Уставни суд, у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Милана Зарубице из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 24. новембра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Милана Зарубице изјављена против решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 293/11 од 10. јуна 2011. године и решења Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2.По1. 163/11 од 21. јуна 2011. године у односу на истакнуту повреду права из члана 30. став 1. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милан Зарубица из Београда је 30. јуна 2011. године, преко пуномоћника Миљана Тимотијевића, адвоката из Београда, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 293/11 од 10. јуна 2011. године и решења Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2.По1. 163/11 од 21. јуна 2011. године, због повреде права из члана 30. став 1, члана 33, члана 34. став 3. и члана 36. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи да се пред Вишим судом у Београду-Посебно одељење против подносиоца уставне жалбе води истражни поступак због кривичног дела удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 5. у вези са ставом 2. Кривичног законика у стицају са кривичним делом неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 4. у вези са ставом 1. Кривичног законика, да му је решењем Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 293/11 од 10. јуна 2011. године продужен притвор, на основу одредаба члана 142. став 2. тач. 2), 3) и 5) Законика о кривичном поступку и да је против тог решења изјавио жалбу која је одбијена као неоснована оспореним решењем Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2.По1. 163/11 од 21. јуна 2011. године. Подносилац уставне жалбе сматра да се „одређивање притвора затвореном лицу и логички и правно коси са правном природом, улогом и сврхом мере притвора, а и законски је немогуће, јер Законик о кривичном поступку не предвиђа, нити прописује могућност одређивања притвора према лицу које због тога што издржава затворску казну није уопште у могућности да утиче на несметано вођење кривичног поступка“. Стога сматра да је, у смислу члана 116. Закона о извршењу кривичних санкција, могао бити премештен у притворску јединицу на даље издржавање казне. Из наведеног закључује да су му повређена права из члана 30. став 1. и члана 36. Устава. У уставној жалби се истиче и повреда права на претпоставку невиности из члана 34. став 3. Устава, јер је у првостепеном решењу Виши суд у Београду-Посебно одељење, образлажући разлоге за продужење притвора из члана 142. став 1. тачка 3) навео „да су окривљени предузели већи број радњи извршења предметних кривичних дела набављајући сировине и апаратуру неопходну за производњу опојне дроге амфетамин, што указује на њихову упорност у вршењу овог кривичног дела“, те је на овај начин суд изразио став о његовој кривичној одговорности пре него што је он уопште оптужен. Као „врхунац повреде права подносиоца уставне жалбе на законитост приликом продужења мере притвора, права на правну сигурност и једнаку заштиту права и правно средство“ истиче се део образложења решења Апелационог суда у коме су оцењени жалбени наводи везани за ранију осуђиваност подносиоца уставне жалбе. Ово из разлога што, по мишљењу подносиоца, другостепени суд „уопште није прочитао предмет, јер је пресудом Врховног суда Србије Кж. И о.к. 7/05 од 2. фебруара 2006. године у ставу VII изреке уважена жалба окривљеног и укинута пресуда Окружног суда у Београду-Посебно одељење у осуђујућем делу, а у односу на кривично дело из члана 139. став 2. у вези става 1. КЗ РС, а у поновљеном поступку по измењеној оптужници I ОЈТ у Београду Кт. 1094/2006 од 3. децембра 2008. године, којом је дело преквалификовано у кривично дело из члана 229. став 3. у вези става 1. КЗ, Први општински суд у Београду је донео решење К. 199/07-06 од 12. новембра 2009. године, којим је обуставио кривични поступак против окривљеног Милана Зарубице“. Подносилац закључује, цитирајући делове одлука Уставног суда и Европског суда за људска права у Стразбуру да судови разлоге за продужење притвора образлажу понављањем стереотипних формулација без освртања на конкретне чињенице.
Предложено је да се уставна жалба усвоји и утврди повреда наведених права, као и да се пониште оспорена решења.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
У време подношења уставне жалбе пред Вишим судом у Београду-Посебно одељење вођен је истражни поступак у предмету Ки.По1. 24/11 против Милана Зарубице, овде подносиоца уставне жалбе, због постојања основане сумње да је извршио кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 5. у вези са ставом 2. Кривичног законика у стицају са кривичним делом неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 4. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
Решењем истражног судије Вишег суда у Београду-Посебно одељење Ки.По1. 24/11 од 13. маја 2011. године, према подносиоцу уставне жалбе и другим лицима је одређен притвор, на основу одредаба члана 142. став 2. тач. 2), 3) и 5) Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП).
Оспореним решењем Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 293/11 од 10. јуна 2011. године притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен за још највише два месеца. У образложењу наведеног решења изнето је, поред осталог, да постоји основана сумња да су подносилац уставне жалбе и остали окривљени у критичном периоду ступали у контакт са сведоцима М.К. и С.Г. који још увек нису саслушани, те да је у даљем току истражног поступка потребно прикупити преосталу пословну документацију привредног друштва „В-Х“ д.о.о, због постојања основане сумње да је ово привредно друштво коришћено за набављање апаратуте и сировина неопходних за производњу амфетамина. Суд је оценио да ове околности представљају особите околности које оправдавају продужење одређене мере притвора, како окривљени, у циљу избегавања кривице, не би могли могли ометати поступак утицањем на несаслушане сведоке, и како не би лично или коришћењем стечених познанстава и веза могли уништити сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела. Даље је наведено да постоји основана сумња да су окривљени у релативно кратком периоду, од почетка 2010. године, па до 10. маја 2011. године, предузели већи број радњи извршења предметних кривичних дела набављајући сировине и апаратуру неопходну за производњу опојне дрогеу амфетамин, затим производећи и потом протурајући произведени амфетамин, што указује на њихову упорност у вршењу овог кривичног дела, да постоји основана сумња да је активност ове криминалне групе прекинута акцијом полиције, што указује на то да су окривљени имали план да се и у будуће баве вршењем предметних кривичних дела, те да су окривљени Милан Зарубица, С.Г, М.Ж, Ј.К. и Д.К. осуђивана лица, како је то и наведено у изреци решења, при чему су окривљени Милан Зарубица, М.Ж. и Д.К. осуђивани за истоврсно кривично дело...које чињенице, по мишљењу већа, представљају особите околности које указују на то да би могли да понове кривично дело. Коначно, наведено је да „по оцени већа постоји основ за притвор против окривљених Милана Зарубице, Г.Л, Ј.К. и Д.К, предвиђен одредбом члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, имајући у виду висину запрећене казне за кривично дело неовлашћене производње и стављања у промет опојних дрога из члана 246. став 4. у вези са ставом 1. Кривичног законика – најмање десет година затвора и постојање посебно тешких околности кривичног дела. Ово стога што постоји основана сумња да су окривљени Милан Зарубица, Ј.К. и Д.К. предметна кривична дела вршили у оквиру криминалне групе чији су припадници постали за време издржавања казне затвора у Казнено-поправном заводу Сремска Митровица, а да је при том основна сврха кажњавања сузбијање дела којима се повређују или угрожавају човек или друге основне друштвене вредности. Приликом одлучивања веће је имало у виду да постоји основана сумња да је окривљени Милан Зарубица предметна кривична дела вршио за време издржавања казне затвора у трајању од 11 година, на коју је осуђен због извршења истоврсног кривичног дела - због производње синтетичке дроге у истој лабораторији у Угриновцима, и то на начин да је користио време које је ван Казнено-поправног завода Сремска Митровица проводио код куће, на викендима, за поновно организовање криминалне групе за производњу и протурање синтетичке дроге. Поред овога, веће је имало у виду и то да су окривљени Милан Зарубица и Г.Л. лекари, а да постоји основана сумња да су знања и вештине која су стицали за потребе лечења болесних лица, злоупотребили за производњу синтетичке дроге амфетамин која је веома штетна по људски организам, те да постоји основана сумња да је у спорном периоду за набавку апаратуре и хемикалија неопходних за производњу амфетамина коришћено привредно друштво „В-Х“ д.о.о. које је у већинском власништву окривљеног Г.Л, што све, по мишљењу већа, указује на постојање посебно тешких околности извршења предметних кривичних дела које оправдавају задржавање окривљених у притвору и по наведеном законском основу“.
Против наведеног решења подносилац уставне жалбе је изјавио жалбу због повреде кривичног закона и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања. Апелациони суд у Београду-Посебно одељење је оспореним решењем Кж2.По1. 163/11 од 21. јуна 2011. године одбио као неосновану изјављену жалбу подносиоца уставне жалбе. За сваки законски основ по коме је подносиоцу уставне жалбе продужен притвор, Апелациони суд наводи због чега сматра да је првостепени суд правилно поступио када је из ралога у првостепеном решењу донео одлуку о продужењу притвора, а посебно образлаже неоснованост жалбених навода који се односе на ранију осуђиваност подносиоца уставне жалбе.
4. Одредбама Устава на чију повреду се указује у уставној жалби утврђено је: да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега, да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране, да окривљени који не може да сноси трошкове браниоца, има право на бесплатног браниоца, ако то захтева интерес правичности, у складу са законом, да свако ко је окривљен за кривично дело, а доступан је суду, има право да му се суди у његовом присуству и не може бити кажњен, ако му није омогућено да буде саслушан и да се брани, да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране, да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења, да лице које је окривљено или коме се суди за кривично дело није дужно да даје исказе против себе или против лица блиских себи, нити да призна кривицу и да сва права која има окривљени за кривично дело има, сходно закону и у складу са њим, и физичко лице против кога се води поступак за неко друго кажњиво дело (члан 33.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.).
5. Оцењујући основаност уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права зајемченог одредбом члана 30. став 1. Устава Уставни суд је нашао да наводи подносиоца уставне жалбе, у овом делу, нису основани.
Наиме, Уставни суд је у Одлуци Уж-1197/2008 од 13. новембра 2008. године, изнео став да се одредбе члана 30. Устава односе на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора, што подразумева да је притвор предходно одређен и да се лице већ налази у притвору. Према становишту Уставног суда, суд може да одреди притвор искључиво ако постоји основана сумња да је неко лице извршило кривично дело и ако је та мера неопходна ради вођења кривичног поступка, чиме се исцрпљује непосредно дејство одредбе члана 30. Устава по питању притвора као кривично-процесног института, пошто се у даљем току кривичног поступка више не одлучује о одређивању притвора према већ притвореном лицу, него се једино одлучује о продужењу или укидању притвора, до кога долази када се за то стекну прописани услови.
Како су уставном жалбом оспорени првостепено и другостепено судско решење о продужењу притвора, Суд налази да је неосновано позивање подносиоца уставне жалбе на повреду права зајемченог чланом 30. став 1. Устава и да за оцену навода уставне жалбе могу бити релевантне само одредбе члана 31. став 1. Устава. Будући да подносилац у уставној жалби коју је поднео преко пуномоћника који је стручно лице – адвокат, није истакао повреду права из члана 31. став 1. Устава, а Уставни суд се креће у границама постављеног захтева, то је Суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07), одбио као неосновану уставну жалбу у делу који се односи на повреду права из члана 30. став 1. Устава. Истовремено, Уставни суд упућује на своју Одлуку Уж - 2864/2011 од 27. октобра 2011. године, донету по уставној жалби истог подносиоца, у којој су детаљно образложени разлози због којих доношење решења о одређивању притвора према лицу које се налази на издржавању казне затвора, само по себи, не представља повреду права из члана 30. став 1. Устава, а што је један од основних разлога на којима се темеље наводи и ове уставне жалбе.
6. У односу на истакнуту повреду права на претпоставку невиности, као једног од права којима се, сагласно члану 34. став 3. Устава, јемчи правна сигурност у казненом праву, Уставни суд је, увидом у оспорена решења, утврдио да су наводи изнети у уставној жалби неосновани, јер не одговарају садржини оспорених аката. Ово из разлога што подносилац уставне жалбе цитира само делове реченица садржаних у образложењима оспорених решења која се односе на радње извршења кривичних дела која се окривљенима, међу којима је и подносилац уставне жалбе, стављају на терет, пропуштајући да наведе да опису ових радњи претходи констатација судова да „постоји основана сумња“ да су окривљени те радње извршили, из чега, по оцени Уставног суда, неспорно произлази да суд није „изразио став о кривичној одговорности подносиоца уставне жалбе пре него што је он уопште оптужен“, како се то неосновано тврди у уставној жалби.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је и у овом делу уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду.
7. У односу на истакнуту повреду посебних права окривљеног која су зајемчена одредбама члана 33. Устава, Уставни суд констатује да се ниједан навод уставне жалбе не односи на било које право које се гарантује чланом 33. Устава.
Са друге стране, везано за истакнуту повреду права из члана 36. Устава, уставни суд констатује да се једини навод уставне жалбе који се односи на повреду права на једнаку заштиту права и на правно средство своди на то да Апелациони суд није ни покушао да објасни „како се то боравком осуђеног лица у затвору под посебним мерама и мерама изолације, које прописује Закон о извршењу кривичних санкција у члану 136, не остварује иста сврха којој служи мера притвора и како је на тај начин, уместо упућивања лица на издржавање затворске казне која му тече, установљена неопходност мере притварања“. С обзиром на изложено, Уставни суд је оценио да се изнети навод не може довести у уставноправну везу са Уставом утврђеном садржином права из члана 36. Устава, а којима се јемчи заштита од неједнаког поступања судова у истим чињеничним и правним ситуацијама и право на двостепеност у одлучивању.
Полазећи од претходно наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у делу којим су истакнуте повреде права из чл. 33. и 36. Устава, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка.
8. Имајући у виду све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић