Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић, мр Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Слађана Огненоског, на издржавању казне затвора у Казнено-поправном заводу Сремска Митровица, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 26. фебруара 2009. године, донео је
Одбија се као неоснована уставна жалба Слађана Огненоског изјављена против пресуде Окружног суда у Суботици К. 49/06 од 22. августа 2006. године и пресуде Врховног суда Србије Кж. I 2004/06 од 27. новембра 2006. године.
1. Слађан Огненоски, тренутно на издржавању казне затвора у Казнено-поправном заводу Сремска Митровица, поднео је Уставном суду благовремену и дозвољену уставну жалбу против пресудe Окружног суда у Суботици К. 49/06 од 22. августа 2006. године и пресуде Врховног суда Србије Кж. I 2004/06 од 27. новембра 2006. године. Наведене пресуде подносилац уставне жалбе оспорава због повреде права на правично суђење зајемчених чланом 32. Устава Републике Србије, повреде посебних права окривљеног зајемчених чланом 33. Устава и повреде правне сигурности у казненом праву зајемчене чланом 34. Устава.
Подносилац уставне жалбе је истакао да је правноснажно осуђен на казну затвора у трајању од 15 година за кривично дело које није починио - убиство Дарка Варге из Суботице. Истакао је да су оспорене пресуде донете уз битне повреде одредаба Законика о кривичном поступку, јер је судија др Сенад Џинић морао бити изузет из састава претресног већа, пошто је учествовао у доношењу одлука у предметима II Кв. 102/06, II Кв. 131/06 и II Кв. 245/06 у којима је у овом кривичном поступку одлучивано о продужењу притвора против подносиоца уставне жалбе. Даље је навео да му је ускраћено право на присуство делимичној реконструкцији предметног кривичноправног догађаја одржаној 10. јула 2006. године и да му је тиме повређено право на суђење у присуству оптуженог, као и да му је онемогућено испитивање сведока Зорана Стефановића на главном претресу, те да је саслушање овог сведока спроведено на начин супротан закону. Истакао је и да је суд „исконструисао“ налаз Биолошког факултета у Београду у коме је наведено да њихови стручњаци нису могли утврдити ДНК профил из узорака материјала узетих приликом допунског увиђаја лица места, па тиме ни потврдити да се уопште ради о људској крви, а суд је тај налаз искористио као доказ на коме заснива пресуду. Предложио је да Уставни суд укине оспорене пресуде и да се цео поступак врати у фазу првостепеног суђења, ради заказивања новог главног претреса на коме ће се законито и правилно утврдити чињенице које су од значаја за одлуку о његовој кривичној одговорности.
2. Уставна жалба је као правно средство установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године. Сагласно члану 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања у правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Одредбом члана 32. став 1. Устава је прописано да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 33. Устава, којима су гарантована посебна права окривљеног, утврђено је: да свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега (став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (став 2.); да окривљени који не може да сноси трошкове браниоца, има право на бесплатног браниоца, ако то захтева интерес правичности, у складу са законом (став 3.); да свако ко је окривљен за кривично дело, а доступан је суду, има право да му се суди у његовом присуству и не може бити кажњен, ако му није омогућено да буде саслушан и да се брани (став 4.); да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране (став 5.); да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (став 6.); да лице које је окривљено или коме се суди за кривично дело није дужно да даје исказе против себе или против лица блиских себи, нити да призна кривицу (став 7.); да сва права која има окривљени за кривично дело има, сходно закону и у складу са њим, и физичко лице против кога се води поступак за неко друго кажњиво дело (став 8.).
Одредбама члана 34. Устава, којима је зајемчена правна сигурност у казненом праву, утврђено је: да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена (став 1.); да се казне одређују према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев кад је каснији пропис повољнији за учиниоца, као и да се кривична дела и кривичне санкције одређују законом (став 2.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (став 3.); да нико не може бити гоњен ни кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку, те да истим забранама подлеже вођење поступка за неко друго кажњиво дело (став 4.); да је, изузетно, понављање поступка допуштено у складу с казненим прописима, ако се открију докази о новим чињеницама које су, да су биле познате у време суђења, могле битно да утичу на његов исход или ако је у ранијем поступку дошло до битне повреде која је могла утицати на његов исход (став 5.); да кривично гоњење и извршење казне за ратни злочин, геноцид и злочин против човечности не застарева (став 6.).
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, као и у списе предмета број К. 49/06 Окружног суда у Суботици и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском поступку:
Пресудом Окружног суда у Суботици К. 49/06 од 22. августа 2006. године, подносилац уставне жалбе Слађан Огненоски, као првооптужени и Владимир Плавшић, као другооптужени, оглашени су кривим зато што су 16. августа 1992. године у поподневним часовима, у Суботици, у подрумским просторијама зграде под локалним називом „Жута кућа“, која се налази у улици Штросмајеровој број 11, по претходном договору, на подмукао начин и из користољубља, лишили живота малолетног Варга Дарка из Суботице, па их је суд за извршено кривично дело убиства из члана 47. став 2. тачка 1. и 4. КЗ РС осудио на казне затвора у трајању од по 15 година и обавезао их да солидарно плате трошкове кривичног поступка.
Пресудом Врховног суда Србије Кж. I 2004/2006 од 27. новембра 2006. године делимично је преиначена пресуда Окружног суда у Суботици К. 49/06 од 22. августа 2006. године, тако што је Врховни суд кривичноправне радње оптужених Слађана Огненоског и Владимира Плавшића описане у изреци ожалбене пресуде, правно квалификовао као кривично дело убиство из користољубља извршено у саизвршилаштву, из члана 47. став 2. тачка 4. Кривичног закона Републике Србије у вези са чланом 22. Кривичног закона Савезне Републике Југославије, па је оптуженог Слађана Огненоског осудио на казну затвора у трајању од 15 година, у коју казну му се урачунава време проведено у притвору почев од 18. фебруара 2006. године па до правоснажности пресуде, а оптуженог Владимира Плавшића такође на казну затвора у трајању од 15 година, у коју казну му се урачунава време проведено у притвору почев од 18. фебруара 2006. године па до правоснажности пресуде, док су жалбе оптуженог Слађана Огненоског, његовог браниоца и браниоца оптуженог Владимира Плавшића, у преосталом делу, одбијне као неосноване.
У образложењу другостепене пресуде Врховног суда је, између осталог, истакнуто да је чињенична основа ожалбене пресуде Окружног суда потпуна и разумљива, непротивречна сама себи, да је став првостепеног суда у целости одређен у погледу динамике догађаја, улоге оптужених и сведока Стефановић Зорана. Наведено је да је првостепени суд правилно ценио изведене доказе и одбране оптужених, па је у складу са одредбом члана 352. став 1. и 2. Законика о кривичном поступку пресуду засновао на чињеницама и доказима који су изведени на главном претресу и при томе потпуно и правилно утврдио чињенично стање. Првостепени суд је за своја утврђења користио доказ - саслушање сведока Зорана Стефановића, спроведеног на главном претресу, а не исказ дат пред службеним лицима МУП Републике Србије у преткривичном поступку. Истакнуто је да је првостепени суд правилно утврдио да су оптужени Слађан Огненоски и Владимир Плавшић извршили кривично дело како је то детаљно описано у првостепеној пресуди, као и да је првостепени суд детаљно и са пуно аналитичности ценио исказ сведока Зорана Стефановића, дајући за своје закључивање апсолутно уверљиве и логичне разлоге које је прихватио и Врховни суд. Врховни суд је, испитујући побијану пресуду у делу одлуке о казни, нашао да је првостепени суд приликом одмеравања врсте и висине казне правилно ценио све околности које у смислу члана 41. Кривичног закона Савезне Републике Југославије утичу да казна буде већа или мања, и нашао да олакшавајућих околности на страни оптужених нема.
4. За одлучивање Уставног суда по поднетој уставној жалби од значаја су одредбе Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05) и Законика о кривичном поступку ("Службени гласник РС", бр. 46/06, 49/07 и 122/08) који је ступио на снагу 10. јуна 2006. године.
Одредбом члана 24. став 6. Законика о кривичном поступку из 2001. године (у даљем тексту: ЗКП) је утврђено да првостепени судови, у већу састављеном од тројице судија, одлучују о жалбама против решења истражног судије и других решења кад је то одређено овим закоником, доносе одлуке у првом степену ван главног претреса, спроводе поступак и доносе пресуду по одредбама члана 534. стaва 2. до 6. овог Законика и стављају предлоге у случајевима предвиђеним у овом Законику или у другом закону.
Одедбама члана 40. ЗКП је прописано да судија или судија-поротник не може вршити судијске дужности: 1) ако је оштећен кривичним делом; 2) ако му је окривљени, његов бранилац, тужилац, оштећени, њихов законски заступник или пуномоћник, брачни друг или сродник по крви у правој линији до било ког степена, у побочној линији до четвртог степена, а по тазбини до другог степена; 3) ако је са окривљеним, његовим браниоцем, тужиоцем или оштећеним у односу стараоца, стараника, усвојиоца, усвојеника, храниоца или храњеника; 4) ако је у истом кривичном предмету вршио истражне радње, или је учествовао у поступку као тужилац, бранилац, законски заступник или пуномоћник оштећеног, односно тужиоца, или је саслушан као сведок или као вештак; 5) ако је у истом предмету учествовао у доношењу одлуке нижег суда или ако је у истом суду учествовао у доношењу одлуке која се побија жалбом; 6) ако постоје околности које изазивају сумњу у његову непристрасност.
Одредбама члана 111. ЗКП је прописано: да ради проверавања изведених доказа или утврђивања чињеница које су од значаја за разјашњење ствари, орган који води поступак може одредити реконструкцију догађаја, која се обавља тако што ће се поновити радње или ситуације у условима под којима се према изведеним доказима догађај одиграо, као и да ће се, ако су у исказима појединих сведока или окривљених радње или ситуације различито приказане, реконструкција догађаја, по правилу, посебно извршити са сваким од њих (став 1.); да се реконструкција не сме обавити на начин којим се вређа јавни ред и морал или се доводи у опасност живот или здравље људи (став 2.); да се приликом реконструкције могу, по потреби, поново извести поједини докази (став 3.).
Чланом 332. ЗКП је прописано да ако је сведок или вештак при ранијем саслушању навео чињенице којих се више не сећа или ако одступи од свог исказа, предочиће му се ранији исказ, односно указаће му се на одступање и упитаће се зашто сада исказује друкчије, а по потреби, прочитаће се његов ранији исказ или део тог исказа.
Одредбама члана 334. ЗКП је прописано: да ако се на главном претресу сазна да сведок или вештак не може доћи пред суд или му је долазак знатно отежан, веће може, ако сматра да је његов исказ важан, наредити да га ван главног претреса саслуша председник већа или судија члан већа, или да саслушање обави истражни судија суда на чијем се подручју сведок, односно вештак налази (став 1.); да ће ако је потребно да се изврши увиђај или реконструкција ван главног претреса, то учинити председник већа или судија члан већа (став 2.); да ће се странке, бранилац и оштећени обавестити увек када ће се и на ком месту саслушати сведок, односно извршити увиђај или реконструкција, са упозорењем да могу присуствовати тим радњама, а ако је оптужени у притвору, о потреби његовог присуства тим радњама одлучује веће, као и да кад странке и оштећени присуствују извођењу тих радњи, имају права прописана у члану 251. став 7. овог законика (став 3.).
Чланом 107. Законика о кривичном поступку из 2006. године је прописано да је забрањено оштећеном или сведоку постављати питања која се односе на његов полни живот и сексуалне склоности, политичко и идеолошко опредељење, расно, национално и етничко порекло, моралне критеријуме, друге искључиво личне и породичне околности, осим изузетно, ако су одговори на таква питања непосредно и очигледно повезани са потребом разјашњења битних обележја кривичног дела које је предмет поступка.
Одредбом члана 555. наведеног Законика о кривичном поступку је прописано да овај законик ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у "Службеном гласнику Републике Србије", а примењиваће се од 31. децембра 2010. године, изузев одредаба чл. 107, 110, чл. 117. до 122. и чл. 333. до 335. овог законика које ће се примењивати од дана ступања на снагу законика.
5. Анализирајући оспорене појединачне акте са становишта наведених Уставних и законских одредаба, Уставни суд налази да нису основани наводи из уставне жалбе у којима се истиче да је члан судског већа - судија др Сенад Џинић морао бити изузет и да није могао вршити судијску дужност, јер је учествовао у доношењу одлука у предметима II Кв. 102/06, II Кв. 131/06 и II Кв. 245/06. Наведеним одредбама члана 40. ЗКП регулисано је изузеће судије или судије поротника у вршењу судијске дужности. Судија др Сенад Џинић је био председник ванпретресног већа Окружног суда у Суботици приликом доношења решења II Кв. 102/06 од 17. марта 2006. године, II Кв. 131/06 од 13. априла 2006. године и II Кв. 245/06 од 11. августа 2006. године, која се односе на продужење притвора током истраге и након подигнуте оптужнице подносиоцу уставне жалбе и другоокривљеном, али то према наведеним одредбама ЗКП није разлог за изузеће судије. Наведени судија претходно није вршио истражне радње, нити је у истом суду учествовао у доношењу одлуке која се побија жалбом. Истражни судија у овом кривичном предмету, а који се водио под бројем Ки.16/06, била је судија Златица Ракић. Стога је Уставни суд оценио да учешће судије др Сенада Џинића као члана судећег - претресног већа у предмету К. 49/06 није учињена повреда одредаба кривичног поступка, нити је подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење.
Уставни суд налази да подносиоцу уставне жалбе није повређено ни право загарантовано одредбом члана 33. став 5. Устава, с обзиром да првостепени суд није саслушао сведока Зорана Стефановића на начин супротан одредби члана 332. ЗКП, како то подносилац тврди. На главном претресу одржаном 4. јула 2006. године саслушан је наведени сведок, који је том приликом изјавио да се у време саслушања пред истражним судијом сећао многих детаља овог догађаја и да је то све изнео истражном судији, али да се на дан претреса не може више сетити свих детаља. Након тога је од председнице судећег већа упозорен да због начела непосредности поступка мора да изнесе исказ као сведок на претресу пред већем и оптуженима, а уколико се нечег не сећа, тада је суд у обавези да му предочи садржину исказа из предходног поступка уз позив да се изјасни да ли је то његов исказ и да ли остаје код предочених навода. На изричиту молбу сведока Стефановића да му се предочи раније дати исказ, поступајућа председница већа је потом прочитала записник о његовом саслушању пред истражним судијом од 1. марта 2006. године, а сведок је категорички потврдио да је то управо оно што је изјавио у истрази, да у целости остаје код наведене изјаве, те да нема више ништа да дода или исправи, јер је истина све оно што је рекао, а што је му је претходно подносилац уставне жалбе детаљно испричао. Након тога су и суд и бранилац подносиоца уставне жалбе додатно постављали питања сведоку Зорану Стефановићу, који је, по упозорењу суда да није дужан да одговори, ускратио једино одговор на питање да ли је прегледан од стране психијатра и да ли је код њега установљена нека болест психијатријске природе. Према одредби члана 107. новог Законика о кривичном поступку, који се примењује од 10. јуна 2006. године, постављање оваквог питања сведоку је изричито забрањено, јер се односи на његове искључиво личне (здравствене) околности, а одговор није непосредно и очигледно повезан са потребом разјашњења битних обележја кривичног дела које је предмет поступка, нити је душевно стање сведока на било који правно релевантан начин претходно доведено у сумњу или компромитовано пред поступајућим судом. Стога је Уставни суд оценио да наведеним извођењем доказа, кроз непосредно саслушање сведока на главном претресу, није дошло до повреде права подносиоца уставне жалбе да сведочење оспорава, те да сведоку поставља питања која су у вези са његовим исказом и предметом оптужбе, а што је бранилац подносиоца уставне жалбе неометано и чинио, како то проистиче из записника са главног претреса од 4. јула 2006. године. Такође, увидом у наведени записник са главног претреса, Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе није лично, мимо свог браниоца, постављао питања сведоку Зорану Стефановићу, али и да му судеће веће ово право није на било који начин ускраћивало.
Обављању делимичне реконструкције 10. јула 2006. године, присуствовали су Окружни јавни тужилац, вештаци и браниоци оптужених, тако да су интереси подносиоца уставне жалбе, приликом извођења ове процесне радње ван главног претреса, били заштићени присуствoм његовог браниоца, као стручног лица. Делимична реконструкција је спровођена ради провере истинитости навода одбране коју је изнео другооптужени Владимир Плавшић, а коју је подносилац у целости оспоравао, па није ни било законске обавезе, нити је суд проценио да је потребно, да овој радњи присуствује и подносилац уставне жалбе. Реконструкција се, по правилу, спроводи посебно са оним окривљеним или сведоком који износи одређену тврдњу о начину на који се догађај одиграо, а која је у погледу истинитости или веродостојности спорна, при чему оптужени који је у притвору и чија се верзија догађаја том приликом не проверава, нема изричито законско право да реконструкцији присуствује, већ о томе одлучује суд по сопственој оцени, заснованој на целисходности, сходно наведеној одредби члана 334. став 3. ЗКП. Извођење доказа читањем записника о извршеној делимичној реконструкцији догађаја, према датој одбрани оптуженог Плавшића, са увидом у сачињену фотодокументацију, спроведено је на наставку главног претреса од 22. августа 2006. године, без примедби подносиоца уставне жалбе, који је потом поставио и одређена питања саоптуженом у вези навода са реконструкције, што, по оцени Уставног суда, указује да извршењем оспорене процесне радње подносиоцу, као учеснику у кривичном поступку, нису повређена Уставом зајемчена права на чију повреду у уставној жалби указује.
Уставни суд сматра и да подносилац уставне жалбе неосновано закључује да су оспорене пресуде засноване на доказу о вештачењу трагова крви путем ДНК налаза. Из образложења пресуде Окружног суда у Суботици К. 49/06 од 22. августа 2006. године, произлази да се путем ДНК анализе из изузетих трагова крви у степенишном делу подрумске просторије, упркос више поновљених анализа, није могао постићи резултат у смислу утврђивања ДНК профила, али да је то и логично с обзиром на старост детектованих трагова и њихову изложеност контаминацији, што управо говори о траговима који су били дуги низ година присутни, простим оком невидљиви, па зато нису ни уклоњени. Из наведеног образложења, супротно наводима уставне жалбе, управо произлази да судови нису своје пресуде засновали на поменутом вештачењу, јер њиме није ни могла бити извршена било каква идентификација личности, нити доказано присуство било жртве, било извршиоца кривичног дела путем остављеног генетског отиска. Тиме је, по оцени Уставног суда, само утврђена чињеница о постојању трагова крви у степенишном делу подрума у коме је малолетни Дарко Варга насилно лишен живота и потом затрпан угљеном прашином, док је закључак судова о томе да су оптужени извршили ово кривично дело и о њиховој кривичној одговорности заснован на другим, директним доказима.
Уставни суд је утврдио да су оспорене пресуде донете од стране судова установљених Уставом и законом, који су поступали у границама своје надлежности, у прописаном саставу, као и да је поступак који им је претходио спроведен на законом прописан начин. Пресуде се, при томе, заснивају на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени релевантног процесног и материјалног кривичног права. Подносиоцу уставне жалбе није било ускраћено право да му се суди у његовом присуству, да буде саслушан и да се брани, као и да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране. Супротна подносиочева тврдња је израз његове субјективне оцене о погрешној примени одредаба процесног права, али не и прихватљив аргумент или доказ о учињеној повреди права на правично суђење.
6. На основу наведеног, Уставни суд је утврдио да оспореним пресудама Окружног суда у Суботици и Врховног суда Србије нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на правично суђење из члана 32. Устава, посебна права окривљеног из члана 33. Устава и права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), уставну жалбу одбио као неосновану.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА