Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Јованa Туракa из Селенче, општина Бач, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 24. новембра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Јованa Туракa изјављена против решења Вишег суда у Новом Саду Кв. 842/10 од 16. јуна 2010. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж.II 1542/10 од 30. јуна 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Јован Турак из Селенче, општина Бач, преко пуномоћника Владимира Хоровица, адвоката из Новог Сада, поднеo je 8. јула 2010. године уставну жалбу против решења Вишег суда у Новом Саду Кв. 842/10 од 16. јуна 2010. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж.II 1542/10 од 30. јуна 2010. године, због повреде права на слободу и безбедност и права на ограничено трајање притвора, зајемчених одредбама члана 27. став 1. и члана 31. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено:
- да је против окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, одређен притвор решењем истражног судије Окружног суда у Новом Саду Кри. 1857/09 од 23. децембра 2010. године, који је продужен решењем Апелационог суда у Новом Саду Кп. 36/10 од 23. априла 2010. године, а „потом за још 30 дана решењем Вишег суда у Новом Саду Кв. 479/10 од 21. априла 2010. године“;
- да је против окривљеног притвор последњи пут продужен оспореним решењем Вишег суда у Новом Саду Кв. 842/10 од 16. јуна 2010. године, на основу члана 142. став 1. тачка 2) ЗКП, из разлога што у току поступка није саслушан сведок К.М. на кога би окривљени својим боравком на слободи могли утицати и тако ометати даљи ток поступка;
- да су браниоци окривљеног против наведеног решења изјавили жалбу која је одбијена оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж.II 1542/10 од 30. јуна 2010. године;
- да задржавање окривљеног из разлога наведеног у оспореним решењима није неопходно, нити је засновано на закону, што је видљиво из списа из којих се може закључити да је суд уз помоћ полиције месецима безуспешно трагао за сведоком К.М, те да је у току истражног поступка саслушан довољан број сведока и оштећених;
- да задржавање окривљеног у притвору због тога што један сведок није саслушан, а за кога се не зна ни где се налази ни каква су његова сазнања о делу, не може бити никако оправдано;
- да је притвор против окривљеног продужен и на основу члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, јер је суд нашао да постоје особите околности које указују да би окривљени могли поновити кривично дело за које се терете;
- да временски период вршења кривичног дела, без других околности које указују да би кривично дело могло бити поновљено, не може указивати да би окривљени боравком на слободи ометао ток кривичног поступка и „представља директно кршење Уставом зајемчених људских права“;
- да је суд приликом доношења одлуке о притвору дужан да посебно образложи разлоге о притвору у сваком појединачном случају, а не стално да даје идентичне и стереотипне разлоге;
- да оспорена решења не садрже ваљане разлоге нити индивидуализацију разлога због којег је оправдано и неопходно против окривљеног продужити притвор;
- да подносилац уставне жалбе сматра да трајање притвора, у конкретном случају суд није свео на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, чиме су му повређена означена уставна права.
Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд усвоји његову уставну жалбу, поништи оспорена решења и Одлуку објави у „Службеном гласнику РС“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор в.ф. председника Вишег суда у Новом Саду и, на основу тога, утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
У тренутку подношења уставне жалбе, пред Вишим судом у Новом Саду водио се кривични поступак против више окривљених, међу којима и против подносиоца уставне жалбе, по оптужници Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду Кт. 995/09 од 20. априла 2010. године, због постојања основане сумње да су извршили кривично дело трговина људима из члана 388. став 2. у вези става 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) (у даљем тексту: КЗ).
Против окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, притвор је одређен решењем истражног судије Окружног суда у Новом Саду Кри. 1857/09 од 23. децембра 2009. године, на основу члана 142. став 1. тач. 2) и 3) Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), а који му се рачуна од 23. децембра 2009. године, када је лишен слободе, те је по истом основу притвор и продужен оспореним решењем Вишег суда у Новом Саду Кв. 842/10 од 16. јуна 2010. године.
У образложењу оспореног првостепеног решења Вишег суда у Новом Саду је, између осталог, наведено: „да веће ... налази да и даље стоје разлози за задржавање окривљених у притвору по основу члана 142. став 1. тач. 2) и 3) ЗКП, из разлога што у току истражног поступка није саслушан сведок К.М. на коју би окривљени својим боравком на слободи могли утицати и тако ометати даљи ток поступка, због чега је задржавање у притвору по основу члана 142. став 1. тачка 2) ЗКП неопходно ... Надаље, имајући у виду да су окривљени основано сумњиви да су у дужем временском периоду и то од јуна 2008. године па до 22. децембра 2009. године предузимали радње извршења кривичног дела и у односу на више оштећених лица ... наведене околности, по налажењу овог већа, представљају особите околности које указују да би окривљени боравком на слободи могли поновити кривично дело, односно наставити са вршењем истог, те је оправдано њихово задржавање у притвору по основу члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП“.
Оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж.II 1542/10 од 30. јуна 2010. године одбијене су као неосноване жалбе браниоца окривљеног изјављене против оспореног првостепеног решења.
У образложењу оспореног другостепеног решења је, између осталог, наведено: „да без обзира на наводе у жалбама бранилаца у погледу извесности саслушања, односно проналажења овог сведока, другостепени суд сматра да, особито с обзиром на садржине материјалних одбрана окривљених, и даље постоји разлог за продужење притвора због опасности од утицаја на овог сведока, као према члану 142. став 1. тачка 2) ЗКП ... а што се тиче притворског основа из члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП ... да постоји основана сумња да су окривљени предметно кривично дело, несумњиво велике друштвене опасности, вршили у временском периоду од око 1,5 године, на организован начин, са већим бројем малолетница, па све ове околности јасно указују на могућност да би окривљени Јован Турак и М.П. пуштањем на слободу могли наставити са вршењем овог кривичног дела, због чега је првостепени суд правилно поступио када им је притвор продужио и из тог Законом прописаног разлога ... те да не постоји алтернативна мера обезбеђења блажег карактера у односу на овај притворски основ, због чега се он не може заменити Законом прописаном блажом мером обезбеђења, већ притвор престаје престанком разлога из којих је одређен“.
4. Одредбама Устава на чију повреду се указује у уставној жалби утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (члан 31. став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. став 3.).
Закоником о кривичном поступку прописано је: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће потребно време (члан 16. став 3.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору, те да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбама члана 142. став 1. ЗКП прописано је: да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, вештаке, саучеснике или прикриваче (тачка 2)) и ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (тачка 3)).
Осталим релевантним одредбама ЗКП прописано је: да су мере које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка позив, довођење, забрана напуштања боравишта, јемство и притвор, као и да ће се надлежан суд придржавати услова одређених за примену појединих мера, водећи рачуна да се не примењује тежа мера ако се иста сврха може постићи блажом мером (члан 133. ст 1. и 2.); да ако постоје околности које указују да би окривљени могао побећи, сакрити се, отићи у непознато место или у иностранство, суд му може образложеним решењем забранити да без одобрења напусти свој стан или место боравишта (члан 136. став 1.); да се окривљени који треба да буде стављен у притвор и окривљени који је већ стављен у притвор само због постојања околности које указују да ће побећи или из разлога прописаних у члану 142. став 1. тачка 4. овог законика може оставити на слободи, односно може се пустити на слободу ако он лично или ко други за њега пружи јемство да до краја кривичног поступка неће побећи, а сам окривљени обећа пред судом који одлучује о јемству да се неће крити и да без одобрења неће напустити своје боравиште (члан 137. став 1.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа ако овим законом није другачије одређено, а да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. ст. 1. и 3.).
Одредбама члана 388. КЗ прописано је: да ко силом или претњом, довођењем у заблуду или одржавањем у заблуди, злоупотребом овлашћења, поверења, односа зависности, тешких прилика другог, задржавањем личних исправа или давањем или примањем новца или друге користи, врбује, превози, пребацује, предаје, продаје, купује, посредује у продаји, сакрива или држи друго лице, а у циљу експлоатације његовог рада, принудног рада, вршења кривичних дела, проституције или друге врсте сексуалне експлоатације, просјачења, употребе у порнографске сврхе, успостављања ропског или њему сличног односа, ради одузимања органа или дела тела или ради коришћења у оружаним сукобима, казниће се затвором од три до дванаест година (став 1.); да ће се за дело из става 1. овог члана учињено према малолетном лицу учинилац казнити казном прописаном за то дело и кад није употребио силу, претњу или неки други од наведених начина извршења (став 2.).
5. У уставној жалби је истакнута повреда права на слободу и безбедност, која се, у суштини, образлаже тврдњама да не стоје разлози за продужење притвора из члана 142. став 1. тач. 2) и 3) ЗКП. Уставни суд је, оценио да те тврдње нису основане, нити указују да је подносиоцу уставне жалбе оспореним актима повређено означено уставно право.
У односу на истакнуту повреду права на слободу и безбедност, Уставни суд, најпре, као и у својим ранијим одлукама (видети, између осталих, Одлуку Уж - 314/2007 од 23. априла 2009. године, тачка 6. образложења) наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења.
Уставни суд у овој одлуци, као и у ранијим одлукама (видети, поред осталих: Одлуку Уж-1477/2009 од 13. маја 2010. године), констатује да је одредбом члана 27. став 1. Устава утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком.
Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 142. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити само уколико су кумулативно испуњена два услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења кривичног поступка, прописани су у члану 142. став 1. тач. 1) до 6).
У тач. 2) и 3) става 1. члана 142. ЗКП прописано је да се притвор против неког лица може одредити ако постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, вештаке, саучеснике или прикриваче, као и ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети. Дакле, надлежни суд је, како приликом одређивања тако и приликом продужења притвора, дужан да утврди и образложи наведене особите околности. Уставни суд истиче да из наведеног произлази да суд може одредити притвор према неком лицу само уколико истовремено оцени да постоји основана сумња да је оно извршило кривично дело и да је његово притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, те да потом, у решењу о одређивању притвора, образложи који су то разлози који притварање окривљеног чине неопходним.
Полазећи од наведеног, а оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби који се односе на оспорена решења, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе притвор првобитно био одређен, а оспореним решењима и продужен из разлога предвиђених одредбама члана 142. став 1. тач. 2) и 3) ЗКП. У оспореним решењима, како првостепеном тако и другостепеном, кривични судови су разлоге за продужење притвора детаљно образложили. Тако је у образложењу оспореног првостепеног решења, између осталог, наведено и да „у току истражног поступка није саслушан сведок К.М. на коју би окривљени својим боравком на слободи могли утицати и тако ометати даљи ток поступка“. Уставни суд налази да је формулација да би окривљени „боравком на слободи могли утицати“ на несаслушаног сведока непрецизна, иако често употребљавана од стране редовних судова, јер боравак на слободи окривљеног не значи аутоматски и непосредан утицај на сведоке, већ ствара услове за такав утицај. Међутим, без обзира на ту непрецизност, првостепени суд је утврдио постојање особитих околности као законског разлога за притвор из члана 142. став 1. тачка 2) ЗКП, које је подробно образложио, као што је утврдио и образложио и постојање особитих околности из тачке 3) истог члана ЗКП. Другостепени суд је, одлучујући о жалбама против првостепеног решења, на уставноправно прихватљив начин ценио жалбене наводе, које је одбио, а разлоге за притвор и додатно образложио наводећи да „постоји основана сумња да су окривљени предметно кривично дело, несумњиво велике друштвене опасности, вршили у временском периоду од око 1,5 године, на организован начин, са већим бројем малолетница“.
Следом изнетог, Уставни суд је оценио да су, у конкретном случају, оспорена решења заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су надлежни судови поступали у складу са одредбама ЗКП када су утврдили да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеним законским основима. Судови су аргументовано образложили да „с обзиром на садржине материјалних одбрана окривљених“ околност да један од сведока, чије саслушање је предложено оптужницом, још увек није био саслушан и околности које се односе на кривично дело за чије извршење је окривљени основано сумњив, представљају оне особите околности због којих је неопходно одређивање притвора из разлога предвиђених одредбом члана 142. став 1. тач. 2) и 3) ЗКП. Уставни суд нарочито указује на то да се предметни кривични поступак против подносиоца уставне жалбе води због основане сумње да је извршио квалификовани облик кривичног дела трговине људима, из члана 388. став 2. КЗ, учињен према малолетним лицима, који се кажњава без обзира на то да ли су употребљени начини извршења из става 1. истог члана или не, што указује на нарочиту друштвену опасност тог облика кривичног дела, како је то и образложено у оспореном другостепеном решењу.
С обзиром на то да је подносилац уставне жалбе одлуком суда (решењем истражног судије Окружног суда у Новом Саду Кри. 1857/09 од 23. децембра 2009. године) лишен слободе из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 142. став 2. тач. 2) и 3) ЗКП) и да је притвор против подносиоца у каснијим фазама контролисан и продужаван такође из разлога и у поступку предвиђеном законом, Уставни суд је оценио да се лишење слободе и задржавање подносиоца у притвору не могу приписати произвољном поступању судова, те да му није повређено право из члана 27. став 1. Устава.
6. Подносилац уставне жалбе је истакао повреду права на ограничено трајање притвора, зајемченог одредбама члана 31. Устава, коју је образложио, поред осталих, и наводима да „задржавање окривљеног у притвору због тога што један сведок није саслушан, а за кога се не зна ни где се налази ни каква су његова сазнања о делу, не може бити никако оправдано“, односно да „оспорена решења не садрже ваљане разлоге нити индивидуализацију разлога због којег је оправдано и неопходно против окривљеног продужити притвор“, због чега подносилац сматра да „трајање притвора, у конкретном случају суд није свео на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора“.
Уставни суд је у својој Одлуци Уж – 1429/2008 од 16. јула 2009. године, изнео став да су надлежни судови приликом испитивања законитости и оправданости продужења притвора, дужни да, поред осталог, дају довољно јасне, убедљиве и индивидуализоване разлоге за даље задржавање неког лица у притвору, односно да је надлежан суд дужан да пажљиво испита оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја, и у сваком појединачном случају утврди и наведе даље постојање законског основа за притвор, те подробно образложи разлоге због којих сматра да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје.
У овом уставносудском предмету, како је већ наведено у тачки 5. образложења ове одлуке, Уставни суд је утврдио да је притвор против подносиоца уставне жалбе одређен, а у каснијим фазама контролисан и продужаван из разлога и у поступку предвиђеном законом, те да стога тврдње подносиоца да његово задржавање у притвору „због тога што један сведок није саслушан, а за кога се не зна ни где се налази ни каква су његова сазнања о делу, не може бити никако оправдано“, нису од утицаја на доношење другачије одлуке у конкретном случају.
Поступајући судови су у оспореним решењима, супротно осталим наведеним тврдњама, утврдили особите околности које представљају субјективне разлоге за продужење притвора и оправдавају даље задржавање окривљеног у истом. Ове околности су индивидуализоване у односу на окривљеног и тиме што је у образложењу оспореног другостепеног решења, између осталог, наведено и да „све ове околности јасно указују на могућност да би окривљени Јован Турак и М.П. пуштањем на слободу могли наставити са вршењем овог кривичног дела, због чега је првостепени суд правилно поступио када им је притвор продужио“. Све те околности, појединачно и скупно, управо представљају субјективне и специфичне, а не стереотипне, разлоге за продужење притвора, те су неосновани и наводи подносиоца уставне жалбе да поступајући суд „стално даје идентичне и стереотипне разлоге“, при чему подносилац не наводи чему су, по њему, изнети разлози идентични.
Уставни суд налази да ни тврдња подносиоца уставне жалбе којом се, у суштини, истиче да поступајући судови нису оценили неопходност продужења притвора против окривљеног, у смислу обезбеђења услова за вођење поступка, односно да „трајање притвора, у конкретном случају суд није свео на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора“, није основана. Уставни суд је утврдио да управо супротно произлази из образложења оспореног другостепеног решења у коме је Апелациони суд у Новом Саду посебно истакао да „треба навести да не постоји алтернативна мера обезбеђења блажег карактера у односу на овај притворски основ, због чега се он не може заменити Законом прописаном блажом мером обезбеђења, већ притвор престаје престанком разлога из којих је одређен“, што значи да је тај суд водио рачуна да се не примењује тежа мера ако се иста сврха може постићи блажом мером, сагласно одредби члана 133. став 2. ЗКП. С тим у вези, Уставни суд указује на то да се блаже мере обезбеђења, попут забране напуштања стана или боравишта из члана 136. ЗКП и јемства из члана 137. ЗКП, односе искључиво на разлоге за одређивање притвора из члана 142. став 1. тач. 1) и 4) ЗКП, из којих разлога против окривљеног у предметном кривичном поступку притвор није био одређен, те није ни било места одређивању тих блажих мера против њега.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима нису повређена права из члана 31. Устава.
7. Имајући у виду све наведено у тач. 5. и 6. образложења ове одлуке, Уставни суд је уставну жалбу у целини одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07).
8. На основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић