Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Драгомира Вукићевића из Куле, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 17. новембра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Драгомира Вукићевића изјављена против пресуде Окружног суда у Сомбору Гж1. 952/09 од 30. октобра 2009. године и утврђује повреда права подносиоца уставне жалбе на правично суђење и на правичну накнаду за рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништава се пресуда Окружног суда у Сомбору Гж1. 952/09 од 30. октобра 2009. године и налаже надлежном суду да поново одлучи о жалби туженог изјављеној против пресуде Општинског суда у Кули П1. 1327/06 од 10. јуна 2008. године.
3. Ова одлука има правно дејство и према лицима која нису поднела уставну жалбу, а налазе се у истој правној ситуацији, сагласно одредби члана 87. Закона о Уставном суду.
О б р а з л о ж е њ е
1. Драгомир Вукићевић из Куле је 16. децембра 2009. године изјавио уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Сомбору Гж1. 952/09 од 30. октобра 2009. године, због повреде начела забране дискриминације, повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на правно средство, права на рад и права на социјалну заштиту зајемчених одредбама члана 21, члана 32. став 1. и чл. 36, 60. и 69. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, поред описа чињеничног стања које је претходило покретању парнице, наведено: да је оспореном пресудом преиначена првостепена пресуда Општинског суда у Кули П1. 1327/06 од 10. јуна 2008. године и одбијен тужбени захтев подносиоца уставне жалбе којим је тражио да се обавеже тужени АД „Ђуро Стругар“ из Куле да му исплати одређене новчане износе - по основу разлике у заради, по основу регреса за годишњи одмор, стипендије за дете, те да уплати доприносе за пензијско и инвалидско осигурање; да је другостепени суд извео потпуно другачији закључак из чињеничног стања утврђеног пред првостепеним судом, налазећи да је једино релевантно то што су парничне странке закључиле вансудску нагодбу која није поништена, нити је раскинута; да се уговором о вансудском поравнању одрекао права на тужбу, права на годишњи одмор и регрес, те права на стипендију за дете. Предложио је да Уставни суд поништи оспорену пресуду наложи поновно одлучивање.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката, или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања у правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у целокупну документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Општинског суда Кули (у даљем тексту: Општински суд) П1. 1327/06 од 10. јуна 2008. године обавезан је тужени АД „Ђуро Стругар“ из Куле да тужиоцу, овде подносиоцу уставне жалбе, на име неисплаћене разлике нето зараде за период од 1. септембра 2003. године до 31. августа 2006. године исплати износ од 413.775,13 динара, са припадајућом законском затезном каматом, на име регреса за годишњи одмор за 2003, 2004. и 2005. годину исплати износ од 77.905,54 динара, са припадајућом законском затезном каматом, затим да му на име јубиларне награде исплати износ од 118.693,58 динара, са припадајућом законском затезном каматом, и на име стипендије за једно дете исплати износ од 101.839,63 динара, са припадајућом законском затезном каматом. Поред подносиоца уставне жалбе, тужиоци у предметној парници су били још и Д. П, М. В. и П. К, сви из Куле, који су се налазили у истој чињеничној ситуацији.
Уговор о вансудском поравнању број 01-285/07 од 31. јануара 2007. године је закључен између АД „Ђуро Стругар“ из Куле и запосленог, овде подносиоца уставне жалбе. Ставом I. уговора је констатовано да је подносилац уставне жалбе запослен у АД „Ђуро Стругар“, у сталном радном односу и ради као ВКВ аутомеханичар, да се пред Општинским судом између страна уговорница води парница у предмету П1. 1341/06. Истим ставом се запослени обавезао да ће повући тужбу, уз констатацију да је поднео захтев послодавцу да га прогласи технолошким вишком, као и да запосленом на име отпремнине због престанка потребе за његовим радом припада износ од 537.200 динара. Ставом II. уговора је предвиђено: да ће се вансудским путем решити спор везан за судске трошкове наведене парнице; да се АД „Ђуро Стругар“ одриче права да по пријему пресуде због одрицања изјави жалбу; да ће АД „Ђуро Стругар“ на име износа отпремнине по основу технолошког вишка исплатити запосленом износ од 537.200 динара, чиме је запослени у целости намирен и по том основу нема никаквих потраживања; да се запослени одриче права да по том основу било шта захтева од послодавца; да запослени даје сагласност да му се накнада штете због неискоришћеног годишњег одмора и тзв. слободних дана исплати са зарадом за јануар 2007. године; да ће запослени све обавезе у којима као јемац према њему појављује АД „Ђуро Стругар“, исплатити из своје имовине; да се запослени одриче права да захтева накнаду штете за неискоришћени годишњи одмор и регрес за 2007. године. Ставом III. уговора је прописано да су наведеним поравнањем стране регулисале своје међусобне обавезе и да се одричу права да било шта међусобно потражују, док је ставом IV. уговора прописано да наведено поравнање има снагу извршног наслова. Овај уговор су потписали подносилац уставне жалбе, као и надлежно лице запослено код послодавца.
Поступајући по жалби туженог, Окружни суд у Сомбору (у даљем тексту: Окружни суд) је донео оспорену пресуду Гж1. 952/09 од 30. октобра 2009. године којом је, у усвајајућем делу, преиначена пресуда Општинског суда П1. 1327/06 од 10. јуна 2008. године и одбијени у целини тужбени захтеви тужилаца. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да су странке закључиле уговор о вансудском поравнању чије одредбе нису поништене, а из чије садржине се може закључити да су се тужиоци одрекли било каквог даљег потраживања, јер су тим поравнањем странке регулисале сва међусобна права и обавезе; да су се тужиоци пријавили, сагледавајући свеукупну ситуацију у предузећу, да и њима као и осталим заинтересованим радницима престане радни однос као „технолошком вишку“ на основу чега ће им бити исплаћена отпремнина као и накнада штете због неискоришћеног годишњег одмора и такозваних слободних дана са јануаром 2007. године; да из понашања тужилаца који су потписали уговор о вансудском поравнању се не може закључити да је извршено потписивање и прихватање садржине уговора под притиском или претњом, већ из разлога што су објективно сагледавајући свеукупну ситуацију у предузећу и што су сматрали да ће тим поравнањем као и исплатама које су у њему садржане, а потом пријављивањем код Националне службе за запошљавање и примањем накнаде, њихова ситуација на тај начин најбоље бити решена имајући у виду да им је стављен у изглед рад на другом радном месту, са мањом зарадом; да првостепени суд није имао основа да усвоји тужбени захтев јер поравнање није раскинуто, нити поништено, а тужени је испунио све обавезе из тог уговора, а тужиоци се прихватили понуђених услова уз навод да су тиме регулисана сва њихова права и обавезе у да немају никаквих других потраживања; да то што у поравнању није истакнута висина разлике у заради, регреса за годишњи одмор и осталих потраживања, не може представљати разлог због чега би се сматрало да тужиоци заправо нису могли одрећи тих исплата; да је од значаја то што су странке у поравнању истакле да су регулисале све своје међусобне обавезе и одрекле се права да било шта потражују једна од друге.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, да свако има право на слободан избор рада, да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места, да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи, као и да се женама, омладини и инвалидима омогућује посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60.); да грађани и породице којима је неопходна друштвена помоћ ради савладавања социјалних и животних тешкоћа и стварања услова за задовољавање основних животних потреба, имају право на социјалну заштиту, чије се пружање заснива на начелима социјалне правде, хуманизма и поштовања људског достојанства, да се права запослених и њихових породица на социјално обезбеђење и осигурање уређују законом, да запослени има право на накнаду зараде у случају привремене спречености за рад, као и право на накнаду у случају привремене незапослености, у складу са законом (члан 69.).
Одредбама члана 195. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05 и 61/05) прописано је да против решења којим је повређено право запосленог или кад је запослени сазнао за повреду права, запослени, односно представник синдиката чији је запослени члан ако га запослени овласти, може да покрене спор пред надлежним судом, и да је рок за покретање спора 90 дана од дана достављања решења, односно сазнања за повреду права.
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта одредаба члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава, Уставни суд је оценио да је у парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење и на правну заштиту за случај престанка радног односа.
Наиме, Уставни суд је пошао од чињенице да је послодавац дужан да запосленом у случају престанка радног односа исплати све неисплаћене зараде, накнаде зараде и друга примања, уплати неизмирене доприносе и регулише остала права из радног односа која је запослени остварио до дана престанка радног односа у складу са општим актом и уговором о раду, те да запослени има право да, у случају да му је повређено неко право из радног односа, покрене спор пред надлежним судом, у складу са наведеним одредбама Закона о раду. Уставни суд је утврдио да je Окружни суд у конкретном парничном поступку извео закључак да, како није раскинут, нити поништен предметни уговор о вансудском поравнању у коме је, поред осталог, констатовано - у ставу I. тачка 3) да запослени овај споразум закључује добровољно, без принуде, претње, принуде силе и преваре, да подносилац уставне жалбе на име износа отпремнине као технолошког вишка добио износ наведен у ставу II. тачка б) уговора, чиме је у целости намирен, те да по том основу нема никаквих потраживања и да се одриче права да по том основу било шта захтева од послодавца, то тужбени захтев подносиоца уставне жалбе није основан, јер се он одрекао потраживања које је предмет тужбе.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је оценио да је став Окружног суда да се подносилац уставне жалбе потписивањем предметног уговора са послодавцем, којим су регулисана међусобна права и обавезе поводом престанка његовог радног односа код послодавца, одрекао свих својих потраживања од послодавца, те да стога нема права ни на судску заштиту ових права, супротан зајемченом праву на рад из става 4. члана 60. Устава. Ово стога што Устав изричито утврђује да се запослени права зајемчених одредбом члана 60. став 4. Устава, међу којима су и право на правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, не може одрећи.
6. На основу изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), Уставни суд је уставну жалбу усвојио, те утврдио да је оспореном пресудом Окружног суда у Сомбору Гж1. 952/09 од 30. октобра 2009. године, повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, као и право на правну заштиту за случај престанка радног односа из члана 60. став 4. Устава, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
Уставни суд указује да је наведено становиште заузето у овом предмету, већ исказано кроз раније донете одлуке Уставног суда (видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-2454/2009 од 8. јула 2010. године).
Уставни суд је оценио да су у конкретном случају последице учињене повреде права такве природе да се могу отклонити само поништајем оспорене другостепене пресуде, како би надлежни суд у поновном поступку донео нову одлуку о жалби туженог изјављеној против пресуде Општинског суда у Кули П1. 1327/06 од 10. јуна 2008. године. Стога је, на основу одредаба члана 89. ст. 2. и 3. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.
Уставни суд констатује да ова одлука, сагласно одредби члана 87. Закона о Уставном суду, има правно дејство и према лицима која нису поднела уставну жалбу, а налазе се у истој правној ситуацији, односно према лицима која су, као и подносилац уставне жалбе, били тужиоци у спору који се водио пред Општинским судом у Кули у предмету П1. 1327/06.
7. Оцењујући постојање повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд оцењује да нема основа за тврдње да је оспореним одлукама подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан. У уставној жалби нису пружени докази да му је због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда забране дискриминације.
Уставни суд налази да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава, јер се ни из оспорених аката, нити из других доказа приложених уз уставну жалбу такав закључак није могао извести. Наиме, Уставни суд констатује да је услов који мора постојати да би се могла утврдити повреда права на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава, постојање различитих одлука код исте чињеничне и правне ситуације.
Такође, Уставни суд налази да подносиоцу уставне жалбе није повређено ни право на правно средство зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава, јер је о жалби туженог изјављеној против пресуде Општинског суда П1. 1327/06 од 10. јуна 2008. године, одлуку донео стварно надлежан Окружни суд и то на основу чињеничног стања утврђеног пред првостепеним судом. Уставни суд указује да без обзира на чињеницу што подносилац уставне жалбе, као тужилац, није имао могућност да изјави правни лек против правноснажне пресуде којом је преиначена првостепена пресуда и у целости одбијен његов тужбени захтев, то не значи аутоматски да му је повређено право на правно средство. Наиме, суштина наведеног права не огледа се само у могућности изјављивања жалбе против одлуке којом подносилац уставне жалбе није задовољан, већ у обезбеђивању двостепености у одлучивању о нечијем праву, обавези или на закону заснованом интересу. Такође, ни чињеница да је у предметној парници Уставни суд утврдио да је дошло до повреде права на правично суђење, не значи аутоматски и повреду права на правно средство. С обзиром на наведено, Уставни суд је налази да подносиоцу није повређено право на правно средство зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава.
Оцењујући постојање повреде начела социјалне заштите из члана 69. Устава, Уставни суд сматра да оспореним актом није могло бити повређено наведено начело, јер се у предметној парници одлучивало о потраживању подносиоца према туженом по основу неисплаћене разлике у нето заради, регреса за годишњи одмор, јубиларне награде, стипендије за једно дете. Дакле, садржина наведених одредаба члана 69. Устава се не може довести у везу са предметом парнице у коме је донет оспорени акт.
На основу изложеног у овој тачки образложења, Уставни суд је у овом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, налазећи да не постоје Уставом и Законом о Уставном суду утврђене претпоставке за вођење поступка, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић