Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Калмана Петровића и Александра Димовића, обојице из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 17. новембра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Калмана Петровића и Александра Димовића изјављена против решења Основног суда у Суботици Кв. 476/10 од 19. марта 2010. године, решења Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 818/10 од 6. априла 2010. године, решења Основног суда у Суботици Кв. 675/10 од 15. априла 2010. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 978/10 од 23. априла 2010. године у односу на истакнуте повреде права из члана 27. став 3. и члана 30. став 1. Устава, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Калман Петровић и Александар Димовић, обојица из Суботице, преко пуномоћника Виктора Јухаса Ђурића, адвоката из Суботице, поднели су Уставном суду 12. маја 2010. године уставну жалбу, допуњену 25. маја 2010. године, против решења Основног суда у Суботици Кв. 476/10 од 19. марта 2010. године, решења Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 818/10 од 6. априла 2010. године, решења Основног суда у Суботици Кв. 675/10 од 15. априла 2010. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 978/10 од 23. априла 2010. године, због повреде права из члана 27. ст. 1. и 3, члана 30. став 1. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби и њеној допуни се наводи да је 19. марта 2010. године Основни суд у Суботици, у поступку који се водио против Калмана Петровића и Александра Димовића, донео решење Кв. 476/10 и према подносиоцима продужио притвор. Бранилац подносилаца уставне жалбе је против наведеног решења о продужењу притвора изјавио жалбу коју је Апелациони суд у Новом Саду уважио решењем Кж. II 818/10 од 6. априла 2010. године и првостепено решење укинуо. Основни суд у Суботици је 15. априла 2010. године донео решење Кв. 675/10 којим је према подносиоцима уставне жалбе продужио притвор. Бранилац подносилаца је 16. априла 2010. године и против овог решења изјавио жалбу која је одбијена као неоснована решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 978/10 од 23. априла 2010. године. Другостепено решење је примљено у Основни суд Суботици 28. априла 2010. године, а 29. априла 2010. године је достављено подносиоцима уставне жалбе и њиховом браниоцу.
Подносиоци уставне жалбе сматрају да из свега наведеног произлази:
- да им је повређено право из члана 27. став 1. Устава, јер у решењу Основног суда у Суботици Кв. 675/10 од 15. априла 2010. године нигде није наведено ни образложено да ли постоји основана сумња да су подносиоци починили кривично дело и на основу чега се узима да она постоји из доказа прикупљених до тада, као и да нема довољних разлога за притварање подносилаца, будући да они нису правноснажно осуђени већ се воде други кривични поступци против њих, из чега закучују да им притвор није продужен из разлога прописаних одредбом члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, јер је „опасност понављања кривичног дела дозвољено претпоставити само из раније осуђиваности починиоца или из тога што је претио да ће поновити дело, чега нема“;
- да им је повређено право из члана 27. став 3. Устава, јер Апелациони суд у Новом Саду није хитно одлучио о њиховим жалбама против решења Основног суда у Суботици Кв. 675/10.
- да им је повређено право из члана 30. став 1. Устава, јер су у периоду од 22. марта 2010. до 15. априла 2010. године били притворени без одлуке суда, јер је решење о продужењу притвора Основног суда у Суботици Кв. 476/10 било укинуто;
- да им је повређено право из члана 32. став 1. Устава, јер Апелациони суд у Новом Саду у решењу Кж. II 978/10 од 23. априла 2010. године није ценио навод из жалбе да је подносиоцима уставне жалбе притвор продужен без постојања основане сумње, као и зато што је навео да није неопходно поново саслушавати подносиоце, иако је у претходном решењу Апелациони суд то управо тражио од надлежног основног суда;
Предложили су да Уставни суд уставну жалбу усвоји и утврди повреду наведених права, да поништи оспорена решења и досуди подносиоцима уставне жалбе накнаду материјалне и нематеријалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
Пред Основним судом у Суботици вођен је кривични поступак против подносилаца уставне жалбе у предмету К. 2232/10, због кривичног дела разбојништво из члана 206. став 1. Кривичног законика, по оптужници Основног јавног тужилаштва у Суботици Кт. 144/10 од 18. марта 2010. године.
Подносиоци уставне жалбе су се налазили у притвору по решењу истражног судије Основног суда у Суботици Ки. 1279/10 од 23. јануара 2010. године, који им је одређен на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 3) Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП), а који им се рачунао од 21. јануара 2010. године.
Притвор је према подносиоцима уставне жалбе продужен решењем Основног суда у Суботици Кв. 315/10 од 19. фебруара 2010. године.
Оспореним решењем Основног суда у Суботици Кв. 476/10 од 19. марта 2010. године према подносиоцима уставне жалбе је након подизања оптужнице притвор продужен за најдуже 30 дана, односно до 18. априла 2010. године. Оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 818/10 од 6. априла 2010. године је наведено првостепено решење укинуто, поред осталог, јер „веће своју одлуку није донело након саслушања окривљеног а коме може да присуствује и бранилац окривљеног“ и јер се првостепени суд позива на чињеницу да је Александар Димовић осуђиван, а одлуке о његовој осуђиваности у списима предмета нема.
Кривично ванпретресно веће Основног суда у Суботици је потом 15. априла 2010. године донело оспорено решење Кв. 675/10 којим је према подносиоцима уставне жалбе продужило притвор за најдуже 30 дана, односно до 14. маја 2010. године, поступивши по налозима Апелационог суда у Новом Саду.
Бранилац окривљених, овде подносилаца уставне жалбе, је против решења о продужењу притвора изјавио жалбу, која је у Основном суду у Суботици примљена 16. априла 2010. године. Апелациони суд у Новом Саду је 23. априла 2010. године, оспореним решењем Кж. II 978/10, одбио као неосновану жалбу браниоца подносилаца уставне жалбе изјављену против решења Основног суда у Суботици Кв. 675/10 од 15. априла 2010. године. У образложењу оспореног решења је, поред осталог, наведено да: „из списа предмета несумњиво произлази, а имајући у виду и исказе самих окривљених и то Калмана Петровића да је пред Окружним судом у Сомбору због кривичног дела отмице неправноснажном пресудом му изречена казна затвора у трајању од четири и по године затвора, а да се против окривљеног Александра Димовића пред Вишим судом у Суботици под пословним бројем К. 21/10 води кривични поступак због кривичног дела разбојништва из члана 206. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика, дакле да постоји основана сумња да су извршили наведена кривична дела, а да се оптужницом Општинског јавног тужилаштва у Суботици окривљенима ставља на терет извршење кривичног дела разбојништва, дакле истоврсних кривичних дела, које околности несумњиво представљају оне особите околности, које по правилној оцени првостепеног суда указују да би окривљени уколико би се притвор према њима укинуо и они пустили на слободу, могли поновити дело“. Такође је наведено да „с обзиром да у поднетој жалби од стране браниоца окривљених нису изнети разлози и чињенице које би доводиле у сумњу правилан закључак првостепеног суда, то је и по налажењу Апелационог суда даље задржавање окривљених Калмана Петровића и Александра Димовића у притвору нужно из разлога прописаних одредбама члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, па се супротни жалбени наводи браниоца окривљеног о непостојању наведених законских основа показују неоснованим“.
Списи предмета враћени су Основном суду у Суботици 28. априла 2010. године, а 29. априла су подносиоци уставне жалбе и њихов бранилац примили оспорено решење Апелационог суда у Новом Саду.
4. Одредбама Устава на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност, да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом и да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. ст. 1. и 3.); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) (у даљем тексту: ЗКП), који је важио у време доношења оспорених решења, било је прописано: да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору (члан 141. став 2); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (члан 142. став 1. тачка 3)).
Чланом 142. а ЗКП прописано је да одлуку о одређивању притвора истражни судија или веће доноси по саслушању окривљеног, а да се одлука о продужењу или укидању притвора доноси у седници већа, изузев у случају из члана 145. овог законика (тачка 1)); да саслушању из става 1. овог члана могу да присуствују јавни тужилац и бранилац окривљеног (тачка 2)); да је суд је дужан да на погодан начин обавести јавног тужиоца и браниоца окривљеног о времену и месту саслушања из става 1. овог члана и да се саслушање може обавити и у одсуству обавештених лица (тачка 3)); да се о саслушању или седници већа на којој се одлучује о притвору води посебан записник који се прилаже списима (тачка 4)); да се изузетно од става 1. овог члана одлука о одређивању притвора се може донети без саслушања окривљеног ако позив за саслушање није могао да му буде уручен због недоступности или непријављивања промене адресе или ако постоји опасност од одлагања (тачка 5)).
Чланом 146. ЗКП прописано је: да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика (тачка 1)); да је веће је дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (тачка 2)); да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења (тачка 3)).
Осталим релевантним одредбама ЗКП прописано је: да се жалба подноси суду који је донео решење (члан 399. став 1.); да ће се на поступак по жалби на решење сходно примењивати, поред осталих, и одредбе члана 372. овог законика (члан 402. став 1.); да се жалба подноси суду који је изрекао првостепену пресуду у довољном броју примерака за суд, противну странку и браниоца, а да ће неблаговремену (члан 386.) и недозвољену (члан 387.) жалбу одбацити решењем председник већа првостепеног суда (члан 372. ст. 1. и 2.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено (члан 401. став 1.).
Кривичним закоником ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) прописано је: да ко употребом силе против неког лица или претњом да ће непосредно напасти на живот или тело одузме туђу покретну ствар у намери да њеним присвајањем себи или другом прибави противправну имовинску корист, казниће се затвором од две до десет година (разбојништво - члан 206. став 1.).
5. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд, као и у својим ранијим одлукама (видети, поред осталих, Одлуку Уж - 314/2007 од 23. априла 2009. године, тачка 6. образложења) наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења.
Уставни суд истиче да одредба члана 27. став 3. Устава, гарантујући право жалбе суду лицу лишеном слободе обезбеђује да се хитно преиспита законитост притварања и да се нареди пуштање лица на слободу, уколико се утврди да је лишење слободе било незаконито.
Одговор на питање да ли је период испитивања законитости притвора од стране суда у сагласности са обавезом хитности из члана 27. став 3. Устава, Уставни суд је већ дао у својим одлукама Уж - 39/2007 од 16. јула 2009. године и Уж - 1254/2009 од 8. октобра 2009. године, када је изнео став да „јасно постављен рок од 48 сати за доношење и достављање одлуке о жалби на решење о одређивању притвора упућује да и свака следећа одлука којом се одлучује о жалби на решење о продужењу притвора мора бити донета у што краћем временском периоду, уз поштовање захтева „нарочите хитности“.
Међутим, Уставни суд истиче да се испитивање даљих постојања разлога за притвор врши по службеној дужности од стране надлежног суда на 30 дана, односно два месеца, у зависности у којој фази је кривични поступак након подизања оптужнице. Могућност изјављивања жалбе против одлуке којом се притвор продужава приликом преиспитивања, заправо представља додатно испитивање његове оправданости и законске заснованости. Стога, иако суд који одлучује о жалби, сагласно одредби члана 27. став 3. Устава, одлуку о законитости лишења слободе мора донети хитно, стандард хитности је мање захтеван када дође до поступања суда који о жалби одлучује. Овакав став Уставни суд је изнео у својим Одлукама Уж. 2683/2010 од 3. марта 2011. године и Уж. 2554/2010 од 10. марта 2011. године, позивајући се и на праксу Европског суда за људска права према којој је „стандард хитности мање строг када је реч о поступку пред жалбеним судом... јер, ако је притвор потврђен од стране суда, мора се сматрати законитим и неарбитрерним чак и када је жалба дозвољена, а наредни поступак по жалби треба да пружи додатне гаранције које, пре свега, имају за циљ додатну процену целисходности продужења притвора. Стога је Суд мање забринут због брзине поступка пред жалбеним судом када је ожалбену притворску одлуку такође донео суд, што значи да је претходно спроведени поступак имао судску природу и омогућио је протворенику одговарајуће процедуралне гаранције" (видети пресуду Европског суда за људска права у Стразбуру Veliyev против Русије, број 24202/05 од 24. јуна 2010. године, став 164.).
Уставни суд такође истиче да се питање да ли је право подносиоца уставне жалбе из члана 27. став 3. било поштовано, мора утврдити у светлу чињеница сваког конкретног случаја.
Полазећи од свега наведеног, а оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби, Уставни суд је утврдио да је поступак по жалби против решења Основног суда у Суботици Кв. 675/10 од 15. априла 2010. године, којим је према према подносиоцима уставне жалбе продужен притвор, трајао 13 дана, рачунајући од 16. априла 2010. године, када је жалба браниоца примљена у Основном суду у Суботици, до 29. априла 2010. године, када су подносиоци уставне жалбе и њихов бранилац другостепену одлуку примили. Уставни суд је оценио да је жалба браниоца окривљених, овде подносилаца уставне жалбе, против решења о продужењу притвора Основног суда у Суботици била хитно размотрена, како то захтева одредба члана 27. став 3. Устава. Ово из разлога што се поступак по жалби на решење о продужењу притвора спроводи и пред првостепеним и пред другостепеним судом, па се жалбени поступак мора посматрати као јединствена целина, а поступање и првостепеног и другостепеног суда се не може сматрати некомпатибилним са захтевом хитности коју предвиђа члан 27. став 3. Устава.
6. У односу на истакнуту повреду права из члана 30. став 1. Устава и цитираних одредаба ЗКП, Суд је утврдио да оспореним решењима није повређено Уставом зајемчено право подносиоца на које се позвао.
Наиме, Уставни суд је у одлуци Уж-1197/2008 од 13. новембра 2008. године, изнео став да се одредбе члана 30. Устава односе на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора, што подразумева да је притвор предходно одређен и да се лице већ налази у притвору, те да суд може да одреди притвор искључиво ако постоји основана сумња да је неко лице извршило кривично дело и ако је та мера неопходна ради вођења кривичног поступка, чиме се исцрпљује непосредно дејство одредбе члана 30. Устава по питању притвора као кривично-процесног института, док се у даљем току кривичног поступка више не одлучује о одређивању притвора према већ притвореном лицу, већ се једино одлучује о продужењу или укидању притвора, до кога долази када се за то стекну прописани услови.
Следом наведеног, Суд налази да је, са становишта Уставом утврђене садржине права зајемченог одредбом члана 30. став 1. Устава, неосновано позивање подносиоца уставне жалбе на повреду овог права. Како је подносилац уставну жалбу поднео преко пуномоћника-адвоката, а да се Уставни суд креће у границама постављеног захтева, то је Суд одбио као неосновану уставну жалбу у делу који се односи на повреду права из члана 30. став 1. Устава. Истовремено, Уставни суд упућује на своју Одлуку Уж - 314/2007 од 23. априла 2009. године, у којој је изнео став да доношењем решења другостепог суда којим се по жалби укида решење о продужењу притвора и предмет враћа првостепеном суду на поновно одлучивање не значи да је притвор укинут, позивајући се и на праксу Европског суда за људска права у Стразбуру који је изнео мишљење да: „Када је налог за лишење слободе касније поништен од стране вишег суда то није аутоматски ретроактивно утицало на ваљаност притвора“ (видети, између осталих, Bozano v. France, од 18. новембра 1986. године, став 55. и Douiyeb v. Holland, од 8. августа 1999. године, ст. 44. до 45.). У истој одлуци је Уставни суд истакао да притвор наступа доношењем решења о одређивању притвора и престаје доношењем решења о укидању притвора, док се решењем о продужењу притвора контролише да ли и даље постоје разлози за задржавање окривљеног у притвору. Стога ни чињеница да Апелациони суд у Новом Саду у оспореном решењу Кж. II 818/10 од 6. априла 2010. године није поступио у складу са одредбом члана 401. став 4. ЗКП, према којој када суд, решавајући по жалби против решења којим се о одређује, укида или продужава притвор, решење укине и предмет упути на поновно одлучивање, дужан је да истовремено одлучи и о притвору, није од значаја за другачију одлуку Уставног суда.
7. На основу свега наведеног, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07), и одлучио као у првом делу изреке.
8. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта права из члана 27. став 1. Устава у односу на оспорена решења, Уставни суд је утврдио да подносиоци уставне жалбе повреду означеног права заснивају искључиво на тврњама да „нигде није наведено ни образложено да ли постоји основана сумња да су подносиоци починили кривично дело и на основу чега се узима да она постоји из доказа прикупљених до тада“. Уставни суд оцењује да се изнете тврдње не могу сматрати уставноправним разлозима на којима се могу заснивати наводи о повреди означеног Уставног права. Ово из разлога што су искључиво редовни судови који воде кривични поступак, а не Уставни суд у поступку по уставној жалби, надлежни да цене да ли су до тада прикупљени докази довољни за постојање основане сумње да је неко лице извршило кривично дело. Истовремено, Уставни суд је оценио да ни навод подносилаца да је „опасност понављања кривичног дела дозвољено претпоставити само из раније осуђиваности починиоца или из тога што је претио да ће поновити дело, чега нема“, не представља уставноправни разлог за истицање повреде означеног уставног права, већ представља субјективно тумачење одредаба Законика о кривичном поступку од стране подносилаца.
Такође, Уставни суд констатује да су подносиоци уставне жалбе истакли и повреду права из члана 32. став 1. Устава, наводећи да „Апелациони суд у Новом Саду у решењу Кж. II 978/10 од 23. априла 2010. године није ценио навод из жалбе да је подносиоцима уставне жалбе притвор продужен без постојања основане сумње, као и зато што је навео да није неопходно поново саслушавати подносиоце, иако је у претходном решењу Апелациони суд то управо тражио од надлежног основног суда“, али је оценио да уставна жалба ни у овом делу не садржи уставноправне разлоге којима би се указивало да је оспорено решење резултат повреде наведеног права.
С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да нису испуњене Уставом и Законом о Уставном суду утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање по поднетој уставној жалби у овом делу, те је стога уставну жалбу одбацио и решио као у другом делу изреке, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона.
9. Како је Суд одлучио одбијањем и одбацивањем уставне жалбе, то је предлог подносилаца уставне жалбе за поништај оспорених решења беспредметан.
10. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић