Уставни суд, у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Славише Пурића и Радомира Јокића, обојице из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 24. новембра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Славише Пурића и Радомира Јокића и утврђује да je решењем Вишег суда у Београду Кв. 6022/10 од 1. децембра 2010. године и решењем Апелационог суда у Београду Кж2. 4770/2010 од 20. децембра 2010. године повређено право подносилаца уставне жалбе зајемчено одредбама члана 31. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије.
2. Одлука ће се објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Славиша Пурић и Радомир Јокић, обојица из Београда, преко пуномоћника Слободана Тодоровића, адвоката из Београда, поднели су 13. јануара 2011. године уставну жалбу, уређену 22. марта 2011. године, против решења Вишег суда у Београду Кв. 6022/10 од 1. децембра 2010. године и решења Апелационог суда у Београду Кж2. 4770/2010 од 20. децембра 2010. године, због повреде права у погледу трајања притвора зајемченог одредбама члана 31. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије „у смислу чл. 22. и 27. Устава“.
Подносиоци уставне жалбе у уставној жалби наводе:
- да се налазе у притвору, и то Радомир Јокић од 12. јануара 2010. године, а Славиша Пурић од 4. марта 2010. године;
- да је Више јавно тужилаштво у Београду својим актом Кт. 28/10 од 9. јула 2010. подигло оптужницу против подносилаца уставне жалбе и против других лица;
- да је оптужницом Радомиру Јокићу стављено на терет извршење више кривичних дела злоупотребе службеног положаја, а Славиши Пурићу извршење истог кривичног дела у подстрекавању;
- да се подносиоци уставне жалбе налазе у притвору више од годину дана и да је очигледно да се притвор претвара у казну, односно да фактички издржавају казну иако нису правноснажно осуђени за извршење кривичних дела која су им оптужницом стављена на терет;
- да оспорена решења не садрже конкретно и јасно образложење зашто је оправдано задржавање подносилаца уставне жалбе у притвору и зашто је то неопходно ради вођења кривичног поступка, те зашто у конкретном случају трајање притвора није сведено на најкраће нужно време;
- да после предаје оптужнице суду притвор може трајати до завршетка главног претреса, а да у конкретном случају завршетак главног претреса није ни на видику, јер су од подизања оптужнице 9. јула 2010. године само оптужени саслушани и да тек треба да се обави вештачење пословне документације из области привреде које ће сигурно трајати дужи временски период, а за то време подносиоци уставне жалбе остају у притвору.
Предложили су да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорена решења.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду I Су. 1/11 од 6. априла 2011. године, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности везане за кривични поступак
Пред Вишим судом у Београду води се кривични поступак против подносилаца уставне жалбе и још девет лица у предмету К. 3600/10.
Оптужницом Вишег јавног тужилаштва у Београду Кт. 28/10, подносиоцима уставне жалбе Славиши Пурићу и Радомиру Јокићу је стављено на терет више кривичних дела злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 4. у вези са ст. 3. и 1. у вези са чланом 34. Кривичног законика, а подносиоцу Радомиру Јокићу и кривично дело фалсификовање службене исправе из члана 357. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
Наведена оптужница је подигнута 9. јула 2010. године, након спроведене истраге која је трајала шест месеци.
До подношења уставне жалбе 13. јануара 2011. године, рочиште за главни претрес је заказано укупно четири пута, и то: 27. септембра 2010. године (које није одржано због спречености поступајуће судије-боловање), 22. новембра 2010. године (које није одржано, јер није одлучено о приговору окривљене Б.Ш.М), 23. новембра 2010. године (које је одржано и на коме су саслушани сви оптужени) и 13. јануара 2011. године (које је одржано и на коме су саслушана два од 13 сведока који су приступили и које је одложено, јер је усвојен предлог одбране да се прибаве докази од стране Вишег јавног тужилаштва у Београду и потом нареди економско-финансијско вештачење).
Након подношења уставне жалбе, рочиште за главни претрес је заказано 28. фебруара 2011. године и није одржано због непостојања процесних претпоставки, те је одложено за 14. април 2011. године како би се дало довољно времена Вишем тужилаштву у Београду да достави доказе на које се у оптужници позива и којом приликом је заказано још једно рочиште за 12. мај 2011. године ради саслушања сведока.
Економско-финансијко вештачење до 5. априла 2011. године, када је Виши суд у Београду одговорио на наводе подносилаца из уставне жалбе, није било одређено од стране суда.
Б) Чињенице и околности везане за притвор
Подносилац уставне жалбе Славиша Пурић се налази у притвору од 4. марта 2010. године, када је лишен слободе по решењу истражног судије Вишег суда у Београду Ки. 20008/09 од 21. јануара 2010. године, који му је одређен на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 3) и 5) Законика о кривичном поступку и који му је касније продужен на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) Законика.
Подносилац уставне жалбе Радомир Јокић се налази у притвору од 12. јануара 2010. године, када је лишен слободе по решењу истражног судије Вишег суда у Београду Ки. 20008/09 од 14. јануара 2010. године, који му је одређен на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 2), 3) и 5) Законика о кривичном поступку и који му је касније продужен на основу одредбе важећег члана 142. став 1. тачка 5) Законика.
Виши суд у Београду је по службеној дужности, у смислу одредбе члана 146. став 2. ЗКП, испитивао да ли и даље постоје разлози за притвор према подносиоцима уставне жалбе и оспореним решењем Кв. 6022/10 од 1. децембра 2010. године им је продужио притвор. Притвор је према подносиоцима уставне жалбе продужен, јер су, по оцени ванпретресног већа, и даље стајали разлози за задржавање у притвору, у смислу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) Законика.
Апелациони суд у Београду је оспореним решењем Кж2. 4770/10 од 20. децембра 2010. године одбио као неосноване жалбе бранилаца окривљених, овде подносилаца уставне жалбе, изјављене против решења Вишег суда у Београду Кв. 6022/10 од 1. децембра 2010. године. У образложењу овог решења се наводи „да првостепени суд налази да и даље стоје законски разлози за задржавање окривљеног Славише Пурића у притвору прописани одредбом члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, будући да из списа предмета произлази основана сумња да је окривљени Славиша Пурић извршио кривична дела која му се стављају на терет, и то 11 кривичних дела злоупотребе службеног положаја из члана 359. став 4. у вези са ст. 3. и 1. Кривичног законика, од чега седам подстрекавањем у вези са чланом 34. Кривичног законика и четири у саизвршилаштву у вези са чланом 33. Кривичног законика, за које кривично дело је запрећена казна затвора преко десет година, те да постоје посебно тешке околности кривичних дела која се у конкретном случају огледају у томе да је према наводима оптужног акта окривљени Славиша Пурић у дужем временском периоду од 2003. до 2009. године континуирано предузимао радњу извршења предметних кривичних дела, и то у својству оснивача и јединог власника предузећа „Интер-експорт“, „Слап груп“, „С поента“, „Минел елип“ и „Бетоњерка“, која предузећа је у поступку приватизације и купио, те да је основано сумњив да је тиме прибавио себи и предузећима у његовом власништву противправну имовинску корист у износу преко 1,5 милијарди динара, дакле у износу који вишеструко превазилази износ који представља квалификаторну околност кривичног дела које се између осталог окривљеном ставља на терет исказујући на тај начин нарочиту упорност и истрајност нарочито имајући у виду да је окривљени према наводима оптужног акта ове радње предузимао у поступку приватизације предузећа „Бетоњерка“ које је услед тих радњи доведено пред покретање стечајног поступа, обзиром да је рачун наведеног предузећа блокиран, а Агенција за приватизацију је због тога раскинула уговор, то напред наведене околности у својој међусобној повезаности оправдавају даље задржавање окривљеног у притвору по напред наведеном основу и по налажењу Апелационог суда, како то правилно закључује и првостепени суд.“
Даље се наводи: „да и даље стоје законски разлози за задржавање окривљеног Радомира Јокића у притвору са разлога предвиђених одредбом члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, обзиром да из списа предмета произлази основана сумња да је окривљени извршио кривична дела која му се стављају на терет и то осам кривичних дела злоупотребе службеног положаја из члана 359. став 4. у вези са ст. 3. и 1. Кривичног законика од чега шест у саизвршилаштву у вези са чланом 33. Кривичног законика и један помагањем у вези са чланом 35. Кривичног законика, за које кривична дела је запрећена казна затвора преко десет година, те да постоје посебно тешке околности кривичних дела која се у конкретном огледају у томе да је окривљени Радомир Јокић према наводима оптужног акта у дужем временском периоду од 2005. до 2008. године у својству директора предузећа „Интер-експорт“ чији је оснивач и једини власник окривљени Славиша Пурић, континуирано предузимао радњу извршења предметних кривичних дела, те да је основано сумњив да је учествовао у прибављању имовинске користи окривљеном Славиши Пурићу у износу преко 640 милиона динара, што представља скоро половину имовинске користи за коју је окривљени Славиша Пурић основано сумњив да је прибавио исказујући на тај начин нарочиту упорност и истрајност због чега се и по налажењу Апелационог суда, даље задржавање окривљеног у притвору по овом основу показује оправданим како то правилно закључује и првостепени суд.“
Након подношења уставне жалбе, притвор је према подносиоцима уставне жалбе продужен решењима ванпретресног већа Вишег суда у Београду Кв. 449/11 од 1. фебруара 2011, Кв. 1394/11 од 1. априла 2011. и Кв. 2281/11 од 1. јуна 2011. године из разлога предвиђених одредбом члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, са идентичним образложењем као и у оспореним решењима.
4. Одредбама Устава на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале и да грађани имају право да се обрате међународним институцијама ради заштите својих слобода и права зајемчених Уставом (члан 22.); да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора и да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. ст. 1. и 2.).
Закоником о кривичном поступку (Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10), (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору, те да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП прописано је да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела.
Члан 146. став 2. ЗКП прописује да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу.
5. Полазећи од навода уставне жалбе да „пошто су Радомир Јокић и Славиша Пурић у притвору више од годину дана, према њима је очигледно дошло до повреде људских права пре свега на личну слободу и на слободу и безбедност која је неприкосновена у смислу члана 27. Устава, у смислу члана 31. Устава, затим у смислу члана 22. Устава...те да је прекршена уставна одредба из члана 31. ст. 1. и 2. Устава, да трајање притвора мора бити сведено на најкраће нужно време“, као и осталих навода, Уставни суд је утврдио да подносиоци оспоравају право у погледу трајања притвора, те је све наводе уставне жалбе ценио у односу на повреду права из члана 31. ст. 1. и 2. Устава.
Уставни суд и у овом уставносудском предмету наглашава да је право на личну слободу и безбедност једно од основних људских права зајемчених Уставом, као и да физичка слобода има велики значај за појединца. Притвор, као законска мера којом се ускраћује наведено право, представља посебно осетљиву меру одузимања личне слободе човека у периоду пре доношења правноснажне судске одлуке о кривици. Притвор се, наиме, одређује пре него што је правноснажном судском одлуком утврђена кривица, тако да током трајања мере притвора у кривичном поступку који није правноснажно окончан, још увек у потпуности важи Уставом и Закоником утврђена претпоставка невиности. Притвор није казна и за притвореника се не сме претворити у казну.
У надлежности редовних судова је да осигурају да притвор оптуженог лица не прелази разумни временски рок. У том смислу редовни судови су дужни да пажљиво испитају оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја, односно да у сваком конкретном случају утврде и наведу даље постојање законског основа за притвор, те подробно образложе разлоге због којих сматрају да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Такође, надлежни суд је дужан да са нарочитом хитношћу поступа у притворским предметима. Приликом сваке контроле притвора суд утврђује да ли су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору, и да ли се иста сврха (несметано вођење кривичног поступка) може остварити другом мером. Дакле, у надлежности редовних судова је да утврде постојање конкретних разлога који се односе на основ за одређивање или продужење мере притвора. Није задатак Уставног суда да утврђује или преиспитује те разлоге, нити да замени редовне судове који одлучују о притвору подносилаца уставних жалби. Међутим, Уставни суд јесте надлежан да на основу разлога који су у вези са притвором дати у одлукама редовних судова и чињеница на које подносиоци уставних жалби указују, одлучи да ли је или није у конкретном случају дошло до повреде Уставом зајемчених права.
Да ли је надлежни суд трајање мере притвора после подизања оптужнице, имајући у виду разлоге притвора, свео на најкраће неопходно време у складу за Уставом и законом, односно и да ли је време трајања притвора разумно, не може се проценити in abstracto. Стога, да ли је разумно да оптужени остане у притвору мора се процењивати у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима. Продужавање мере притвора може бити оправдано само ако постоје такве околности које оправдавају јавни интерес и претежу над правилом поштовања слободе појединца (видети, поред осталих, пресуде Европског суда за људска права у предметима: W. против Швајцарске, 26. јануар 1993, став 30; Kudla против Пољске, 26. октобар 2000, ст. 110. и 111; Solmaz против Турске, 16. јануар 2007, став 38.).
Постојање основане сумње да је притворено лице извршило кривично дело, а у циљу несметаног вођења кривичног поступка, је услов sine qua non за постојање законитости, како приликом одређивања тако и приликом продужавања мере притвора (Одлука Уставног суда Уж-1429/2008 од 16. јула 2009. године, став 7.). Међутим, постојање основане сумње, само по себи није довољно. Стога, када се притвор више пута продужава, надлежни судови су приликом доношења одлуке о притвору, у случају када утврде да и даље постоје разлози за продужење ове мере, дужни да посебно образложе разлоге за притвор у сваком појединачном случају. Ти разлози морају бити релевантни и довољни, односно не смеју бити произвољни. Произвољно лишавање слободе постоји онда када надлежни органи не образложе на задовољавајући начин разлоге због којих је лишавање слободе било неопходно (пресуда Kay против Велике Британије, од 1. марта 1994, став 31.) или ако суд даје стално идентичне и стереотипне разлоге због којих је донето решење о продужењу притвора, а да при томе не елаборира нове разлоге због којих је продужење притвора неопходно (пресуда Mansur против Турске, од 8. јуна 1995, став 55.).
Уставни суд је у више својих одлука (видети, поред осталих, Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, став 5. образложења) заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима опавдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
6. Уставни суд је, полазећи од наведених општих принципа и чињеница, као и околности конкретног случаја, утврдио да је притвор према подносиоцима уставне жалбе одређен и продужаван због постојања основане сумње да су извршили више кривичних дела злоупотреба службеног положаја за које дело је законом прописана казна затвора преко десет година. Остаје да се утврди да ли су надлежни судови дали релевантне и довољне разлоге који би оправдали продужење притвора и да ли су показали посебну хитност у вођењу поступка.
У конкретном случају, Уставни суд је утврдио да су се подносиоци уставне жалбе до подношења уставне жалбе 13. јануара 2011. године налазили у притвору десет месеци и девет дана (Славиша Пурић, рачунајући од 4. марта 2010. године, када је лишен слободе), односно једну годину и један дан (Радомир Јокић, рачунајући од 12. јануара 2010. године, када је лишен слободе), као и да су се у притвору налазили и 6. априла 2011. године када се Виши суд у Београду изјаснио на наводе уставне жалбе, па и даље.
Виши суд у Београду се у образложењу оспореног првостепеног решења, пре свега ослонио, поред постојања основане сумње против подносилаца, на висину запрећене казне за кривично дело које им је стављено на терет и у том смислу се позвао на њихову бројност, са посебним освртом на посебно тешке околности дела које се огледају у „прибављеној имовинској користи у износу који вишеструко превазилази износ који представља квалификаторну околност кривичног дела“.
Узимајући у обзир да су подносиоци уставне жалбе оптужени да су извршили више кривичних дела злоупотребе службеног положаја, Уставни суд прихвата да су надлежни судови основано сматрали да посебно тешке околности дела које се огледају у „прибављеној имовинској користи у износу који вишеструко превазилази износ који представља квалификаторну околност кривичног дела“ које се, између осталих, подносиоцима уставне жалбе ставља на терет, првобитно, а и касније, могу бити оправдан разлог за продужење притвора.
Међутим, Уставни суд налази да у конкретном случају треба имати у виду и следеће:
Наиме, из одговора Вишег суда у Београду од 6. априла 2011. године произлази да се у списима предмета не налазе докази на које се тужилаштво у оптужници позива. Поред наведеног, Уставни суд, такође, констатује да из одговора Вишег суда у Београду несумњиво произлази да до тог датума није још увек ни одређено економско-финансијско вештачење, иако је кривични поступак против подносилаца уставне жалбе трајао већ годину дана и три месеца. Имајући у виду врсту и природу кривичних дела која се подносиоцима уставне жалбе стављају на терет, те чињеницу да је према подносиоцима притвор продужен због „посебно тешких околности дела које се огледају у прибављеној имовинској користи у износу који вишеструко превазилази износ који представља квалификаторну околност кривичног дела“, економско-финансијско вештачење представља, по мишљењу Уставног суда, један од најзначајнијих доказа којим ће се управо утврдити висина евентуалне противправно прибављене имовинске користи наведене у оптужници, те су надлежни судови ову чињеницу морали узети у обзир приликом доношења одлуке о продужењу притвора.
Поред наведеног, Уставни суд истиче да, будући да одређених доказа на које се тужилаштво у оптужници позива у списима предмета нема, као и да економско-финансијско вештачење још увек није одређено, те се не може ни оквирно предвидети када би могло бити окончано, већ сада се извесном показује чињеница да надлежни суд не може да подносиоцима уставне жалбе осигура посебно ажурно вођење кривичног поступка. Како сагласно важећим одредбама ЗКП притвор према подносиоцима уставне жалбе може трајати све до правноснажности пресуде, то је надлежни суд који одлучује о продужењу притвора дужан да оцени и разумност досадашњег трајања притвора у односу на укупну дужину трајања кривичног поступка, односно на радње које су до сада у поступку спроведене.
Уставни суд, стога, сматра да је продужење притвора у оспореним решењима јасно потврдило недовољно брижљив однос надлежних судова према притвору подносилаца уставне жалбе, који је био аутоматски продужен, без конкретних и довољних чињеница, односно измењених околности које би могле да се узму у обзир. Надлежни судови нису узели у обзир чињеницу да су више пута понављани разлози за притвор, иако релевантни, све мање и мање довољни са протеком времена.
У том смислу, Уставни суд указује да је сврха притвора несметано вођење кривичног поступка, а да је несметано вођење кривичног поступка условљено ефикасним спровођењем доказног поступка. Имајући у виду да се подносиоцима уставне жалбе притвор продужава јер постоји основана сумња да су „прибавили имовинску корист у износу који вишеструко превазилази износ који представља квалификаторну околност кривичног дела“, Уставни суд оцењује да су, у ситуацији када економско-финансијско вештачење није спроведено током истражног поступка који је трајао шест месеци, а није одређено ни скоро пет месеци након ступања оптужнице на правну снагу, јер се у списима предмета не налазе докази на које се тужилаштво у оптужници позива, а да тај износ једино вештачењем може бити утврђен, надлежни судови били дужни да са особитом пажњом испитају оправданост даљег трајања ове мере и наведу уставноправно прихватљиве разлоге који указују на „посебно тешке околности кривичног дела“. Ово тим пре што одређивање економско-финансијског вештачења искључиво зависи од одлуке поступајућег суда, те оптужени на ову доказну радњу не могу да утичу.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да је подносиоцима уставне жалбе оспореним решењима повређено право на ограничено трајање притвора зајемчено првом реченицом одредбе члана 31. став 1. и става 2. Устава и оценио да се правично задовољење у овом случају оствари објављивањем Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“, имајући у виду да подносиоци уставне жалбе нису тражили накнаду нематеријалне штете.
Уставни суд оспорена решења није поништио, имајући у виду да су та решења била темпоралног карактера и да су престала да производе правно дејство доношењем нових решења о продужењу притвора.
Следом изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), одлучио као у тач. 1. и 2. изреке.
7. На основу изложеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић