Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Милисава Лукића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 13. октобра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Милисава Лукића изјављена против пресуде Врховног суда Србије Рев.II 882/08 од 19. марта 2009. године, пресуде Окружног суда у Београду Гж.I 73/06 од 22. новембра 2007. године и пресуде Првог општинског суда у Београду П1. 1327/03 од 31. марта 2005. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милисав Лукић из Београда, преко пуномоћника Гојка Шаренца, адвоката из Београда, изјавио је 26. јуна 2009. године Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије Рев.II 882/08 од 19. марта 2009. године, пресуде Окружног суда у Београду Гж.I 73/06 од 22. новембра 2007. године и пресуде Првог општинског суда у Београду П1. 1327/03 од 31. марта 2005. године, због повреде права на правично суђење, права на одбрану и права на рад, зајечених чл. 32, 33. и 60. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено да оспорене пресуде „садрже“ битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 12) Закона о парничном поступку; да је наведеним пресудама повређен члан 104. став 1. у вези члана 105. став 2. раније важећег Закона о раду, јер је повреда радне обавезе учињена 7. јануара 2003. године, а решење о отказу уговора о раду од 21. марта 2003. године је истакнуто на огласној табли 8. априла 2003. године, што значи да се сматра да је подносиоцу уручено 16. априла 2003. године, а „противник уставне жалбе“ је био дужан да подносиоцу решење достави у року од три месеца; да „не стоје“ законски разлози јер подносилац није одговоран за повреду радне обавезе које му се стављају на терет, нити за штету која је учињена „противнику уставне жалбе“; да подносиоцу није омогућено право на одбрану и право да ангажује браниоца, већ је директор донео решење о отказу уговора о раду на основу поднете пријаве; да у току поступка пред судом нису утврђиване чињенице да ли је подносилац учинио повреду радне обавезе из члана 101. став 1. тачка 3) тада важећег Закона о раду, као и да ли је подносилац дошао на посао у алкохолисаном стању. Од Уставног суда је тражено да усвоји уставну жалбу, утврди да су оспорене пресуде ништаве и да наложи надлежном суду да поново утврди чињенично стање и донесе правилну и на закону засновану пресуду.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07) има исту садржину као члан 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Првог општинског суда у Београду П1. 1327/03, као и у документацију достављену уз уставну жалбу, и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Оспореном пресудом Првог општинског суда у Београду П. 1327/03 од 31. марта 2005. године одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражио да суд поништи решење туженог Градског саобраћајног предузећа „Београд“ из Београда, К. 20/12 од 21. марта 2003. године, којим му је отказан уговор о раду број 2/734 од 19. априла 2002. године. У образложењу ове пресуде наведено је: читањем извештаја Клиничко болничког центра „Бежанијска коса“ суд утврдио да је према резултатима алко-теста на дан 7. јануара 2003. године тужилац имао 1,25 промила алкохола у крви тога дана; да је тачком 10) уговора о раду 2/738 закљученог између тужиоца и туженог 19. априла 2002. године прописано да запосленом може престати радни однос отказом уговора о раду од стране послодавца, поред случајева предвиђеним законом, и ако, између осталог, запослени својом кривицом учини повреду радне обавезе долазак на посао у алкохолисаном стању, као и несавесно или неквалитетно или неблаговремено обављање послова или поступање противно одредбама закона, општих аката предузећа и другим правилима службе; да је одредбом члана 101. став 2. Закона о раду било прописано да је послодавац дужан да пре отказа уговора о раду из става 1. тач. 3) и 4) овог члана, запосленог упозори за постојање разлога за отказ тог уговора; да је читањем доставнице суд утврдио да је упозорење тужиоцу да постоје оправдани разлози да му се да отказ уговора о раду уручено тужиоцу 14. марта 2003. године; да је читањем дописа К. 20/12 од 19. фебруара 2003. године, упућеног самосталном синдикату туженог, суд утврдио је тужени тражио мишљење синдиката чији је тужилац био члан о разлозима за давање отказа; да је решење туженог К. 20712, којим је тужиоцу отказан уговор о раду, донето 21. марта 2003. године; да је суд, имајући у виду одредбе закона и утврђено чињенично стање, стао на становиште да је тужени у свему законито поступио када је донео решење о отказу уговора о раду; да је поштован рок из члана 104. став 1. Закона о раду, јер је повреда учињена 7. јануара 2003. године, а решење је донето 21. марта 2003. године; да је друга ствар што је решење постало коначно уручењем, а коначност је прописана чланом 105. став 2, те се рок из члана 104. став 1. Закона не односи на коначност решења о отказу уговора о раду, већ на дан до кога се отказ може дати; да је приликом одлуке суд имао у виду истакнути приговор тужиоца о застарелости, али је нашао да је он неоснован, јер је решење донето у законом прописаном року од три месеца од сазнања туженог за учињену повреду. Против ове пресуде тужилац је изјавио жалбу.
Одлучујући о жалби тужиоца, Окружни суд у Београду донео је оспорену пресуду Гж.I 73/06 од 22. новембра 2007. године, којом је одбио жалбу тужиоца као неосновану и потврдио пресуду Првог општинског суда у Београду П1. 1327/03 од 31. марта 2005. године. У образложењу ове пресуде наведено је, између осталог, да је неоснован навод жалбе да је наступила застарелост вођења поступка и доношења решења о отказу уговора о раду, јер је решење о отказу уговора о раду донето у року од три месеца од дана сазнања за чињенице које су основ за давање отказа, с обзиром на то да је послодавац сазнао за повреду 7. јануара 2003. године, а решење је донето 21. марта 2003. године, као и да тужилац погрешно сматра да се застарелост рачуна до дана када је тужиоцу уручено решење о отказу уговора о раду, јер је од значаја само да је поступак окончан, односно решење донето. Тужилац је против наведене другостепене пресуде изјавио ревизију.
Врховни суд Србије, одлучујући о ревизији, донео је 19. марта 2009. године оспорену пресуду Рев.II 882/08, којом је одбио као неосновану ревизију изјављену против пресуде Окружног суда у Београду Гж.I 73/06 од 22. новембра 2007. године. У образложењу ревизијске пресуде, између осталог, наведено је да су испуњени услови да тужиоцу престане радни однос у смислу члана 101. став 1. тачка 3) тада важећег Закона о раду, будући да је утврђено да је тужилац својом кривицом учинио повреду радне обавезе утврђену уговором о раду, док је тачком 10) став 1. уговора о раду предвиђено да запосленом може престати радни однос у случају доласка на посао у алкохолисаном стању, јер је у надлежној медицинској установи утврђено да је 7. јануара 2003. године, када је учествовао у саобраћајном удесу, тужилац управљао аутобусом у алкохолисаном стању са 1,25 промила алкохола. Такође је наведено да се неосновано ревизијом истиче да је побијано решење незаконито због неправилног уручења тужиоцу, будући да је његово уручење извршену у складу са чланом 86. Закона о управном поступку, односно стављањем на огласну таблу због одбијања чланова његовог породичног домаћинства да га приме, да није од значаја за законитост побијаног решења то што се тужилац у време његовог доношења налазио у болници, као и да није застарело вођење поступка у смислу члана 104. став 1. Закона о раду, будући да је тужени сазнао за повреду радне обавезе 7. јануара 2003. године, а решење о отказу уговора о раду је донето 21. марта 2003. године.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац устaвне жалбе, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (члан 33. став 2.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, да свако има право на слободан избор рада, као и да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, те да се нико тих права не може одрећи (члан 60. ст. 1, 2. и 4.).
Одредбама Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 70/01 и 63/01), који је важио у време доношења решења о отказу уговора о раду, било је прописано: да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца ако запослени својом кривицом учини повреду радне обавезе утврђене уговором о раду (члан 101. став 1. тачка 3)); да отказ уговора о раду из члана 101. став 1. тач. 1) до 4), 6) и 7) послодавац може дати запосленом у року од три месеца од дана сазнања за чињенице које су основ за давање отказа, односно у року од шест месеци од дана наступања чињеница које су основ за давање отказа, да је послодавац дужан да, пре отказа уговора о раду запосленом, затражи мишљење синдиката чији је члан запослени, као и да је синдикат дужан да достави наведено мишљење у року од пет дана (члан 104. ст. 1, 3. и 4.); да је отказ уговора о раду коначан даном доставања запосленом (члан 105. став 2.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта садржине Уставом зајемчених права на правично суђење и права на рад, Уставни суд је утврдио да су о тужбеном захтеву подносиоца одлучивали надлежни судови установљени Уставом и законом, да је поступак пред тим судовима спроведен јавно, применом правила меродавног процесног права, да је у току поступка подносиоцу уставне жалбе, као тужиоцу, омогућено да јавно изнесе и образложи поднети захтев и да учествује на начин и под условима који га нису довели у неповољнији положај у односу на другу парничну странку. У погледу изнетих навода да су наведена права подносиоца уставне жалбе повређена погрешном применом материјалног права, јер су оспореним пресудама повређене одредбе члана 104. став 1. и члана 105. став 2. Закона о раду, Уставни суд је оценио да су ти наводи неосновани и да представљају субјективни став подносиоца уставне жалбе, а не правно утемељену тврдњу о повреди Уставом зајемчених права. Ово стога јер су редовни судови у спроведеном парничном поступку утврдили да је подносилац уставне жалбе повреду радне обавезе учинио 7. јануара 2003. године, тако што је као возач аутобуса на посао дошао у алкохолисаном стању, када је и његов тадашњи послодавац сазнао за учињену повреду, а да је решење о отказу уговора о раду донето 21. марта 2003. године, дакле у року од три месеца од сазнања о повреди радне обавезе, сагласно одредби члана 104. став 1. тада важећег Закона о раду. У погледу навода подносиоца о „застарелости вођења дисциплинског поступка“, Уставни суд је утврдио да су надлежни парнични судови оценили да је наведени приговор неоснован, дајући за то јасно, детаљно и уставноправно прихватљиво образложење. С друге стране, у погледу навода о повреди права на одбрану из члана 33. став 2. Устава, Уставни суд указује да се наведеним правом гарантује окривљеном у кривичном поступку да се брани и да узме браниоца по свом избору, те да ово право није ни могло да буде повређено подносиоцу у поступку доношења решења о отказу уговора о раду услед учињене повреде радне обавезе утврђене уговором о раду његовом кривицом.
6. Полазећи од изложеног, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба подносиоца неоснована, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду уставну жалбу одбио.
На основу наведеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби је наведено да оспорене пресуде „садрже“ битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 12) Закона о парничном поступку; да је наведеним пресудама повређен члан 104. став 1. у вези члана 105. став 2. раније важећег Закона о раду, јер је повреда радне обавезе учињена 7. јануара 2003. године, а решење о отказу уговора о раду од 21. марта 2003. године је истакнуто на огласној табли 8. априла 2003. године, што значи да се сматра да је подносиоцу уручено 16. априла 2003. године, а „противник уставне жалбе“ је био дужан да подносиоцу решење достави у року од три месеца; да „не стоје“ законски разлози јер подносилац није одговоран за повреду радне обавезе које му се стављају на терет, нити за штету која је учињена „противнику уставне жалбе“; да подносиоцу није омогућено право на одбрану и право да ангажује браниоца, већ је директор донео решење о отказу уговора о раду на основу поднете пријаве; да у току поступка пред судом нису утврђиване чињенице да ли је подносилац учинио повреду радне обавезе из члана 101. став 1. тачка 3) тада важећег Закона о раду, као и да ли је подносилац дошао на посао у алкохолисаном стању. Од Уставног суда је тражено да усвоји уставну жалбу, утврди да су оспорене пресуде ништаве и да наложи надлежном суду да поново утврди чињенично стање и донесе правилну и на закону засновану пресуду.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07) има исту садржину као члан 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Првог општинског суда у Београду П1. 1327/03, као и у документацију достављену уз уставну жалбу, и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Оспореном пресудом Првог општинског суда у Београду П. 1327/03 од 31. марта 2005. године одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражио да суд поништи решење туженог Градског саобраћајног предузећа „Београд“ из Београда, К. 20/12 од 21. марта 2003. године, којим му је отказан уговор о раду број 2/734 од 19. априла 2002. године. У образложењу ове пресуде наведено је: читањем извештаја Клиничко болничког центра „Бежанијска коса“ суд утврдио да је према резултатима алко-теста на дан 7. јануара 2003. године тужилац имао 1,25 промила алкохола у крви тога дана; да је тачком 10) уговора о раду 2/738 закљученог између тужиоца и туженог 19. априла 2002. године прописано да запосленом може престати радни однос отказом уговора о раду од стране послодавца, поред случајева предвиђеним законом, и ако, између осталог, запослени својом кривицом учини повреду радне обавезе долазак на посао у алкохолисаном стању, као и несавесно или неквалитетно или неблаговремено обављање послова или поступање противно одредбама закона, општих аката предузећа и другим правилима службе; да је одредбом члана 101. став 2. Закона о раду било прописано да је послодавац дужан да пре отказа уговора о раду из става 1. тач. 3) и 4) овог члана, запосленог упозори за постојање разлога за отказ тог уговора; да је читањем доставнице суд утврдио да је упозорење тужиоцу да постоје оправдани разлози да му се да отказ уговора о раду уручено тужиоцу 14. марта 2003. године; да је читањем дописа К. 20/12 од 19. фебруара 2003. године, упућеног самосталном синдикату туженог, суд утврдио је тужени тражио мишљење синдиката чији је тужилац био члан о разлозима за давање отказа; да је решење туженог К. 20712, којим је тужиоцу отказан уговор о раду, донето 21. марта 2003. године; да је суд, имајући у виду одредбе закона и утврђено чињенично стање, стао на становиште да је тужени у свему законито поступио када је донео решење о отказу уговора о раду; да је поштован рок из члана 104. став 1. Закона о раду, јер је повреда учињена 7. јануара 2003. године, а решење је донето 21. марта 2003. године; да је друга ствар што је решење постало коначно уручењем, а коначност је прописана чланом 105. став 2, те се рок из члана 104. став 1. Закона не односи на коначност решења о отказу уговора о раду, већ на дан до кога се отказ може дати; да је приликом одлуке суд имао у виду истакнути приговор тужиоца о застарелости, али је нашао да је он неоснован, јер је решење донето у законом прописаном року од три месеца од сазнања туженог за учињену повреду. Против ове пресуде тужилац је изјавио жалбу.
Одлучујући о жалби тужиоца, Окружни суд у Београду донео је оспорену пресуду Гж.I 73/06 од 22. новембра 2007. године, којом је одбио жалбу тужиоца као неосновану и потврдио пресуду Првог општинског суда у Београду П1. 1327/03 од 31. марта 2005. године. У образложењу ове пресуде наведено је, између осталог, да је неоснован навод жалбе да је наступила застарелост вођења поступка и доношења решења о отказу уговора о раду, јер је решење о отказу уговора о раду донето у року од три месеца од дана сазнања за чињенице које су основ за давање отказа, с обзиром на то да је послодавац сазнао за повреду 7. јануара 2003. године, а решење је донето 21. марта 2003. године, као и да тужилац погрешно сматра да се застарелост рачуна до дана када је тужиоцу уручено решење о отказу уговора о раду, јер је од значаја само да је поступак окончан, односно решење донето. Тужилац је против наведене другостепене пресуде изјавио ревизију.
Врховни суд Србије, одлучујући о ревизији, донео је 19. марта 2009. године оспорену пресуду Рев.II 882/08, којом је одбио као неосновану ревизију изјављену против пресуде Окружног суда у Београду Гж.I 73/06 од 22. новембра 2007. године. У образложењу ревизијске пресуде, између осталог, наведено је да су испуњени услови да тужиоцу престане радни однос у смислу члана 101. став 1. тачка 3) тада важећег Закона о раду, будући да је утврђено да је тужилац својом кривицом учинио повреду радне обавезе утврђену уговором о раду, док је тачком 10) став 1. уговора о раду предвиђено да запосленом може престати радни однос у случају доласка на посао у алкохолисаном стању, јер је у надлежној медицинској установи утврђено да је 7. јануара 2003. године, када је учествовао у саобраћајном удесу, тужилац управљао аутобусом у алкохолисаном стању са 1,25 промила алкохола. Такође је наведено да се неосновано ревизијом истиче да је побијано решење незаконито због неправилног уручења тужиоцу, будући да је његово уручење извршену у складу са чланом 86. Закона о управном поступку, односно стављањем на огласну таблу због одбијања чланова његовог породичног домаћинства да га приме, да није од значаја за законитост побијаног решења то што се тужилац у време његовог доношења налазио у болници, као и да није застарело вођење поступка у смислу члана 104. став 1. Закона о раду, будући да је тужени сазнао за повреду радне обавезе 7. јануара 2003. године, а решење о отказу уговора о раду је донето 21. марта 2003. године.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац устaвне жалбе, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (члан 33. став 2.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, да свако има право на слободан избор рада, као и да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, те да се нико тих права не може одрећи (члан 60. ст. 1, 2. и 4.).
Одредбама Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 70/01 и 63/01), који је важио у време доношења решења о отказу уговора о раду, било је прописано: да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца ако запослени својом кривицом учини повреду радне обавезе утврђене уговором о раду (члан 101. став 1. тачка 3)); да отказ уговора о раду из члана 101. став 1. тач. 1) до 4), 6) и 7) послодавац може дати запосленом у року од три месеца од дана сазнања за чињенице које су основ за давање отказа, односно у року од шест месеци од дана наступања чињеница које су основ за давање отказа, да је послодавац дужан да, пре отказа уговора о раду запосленом, затражи мишљење синдиката чији је члан запослени, као и да је синдикат дужан да достави наведено мишљење у року од пет дана (члан 104. ст. 1, 3. и 4.); да је отказ уговора о раду коначан даном доставања запосленом (члан 105. став 2.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта садржине Уставом зајемчених права на правично суђење и права на рад, Уставни суд је утврдио да су о тужбеном захтеву подносиоца одлучивали надлежни судови установљени Уставом и законом, да је поступак пред тим судовима спроведен јавно, применом правила меродавног процесног права, да је у току поступка подносиоцу уставне жалбе, као тужиоцу, омогућено да јавно изнесе и образложи поднети захтев и да учествује на начин и под условима који га нису довели у неповољнији положај у односу на другу парничну странку. У погледу изнетих навода да су наведена права подносиоца уставне жалбе повређена погрешном применом материјалног права, јер су оспореним пресудама повређене одредбе члана 104. став 1. и члана 105. став 2. Закона о раду, Уставни суд је оценио да су ти наводи неосновани и да представљају субјективни став подносиоца уставне жалбе, а не правно утемељену тврдњу о повреди Уставом зајемчених права. Ово стога јер су редовни судови у спроведеном парничном поступку утврдили да је подносилац уставне жалбе повреду радне обавезе учинио 7. јануара 2003. године, тако што је као возач аутобуса на посао дошао у алкохолисаном стању, када је и његов тадашњи послодавац сазнао за учињену повреду, а да је решење о отказу уговора о раду донето 21. марта 2003. године, дакле у року од три месеца од сазнања о повреди радне обавезе, сагласно одредби члана 104. став 1. тада важећег Закона о раду. У погледу навода подносиоца о „застарелости вођења дисциплинског поступка“, Уставни суд је утврдио да су надлежни парнични судови оценили да је наведени приговор неоснован, дајући за то јасно, детаљно и уставноправно прихватљиво образложење. С друге стране, у погледу навода о повреди права на одбрану из члана 33. став 2. Устава, Уставни суд указује да се наведеним правом гарантује окривљеном у кривичном поступку да се брани и да узме браниоца по свом избору, те да ово право није ни могло да буде повређено подносиоцу у поступку доношења решења о отказу уговора о раду услед учињене повреде радне обавезе утврђене уговором о раду његовом кривицом.
6. Полазећи од изложеног, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба подносиоца неоснована, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду уставну жалбу одбио.
На основу наведеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић