Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Васе Ненадова, Владимира Варге и Дејана Коломпара, свих из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 24. новембра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Васе Ненадова, Владимира Варге и Дејана Коломпара и утврђује да je у поступку по жалби на решење Вишег суда у Суботици Ки. 19/11 од 12. марта 2011. године, у коме је донето оспорено решење Вишег суда у Суботици Кв. 74/11 од 21. марта 2011. године, повређено Уставом гарантовано право подносилаца уставне жалбе из члана 27. став 3. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
2. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Васа Ненадов, Варга Владимир и Дејан Коломпар, сви из Суботице, поднели су Уставном суду 31. марта 2011. године, преко пуномоћника Виктора Јухаса Ђурића, адвоката из Суботице, уставну жалбу против решења Вишег суда у Суботици Ки. 19/11 од 12. марта 2011. године и решења Вишег суда у Суботици Кв. 74/11 од 21. марта 2011. године, због повреде права из члана 27. ст. 1. и 3. и члана 31. став 1. Устава Републике Србије, као и члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
У уставној жалби се наводи да је оспореним решењем Вишег суда у Суботици Ки. 19/11 од 12. марта 2011. године према подносиоцима уставне жалбе одређен притвор, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку. Против решења о одређивању притвора бранилац подносилаца уставне жалбе је изјавио жалбу, која је одбијена као неоснована оспореним решењем Вишег суда у Суботици Кв. 74/11 од 21. марта 2011. године. Подносиоци уставне жалбе сматрају да у решењу о одређивању притвора није образложена основана сумња, „већ се само наводи да она постоји али не и зашто и из чега“, те закључују да нису дати довољни и релевантни разлози за њихово притварање, односно „да нису дати довољни и релевантни разлози за основану сумњу“, чиме им је повређено право из члана 27. став 1. Устава. Повреду овог права додатно образлажу тиме да нису дати „јасни и индивидуализовани разлози за одређивање притвора према сваком од њих“, односно да дати разлози нису довољни да би били притворени. Даље се наводи да о жалби против решења о одређивању притвора није одлучено у року од 48 сати како је то прописано одредбом члана 146. ЗКП, те се истиче повреда права из члана 27. став 3. Устава. Коначно, подносиоци уставне жалбе истичу да је саслушање четири сведока заказано за 13. април 2011. године, те сматрају да трајање притвора није сведено на најкраће неопходно време, јер је до подношења уставне жалбе поступајући суд „одлучивао само о жалбама на притвор и решење о спровођењу истраге“.
Предложили су да се уставна жалба усвоји и утврди повреда наведених права, да се пониште оспорена решења и досуде трошкови заступања пред Уставним судом.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
У време подношења уставне жалбе пред Вишим судом у Суботици вођен је истражни поступак у предмету Ки. 19/11 против Васе Ненадова, Варга Владимира и Дејана Коломпара, овде подносилаца уставне жалбе, због постојања основане сумње да су Васа Ненадов и Владимир Варга извршили три кривична дела разбојништво из члана 206. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика, а Дејан Коломпар два кривична дела разбојништво из члана 206. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика. Оспореним решењем истражног судије Вишег суда у Суботици Ки. 19/11 од 12. марта 2011. године према подносиоцима уставне жалбе је одређен притвор, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП). Образлажући своју одлуку, истражни судија је, поред осталог, навео да „постоје особите околности које указују да ће окривљени поновити кривично дело, јер постоји основана сумња да су у кратком временском периоду од 25. фебруара 2011. године до 10. марта 2011. године извршили три истоврсна кривична дела која спадају у групу кривичних дела против имовине, што значи да је заштитни објекат код тих кривичних дела имовина а да је мотив окривљених за чињењем тих кривичних дела био прибављање противправне имовинске користи, па ово уз чињеницу да су окривљени незапослени, без сталних и довољних примања за егзистенцијалне потребе њихових породица, има карактер горе описаних особитих околности. Ово посебно ако се има у виду да је окривљени Васа Ненадов по сопственој изјави осуђиван као малолетник „јер је једном комшији палио сено“, којом приликом му је изречена условна осуда, а да је према изводу из казнене евиденције осуђиван од стране Основног суда у Зрењанину због кривичног дела из члана 275. став 2. Кривичног законика којом приликом му је изречена условна осуда и утврђена казна затвора у трајању од два месеца са временом проверавања од једне године, с тим да је пресуда постала правноснажна дана 17. децембра 2010. године. Сем тога и ово кривично дело иако спада у кривично дело против животне средине, према одредбама Кривичног законика чини се у намери да се оборено дрво прода, што опет указује на побуде стицања противправне имовинске користи...“.
Против наведеног решења бранилац подносилаца уставне жалбе је 14. марта 2011. године изјавио жалбу у којој је, поред осталог, истакао да су разлози за притвор дати у односу на групу, а не на сваког од окривљених појединачно.
Оспореним решењем Вишег суда у Суботици Кв. 74/11 од 21. марта 2011. године одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљених, овде подносилаца уставне жалбе, са образложењем да је правилно поступио истражни судија када је против окривљених одредио притвор из разлога предвиђеног чланом 142. став 1. тачка 3) ЗКП, „с обзиром да су испуњени сви услови које ова одредба захтева и то у односу на све окривљене“. Даље је наведено да „окривљени Васа Ненадов је раније осуђиван због кривичног дела из члана 275. став 2. кривичног законика од стране Основног суда у Зрењанину које дело садржи имовинску компоненту....а против Владимира Варге се пред овим судом воде два кривична поступка због кривичног дела тешке крађе из члана 204. Кривичног законика под бројем Ким. 27/10 и Ким 32/10, шо уз основану сумњу да су у кратком временском периоду извршили два, односно три кривична дела разбојништва и уз чињеницу да је реч о лицима без запослења и сталних извора прихода (ово и у односу на Дејана (Штефана) Коломпара), све заједно узевши представља особите околности које указују да би окривљени уколико би се нашли на слободи могли поновити кривично дело“.
Према подносиоцима уставне жалбе притвор је укинут решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 1173/11 од 13. маја 2011. године и истог дана су пуштени на слободу.
4. Одредбама члана 27. Устава зајемчено је, поред осталог: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (став 1.) и да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (став 3.).
Одредбом члана 31. став 1. Устава утврђено је, поред осталог, да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора.
Одредбом члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода јемчи се сваком ко је лишен слободе право да покрене поступак у коме ће суд хитно испитати законитост лишења слободе и наложити пуштање на слободу ако је лишење слободе незаконито.
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист Савезне Републике Југославије“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник Републике Србије“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) прописано је: да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером (члан 141. став 1.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (члан 142. став 1. тачка 3));
Чланом 143. ЗКП је, поред осталог, прописано: да се притвор одређује решењем надлежног суда (став 1.); да против решења о притвору странке могу изјавити жалбу већу (члан 24. став 6), да се жалба, решење о притвору и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 4.); да је у случајевима из ст. 4. и 5. овог члана веће које одлучује о жалби дужно да донесе и достави одлуку у року од 48 сати (став 6.).
5. Подносиоци уставне жалбе су истакли повреду права из члана 27. став 3. Устава и члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, наводећи да им је повређено право на хитно одлучивање о жалби на притвор, јер је прошло седам дана од дана када су изјавили жалбу до дана када је о њој одлучено, односно осам или девет дана до дана пријема одлуке по жалби. Уставни суд пре свега констатује да су одредбе члана 27. став 3. Устава и члана 5. став 4. Конвенције садржински идентичне и да јемче лицу лишеном слободе, па тиме и притвореном лицу, поред осталог, да ће суд хитно одлучити о законитости лишења слободе. Међутим, уставотворац се није задржао на наведеним гаранцијама, већ је одредбом члана 30. став 3. Устава зајемчио притвореном лицу да ће о његовој жалби на одређивање притвора надлежни суд одлучити и своју одлуку му доставити у року од 48 часова. У конкретном случају, Уставни суд је утврдио да су окривљени, овде подносиоци уставне жалбе, преко браниоца, 14. марта 2011. године изјавили жалбу на решење којим им је одређен притвор и да је Виши суд у Суботици 21. марта 2011. године о жалби одлучио. Дакле, поступак по жалби на решење Вишег суда у Суботици Ки. 19/11 од 12. марта 2011. године трајао је седам дана, рачунајући од 14. марта 2011. године када је жалба изјављена, до 21. марта 2010. године, када је Виши суд у Суботици о жалби одлучио. Уставни суд је следом изнетог оценио да одлука о жалби браниоца окривљених, овде подносилаца уставне жалбе, изјављена против решења о одређивању притвора Вишег суда у Суботици није била хитно размотрена, односно да суд није хитно одлучио, јер није донео одлуку о жалби на притвор у Уставом утврђеном року од 48 часова, те је у овом делу уставну жалбу усвојио.
6. Оцењујући наводе уставне жалбе са становишта одредбе члана 27. став 1. Устава, Уставни суд подсећа да из наведене уставне одредбе произлази да је за законитост лишења слободе неопходно да кумулативно постоје два услова. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 142. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити само одлуком суда, ако постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. У тачки 3) члана 142. став 1. ЗКП је прописано да се притвор против неког лица може одредити ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети. Дакле, надлежни суд је дужан да утврди и образложи које су то особите околности које указују на бојазан да би окривљени боравком на слободи могао поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
Из наведеног, по оцени Уставног суда, недвосмислено произлази да суд може одредити притвор према неком лицу само уколико истовремено оцени да постоји основана сумња да је оно извршило кривично дело и да је његово притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, те да потом, у решењу о одређивању притвора, детаљно образложи који су то разлози који притварање чине неопходним ради несметаног вођења кривичног поступка. Управо на тај начин, навођењем разлога за одређивање притвора, надлежни суд образлаже зашто је притвор неопходан ради вођења кривичног постипка.
Полазећи од свега наведеног, а оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби у односу на оспорена решења, Уставни суд је утврдио да је решењем истражног судије Вишег суда у Суботици Ки. 19/11 од 12. марта 2011. године, подносиоцима уставне жалбе притвор одређен због постојања основане сумње да су извршили више кривичних дела разбојништва из члана 206. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика, те да им је притвор одређен на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, јер је суд нашао да постоје особите околности које указују да ће окривљени поновити кривично дело. Решењем ванпретресног већа Вишег суда у Суботици Кв. 74/11 од 21. марта 2011. године одбијена је као неоснована жалба браниоца подносилаца уставне жалбе и потврђено је првостепено решење о одређивању притвора по наведеном притворском основу, јер је веће утврдило да је истражни судија правилно поступио када је према подносиоцима уставне жалбе одредио притвор из разлога предвиђеног чланом 142. став 1. тачка 3) ЗКП. Истовремено, ванпретресно веће је дало индивидуализоване притворске разлоге за сва три подносиоца уставне жалбе.
Следом изнетог, Уставни суд је оценио да су, у конкретном случају, оспорена решења Вишег суда у Суботици заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног процесног права, те да су надлежни судови поступали у складу са ЗКП када су утврдили да постоје услови за одређивање притвора према подносиоцима уставне жалбе по означеном законском основу. Судови су образложили које околности у конкретном случају представљају оне особите околности које оправдавају бојазан да би подносиоци уставне жалбе боравком на слободи могли поновити кривично дело, те да је због тога против подносиоца неопходно одређивање притвора из разлога предвиђених чланом 142. став 1. тачка 3) ЗКП. Уставни суд је приликом доношења одлуке имао у виду и да је решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 1173/11 од 13. маја 2011. године, притвор подносиоцима уставне жалбе укинут, јер је тај суд нашао да више не постоје разлози за њихово даље задржавање у притвору и они су пуштени на слободу.
Уставни суд је ценио и наводе подносилаца да је Виши суд у Суботици одуговлачио истражни поступак, из чега су закључили да им је повређено право из члана 31. став 1. Устава „да суд сведе трајање притвора на најкраће могуће време, имајући у виду разлоге притвора“, али их је оценио очигледно неоснованим, јер је уставна жалба поднета свега десет дана након што су решења о одређивању притвора и спровођењу истраге према подносиоцима постала правноснажна.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да нису основани наводи из уставне жалбе да су подносиоцима повређена права зајемчена одредбама члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Устава, па је у овом делу уставну жалбу одбио као неосновану.
Како је Суд одлучио одбијањем уставне жалбе у овом делу, то је предлог подносилаца уставне жалбе за поништај оспорених решења беспредметан.
7. Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), оценио да се правично задовољење због утврђене повреде права подносилаца уставне жалбе у овом случају оствари објављивањем Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“.
8. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тач. 1. и 2. изреке.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић