Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Драгутина Мадановића из Бора, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 2. априла 2009. године, донео је
Одбија се као неоснована уставна жалба Драгутина Мадановића, изјављена против пресуде Врховног суда Србије Рев. 1089/05 од 14. децембра 2006. године.
1. Драгутин Мадановић из Бора је 16. фебруара 2007. године, преко пуномоћника, адвоката Душана П. Предића из Бора, Општинском суду у Бору поднео благовремену и дозвољену уставну жалбу, која је 20. априла 2007. године достављена Уставном суду на надлежност, изјављену против пресуде Врховног суда Србије Рев. 1089/05 од 14. децембра 2006. године, због повреде права на правично суђење, повреде права на имовину и повреде права на наслеђивање зајемчених одредбама члана 32. став 1, чл. 58. и 59. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе сматра да су судови погрешно закључили да усмени уговор о поклону између њега, као поклонопримца и његовог деде, Павла Рашкуцића није настао, јер му недостаје сагласност воља. Према речима подносиоца такав став је неодржив, јер се у конкретном случају имају применити одредбе Српског грађанског законика, будући да Закон о облигационим односима не регулише уговор о поклону. Истакао је да је спорном имовином, коју је стакао од свог претка, управљао скоро пола века. Навео је да је покојни Станоје Урсуловић, отац подносиоца уставне жалбе, закључио уговор о доживотном издржавању са Властимиром Петрикићем, а да је суд одбио његов предлог за вештачење уговора о доживотном издржавању од стране Института за судску медицину и вештачење препустио вештаку који је дечији психијатар, а кога је суд оквалификовао као специјалисту неуропсихијатра. Истакао је да је покојни Станоје Урсуловић био неписмен човек и да је био „Влах без школе који није добро ни службени језик познавао, да је свуда стављао свој рукознак, осим на спорном уговору о доживотном издржавању“. Поред тога, сматра да је покојни Станоје Урсуловић, због ударца у главу, имао нарушено здравље које се поред физичке слабости огледало и у душевној немоћи и смањеној вољи за живот, из чега произлази да је ту чињеницу Властимир Петрикић из Злота искористио за закључење спорног уговора о доживотном издржавању. Истакао је, такође, да је ревизијски суд само потврдио грешке нижестепених судова које се односе на извршење уговора о доживотном издржавању од стране Властимира Петрикића, а које је, према наводима подносиоца уставне жалбе, изостало, па је уговор морао бити раскинут. Предложио је да Уставни суд уважи уставну жалбу и поништи оспорене одлуке редовних судова.
2. Уставна жалба је као правно средство установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године. Сагласно члану 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката, или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Одредбом члана 32. става 1. Устава Републике Србије сваком је зајемчено право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 58. Устава утврђено је: да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (став 1.); да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (став 2.); да се законом може ограничити начин коришћења имовине (став 3.).
Одредбама члана 59. Устава утврђено је: да се јемчи право наслеђивања, у складу са законом (став 1.); да право наслеђивања не може бити искључено или ограничено због неиспуњавања јавних обавеза (став 2.).
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у целокупну документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и списе Општинског суда у Бору П. бр. 1084/02, те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом предмету:
Пресудом Општинског суда у Бору П. бр. 1084/02 од 26. априла 2004. године одбијен је у ставу првом изреке тужбени захтев подносиоца уставне жалбе којим је тражио да се утврди његово право својине по основу поклона на непокретностима и то: кп. бр. 4085 њива 7 кл. у површини од 0.04,19 ха, шума 5 кл. у површини од 0.55,15 ха, у м.зв „Селиште“, кп. бр. 4086 воћњак 4 кл. у површини од 0.03,21 ха, кп. бр. 4087 ливада 6 кл. у површини од 0.06,72 ха, кп. бр. 4088 њива 8 кл. у површини од 2.85,40 ха, кп. бр. 4089 њива 8 кл. у површини од 0.18,45 ха, кп. бр. 4090 ливада 6 кл. у површини од 0.14,19 ха, кп. бр. 4091 виноград 4 кл. у површини од 0.07,92 ха, кп. бр. 4092 пашњак 4 кл. у површини од 0.09,60 ха и неплодно у површини од 0.00,48 ха, кп. бр. 4093 њива 6 кл. у површини од 0.07,52 ха, кп. бр. 4094 њива 6 кл. у површини од 0.11,28 ха, кп. бр. 4095 ливада 6 кл. у површини од 0.28,28 ха, кп. бр. 4096 њива 6 кл. у површини од 0.41,21 ха, кп. бр. 4165/д њива 5 кл. у површини од 0.10,44 ха, све у м. зв. „Селиште“ КО Злот II. Ставом другим изреке пресуде је одбијен тужбени захтев подносиоца уставне жалбе да се поништи и раскине уговор о доживотном издржавању закључен између Станоја Урсуловића као примаоца издржавања и туженог Властимира Петракића као даваоца издржавања, оверен пред Општинским судом у Бору под бројем Р. 1304/88 од 27. децембра 1988. године, а ставом трећим изреке усвојен противтужбени захтев Властимира Петрикића којим је обавезан тужилац-противтужени, овде подносилац уставне жалбе, да му преда у својину и државину утужене непокретности.
Пресудом Окружног суда у Зајечару Гж. 35/05 од 28. јануара 2005. године је одбијена жалба подносиоца уставне жалбе, као неоснована и потврђена пресуда Општинског суда у Бору П. бр. 1084/02 од 26. априла 2004. године. У образложењу пресуде је наведено да подносилац уставне жалбе није доказао да је предметну имовину добио од свога деде Павла Рашкуцића и да је након смрти свога деде са истом слободно располагао, а што упућује на закључак да имовина и није била његова. Истакнуто је да је првостепени суд правилно утврдио да је покојни Станоје Урсуловић, отац подносиоца уставне жалбе, могао да схвати значај својих дела и својих поступака и да је био пословно способан у време када је са туженим сачинио уговор о доживотном издржавању, а што је суд утврдио на основу налаза и мишљења судског вештака Горана Голубовића.
Пресудом Врховног суда Србије Рев. 1089/05 од 14. децембра 2006. године је одбијена као неоснована ревизија подносиоца уставне жалбе изјављена против пресуде Окружног суда у Зајечару Гж. 35/05 од 28. јануара 2005. године. У образложењу је наведено да у спроведеном парничном поступку нема битне повреде из члана 354. став 2. тачка 11. Закона о парничном поступку на коју Врховни суд пази по службеној дужности, као и да није учињена битна повреда из члана 354. став 2. тачка 14. истог Закона на коју се у ревизији указује, јер су дати разлози о одлучним чињеницама јасни и непротивречни, па пресуда нема недостатака због којих се не би могла испитати. Врховни суд Србије сматра да је другостепени суд оценио све жалбене наводе који су од значаја за пресуђење, као и оне на које пази по службеној дужности, али је нашао да нису основани, као ни тврдња о погрешној примени материјалног права. Наведено је да су предмет уговора и намера да се поклон учини битни елементи уговора о поклону, а да сам уговор не може настати док се не постигне сагласност о битним елементима. У конкретном случају, Врховни суд је оценио да уговор није настао, јер није утврђена сагласност воља странака за настанак уговора о поклону, нити намера покојног Павла Рашкуцића да туженом учини поклон и да се стога не може говорити ни о оснажењу уговора коме недостаје форма. Даље је наведено да се нису испунили услови за раскид уговора о доживотном издржавању, јер су нижестепени судови утврдили да је тужени испуњавао своје обавезе из закљученог уговора онако како је уговорено, чиме је сврха уговора остварена.
4. Одредбама Закона о парничном поступку ("Службени лист СФРЈ", бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91, "Службени лист СРЈ", бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98, 3/2002), који је био на снази у време покретања парничног поступка и по коме је поступак спроведен на основу одредбе члана 491. став 1. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", бр. 125/04), било је прописано: да су странке дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве и да предложе доказе којима се утврђују те чињенице (члан 7. став 2.); да суд по свом уверењу одлучује које ће чињенице узети као доказане на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа засебно и свих доказа заједно, као и на основу резултата целокупног поступка (члан 8.): да свака странка треба у својим излагањима да изнесе све чињенице потребне за образложење својих предлога, да понуди доказе потребне за утврђивање својих навода, као и да се изјасни о наводима и понуђеним доказима противне странке, те да странке могу у току целе главне расправе да износе нове чињенице и да предлажу нове доказе (члан 299. ст. 1. и 2.).
Одредбама члана 117. Закона о наслеђивању ("Службени гласник СРС", бр. 52/74 и 1/80) било је прописано: да уговор којим се један уговорник обавезује да издржава доживотно другог уговорника, или неко треће лице, а у коме други уговорник изјављује да му оставља сву своју имовину или један њен део у наслеђе, није уговор о наслеђивању, него уговор о отуђењу уз накнаду свих непокретних ствари које припадају примаоцу издржавања у време закључења уговора, или одређеног дела тих ствари, чија је предаја даваоцу издржавања одложена до смрти примаоца издржавања (уговор о доживотном издржавању) (став 1.); да уговор о доживотном издржавању мора бити састављен у писменом облику и оверен од судије (став 2.); да ће приликом овере судија прочитати уговор и упозорити уговорнике на последице уговора (став 3.). Одредбом члана 120. став 3. истог Закона било је прописано да свака страна може тражити раскид уговора, ако друга страна не извршава своје обавезе.
5. Уставни суд је оценио да је подносиоцу уставне жалбе у парничном поступку било обезбеђено правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава, јер је оспорену пресуду донео Врховни суд Србије установљен Уставом и законом, који је поступао у границама своје надлежности и у прописаном саставу, као и да је поступак спроведен у складу са законским одредбама. Подносиоцу уставне жалбе је било омогућено учествовање у поступку пред првостепеним судом, праћење тока поступка, предузимање законом допуштених радњи и изјављивање редовног и ванредног правног лека. По оцени Суда, оспорена пресуда се заснива на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени меродавног права на чињенично стање које је утврђено на основу доказа који су били изведени у току главне расправе пред првостепеним судом. Супротна подносиочева тврдња је израз његове субјективне оцене о погрешној примени одредаба процесног и материјалног права, али не и прихватљив аргумент или доказ о учињеној повреди права на правично суђење.
Уставни суд је оценио да за утврђење повреде уставног права нису од значаја наводи подносиоца који се односе на чињеницу да је постојао усмени уговор о поклону између њега, као поклонопримца, и његовог деде Павла Рашкуцића, као поклонодавца, јер у парничном поступку, који је претходио уставносудском, подносилац уставне жалбе није доказао постојање усменог уговора о поклону. Подносилац уставне жалбе није пружио друге доказе за своје тврдње, осим што је приликом саслушања као парнична странка истакао да му је деда Павле Рашкуцић, пре него што је умро, рекао да узме предметне непокретности, да их обрађује и да плаћа порез. Из утврђеног чињеничног стања судови су извели закључак да уговор о поклону није ни настао, јер није утврђена сагласност воља странака, нити намера (animus donandi) Павла Рашкуцића да туженом учини поклон.
Уставни суд је ценио и навод подносиоца уставне жалбе да су судови занемарили чињеницу да је његов покојни отац Станоје Урсуловић био „неписмен човек, Влах без школе који је свуда стављао свој рукознак, осим на спорном уговору о доживотном издржавању“, али je нашао да се такав навод не може прихватити као основан, будући да током главне расправе подносилац уставне жалбе није истицао наведену чињеницу, нити је доводио у сумњу потпис примаоца издржавања на спорном уговору. Овакав навод је први пут истакнут у ревизији изјављеној 21. фебруара 2005. године, а не у току главне расправе у складу са одредбама члана 299. Закона о парничном поступку.
6. Полазећи од изложеног, Уставни суд налази да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на имовину, нити право на наслеђивање која су зајемчена одредбама чл. 58. и 59. Устава.
Наиме, покојни Станоје Урсуловић је као прималац издржавања располагао својом имовином уговорoм о доживотном издржавању, на основу кога је на Властимира Петрикића као даваоца издржавања пренето право својине после смрти Станоја Урсуловића. С обзиром да је у законито спроведеном судском поступку, који је окончан правоснажном судском одлуком, утврђено да наведени уговор о доживотном издржавању производи правно дејство и да спорне непокретности представљају својину Властимира Петрикића, Уставни суд сматра да подносиоцу уставне жалбе нису повређена права зајемчена одредбама чланова 58. и 59. Устава, на које се позива.
7. Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 1. у вези члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић