуству бранилаца осумњичених и након што су правилно упозорени на права која им припадају у поступку, ваљан доказ у кривичном поступку, па не стоје наводи о битним повредама одредаба кривичног поступка.
Изрека пресуде садржи потпун опис радњи извршења дела за сваког од оптужених, са јасно опредељеном улогом и задатком, као и у погледу постојања њихове свести о радњама које су предузимали ради заједничког деловања, односно да међу њима постоји тесна сарадња у остваривању заједничког циља. Стога, овај навод окривљеног не стоји, нити има битне повреде одредаба кривичног поступка, посебно када се има у виду да су радње извршења дела која су оптужени предузимали, у образложењу првостепене пресуде још детаљније и у потпуности конкретизоване.
Без обзира што је, у конкретном случају, оштећена приватна имовина, ради се о кривичном делу тероризам, јер је у питању угрожавање уставног уређења и безбедности у циљу стварања осећања несигурности код грађана, које се може извршити радњом која је подобна (експлозија и пожар) да изазове последицу стварања несигурности грађана, што су оптужени обимом експлозије и разарања и изазвали. Радње су предузете са намером угрожавања уставног уређења, о чему је првостепени суд дао детаљне разлоге које је у свему прихватио и другостепени суд, ценећи да облик својине разореног објекта не може искључити постојање законских обележја овог кривичног дела. Радње оптужених нису биле усмерене на напад на приватну имовину који се не односи на угрожавање безбедности земље и грађана.
У односу на повреду права из члана 33. став 5. Устава, Врховни суд Србије – Посебно одељење је навео следеће:
Током поступка, на главном претресу, сведоци сарадници су саслушавани у присуству свих процесних субјеката, па и оптужених и њихових бранилаца који су били овлашћени да сведоке сараднике испитују, што су и чинили, па тиме и да тачност њихових исказа побијају доводећи њихову садржину у везу са свим осталим изведеним доказима у поступку. Зато оптуженима није ускраћена могућност и право да ове сведоке испитују и њихове исказе оспоравају, па нема ни повреде зајемчених права. Првостепени суд је у образложењу оспорене пресуде детаљно образложио зашто је одбио поједине предлоге оптужених и њихових бранилаца за извођење појединих доказа, уз истовремену оцену да је чињенично стање на основу доказа који су изведени, поуздано и потпуно утврђено. Предлози за извођење доказа подлежу оцени суда у погледу њихове основаности, односно значаја за потпуно и правилно утврђење оних чињеница које имају карактер одлучних чињеница. Одредба члана 17. ЗКП која садржи начело утврђивања материјалне истине не обавезује суд да изведе све или поједине предложене доказе, као што ни одсуство предлога не ослобађа суд обавезе да изведе потребне доказе. Врховни суд, као другостепени, сматра да је првостепени суд правилно утврдио све одлучне чињенице, како оне које чине обележја кривичних дела, тако и чињенице које се односе на субјективан однос оптужених према учињеним кривичним делима.
У односу на повреду права из члана 34. ст. 1. и 2. Устава, Врховни суд Србије – Посебно одељење је навео следеће:
Оцена да ли су докази прибављени у складу са законом мора се вршити у односу на процесни закон који је важио у време предузимања одређене процесне радње. Обавезна примена блажег, односно најблажег закона је институт који се примењује искључиво у примени материјалног закона, док је искључена могућност оцене повољнијег процесног закона. Стога се наводи окривљеног о примени блажег процесног закона не могу прихватити као основани, посебно јер се управо одредбама ЗКП и прописују радње доказивања, које окривљени назива „нова доказна средства“.
Окружни суд у Београду – Посебно одељење, у оспореној првостепеној пресуди износи закључак да је, имајући у виду да је од тренутка извршења кривичног дела тешко убиство кривични закон измењен више пута, суд на основу одредбе члана 5. став 2. применио Кривични законик који је ступио на снагу 1. јануара 2006. године, као најблажи за учиниоце, налазећи да је њиме за квалификовани облик убиства, што је конкретан случај, предвиђена казна затвора најмање десет година или затвор од тридесет до четрдесет година, а у ранијем законодавству она је била прописана у фиксном трајању од четрдесет година. Закон који је важио у време извршења дела предвиђао је казну затвора од најмање десет година или четрдесет година затвора, док је каснији закон предвиђао за исто дело дванаест година затвора или четрдесет година затвора и важио је у периоду до ступања на правну снагу новог Кривичног законика који је, као најблажи, примењен у овом конкретном правном случају. Стога је, по оцени Врховног суда Србије, најблажи по окривљеног Кривични законик, важећи у време пресуђења, у коме је за кривично дело тешко убиство прописана максимална казна затвора у трајању од 30 до 40 година.
6. Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредба члана 33. став 5. Устава утврђује да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране (став 5.).
Одредбама члана 34. Устава зајемчено је да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена (став 1.), да се казне одређују према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев кад је каснији пропис повољнији за учиниоца и да се кривична дела и кривичне санкције одређују законом (став 2.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (став 3.).
Члан 20. Устава утврђује начело забране ограничења људских и мањинских права, и гласи: „Људска и мањинска права зајемчена Уставом могу законом бити ограничена ако ограничење допушта Устав, у сврхе ради којих га Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајемченог права (став 1.).
Достигнути ниво људских и мањинских права не може се смањивати (став 2.).
При ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито судови, дужни су да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права (став 3.)“.
Одредбе чл. 142. и 145. Устава спадају у начела судства. Члан 142. Устава гласи: „Судска власт је јединствена на територији Републике Србије“ (став 1). „Судови су самостални и независни у свом раду и суде на основу Устава, закона и других општих аката, када је то предвиђено законом, општеприхваћених правила међународног права и потврђених међународних уговора“ (став 2.). „Расправљање пред судом је јавно и може се ограничити само у складу с Уставом“ (став 3.). „У суђењу учествују судије и судије поротници, на начин утврђен законом“ (став 4.). „Законом се може прописати да у одређеним судовима и у одређеним стварима суде само судије“ (став 5.). „Суд суди у већу, а законом се може предвидети да у одређеним стварима суди судија појединац“ (став 6.). Члан 145. Устава гласи: „Судске одлуке се доносе у име народа“ (став 1.). „Судске одлуке се заснивају на Уставу, закону, потврђеном међународном уговору и пропису донетом на основу закона“ (став 2.). „Судске одлуке су обавезне за све и не могу бити предмет вансудске контроле“ (став 3.). „Судску одлуку може преиспитивати само надлежни суд, у законом прописаном поступку“ (став 4.). „Помиловањем или амнестијом изречена казна може се, без судске одлуке, опростити у целини или делимично“ (став 5.).
Чланом 197. Устава утврђује се начело забране повратног дејства закона и других општих аката, и он гласи: „Закони и сви други општи акти не могу имати повратно дејство“ (став 1.). „Изузетно, само поједине одредбе закона могу имати повратно дејство, ако то налаже општи интерес утврђен при доношењу закона“ (став 2.). „Одредба кривичног закона може имати повратно дејство само ако је блажа за учиниоца кривичног дела“ (став 3.).
7. Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) (у даљем тексту: ЗКП), прописано је: да овај законик утврђује правила са циљем да нико невин не буде осуђен, а да се учиниоцу кривичног дела изрекне кривична санкција под условима које предвиђа кривични закон и на основу законито спроведеног поступка (члан 1. став 1.); да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да кривичну санкцију учиниоцу кривичног дела може изрећи само надлежни суд у поступку који је покренут и спроведен по овом законику (члан 2.); да судови суде у границама своје стварне надлежности одређене законом (члан 23.).
Одредбом члана 5. став 1. ЗКП прописано је да се лицу лишеном слободе без одлуке суда, одмах саопштава да није дужно ништа да изјави, да све што изјави може бити употребљено као доказ против њега и да има право да буде саслушано у присуству браниоца кога само изабере или браниоца који ће му бити постављен на терет буџетских средстава, ако не може само да га плати.
Према члану 13. став 3. ЗКП, важећим до 11. септембра 2009. године, када је брисан, било је прописано да ће се окривљени, пре првог саслушања, поучити о праву да узме браниоца и да бранилац може присуствовати његовом саслушању, као и да ће се упозорити да све што изјави може бити употребљено против њега као доказ.
Члан 17. ЗКП садржи начело утврђивања материјалне истине и гласи: „(1) Суд и државни органи који учествују у кривичном поступку дужни су да истинито и потпуно утврде чињенице које су од важности за доношење законите одлуке. (2) Суд и државни органи су дужни да с једнаком пажњом испитују и утврде како чињенице које терете окривљеног, тако и оне које му иду у корист“.
Одредбама члана 89. ЗКП, важећим у периоду од 28. марта 2002. године до 11. септембра 2009. године било је, између осталог, прописано: да ће се окривљени поучити да је дужан да се одазове позиву и да одмах саопшти сваку промену адресе или намеру да промени боравиште, а упозориће се и на последице ако по томе не поступи, и да ће се затим окривљеном саопштити права из члана 13. став 3. овог законика, зашто се окривљује, основи сумње који стоје против њега, да није дужан да изнесе своју одбрану, нити да одговара на постављена питања, па ће се позвати да, ако то жели, изнесе своју одбрану (став 2.); да се према окривљеном не смеју употребити сила, претња, обмана, обећање, изнуда, изнуривање или друга слична средства (члан 131. став 4) да би се дошло до његове изјаве или признања или неког чињења које би се против њега могло употребити као доказ (став 8.); да се на исказу окривљеног не може се заснивати судска одлука ако је поступљено противно одредбама ст. 8. и 9. овог члана или окривљени није поучен о правима из става 2. овог члана, или ако изјаве окривљеног из става 9. овог члана о присуствовању браниоца нису убележене у записник (став 10).
Према одредбама члана 221. ЗКП, поједини изрази употребљени у овом законику имају значење: осумњичени је лице према коме је пре покретања кривичног поступка надлежни државни орган предузео неку радњу због постојања основа сумње да је извршило кривично дело (тачка 1)); израз окривљени је и општи назив за окривљеног, оптуженог и осуђеног (тачка 5)).
Чланом 226. став 8. ЗКП, важећим у периоду од 28. марта 2002. године до 5. јуна 2004. године, било је прописано да ако орган унутрашњих послова у току прикупљања обавештења оцени да позвани грађанин може бити сматран осумњиченим, дужан је да га одмах обавести о делу за које се терети и основама сумње, о праву да узме браниоца који ће присуствовати његовом даљем саслушању, да није дужан да без браниоца одговара на постављена питања, те да му, у случају задржавања (члан 229) предочи права прописана у члану 5. овог законика и омогући коришћење права прописаних у члану 228. став 1. овог законика.
Према одредби члана 368. став 1. тачка 10) ЗКП, битна повреда одредаба кривичног поступка постоји ако се пресуда заснива на доказу на коме се по одредбама овог законика не може заснивати.
Члан 504а ЗКП, важећи у периоду од 27. децембра 2002. г. до 11. септембра 2009. године, је гласио: „(1) Одредбе ове главе садрже поједина посебна правила поступка за кривична дела организованог криминала, корупције и друга изузетно тешка кривична дела. (2) Ако одредбама ове главе за случајеве из става 1. овог члана није посебно прописано, сходно ће се примењивати остале одредбе овог законика. (3) Организовани криминал из става 1. овог члана представља вршење кривичних дела од стране организоване криминалне групе или њених припадника. (4) Под организованом криминалном групом из става 3. овог члана подразумева се група од три или више лица, која постоји одређено време и делује споразумно у циљу вршења једног или више кривичних дела за која је прописана казна затвора од четири године или тежа казна, ради стицања, посредно или непосредно, финансијске или друге користи. (5) У кривична дела корупције из става 1. овог члана и ако нису резултат деловања организоване криминалне групе, спадају кривична дела: злоупотреба службеног положаја (члан 359. Кривичног законика), трговина утицајем (члан 366. Кривичног законика), примање мита (члан 367. Кривичног законика) и давање мита (члан 368. Кривичног законика). (6) У друга изузетно тешка кривична дела из става 1. овог члана и ако нису резултат деловања организоване криминалне групе, спадају кривична дела: убиство (члан 113. Кривичног законика), тешко убиство (члан 114. Кривичног законика), отмица (члан 134. ст. 1. до 4. Кривичног законика), разбојништво (члан 206. став 2. Кривичног законика), изнуда (члан 214. ст. 3. и 4. Кривичног законика), фалсификовање новца (члан 223. ст. 1. до 3. Кривичног законика), прање новца (члан 231. ст. 1. до 4. Кривичног законика), неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога (члан 246. ст. 1. и 3. Кривичног законика), кривична дела против уставног уређења и безбедности Републике Србије (чл. 305. до 321. Кривичног законика), недозвољена производња, ношење, држање и промет оружја и експлозивних материја (члан 348. став 3. Кривичног законика), недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи (члан 350. ст. 2. и 3. Кривичног законика), трговина људима (члан 388. ст. 1. до 6. и ст. 8. и 9. Кривичног законика), трговина малолетним лицима ради усвојења (члан 389. ст. 1. и 2. Кривичног законика), међународни тероризам (члан 391. Кривичног законика), узимање талаца (члан 392. Кривичног законика) и финансирање тероризма (члан 393. Кривичног законика). (7) Одредбе ове главе које се односе на кривична дела из става 3. овог члана примењују се и у поступку за кривична дела из чл. 370. до 384. и чл. 385. и 386. Кривичног законика, као и у поступку за тешка кршења међународног хуманитарног права извршена на територији бивше Југославије од 1. јануара 1991. године, која су наведена у статуту Међународног кривичног суда за бившу Југославију. 8) Одредбе ове главе које се односе на кривична дела из става 3. овог члана примењују се и у поступку за кривична дела из члана 322. ст. 3. и 4, члана 323. ст. 3. и 4, члана 335, члана 336. ст. 1, 2. и 4, члана 336б, члана 337. ст. 1, 3. и 4. и члана 339. Кривичног законика, ако су извршена у вези са кривичним делима из става 3. овог члана, као и у поступку за кривично дело из члана 333. Кривичног законика, ако је извршено у вези са кривичним делима из ст. 3. и 7. овог члана.“.
Кривичним закоником Републике Србије („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05 и 72/09), који је ступио на снагу 1. јануара 2006. године и који је важио у време доношења оспорених пресуда, прописано је: да никоме не може бити изречена казна или друга кривична санкција за дело које пре него што је учињено законом није било одређено као кривично дело, нити му се може изрећи казна или друга кривична санкција која законом није била прописана пре него што је кривично дело учињено (члан 1.); да се на учиниоца кривичног дела примењује закон који је важио у време извршења кривичног дела, а ако је после извршења кривичног дела измењен закон, једном или више пута, примениће се закон који је најблажи за учиниоца (члан 5. ст. 1. и 2.); да ако више лица учествовањем у радњи извршења са умишљајем или из нехата заједнички изврше кривично дело, или остварујући заједничку одлуку другом радњом са умишљајем битно допринесу извршењу кривичног дела, свако од њих казниће се казном прописаном за то дело (члан 33.); да казна затвора не може бити краћа од тридесет дана нити дужа од двадесет година и да се за најтежа кривична дела и најтеже облике тешких кривичних дела може уз казну из става 1. овог члана изузетно прописати и казна затвора од тридесет до четрдесет година, као и да се казна затвора од тридесет до четрдесет година изриче на пуне године (члан 45. став 1. и 3.).
Кривично дело убиство прописано је чланом 113. Кривичног законика - да ће се ко другог лиши живота, казнити затвором од пет до петнаест година, а кривично дело тешко убиство чланом 114. истог законика, у чијем је ставу 1. прописано да ће се казнити затвором најмање десет година или затвором од тридесет до четрдесет година ко са умишљајем лиши живота више лица, а не ради се о убиству на мах, убиству детета при порођају или убиству из самилости (тачка 9)).
Кривичним законом Републике Србије ("Службени гласник СРС", бр. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 и 21/90 и "Службени гласник РС", бр. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 и 67/03), који је важио у време извршења кривичних дела за која је подносилац уставне жалбе осуђен, било је прописано: да се смртна казна не може прописати као једина главна казна за одређено кривично дело, да се смртна казна може изрећи само за најтеже случајеве тешких кривичних дела за која је законом прописана и да за кривична дела за која је прописана смртна казна, суд може изрећи казну затвора од 20 година (члан 2а ст. 1, 3. и 4.); да ће се ко другог лиши живота, казнити затвором најмање пет година (члан 47. став 1.); да ће се затвором најмање десет година или смртном казном казнити ко са умишљајем лиши живота више лица а не ради се о убиству на мах или убиству детета при порођају (члан 47. став 2. тачка 6)).
Члан 2. Закона о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала ("Службени гласник РС", бр. 42/02, 27/03, 39/03, 60/003, 67/03, 29/04, 58/04, 45/05 и 61/05), који је ступио на снагу 27. јула 2002. године, је гласио: „Овај закон се примењује ради откривања, кривичног гоњења и суђења за: 1) кривична дела организованог криминала, 2) кривична дела против уставног уређења и безбедности Републике Србије (чл. 310. до 312. Кривичног законика), 3) кривична дела против службене дужности (чл. 359, 366, 367. и 368. Кривичног законика), када је окривљени, односно лице којем се даје мито, службено или одговорно лице које врши јавну функцију на основу избора, именовања или постављења од стране Народне скупштине, Владе, Високог савета судства или Државног већа тужилаца, 4) кривично дело злоупотреба службеног положаја (члан 359. став 3. Кривичног законика), када вредност прибављене имовинске користи прелази износ од 200.000.000 динара, 5) кривично дело међународни тероризам и кривично дело финансирање тероризма ( чл. 391. и 393. Кривичног законика), 6) кривично дело прања новца (члан 231. Кривичног законика), ако имовина која је предмет прања новца потиче из кривичних дела из тач. 1), 3), 4) и 5) овог члана, 7) кривична дела против државних органа (члан 322. ст. 3. и 4. и члан 323. ст. 3. и 4. Кривичног законика) и кривична дела против правосуђа (чл. 333. и 335, члан 336. ст. 1, 2. и 4. и чл. 336б, 337. и 339. Кривичног законика), ако су извршена у вези са кривичним делима из тач. 1) до 6) овог члана.
Члан 22. овог закона је предвиђао да ће се кривични поступци за кривична дела из члана 2. овог закона у којима је оптужница ступила на правну снагу до дана ступања на снагу овог закона окончати пред судовима који су били стварно и месно надлежни пре ступања на снагу овог закона.
Чланом 56. Закона о поступку пред Уставним судом и правном дејству његових одлука ("Службени гласник РС", бр. 32/91, 67/93 и 101/05) било је прописано: да се закони и други прописи и општи акти за које је одлуком Уставног суда утврђено да нису у сагласности с Уставом или законом не могу примењивати на односе који су настали пре дана објављивања одлуке Уставног суда, ако до тог дана нису правоснажно решени (став 1.); да се прописи и други општи акти донети за извршење закона и других прописа за које се одлуком Уставног суда утврди да нису у сагласности с Уставом и законом, неће примењивати од дана објављивања одлуке Уставног суда, ако из одлуке произилази да су ти прописи и други општи акти несагласни Уставу или закону (став 2.); да се извршење правоснажних појединачних аката донетих на основу прописа који се више не могу примењивати, не може ни дозволити ни спровести, а ако је извршење започето - обуставиће се (став 3.). Одредбама члана 57. овог Закона било је предвиђено: да свако коме је повређено право коначним или правоснажним појединачним актом, донетим на основу закона или другог прописа и општег акта, за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом или законом, има право да тражи од надлежног органа измену тог појединачног акта (став 1.); да се предлог за измену коначног или правоснажног појединачног акта, донетог на основу закона или другог прописа и општег акта, за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом или законом, може поднети у року од шест месеци од дана објављивања одлуке у "Службеном гласнику Републике Србије", ако од достављања појединачног акта до подношења предлога или иницијативе за покретање поступка није протекло више од две године (став 2.). Члан 58. Закона је прописивао да ако се утврди да се изменом појединачног акта не могу отклонити последице настале услед примене општег акта за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом или законом, Уставни суд може одредити да се ове последице отклоне повраћајем у пређашње стање, накнадом штете или на други начин.
8. У односу на истакнуту повреду права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је испитивао да ли је одлукама и радњама редовних судова дошло до повреде или ускраћивања овог уставног права подносиоца и да ли је примена закона била произвољна и арбитрерна, односно да ли је кривични поступак као целина био правичан и да ли је доказни поступак злоупотребљен на штету подносиоца уставне жалбе.
Уставом зајемченим правом на правично суђење се гарантује да ће поступак бити вођен и окончан у разумном року од стране надлежног, независног и непристрасног суда, образованог на основу закона, у коме ће се јавно расправити и одлучити о правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка и о оптужбама против неког лица. Уставни суд је становишта да су оспорене пресуде Окружног суда у Београду – Посебно одељење К.П. 3/04 од 18. јануара 2008. године и Врховног суда Србије – Посебно одељење Кж. О.К. 9/08 од 15. октобра 2009. године, донели законом установљени судови, у прописаном саставу, који су поступали у границама својих надлежности и у складу са важећим процесним и материјалним законима, у поступку у коме је подносиоцу уставне жалбе омогућено суделовање. По оцени Уставног суда, Врховни суд Србије се, одлучујући о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против првостепене пресуде, у границама предвиђеним законом, детаљно изјаснио о свим наводима из жалбе и дао ваљане и образложене чињеничне и правне разлоге зашто је нашао да је подносиочева жалба неоснована. Изнети ставови и разлози за доношење такве одлуке, по мишљењу Уставног суда, имају правно утемељење и нису последица произвољног тумачења или арбитрерне примене меродавног материјалног и процесног права.
У односу на појединачне разлоге које је подносилац уставне жалбе навео као доказе о повреди права на правично суђење, Уставни суд је утврдио: да је кривични поступак против подносиоца уставне жалбе вођен пред законом установљеним и надлежним Посебним одељењем за поступање у предметима организованог криминала Окружног суда у Београду, чија је надлежност прописана Законом о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала; да се институт обавезне примене блажег, односно најблажег закона, сагласно члану 34. став 2. и члану 197. став 3. Устава, односи искључиво на примену материјалног закона, а не и на могућност оцене повољнијег процесног закона, па се оцена да ли су докази прибављени у складу са законом мора ценити у односу на процесни закон који је важио у време предузимања одређене процесне радње; да је оспорена првостепена пресуда заснована на доказима на којима се по одредбама ЗКП пресуда може заснивати (у конкретном случају, између осталог, и на записницима о саслушању осумњиченог Д.К. у преткривичном поступку), јер су докази прибављени у складу са одредбама ЗКП; да у односу на наводе подносиоца да су изјаве осумњиченог Д.К. прибављене за време акције „Сабља“ под тортуром, подносилац уставне жалбе није пружио доказе који би указивали на основаност ове његове тврдње, нити је такве доказе пружио у оспореном кривичном поступку; да су записници о саслушању оптужених Д.К, М.Ј. и Д.М. пред органима унутрашњих послова прибављени у складу са процесним законом који је важио у време предузимања конкретних процесних радњи, које је обавио надлежни орган, у присуству бранилаца осумњичених и након што су правилно упозорени на права која им припадају у поступку, па представљају валидан доказ у кривичном поступку; да изрека оспорене првостепене пресуде садржи потпун опис радњи извршења дела за сваког од оптужених, са јасно опредељеном улогом и задатком и закључком суда у погледу постојања њихове свести о радњама које су предузимали ради заједничког деловања, односно о постојању тесне сарадње свих оптужених у остваривању заједничког циља, што је у образложењу првостепене пресуде детаљно и у потпуности конкретизовано; да је подносилац уставне жалбе у конкретном случају могао одговарати за кривично дело тероризам, без обзира што је у овом случају оштећена приватна имовина, с обзиром на то да је у питању учињено – угрожавање уставног уређења и безбедности у циљу стварања осећања несигурности код грађана, које се може извршити радњом која је подобна (експлозија и пожар) да изазове последицу стварања несигурности грађана, што је, по наводима из оспорених судских одлука, радњама оптужених (обимом експлозије и разарања) и изазвано. Како су радње извршења овог дела, по оцени судова, предузете са намером угрожавања уставног уређења, о чему су ти судови у оспореним пресудама дали детаљне разлоге, и Уставни суд сматра да облик својине разореног објекта не може искључити постојање законских обележја овог кривичног дела.
Имајући у виду све напред наведено, Уставни суд је оценио да су наводи првостепеног и другостепеног суда из оспорених пресуда законски утемељени и уставноправно прихватљиви, због чега се наводи подносиоца уставне жалбе о повреди права на правично суђење не могу прихватити као основани, па је Уставни суд утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члан 32. став 1. Устава.
9. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредбе члана 33. став 5. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореним пресудама није повређено уставно право подносиоца уставне жалбе гарантовано овом уставном одредбом. Наиме, наведеном одредбом Устава, као једно од посебних права које се гарантује окривљеном у кривичном поступку, изричито је утврђено право на одбрану, односно право окривљеног да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране. Уставни суд је, одлучујући о основаности уставне жалбе у делу који се односи на повреду права на правично суђење, анализирао наводе и разлоге уставне жалбе који се односе и на истакнуту повреду права на одбрану зајемченог чланом 33. став 5. Устава. У том смислу, Уставни суд није нашао да је подносиоцу уставне жалбе на било који начин онемогућено да равноправно учествује у поступку, односно да износи своје доказе и испитује сведоке оптужбе. Наиме, током поступка, на главном претресу су сведоци саслушавани у присуству свих процесних субјеката, па и оптужених и њихових бранилаца који су били овлашћени да сведоке испитују, што су и чинили, па су тиме могли и да тачност њихових исказа побијају доводећи њихову садржину у везу са свим осталим изведеним доказима у поступку. Како оптуженима није ускраћена могућност и право да сведоке испитују и њихове исказе оспоравају, Уставни суд оцењује да нема ни повреде овог Уставом зајемченог права. Првостепени суд је у образложењу оспорене пресуде детаљно образложио зашто је одбио предлоге оптужених и њихових бранилаца за извођење појединих доказа, уз истовремену оцену да је чињенично стање на основу доказа који су изведени, поуздано и потпуно утврђено. Предлози за извођење доказа, и по оцени Уставног суда, подлежу оцени надлежног суда у погледу њихове основаности, односно значаја за потпуно и правилно утврђење оних чињеница које имају карактер одлучних чињеница. Одредба члана 17. ЗКП, која садржи начело утврђивања материјалне истине, не обавезује суд да изведе све или поједине предложене доказе, као што ни одсуство предлога не ослобађа суд обавезе да изведе потребне доказе. Уставни суд сматра да су поступајући судови дали у свему прихватљиве разлоге зашто су током поступка одбијени неки од предлога подносиоца да се саслушају одређени сведоци, те да такве процесне одлуке нису довеле у питање право на одбрану окривљеног (овде подносиоца уставне жалбе).
Следом изнетог, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе у кривичном поступку који је против њега вођен није повређено право зајемчено одредбом члана 33. став 5. Устава.
10. Као разлоге који указују на повреду права зајемчених одредбама члана 34. ст. 1. и 2. Устава, подносилац је навео ретроактивну примену ЗКП, јер су одредбе главе XXIX ЗКП ступиле на снагу после извршења кривичних дела за која је подносилац оптужен, као и да суд приликом изрицања казне није применио блажи кривични закон, тј. закон који је важио у време извршења кривичног дела, по коме је максимална казна затвора износила 15 година, односно да је правно тумачење суда при изрицању казне затвора од 40 година противно домаћем кривичном и уставном законодавству.
У односу на примену блажег, односно најблажег закона, Уставни суд указује да се ова примена, сагласно наведеним одредбама Устава, односи искључиво на примену материјалног правa, с обзиром на то да се ради о изрицању казне према закону који је најблажи за учиниоца, док се таква примена не може односити на процесни закон, имајући у виду да је за предузимање одређене радње у поступку меродаван процесни закон који важи у време њеног предузимања (tempus regit actum).
Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта садржине зајемченог права на правну сигурност у казненом праву у вези примене блажег кривичног закона (материјално право), а полазећи од претходно утврђених чињеница и околности, те одредаба Устава и наведених закона, Уставни суд је утврдио следеће:
У време доношења оспорених пресуда важио је Кривични законик који је ступио на снагу 1. јануара 2006. године. Применом тог закона подносилац уставне жалбе је оглашен кривим због извршења кривичног дела тешко убиство у покушају из члана 114. став 1. тачка 9) у вези члана 30. КЗ, и утврђена му је казна затвора у трајању од 40 година, док је кривично дело за које је подносилац уставне жалбе осуђен извршено 3. августа 2002. године, када је на снази био Кривични закон Републике Србије.
Полазећи од одредбе члана 34. став 2. Устава, да се казне одређују према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев када је каснији пропис повољнији за учиниоца, те цитираних одредаба кривичних закона и навода подносиоца уставне жалбе, основно уставноправно питање које се поставило пред Уставни суд у овом уставносудском спору јесте – који је закон и из којих разлога био повољнији за подносиоца уставне жалбе у конкретном случају.
Уставни суд је, дајући одговор на ово питање, пошао од чињенице да је подносилац уставне жалбе оптужен, а након спроведеног кривичног поступка и осуђен, јер је заједно са С.К, В.М, М.С, А.С, М.Ј. и Д.К. као саизвршилац, са умишљајем учествовао у лишењу живота И.Н. и покушају убиства Љ.Б, односно да је извршио кривично дело у коме је са умишљајем покушано лишење живота више лица, при чему је лишен живота И.К.
Обележје овог кривичног дела у време извршења било је прописано чланом 47. став 2. тачка 6) Кривичног закона Републике Србије – „ко са умишљајем лиши живота више лица а не ради се о убиству на мах или убиству детета при порођају“, а у време доношења оспорених пресуда чланом 114. став 1. тачка 9) Кривичног законика – „ко са умишљајем лиши живота више лица, а не ради се о убиству на мах, убиству детета при порођају или убиству из самилости“.
Из наведеног, по оцени Уставног суда, несумњиво произлази да је биће кривичног дела за које је подносилац уставне жалбе оптужен, а потом и осуђен, било прописано и Кривичним законом Републике Србије и Кривичним закоником. Сам назив дела, у терминолошком смислу – убиство (његов тежи, односно квалификовани облик) или тешко убиство, није од значаја за утврђење да ли је ово кривично дело и у време извршења било законом прописано као кривично дело, јер су сва обележја која чине биће овог дела била потпуно исто одређена и у време извршења дела и у време пресуђења.
С тим у вези, Уставни суд указује и на праксу Европског суда за људска права о питању општег принципа кажњавања само на основу закона (члан 7. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода), односно на стандард да се само „јасно установљеним“ законом може установити кривично дело и прописати казна (види: Одлуку Европског суда за људска права у предмету Coëme и други против Белгије од 22. јуна 2000. године, представка бр. 32492/96, 32547/96, 32548/96, 33209/96 и 33210/96, став 145. и Одлуку Европског суда за људска права у предмету Kononov против Летоније од 17. маја 2010. године, представка број 36376/04, став 185.)
С обзиром на наведено, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право из члана 34. став 1. Устава.
Оцењујући основаност навода уставне жалбе о повреди права из члана 34. став 2. Устава, Уставни суд је констатовао да је у време извршења предметног кривичног дела, Кривичним законом Републике Србије за кривично дело из члана 47. став 2. тачка 6) Кривичног закона Републике Србије била предвиђена казна затвора од најмање десет година или затвор од четрдесет година, док је у време доношења оспорених пресуда, Кривичним закоником за кривично дело из члана 114. став 1. тачка 9) била предвиђена казна затвора од најмање десет година или затвор од тридесет до четрдесет година.
Уставни суд је утврдио да је Кривични законик из 2005. године, који је ступио на снагу 1. јануара 2006. године, онај закон који је, у конкретном случају, повољнији за подносиоца уставне жалбе као учиниоца кривичног дела. Ово из разлога што је чланом 5. став 1. Кривичног законика прописано да се на учиниоца кривичног дела примењује закон који је важио у време извршења кривичног дела, а ставом 2. истог члана је прописано да ако је после извршења кривичног дела измењен закон, једном или више пута, примениће се закон који је најблажи за учиниоца.
Подносилац уставне жалбе је осуђен за кривично дело извршено 3. августа 2002. године, када је важио Кривични закон Републике Србије и када је за кривично дело убиство (квалификован облик) из члана 47. став 2. тачка 6) била запрећена казна затвора у трајању од најмање 10 година или затвор од 40 година.
Како је у време доношења оспорених пресуда Кривичним закоником - и то чланом 114. став 1. тачка 9) било предвиђено да ће се учинилац казнити за исто дело затвором најмање 10 година или затвором од 30 до 40 година, то из свих ових законских одредаба, по оцени Уставног суда, произлази да је за подносиоца уставне жалбе најблажи управо Кривични законик, који је и примењен код изрицања кривичне санкције, јер исти не предвиђа као посебну казну затвор само у трајању од 40 година, већ као посебну казну прописује затвор у распону од 30 до 40 година, при чему је подносилац и осуђен на ову посебну затворску казну, уведену за најтеже облике тешких кривичних дела, без обзира на то што је осуђен на ову посебну казну затвора у максимално прописаном трајању од 40 година.
Имајући у виду напред наведено, Уставни суд налази да подносиоцу уставне жалбе није повређено право зајемчено одредбом члана 34. став 2. Устава.
11. Подносилац уставне жалбе истиче да је оспореним пресудама повређено и начело утврђено у члану 20. Устава.
Уставни суд и овом приликом понавља да уставне гаранције којима се утврђују основна начела заштите људских права и слобода не осигуравају независна и самостална права која могу бити предмет преиспитивања по уставној жалби, већ се ради о правима акцесорне природе на која се неко лице можа позвати само у вези са уживањем неког од људских права и слобода зајемчених Уставом (нпр. правом на правично суђење, правом на правно средство и др.). Наиме, одредбе о људским и мањинским правима и слободама садржане у Другом делу Устава, морају се посматрати као целина, а основна начела, међу којима је и начело забране ограничења људских и мањинских права из члана 20. Устава, које подносилац истиче, морају се довести у везу са садржином појединих права и слобода које се јемче Уставом. Другим речима, о повредама начела може се говорити само уколико је дошло до повреде или ускраћивања неког од зајемчених уставних права.
С обзиром на то да у поступку по уставној жалби није утврђена повреда нити ускраћивање било ког Уставом зајемченог права на које се подносилац уставне жалбе позива, Уставни суд оцењује да у оспореном кривичном поступку није повређено ни уставно начело из члана 20. Устава.
12. Следом изнетог, Уставни суд је, у односу на повреде права зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 33. став 5. и члана 34. ст. 1. и 2. Устава, као и у односу на повреду уставног начела из чл. 20. Устава, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), одбио као неосновану уставну жалбу подносиоца изјављену против пресуде Врховног суда Србије – Посебно одељење Кж. О.К. 9/08 од 15. октобра 2009. године и пресуде Окружног суда у Београду – Посебно одељење КП 3/04 од 18. јануара 2008. године, и одлучио као у првом делу изреке.
13. Поред наведеног, подносилац уставне жалбе истиче и да је до повреде права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава дошло јер подносилац сматра: да изведеним доказима није доказано да је подносилац организовао банду ради извршења кривичних дела, с обзиром на то да га остали окривљени, наводни чланови злочиначке организације и не познају; да нема доказа да је подносилац извршио кривично дело отмица; да подносилац није могао извршити кривично дело тешко убиство за које му је суђено, јер се у време извршења тог дела налазио ван земље, у Македонији.
Из наведеног произлази да се подносилац уставне жалбе позива на то да, у односу на ове наводе, чињенично стање у првостепеном поступку није правилно и потпуно утврђено, на чему заснива и тврдњу о погрешној примени материјалног права.
Полазећи од интерпретираних навода уставне жалбе, Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе, незадовољан исходом правноснажно окончаног кривичног поступка у коме је оглашен кривим и осуђен на казну затвора у укупном трајању од 40 година, формално се позивајући на повреду Уставом зајемченог права на правично суђење и понављајући наводе из жалбе против првостепене пресуде, од Уставног суда заправо захтева да, у односу на кривична дела злочиначко удруживање из члана 227. став 1. КЗ РС, тешко убиство из члана 114. став 1. тачка 9) у вези члана 30. Кривичног законика и отмица из члана 134. став 3. Кривичног законика, поступа као инстанциони суд и испита законитост оспорених пресуда редовних судова, што не спада у надлежност Уставног суда утврђену одредбама чл. 167. и 170. Устава.
Уставни суд и у овом предмету указује да није надлежан да у поступку по уставној жалби, као виши суд у односу на редовне судове који су одлучивали у поступку који је претходио уставносудском, још једном испитује законитост донетих судских одлука, као и да само формално позивање на повреду зајемчених уставних права не чини изјављену уставну жалбу допуштеним правним средством (видети Решење у предмету: Уж-2353/2009 од 27. јануара 2010. године и др.).
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да се изнети наводи уставне жалбе не могу сматрати уставноправним разлозима којима се поткрепљују тврдње о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
14. Подносилац уставне жалбе истиче и да му је повређено право на претпоставку невиности из члана 34. став 3. Устава, тиме што је пред јавношћу и судом „унапред означен као криминалац који је извршио безброј убистава и других кривичних дела“, односно тиме што је „унапред оглашен кривим и пре покретања кривичног поступка“ против њега.
Уставни суд констатује да подносилац у уставној жалби није навео којим актима или радњама државног органа је повређено право подносиоца уставне жалбе на претпоставку невиности, односно ко га је и на који начин „унапред означио као криминалца“ и „унапред огласио кривим и пре покретања кривичног поступка“ против њега, односно за своје наводе није пружио доказе који би указивали на повреду означеног уставног права.
15. Подносилац се у уставној жалби позвао и на повреду начела из чл. 142, 145. и 197. Устава.
Означеним одредбама Устава утврђују се начела судства, заснованости и дејства судских одлука, и забране повратног дејства закона и других општих аката.
С обзиром на врсту, природу и предмет уређења означених уставних начела, наводи подносиоца уставне жалбе о повреди зајемчених људских права и слобода се, по оцени Уставног суда, не могу довести у везу са садржином одредаба чл. 142, 145. и 197. Устава.
16. С обзиром на наведено, Уставни суд је уставну жалбу одбацио у делу који се односи на повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава погрешно и непотпуно утврђеним чињеничним стањем, на повреду права на претпоставку невиности из члана 34. став 3. Устава и на повреду начела из чл. 142, 145. и 197. Устава, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање, и одлучио као у другом делу изреке.
17. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08, 27/08 и 76/11), одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић