Преглед документа Уж-2864/2011

Уставни суд, у саставу: заменик председника др Марија Драшкић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Милана Зарубице из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 27. октобра 2011. године, донео је

   
Одбија се као неоснована уставна жалба Милана Зарубице изјављена против решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 260/11 од 27. маја 2011. године.  

1. Милан Зарубица из Београда поднео је Уставном суду 28. јуна 2011. године, преко пуномоћника Милана Зиндовића, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 260/11 од 27. маја 2011. године, због повреде права из члана 30. став 1. Устава Републике Србије.
   
У уставној жалби се наводи да се пред Вишим судом у Београду-Посебно одељење против подносиоца уставне жалбе пред води истражни поступак због кривичног дела удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 5 у вези са ставом 2. Кривичног законика у стицају са кривичним делом неовлашћене производње и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 4. у вези са ставом 1. Кривичног законика. Према подносиоцу уставне жалбе је одређен притвор решењем истражног судије Вишег суда у Београду-Посебно одељење Ки.По1. 24/11 од 13. маја 2011. године, на основу одредаба члана 142. став 2. тач. 2), 3) и 5) Законика о кривичном поступку. Против решења о одређивању притвора бранилац подносиоца уставне жалбе је изјавио жалбу, која је одбијена као неоснована оспореним решењем Вишег суда у Београду Кв.По1. 260/11 од 27. маја 2011. године. Подносилац уставне жалбе сматра да, будући да се већ налази на издржавању казне затвора у Казнено поправном заводу Сремска Митровица по пресуди Окружног суда у Београду КП. 10/03 од 2. фебруара 2006. године у трајању од 11 година, нису испуњени услови да се према њему одреди притвор. Сматра да, имајући у виду да се у време доношења решења о одређивању притвора налазио на издржавању казне затвора, има третман осуђеника, па самим тим му није ни могао бити притвор одређен, јер притварање није неопходно ради вођења кривичног поступка. Додаје да је, у смислу члана 116. Закона о извршењу кривичних санкција, постојала могућност да буде премештен из Казнено поправног завода у Сремској Митровици у Окружни затвор у Београду на даље издржавање казне, те да се на тај начин обезбеди његово присуство у истражном поступку који се против њега води. Из свега наведеног закључује да му је повређено Уставом зајемчено право из члана 30. став 1, према коме лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Предложено је да се уставна жалба усвоји и утврди повреда наведеног права, као и да се поништи оспорено решење и предмет врати Вишем суду у Београду на поновно одлучивање.
   
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
   
У време подношења уставне жалбе пред Вишим судом у Београду-Посебно одељење вођен је истражни поступак у предмету Ки.По1. 24/11 против Милана Зарубице, овде подносиоца уставне жалбе, због постојања основане сумње да је извршио кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 5. у вези са ставом 2. Кривичног законика у стицају са кривичним делом неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 4. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
   
Решењем истражног судије Вишег суда у Београду-Посебно одељење Ки.По1. 24/11 од 13. маја 2011. године према подносиоцу уставне жалбе и још пет лица је одређен притвор, на основу одредаба члана 142. став 2. тач. 2), 3) и 5) Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП). Образлажући своју одлуку, истражни судија је, поред осталог, навео да постоји основана сумња да су подносилац уставне жалбе и остали окривљени у критичном периоду ступали у контакт са сведоцима М.К. и С.Г. који још увек нису саслушани, те да: „постоји основана сумња да су окривљени у релативно кратком периоду, од почетка 2010. године, па до 10. маја 2011. године, предузели већи број радњи извршења предметних кривичних дела производећи и потом протурајући опојну дрогу амфетамин, што указује на њихову упорност у вршењу овог кривичног дела; да је истражни судија узео у обзир и чињеницу да постоји основана сумња да је активност ове криминалне групе прекинута акцијом полиције, што указује на то да су окривљени имали план да се и убудуће баве вршењем предметних кривичних дела, те да су окривљени Милан Зарубица, С.Г. и М.Ж. осуђивана лица, како је то и наведено у изреци решења, при чему су окривљени Милан Зарубица и М.Ж. суђивани за истоврсно кривично дело“, које чињенице, по мишљењу истражног судије, представљају особите околности које указују на то да би окривљени могли поновити кривично дело. Коначно, наведено је да „имајући у виду висину запрећене казне за кривично дело неовлашћене производње и стављања у промет опојних дрога из члана 246. став 4. у вези са ставом 1. Кривичног законика – затвор од 10 година, те да постоји основана сумња да је окривљени Милан Зарубица предметна кривична дела вршио за време издржавања казне затвора у трајању од 11 година, на коју је осуђен због извршења истоврсног кривичног дела, и то због производње синтетичке дроге у истој лабораторији, и то на начин да је користио време које је ван Казнено поправног завода Сремска Митровица користио код куће, на викендима, за поновно организовање криминалне групе за производњу и протурање синтетичке дроге, те да су окривљени Милан Зарубица и Г.Л. лекари, а да постоји основана сумња да су знања и вештине која су стицали за потребе лечења болесних лица злоупотребили за производњу синтетичке дроге амфетамин која је веома штетна по људски организам, те да постоји основана сумња да су коришћене привредне структуре, и то привредно друштво „В-Х“ у већинском власништву управо окривљеног Г.Л, ове околности представљају посебно тешке околности наведеног кривичног дела које указују на то да је оправдано да се према њима одреди притвор и по наведеном законском основу“. Имајући у виду да постоји основана сумња да су окривљени извршили предметна кривична дела, да на страни окривљених из горе наведених разлога постоје услови за одређивање притвора на основу одредбе члана 142. став 1. ЗКП, истражни судија је, у циљу несметаног вођења кривичног поступка, одредио меру притвора.
Против наведеног решења бранилац подносиоца уставне жалбе је изјавио жалбу због битне повреде одредаба кривичног поступка и повреде кривичног закона. У жалби је, поред осталог, навео да нису испуњени законски услови да се подносиоцу уставне жалбе одреди притвор будући да он има статус осуђеног лица и да се налази на издржавању казне затвора у Казнено поправном заводу Сремска Митровица.
   
Виши суд у Београду-Посебно одељење је оспореним решењем Кв.По1. 260/11 од 27. маја 2011. године одбио као неосновану изјављену жалбу браниоца подносиоца уставне жалбе. У образложењу оспореног решења, Виши суд у Београду-Посебно одељење је посебно ценио жалбене наводе браниоца подносиоца уставне жалбе да нису испуњени услови да се према Милану Зарубици одреди притвор и оценио их неоснованим, јер „казна затвора не представља меру којом се обезбеђује несметано вођење кривичног поступка, већ то обезбеђује притвор, тим пре што постоји основана сумња да је окривљени Милан Зарубица управо за време издржавања казне затвора вршио предметна кривична дела“.
   
Подносилац уставне жалбе се у време доношења решења о одређивању притвора налазио у Канено поправном заводу у Сремској Митровици на издржавању казне затвора у трајању од 11 година, по правноснажној пресуди Окружног суда у Београду-Посебно одељење КП. 10/03 од 2. фебруара 2006. године и, према доказима приложеним уз уставну жалбу, иамо је право да викенде проводи ван Завода, код куће.  
   
4. Одредбом члана 30. став 1. Устава, на чију повреду се позива у уставној жалби, утврђено је да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка.

Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/20 и 76/10) прописано је: да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером (члан 141. став 1.); да се притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако: постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, вештаке, саучеснике или прикриваче; особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети; је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела (члан 142. став 1. тач.2), 3) и 5)).

5. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд, као и у својим ранијим одлукама (видети, поред осталих, Одлуку Уж-314/2007 од 23. априла 2009. године) наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења. Полазећи од садржине одредаба члана 27. став 1. и члана 30. став 1. Устава, којима се гарантује право на слободу и безбедност и права лица којима је одређен притвор, Уставни суд истиче да наведене уставне одредбе упућују да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом.
   
Одредбом члана 30. став 1. Устава утврђено је у ком случају и на који начин неко лице може бити притворено. Уставом утврђени услови су да у односу на лице које се притвара постоји основана сумња да је учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, а једини Уставом допуштени начин притварања је да је оно извршено на основу одлуке суда. Дакле, суд може да одреди притвор искључиво ако постоји основана сумња да је неко лице извршило кривично дело и ако је та мера неопходна ради вођења кривичног поступка.
   
У конкретном случају, истражни судија Вишег суда у Београду-Посебно одељење је, након пријема захтева за спровођење истраге Вишег јавног тужилаштва у Београду и саслушања подносиоца уставне жалбе, оценио да постоји основана сумња да је подносилац извршио кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела, у стицају са кривичним делом неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога, те је 13. маја 2011. године донео решење о спровођењу истраге Ки.По1. 24/11. Такође, истражни судија је оценио да је ради вођења кривичног поступка неопходно према подносиоцу уставне жалбе одредити притвор из разлога превиђних одредбама члана 142. став 1. тач. 2), 3) и 5) ЗКП, односно због постојања особитих околности које указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, због постојања особитих околности које указују да ће поновити кривично дело и због тежине кривичног дела (кумулативно: висина запрећене казне за кривично дело које му се ставља на терет и због посебно тешких околности кривичног дела). Истражни судија је потом донео решење о одређивању притвора Ки.По1. 24/11 од 13. маја 2011. године (потврђено оспореним решењем Вишег суда у Београду Кв.По1. 260/11 од 27. маја 2011. године), у коме је навео зашто је притварање подносиоца уставне жалбе било неопходно ради несметаног вођења кривичног поступка, који разлози су детаљно образложени.    
   
Уставни суд је из наведеног утврдио да је подносилац уставне жалбе притворен на основу одлуке суда (правноснажног решења о одређивању притвора Вишег суда у Београду-Посебно одељење Ки.По1. 24/11 од 13. маја 2011. године), због постојања основане сумње да је извршио кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела, у стицају са кривичним делом неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога (решење о спровођењу истраге Вишег суда у Београду-Посебно одељење Ки.По1. 24/11 од 13. маја 2011. године), уз навођење разлога предвиђених законом (члан 142. став 1. тач. 2), 3) и 5) ЗКП) који притварање подносиоца чине неопходним ради вођења кривичног поступка.
   
Следом изнетог, Уставни суд је оценио да је подносилац уставне жалбе притворен у складу са Уставом утврђеним гаранцијама предвиђеним одредбом члана 30. став 1. Устава.
   
Навод подносиоца уставне жалбе да према њему није могао бити одређен притвор, будући да притварање није неопходно ради вођења кривичног поступка, јер се налазио на издржавању казне затвора и имао је третман осуђеног лица, Уставни суд је оценио неоснованим. Наиме, у образложењу оспореног решења Кв.По1. 260/11 од 27. маја 2011. године Виши суд у Београду-Посебно одељење је, оцењујући жалбене наводе браниоца уставне жалбе, поред осталог, навео „да казна затвора не представља меру којом се обезбеђује несметано вођење кривичног поступка, већ то обезбеђује притвор, тим пре што постоји основана сумња да је окривљени Милан Зарубица управо за време издржавања казне затвора вршио предметна кривична дела“. Уставни суд налази да се образложење оспореног решења темељи на уставноправно прихватљивим разлозима. Из одредаба Устава следи да се мера притвора, по правилу, одређује лицу које се налази на слободи, а које је, ради несметаног вођења кривичног поступка, неопходно лишити слободе. Међутим, по оцени Суда, Устав а ни Законик о кривичном поступку не искључују могућност да се притвор одреди и лицу које се налази на издржавању казне затвора. Сагласно закону којим се уређује поступак извршења кривичних санкција и подзаконским прописима донетим за спровођење тог закона, режим у коме се налази лице које је на издржавању казне затвора и притворено лице разликује се пре свега у погледу могућности контакта са трећим лицима и чак могућности привременог и ограниченог напуштања установе у којој се издржава казна затвора (на пример, слободни викенд и др.). Чињеница да у конкретном случају постоји основана сумња да је подносилац уставне жалбе управо за време викенда док се налазио на издржавању казне поновио кривично дело за које је правноснажно осуђен на вишегодишњу казну затвора, по налажењу Уставног суда, чини неспорно уставноправно прихватљивом оцену надлежног суда да је, из разлога наведених у оспореном решењу, одређивање притвора према подносиоцу уставне жалбе била неопходна мера за несметано вођење кривичног поступка. Наиме, Уставни суд налази, а полазећи од горе наведеног, да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен у Уставом и законом прописаном поступку, применом одредаба важећих процесних и материјалних закона, након што је надлежни суд утврдио да постоје разлози за одређивање истог које је детаљно образложио. Стога је Уставни суд оценио да се одређивање притвора према подносиоцу уставне жалбе не може приписати произвољном поступању суда и да се оспорено решење Вишег суда у Београду-Посебно одељење заснива на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да је надлежни суд поступао у складу са ЗКП када је, с обзиром на околности конкретног случаја, утврдио да постоје услови за одређивање притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеним законским основама. Суд је аргументовано образложио зашто чињеница да се подносилац уставне жалбе налази на издржавању казне затвора, у конкретном случају, не представља законску сметњу да према њему одреди притвор, као и зашто је против подносиоца неопходно одређивање притвора.
   
Имајући у виду све до сада наведено, Уставни суд је оценио да нису основани наводи из уставне жалбе да је подносиоцу повређено право зајемчено одредбом члана 30. став 1. Устава.
   
С обзиром да није утврдио повреду права подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), одбио уставну жалбу као неосновану.
Како је Суд одлучио одбијањем уставне жалбе, то је предлог подносиоца уставне жалбе за поништај оспореног решења беспредметан.

6. На основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио као у изреци.