Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Мирјане Гавриловић из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 2. новембра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Oдбија се као неоснована уставна жалба Мирјане Гавриловић изјављена против решења Окружног суда у Београду Кв. 5363/09 од 11. децембра 2009. године и решења Врховног суда Србије Кж. II 3922/09 од 25. децембра 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Мирјана Гавриловић из Београда, преко пуномоћника Владана А. Гајића, адвоката из Београда, поднела је Уставном суду 16. јануара 2010. године уставну жалбу против решења Окружног суда у Београду Кв. 5363/09 од 11. децембра 2009. године и решења Врховног суда Србије Кж. II 3922/09 од 25. децембра 2009. године, због повреде права из члана 27. став 1. и члана 30. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи да је према подноситељки оспореним решењима продужен притвор из разлога предвиђеним одредбом члана 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку. Подноситељка уставне жалбе сматра да у образложењу решења нису наведене околности које би се могле сматрати тешким и посебно тешким, како то налаже одредба члана 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку, нити уопште има разлога који би објаснили повезаност околности, које по њеном мишљењу веће погрешно квалификује као посебно тешке, и вођења кривичног поступка. Ово посебно из разлога што је признала извршење кривичног дела које јој је стављено на терет, што су докази против ње прибављени и што је већи део прибављене противправне имовинске користи већ уплатила на рачун Општинског суда у Младеновцу, те закључује да „ако су се околности наведене у побијаном решењу на почетку истраге и могле сматрати посебно тешким“, то више не могу бити. Предложено је да се уставна жалба усвоји, утврди повреда наведених права, као и да се пониште оспорени акти и да се подноситељка пусти на слободу.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорена решења и другу документацију приложену као доказ уз уставну жалбу, прочитао одговор Вишег суда у Београду К. 3011/2010 од 13. априла 2010. године и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
А) Чињенице и околности везане за кривични поступак
Пред Окружним судом у Београду у предмету Ки. 1139/09, водио се истражни поступак против подноситељке уставне жалбе, по захтеву за спровођење истраге Окружног јавног тужилаштва у Београду Кт. 1485/09 од 14. новембра 2009. године, због кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези са ст. 2. и 1. Кривичног законика и кривичног дела фалсификовање исправе из члана 355. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
Након спроведене истраге, Више јавно тужилаштво у Београду је против подноситељке уставне жалбе за наведена дела подигло оптужницу 13. јануара 2010. године Вишем суду у Београду и предмет је заведен под бројем К. 3011/2010.
Првостепени кривични поступак је окончан 8. фебруара 2010. године, када је донета и јавно објављена пресуда којом је, поред осталог, подноситељка уставне жалбе оглашена кривом због извршења кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези са ст. 2. и 1. Кривичног законика у стицају са кривичним делом фалсификовање исправе из члана 355. став 2. у вези са ставом 1. и чланом 61. Кривичног законика и изречена јој је јединствена казна затвора у трајању од четири године и два месеца у коју казну јој је урачунато време проведено у притвору од 12. новембра 2009. до 8. фебруара 2010. године.
Б) Чињенице и околности везане за притвор
Подноситељка уставне жалбе се налазила у притвору од 12. новембра 2009. до 8. фебруара 2010. године.
Притвор је према подноситељки уставне жалбе одређен решењем истражног судије Окружног суда у Београду Ки. 1139/09 од 14. новембра 2009. године, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) тада важећег ЗКП.
Оспореним решењем Окружног суда у Београду Кв. 5363/09 од 11. децембра 2009. године је према подноситељки уставне жалбе притвор продужен и одређено је да по том решењу може трајати најдуже до 12. фебруара 2010. године. Окружни суд у Београду је у наведеном оспореном решењу, образлажући разлоге за продужење притвора из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП према подноситељки уставне жалбе, поред осталог, навео: „да по оцени већа и даље стоје разлози за продужење притвора на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, с обзиром да постоји основана сумња да је извршила кривично дело које јој се ставља на терет а за које је прописана казна затвора преко десет година, те имајући у виду посебно тешке околности дела, односно да постоји основана сумња да је у дужем временском периоду прибавила већу имовинску корист и то док је била запослена у суду као дугогодишњи радник на одговорном положају, то наведене околности као особите указују на оправданост притвора по овом основу“. Такође је навденео: да је притвор окривљеној нужно продужити за још два месеца, како би се у даљем току поступка обавило економско-финансијско вештачење, те како би се по потреби предузеле и све друге истражне радње ради окончања истраге у овом кривичном поступку“.
Бранилац подноситељке уставне жалбе је против оспореног решења Окружног суда у Београду Кв. 5363/09 од 11. децембра 2009. године изјавио жалбу.
Врховни суд Србије је 25. децембра 2009. године донео оспорено решење Кж. II 3922/09, којим је одбио као неосновану жалбу браниоца подноситељке уставне жалбе. У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено да: „...постојање посебно тешких околности дела у смислу члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП се огледају у томе што је окривљена основано сумњива да је у временском периоду од 26. октобра 2006. до 6. октобра 2009. године, дакле у периоду од три године поступајући у својству шефа рачуноводства Општинског суда у Младеновцу, себи прибавила већу имовинску корист (у износу од 3.013.830,00 динара), то по оцени Врховног суда наведене околности представљају особите околности које указују да је оправдано даље задржавање окривљене у притвору по напред наведеном законском основу, а како то правилно закључује и првостепени суд“. Врховни суд је посебно истакао „да је имао у виду жалбене наводе браниоца окривљене, којима се указује да се наведене околности не могу сматрати посебно тешким и да не оправдавају продужење притвора према окривљеној, као и то да је окривљена признала извршење кривичног дела и да су у досадашњем току истраге саслушани сви предложени сведоци, али је нашао да су овакви жалбени наводи неосновани и без утицаја на другачију одлуку, обзиром да је првостепени суд за свој став о нужности даљег задржавања окривљене у притвору по основу из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП изнео јасне и логичне разлоге, које и овај суд у свему прихвата као правилне“.
Подноситељки уставне жалбе је притвор укинут 8. фебруара 2010. године и исти дан је пуштена на слободу на основу решења Вишег суда у Београду К. 3011/2010, након што је неправноснажном пресудом оглашена кривом и осуђена на казну затвора, јер је, поред осталог, надлежни суд имао у виду: „...да притвор као најтежа мера обезбеђења присуства окривљеног на главном претресу у смислу члана 16. ЗКП мора бити сведен на најкраће неопходно време, то по оцени овог суда више не стоје разлози за задржавање окривљене у притвору“. Наведено решење је постало правноснажно 10. марта 2010. године када је Апелациони суд у Београду својим решењем Кж2. 1042/2010 одбио као неосновану жалбу Вишег јавног тужиоца у Београду изјављену против решења о укидању притвора.
4. Одредбама Устава на чију се повреду подноситељка позива у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) (у даљем тексту: ЗКП), који је важио у време доношења оспорених решења, било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. став 1. до 3.).
Одредбама члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП је било прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела.
Осталим одредбама ЗКП које су од значаја за одлучивање, било је прописано: да на основу решења истражног судије, окривљени се може задржати у притвору највише месец дана од дана лишења слободе, да се после тог рока окривљени може задржати у притвору само на основу решења о продужењу притвора, да се притвор по одлуци већа (члан 24. став 6.) може продужити највише за два месеца и да је против решења већа дозвољена жалба која не задржава извршење решења (члан 144. ст. 1. и 2.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено и да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. ст. 1. и 3.). 5. У односу на истакнуте повреде права из члана 27. став 1, члана 30. став 1. и цитираних одредаба Законика о кривичном поступку, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима Окружног суда у Београду Кв. 5363/09 од 11. децембра 2009. године и Врховног суда Србије Кж. II 3922/09 од 25. децембра 2009. године нису повређена Уставом зајемчена права подноситељке на које се позвала.
Повреду наведених Уставом зајемчених права подноситељка уставне жалбе образлаже тиме да у оспореним решењима „нема разлога који би објаснили повезаност наведених околности (које веће погрешно квалификује као посебно тешке) и вођења кривичног поступка“.
Уставни суд је, у конкретном случају, утврдио да је подноситељки уставне жалбе притвор продужен из разлога предвиђених одредбом члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП. У односу на овај притворски разлог, у образложењу оспорених решења је, поред осталог, наведено да постоји основана сумња да је подноситељка уставне жалбе извршила кривично дело које јој је захтевом за спровођење истраге стављено на терет и да је мера притвора нужна у циљу несметаног вођења кривичног поступка. Ово из разлога што по оцени надлежних судова постоје посебно тешке околности кривичног дела које се огледају у томе да је подноситељка основано сумњива да је у периоду од три године, поступајући у својству шефа рачуноводства Општинског суда у Младеновцу, себи прибавила већу имовинску корист у износу од 3.013.830,00 динара. По оцени Уставног суда, оспорена решења Окружног суда у Београду и Врховног суда Србије заснована су на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су надлежни судови поступали у складу са ЗКП када су утврдили да постоје законом предвиђени важни разлози за продужење притвора према подноситељки уставне жалбе и довољно образложили због чега сматрају оправданим њено задржавање у притвору, у смислу члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП. По оцени Уставног суда, дати разлози су релевантни и довољни и нису последица арбитрерног и произвољног поступања. Истовремено, Уставни суд констатује да је у периоду од 14. новембра 2009. године до 8. фебруара 2010. године, против подноситељке уставне жалбе спроведена истрага, подигнута оптужница и одржан главни претрес, те да је за непуна три месеца окончан првостепени кривични поступак, доношењем пресуде, којом приликом је подноситељки уставне жалбе укинут притвор. Дакле, када је надлежни суд утврдио да је престао законски основ за даље задржавање подноситељке уставне жалбе у притвору, притвор је укинут и она је пуштена на слободу, иако поступак против ње још увек није био правноснажно окончан.
У односу на истакнуту повреду права из члана 30. став 1. Устава, Уставни суд подсећа да је у Одлуци Уж-1197/2008, од 13. новембра 2008. године, изнео став да се одредбе члана 30. Устава односе на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора, што подразумева да је притвор предходно одређен и да се лице већ налази у притвору, те да суд може да одреди притвор искључиво ако постоји основана сумња да је неко лице извршило кривично дело и ако је та мера неопходна ради вођења кривичног поступка, чиме се исцрпљује непосредно дејство одредбе члана 30. Устава по питању притвора као кривично-процесног института, док се у даљем току кривичног поступка више се не одлучује о одређивању притвора према већ притвореном лицу, већ се једино одлучује о продужењу или укидању притвора, до кога долази када се за то стекну прописани услови. Будући да подноситељка уставне жалбе оспорава решења којима јој је притвор продужен, то је Суд одбио као неосновану уставну жалбу у делу који се односи на повреду права из члана 30. став 1. Устава.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да нису основани наводи из уставне жалбе да су подноситељки повређена права зајемчена одредбама члана 27. став 1. и члана 30. став 1. Устава.
На основу свега изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), уставну жалбу одбио као неосновану.
Како је Суд одлучио одбијањем уставне жалбе, то је предлог подноситељке уставне жалбе за поништај оспорених решења беспредметан.
6. На основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић