Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Славише Даковића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 14. јула 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Славише Даковића изјављена против пресуде Врховног суда Србије Рев. 1115/07 од 3. септембра 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Славиша Даковић из Београда je 5. децембра 2008. године Уставном суду поднео уставну жалбу, коју је допунио поднесцима од 21. јуна 2010. године и 1. новембра 2010. године, против пресуде Врховног суда Србије Рев. 1115/07 од 3. септембра 2008. године, због повреде права на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава Републике Србије, права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава и права на рад из члана 60. став 4. Устава.
У уставној жалби је наведено: да је подносилац уставне жалбе на локалним изборима одржаним 24. септембра 2000. године изабран за одборника Скупштине општине Палилула и да је као одборник изабран за потпредседника Скупштине општине Палилула; да му је због престанка чланства у политичкој странци која га је предложила за одборника престао мандат пре истека времена на које је изабран и да је разрешен са функције потпредседника скупштине општине, а на основу одредбе члана 152. став 1. тачка 9) тада важећег Закона о локалној самоуправи (''Службени гласник РС'', број 49/99); да је Одлуком Уставног суда Републике Србије IУ-66/02, IУ-201/03 и IУ-249/03, објављеној у „Службеном гласнику РС“, број 100/03 од 14. октобра 2003. године, утврђено да наведена одредба Закона о локалној самоуправи није у сагласности са Уставом; да је од Скупштине општине Палилула тражио измену решења о одузимању мандата и враћање на функцију потпредседника Скупштине општине и исплату накнаде штете у виду неисплаћених зарада; да је његов захтев одбијен, те да је Првом општинском суду у Београду поднео тужбу за накнаду штете против Oпштине Палилула; да у том парничном поступку није „имао на располагању делотворан правни лек, јер није могао да оствари право на накнаду штете коју је претрпео“; да му је због престанка одборничког мандата „престао и радни однос на месту потпредседника..., а како није успео да оствари правну заштиту због незаконитог престанка радног односа повређено је и његово право на рад“. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди повреду наведених права, што би представљало правни основ за накнаду штете и отклањање других штетних последица насталих применом неуставне одредбе закона.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у достављену документацију и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Пресудом Првог општинског суда у Београду П. 7966/05 од 24. јануара 2006. године одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражио да се тужена општина Палилула обавеже на исплату материјалне штете у износу од 1.200,00 динара на име главног дуга, са законском затезном каматом и то: а) на име изгубљене плате потпредседника СО Палилула почевши од 1. фебруара 2002. године до 30. јуна 2004. године доспeлих до дана подношења тужбе, са законском затезном каматом од доспелости појединачних месечних износа, као и свих будућих плата доспелих после подношења тужбе од 1. јула 2004. године па убудуће, са законском затезном каматом од доспелости појединачних месечних исплата, све са порезима и доприносима према износима плате и б) износе изгубљеног функционерског додатка од 1. октобра 2004. године до 31. марта 2005. године, са законском затезном каматом од доспелости сваког месечног потраживања па до исплате, заједно са порезима и доприносима обрачунатим на те износе. Ставом другим изреке првостепене пресуде одбијен је као неоснован захтев тужиоца којим је тражио да се тужена обавеже на исплату нематеријалне штете по основу претрпљених душевних болова у висини од 300.000,00 динара, са законском затезном каматом од пресуђења до исплате. Ставом трећим изреке ове пресуде обавезан је тужилац да туженој накнади трошкове парничног поступка.
Пресудом Окружног суда у Београду Гж1. 1875/06 од 24. јануара 2007. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена наведена првостепена пресуда.
Оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. 1115/07 од 3. септембра 2008. године одбијена је као неоснована ревизија тужиоца, изјављена против пресуде Окружног суда у Београду Гж1. 1875/06 од 24. јануара 2007. године.
У образложењу оспорене пресуде Врховног суда Србије је наведено: да је решењем тужене општине Палилула број 06-10/02-VII-6-3 од 28. марта 2002. године тужиоцу престао мандат одборника у Скупштини општине Палилула, а решењем 06-10/02- VII-6а од 28. марта 2002. године је разрешен функције потпредседника Скупштине општине Палилула; да се тужилац обратио Уставном суду са захтевом за оцену уставности одредбе члана 152. став 1. тачка 9) Закона о локалној самоуправи, а да је Уставни суд донео одлуку којом је утврдио да наведена одредба Закона о локалној самоуправи (''Службени гласник РС'', број 49/99) није у сагласности са Уставом; да се тужилац у вансудском поступку обратио туженој са захтевом за измену решења о одузимању мандата, враћање на функцију потпредседника Скупштине општине Палилула и исплату накнаде штете у виду неисплаћених зарада и функционерског додатка, са припадајућим доприносима; да је тужена решењем 060-21/04-I-6-3 од 17. марта 2004. године одбила захтев тужиоца за измену решења о одузимању мандата одборника и решења о разрешењу са функције потпредседника, а решењем 06-23/04-I-6-3 од 30. јуна 2004. године одбила захтев тужиоца за остваривање права на накнаду штете, па је тужилац покренуо спор ради поништаја решења којим је одбијен његов захтев за остваривање права на накнаду штете, који је правоснажно окончан 4. јула 2005. године одбачајем тужбе, на које решење тужилац није изјавио жалбу. Такође је наведено да је Уставни суд утврдио да се могућност отклањања последица насталих применом члана 152. став 1. тачка 9) Закона о локалној самоуправи односи само на одборнички мандат, а не и на функцију потпредседника Скупштине општине Палилула, кога бира и разрешава сама скупштина општине.
Врховни суд Србије је оценио да су неосновани ревизијски наводи тужиоца да има право на накнаду штете на основу Устава и одлука Уставног суда, зато што тужилац у овом поступку није захтевао накнаду штете због престанка мандата одборника, нити је тражио накнаду коју је примао као одборник у скупштини, већ је тражио накнаду штете због разрешења са места потпредседника Скупштине општине Палилула, на основу решења о разрешењу, и исплату изгубљене плате потпредника скупштине, а чије отклањање последица није омогућено одредбама закона нити одлуком Уставног суда. Такође је истакнуто да би правни основ за накнаду штете због разрешења са функције потпредседника скупштине општине био остварен након поништаја решења о разрешењу, те да такав основ у конкретном случају није наступио, услед чега тужилац нема право на накнаду тражених видова штете.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива уставном жалбом, утврђено је: да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе, а да закон одређује услове под којима оштећени има право да захтева накнаду штете непосредно од лица које је штету проузроковало (члан 35. ст. 2. и 3.); да се свакоме јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да свако има право, између осталог, на правну заштиту за случај престанка радног односа (члан 60. став 4.).
Уставни суд је Закључком IУ-383/03 од 9. децембра 2004. године одбацио захтев овде подносиоца уставне жалбе, за одређивање накнаде штете као начина отклањања последица примене члана 152. став 1. тачка 9) Закона о локалној самоуправи, за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности са Уставом. Овај суд је тим поводом оценио да се могућност отклањања последица примене члана 152. став 1. тачка 9) наведеног закона односи само на одборничку функцију, а не и на функцију потпредседника скупштине општине, кога бира и разрешава скупштина општине.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта одредбе члана 35. став 2. Устава, Суд оцењује да је најпре потребно испитати да ли је парнични поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан, као и да ли оспорена ревизијска пресуда Врховног суда Србије повређује или ускраћује уставна права подносиоца уставне жалбе. Уставни суд констатује да је Први општински суд у Београду, након поступка спроведеног у складу са законом, те оцене свих изведених доказа, у складу са одредбом члана 8. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04), утврдио да је неоснован тужбени захтев овде подносиоца уставне жалбе којим је тражио накнаду материјалне и нематеријалне штете због изгубљене плате и претрпљених душевних болова услед разрешења са места потпредседника Скупштине општине Палилула, а с обзиром на то да се могућност отклањања последица примене неуставне одредбе члана 159. став 1. тачка 9) Закона о локалној самоуправи односи само на одборничку функцију, а не и на функцију потпредседника Скупштине општине Палилула, као и због тога што тужилац није успео у спору за поништај решења СО Палилула о разрешењу са функције потпредседника скупштине.
Уставни суд је оценио да су и Окружни суд у Београду у поступку по жалби и Врховни суд Србије у поступку одлучивања о изјављеној ревизији тужиоца, дали уставноправно прихватљиво образложење зашто, по њиховој оцени, тужбени захтев подносиоца није основан, са детаљним, јасним и прецизним разлозима заузетих правних ставова. У уставној жалби се не износе никакви докази и аргументи различити од оних које је подносилац већ истицао у жалби против првостепене пресуде и у ревизији изјављеној против пресуде другостепеног суда, а на које је ревизијски суд већ детаљно одговорио у оспореној пресуди.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правично суђење у парници коју је водио против тужене Општине Палилула ради накнаде штете, те да, следствено томе, није дошло ни до истакнуте повреде права на накнаду штете зајемченог одредбом члана 35. став 2. Устава.
У погледу тврдње подносиоца уставне жалбе да му је оспореном пресудом ревизијског суда, донетом у трећем степену, повређено право на делотворан правни лек, Уставни суд сматра да је наведена тврдња неоснована. Наиме, право на жалбу или друго правно средство зајемчено чланом 36. став 2. Устава подразумева право сваког лица да одлуку суда којом је одлучено о праву, обавези или на закону заснованом интересу тог лица преиспита виши суд. Подносилац је у предметној парници искористио и право на жалбу и право на ревизију као ванредно правно средство, о којој је Врховни суд Србије мериторно одлучио оспореном пресудом, те је сасвим одређено и потпуно изложио из којих разлога је нашао да је изјављена ревизија тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, неоснована. Такође, Уставни суд наглашава да појам „делотворни правни лек“ не значи да коришћење одређеног правног средства мора да резултира позитивним исходом за онога ко га користи, те чињеница да правна средства која је подносилац користио нису довела до позитивног исхода парнице за њега, сама по себи, не може да представља кршење права на делотворан правни лек.
С обзиром на наводе уставне жалбе и садржину Уставом зајемченог права на правну заштиту за случај престанка радног односа из члана 60. став 4. Устава, Уставни суд констатује да нема основа за тврдњу подносиоца уставне жалбе да му је оспореном пресудом повређено наведено уставно право, јер се садржина означеног права ни на који начин не може довести у правну и логичку везу са оспореном ревизијском пресудом, пошто је тужилац у предметној парници тражио искључиво исплату накнаде штете од тужене. Такође, подносилац уставне жалбе није изнео ни уставноправно прихватљиве разлоге за постојање повреде права на једнаку правну заштиту у поступку пред судом из члана 36. став 1. Устава, нити је доставио доказе о другачијем поступању судова у истој правној ситуацији.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), одбио као неосновану.
6. На основу изложеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби је наведено: да је подносилац уставне жалбе на локалним изборима одржаним 24. септембра 2000. године изабран за одборника Скупштине општине Палилула и да је као одборник изабран за потпредседника Скупштине општине Палилула; да му је због престанка чланства у политичкој странци која га је предложила за одборника престао мандат пре истека времена на које је изабран и да је разрешен са функције потпредседника скупштине општине, а на основу одредбе члана 152. став 1. тачка 9) тада важећег Закона о локалној самоуправи (''Службени гласник РС'', број 49/99); да је Одлуком Уставног суда Републике Србије IУ-66/02, IУ-201/03 и IУ-249/03, објављеној у „Службеном гласнику РС“, број 100/03 од 14. октобра 2003. године, утврђено да наведена одредба Закона о локалној самоуправи није у сагласности са Уставом; да је од Скупштине општине Палилула тражио измену решења о одузимању мандата и враћање на функцију потпредседника Скупштине општине и исплату накнаде штете у виду неисплаћених зарада; да је његов захтев одбијен, те да је Првом општинском суду у Београду поднео тужбу за накнаду штете против Oпштине Палилула; да у том парничном поступку није „имао на располагању делотворан правни лек, јер није могао да оствари право на накнаду штете коју је претрпео“; да му је због престанка одборничког мандата „престао и радни однос на месту потпредседника..., а како није успео да оствари правну заштиту због незаконитог престанка радног односа повређено је и његово право на рад“. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди повреду наведених права, што би представљало правни основ за накнаду штете и отклањање других штетних последица насталих применом неуставне одредбе закона.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у достављену документацију и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Пресудом Првог општинског суда у Београду П. 7966/05 од 24. јануара 2006. године одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражио да се тужена општина Палилула обавеже на исплату материјалне штете у износу од 1.200,00 динара на име главног дуга, са законском затезном каматом и то: а) на име изгубљене плате потпредседника СО Палилула почевши од 1. фебруара 2002. године до 30. јуна 2004. године доспeлих до дана подношења тужбе, са законском затезном каматом од доспелости појединачних месечних износа, као и свих будућих плата доспелих после подношења тужбе од 1. јула 2004. године па убудуће, са законском затезном каматом од доспелости појединачних месечних исплата, све са порезима и доприносима према износима плате и б) износе изгубљеног функционерског додатка од 1. октобра 2004. године до 31. марта 2005. године, са законском затезном каматом од доспелости сваког месечног потраживања па до исплате, заједно са порезима и доприносима обрачунатим на те износе. Ставом другим изреке првостепене пресуде одбијен је као неоснован захтев тужиоца којим је тражио да се тужена обавеже на исплату нематеријалне штете по основу претрпљених душевних болова у висини од 300.000,00 динара, са законском затезном каматом од пресуђења до исплате. Ставом трећим изреке ове пресуде обавезан је тужилац да туженој накнади трошкове парничног поступка.
Пресудом Окружног суда у Београду Гж1. 1875/06 од 24. јануара 2007. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена наведена првостепена пресуда.
Оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. 1115/07 од 3. септембра 2008. године одбијена је као неоснована ревизија тужиоца, изјављена против пресуде Окружног суда у Београду Гж1. 1875/06 од 24. јануара 2007. године.
У образложењу оспорене пресуде Врховног суда Србије је наведено: да је решењем тужене општине Палилула број 06-10/02-VII-6-3 од 28. марта 2002. године тужиоцу престао мандат одборника у Скупштини општине Палилула, а решењем 06-10/02- VII-6а од 28. марта 2002. године је разрешен функције потпредседника Скупштине општине Палилула; да се тужилац обратио Уставном суду са захтевом за оцену уставности одредбе члана 152. став 1. тачка 9) Закона о локалној самоуправи, а да је Уставни суд донео одлуку којом је утврдио да наведена одредба Закона о локалној самоуправи (''Службени гласник РС'', број 49/99) није у сагласности са Уставом; да се тужилац у вансудском поступку обратио туженој са захтевом за измену решења о одузимању мандата, враћање на функцију потпредседника Скупштине општине Палилула и исплату накнаде штете у виду неисплаћених зарада и функционерског додатка, са припадајућим доприносима; да је тужена решењем 060-21/04-I-6-3 од 17. марта 2004. године одбила захтев тужиоца за измену решења о одузимању мандата одборника и решења о разрешењу са функције потпредседника, а решењем 06-23/04-I-6-3 од 30. јуна 2004. године одбила захтев тужиоца за остваривање права на накнаду штете, па је тужилац покренуо спор ради поништаја решења којим је одбијен његов захтев за остваривање права на накнаду штете, који је правоснажно окончан 4. јула 2005. године одбачајем тужбе, на које решење тужилац није изјавио жалбу. Такође је наведено да је Уставни суд утврдио да се могућност отклањања последица насталих применом члана 152. став 1. тачка 9) Закона о локалној самоуправи односи само на одборнички мандат, а не и на функцију потпредседника Скупштине општине Палилула, кога бира и разрешава сама скупштина општине.
Врховни суд Србије је оценио да су неосновани ревизијски наводи тужиоца да има право на накнаду штете на основу Устава и одлука Уставног суда, зато што тужилац у овом поступку није захтевао накнаду штете због престанка мандата одборника, нити је тражио накнаду коју је примао као одборник у скупштини, већ је тражио накнаду штете због разрешења са места потпредседника Скупштине општине Палилула, на основу решења о разрешењу, и исплату изгубљене плате потпредника скупштине, а чије отклањање последица није омогућено одредбама закона нити одлуком Уставног суда. Такође је истакнуто да би правни основ за накнаду штете због разрешења са функције потпредседника скупштине општине био остварен након поништаја решења о разрешењу, те да такав основ у конкретном случају није наступио, услед чега тужилац нема право на накнаду тражених видова штете.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива уставном жалбом, утврђено је: да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе, а да закон одређује услове под којима оштећени има право да захтева накнаду штете непосредно од лица које је штету проузроковало (члан 35. ст. 2. и 3.); да се свакоме јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да свако има право, између осталог, на правну заштиту за случај престанка радног односа (члан 60. став 4.).
Уставни суд је Закључком IУ-383/03 од 9. децембра 2004. године одбацио захтев овде подносиоца уставне жалбе, за одређивање накнаде штете као начина отклањања последица примене члана 152. став 1. тачка 9) Закона о локалној самоуправи, за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности са Уставом. Овај суд је тим поводом оценио да се могућност отклањања последица примене члана 152. став 1. тачка 9) наведеног закона односи само на одборничку функцију, а не и на функцију потпредседника скупштине општине, кога бира и разрешава скупштина општине.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта одредбе члана 35. став 2. Устава, Суд оцењује да је најпре потребно испитати да ли је парнични поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан, као и да ли оспорена ревизијска пресуда Врховног суда Србије повређује или ускраћује уставна права подносиоца уставне жалбе. Уставни суд констатује да је Први општински суд у Београду, након поступка спроведеног у складу са законом, те оцене свих изведених доказа, у складу са одредбом члана 8. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04), утврдио да је неоснован тужбени захтев овде подносиоца уставне жалбе којим је тражио накнаду материјалне и нематеријалне штете због изгубљене плате и претрпљених душевних болова услед разрешења са места потпредседника Скупштине општине Палилула, а с обзиром на то да се могућност отклањања последица примене неуставне одредбе члана 159. став 1. тачка 9) Закона о локалној самоуправи односи само на одборничку функцију, а не и на функцију потпредседника Скупштине општине Палилула, као и због тога што тужилац није успео у спору за поништај решења СО Палилула о разрешењу са функције потпредседника скупштине.
Уставни суд је оценио да су и Окружни суд у Београду у поступку по жалби и Врховни суд Србије у поступку одлучивања о изјављеној ревизији тужиоца, дали уставноправно прихватљиво образложење зашто, по њиховој оцени, тужбени захтев подносиоца није основан, са детаљним, јасним и прецизним разлозима заузетих правних ставова. У уставној жалби се не износе никакви докази и аргументи различити од оних које је подносилац већ истицао у жалби против првостепене пресуде и у ревизији изјављеној против пресуде другостепеног суда, а на које је ревизијски суд већ детаљно одговорио у оспореној пресуди.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правично суђење у парници коју је водио против тужене Општине Палилула ради накнаде штете, те да, следствено томе, није дошло ни до истакнуте повреде права на накнаду штете зајемченог одредбом члана 35. став 2. Устава.
У погледу тврдње подносиоца уставне жалбе да му је оспореном пресудом ревизијског суда, донетом у трећем степену, повређено право на делотворан правни лек, Уставни суд сматра да је наведена тврдња неоснована. Наиме, право на жалбу или друго правно средство зајемчено чланом 36. став 2. Устава подразумева право сваког лица да одлуку суда којом је одлучено о праву, обавези или на закону заснованом интересу тог лица преиспита виши суд. Подносилац је у предметној парници искористио и право на жалбу и право на ревизију као ванредно правно средство, о којој је Врховни суд Србије мериторно одлучио оспореном пресудом, те је сасвим одређено и потпуно изложио из којих разлога је нашао да је изјављена ревизија тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, неоснована. Такође, Уставни суд наглашава да појам „делотворни правни лек“ не значи да коришћење одређеног правног средства мора да резултира позитивним исходом за онога ко га користи, те чињеница да правна средства која је подносилац користио нису довела до позитивног исхода парнице за њега, сама по себи, не може да представља кршење права на делотворан правни лек.
С обзиром на наводе уставне жалбе и садржину Уставом зајемченог права на правну заштиту за случај престанка радног односа из члана 60. став 4. Устава, Уставни суд констатује да нема основа за тврдњу подносиоца уставне жалбе да му је оспореном пресудом повређено наведено уставно право, јер се садржина означеног права ни на који начин не може довести у правну и логичку везу са оспореном ревизијском пресудом, пошто је тужилац у предметној парници тражио искључиво исплату накнаде штете од тужене. Такође, подносилац уставне жалбе није изнео ни уставноправно прихватљиве разлоге за постојање повреде права на једнаку правну заштиту у поступку пред судом из члана 36. став 1. Устава, нити је доставио доказе о другачијем поступању судова у истој правној ситуацији.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), одбио као неосновану.
6. На основу изложеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић