Преглед документа Уж-68/2007

Уставни суд у саставу: мр Станка Милановић, која замењује председника Суда и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Милета Тришића из Крушевца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 12. марта 2009. године, донео је

Одбија се уставна жалба Милета Тришића изјављена против пресуде Окружног суда у Крушевцу Кж. 641/06 од 22. фебруара 2007. године и пресуде Општинског суда у Крушевцу К. 701/04 од 31. марта 2006. године.

1. Миле Тришић из Крушевца поднео је Уставном суду допуштену и благовремену уставну жалбу против пресуда наведених у изреци, истичући да су оспорене пресуде донете на основу неправилно и непотпуно утврђеног чињеничног стања на које је погрешно примењено материјално право у поступку одлучивања о кривичној одговорности подносиоца уставне жалбе. Подносилац уставне жалбе нарочито истиче да није био рачунополагач у продавници, већ возач, па и поред свега судови налазе да је окривљени присвојио новац без утврђења на који начин, када и како. Подносилац уставне жалбе сматра да му је оспореним пресудама повређено Уставом утврђено право на правично суђење (члан 32. став 1.) и право на рехабилитацију и накнаду штете (члан 35.). Предлаже да Уставни суд укине или преиначи оспорене пресуде.
2. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у пресуду Општинског суда у Крушевцу К. 701/04 од 31. марта 2006. године и пресуду Окружног суда у Крушевцу Кж. 641/06 од 22. фебруара 2007. године и утврдио чињенице и околности од значаја за одлучивање по овој уставној жалби.
Пресудом Општинског суда у Крушевцу К 701/04 од 31. марта 2006. године окривљени Миле Тришић оглашен је кривим за кривично дело проневере из члана 251. став 1. Кривичног законика Републике Србије ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05 и 107/05) (у даљем тексту: КЗ) и осуђен на казну затвора у трајању од шест месеци, с тим што се наведена казна неће извршити уколико окривљени у року од једне године од дана правоснажности пресуде не изврши ново кривично дело. У образложењу пресуде, поред осталог, се наводи да је суд у овој кривичноправној ствари утврдио чињенично стање тако што је извео доказе саслушањем оптуженог, сведока и вештака, као и увидом у одговарајућу документацију ближе наведену у образложењу пресуде. На темељу изведених доказа, утврђено је да је подносилац уставне жалбе извршио кривично дело које му је оптужницом Општинског јавног тужиоца у Крушевцу стављено на терет тако што је у периоду од 2. августа 2002. године до 14. октобра 2003. године, у намери да себи прибави противправну имовинску корист присвојио новац – пазар остварен продајом робе власништво оштећеног предузећа у износу од 92.488,00 динара, а који новац му је био поверен као рачунополагачу продавнице предузећа ''Адрија импекс'' у Доњем Степошу. У вези са наводима подносиоца уставне жалбе да је у предметном објекту радио искључиво као возач, а не као рачунополагач, првостепени суд налази да је таква одбрана окривљеног дата са циљем умањења кривичне одговорности, јер је увидом у Одлуку предузећа ''Адрија импекс'' о отварању нових продајних места утврђено да се отвара продавница у продајном месту Доњи Степош у објекту чији је власник Миле Тришић из Кошева који овом продавницом руководи и једини је рачунополагач. На основу изнетог, као и исказа сведока Горана Ивановића, ортака у оштећеном предузећу, првостепени суд налази да ''није било никакве дилеме да је оптужени Миле Тришић, а не његов син, био задужен овим малопродајним објектом у Доњем Степошу, да је једино он имао својство рачунополагача, дакле, одговорног лица."
Овакво утврђење наведене чињенице прихвата и Окружни суд у Крушевцу оспореном пресудом Кж. 641/06 донетом у поступку по жалби на првостепену пресуду, наводећи да из списа ове кривично правне ствари, како то правилно утврђује првостепени суд, јасно произлази да су управо окривљеном биле поверене покретне ствари – роба оштећеног предузећа, као и новац од продате робе који је он требало да преда као дневни пазар. Окружни суд констатује да из документације у списима, исказа окривљеног и налаза и мишљења вештака, јасно произлази да је робу од оштећеног предузећа преузимао окривљени и да је у највећем броју случајева био и рачунополагач. Пресудом Окружног суда је констатовано и да из података у списима произлази да је у временском периоду назначеном у првостепеној пресуди настао мањак у наведеном износу, а све на основу валидне документације у списима, коју не оспорава ни окривљени. Суд налази да су жалбени наводи у погледу дуга оштећеног предузећа према подносиоцу уставне жалбе и његовом сину, као и то да је оштећено предузеће радило на црно, без утицаја на решење ове кривичноправне ствари. Окружни суд закључује да је на правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд правилно применио кривични закон када је нашао да се у радњама окривљеног стичу обележја кривичног дела проневере из члана 251. КЗ и када га је за ово кривично дело огласио кривим и утврдио му казну затвора, а потом изрекао условну осуду.
3. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Подносилац уставне жалбе сматра да му је оспореним пресудама повређено Уставом зајемчено право на правично суђење, утврђено одредбом члана 32. став 1. Устава, према којој свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Уставни суд констатује да уставном жалбом нису оспорени елементи права на правично суђење који се односе на право подносиоца уставне жалбе да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, у разумном року, јавно расправи и одлучи о основаности сумње која је била разлог за покретање кривичног поступка против њега. Оспорено је питање правичности суђења пред првостепеним и другостепеним судом у погледу правилно утврђеног чињеничног стања којим је опредељено постојање кривичног дела и кривичне одговорности подносиоца уставне жалбе.
Оцењујући основаност уставне жалбе, Уставни суд констатује да је у поступцима пред редовним судовима, у којима су донете оспорене пресуде, чињенично стање у предметној кривичној ствари утврђено на основу доказног поступка спроведеног у складу са законом. По оцени Уставног суда, нису основани наводи подносиоца уставне жалбе да ''судови налазе да је окривљени присвојио новац без утврђења на који начин, када и како'', с обзиром да из садржине оспорених одлука произлази да је у првостепеном и другостепеном поступку утврђено постојање кривичне одговорности подносиоца уставне жалбе за кривично дело које му је стављено на терет и на то примењено материјално право изрицањем законом предвиђене санкције. Уставни суд налази и да су у поступцима пред редовним судовима размотрени наводи који се односе на незаконито пословање оштећеног предузећа и однос његових власника према подносиоцу уставне жалбе и правилно оцењено да та питања нису од значаја за утврђивање кривичне одговорности подносица уставне жалбе. Уставни суд је при том имао у виду да је Закоником о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05 и 49/07) прописано да је суд дужан да савесно оцени сваки доказ појединачно и у вези са осталим доказима и да на основу такве оцене изведе закључак да ли је нека чињеница утврђена (члан 352. став 2.). Стога је оспорена пресуда сагласна законом утврђеном овлашћењу редовног суда да врши оцену изведених доказа и своју одлуку на њима заснива. С обзиром на изнето, Уставни суд оцењује да оспореним пресудама није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење утврђено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Имајући у виду да је подносилац уставне жалбе правоснажно осуђен за кривично дело које му је стављено на терет, као и да је Уставом утврђено да лице које је без основа или незаконито лишено слободе, притворено или осуђено за кажњиво дело има право на рехабилитацију, накнаду штете од Републике Србије и друга права утврђена законом (члан 35. став 1.), Уставни суд је оценио да нису основани наводи подносиоца уставне жалбе да му је оспореним пресудама повређено Уставом зајемчено право на рехабилитацију и накнаду штете. Имајући у виду изнето, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07), одбио уставну жалбу.
4. На основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.