Преглед документа Уж-1594/2011

Уставни суд, у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Војислава Димовића из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 2. новембра 2011. године, донео је

Одбија се као неоснована уставна жалба Војислава Димовића изјављена против решења Основног суда у Суботици Ки. 417/11 од 1. априла 2011. године и решења Основног суда у Суботици Кв. 513/11 од 5. априла 2011. године.

1. Војислав Димовић из Суботице поднео је Уставном суду 9. априла 2011. године, преко пуномоћника Виктора Јухаса Ђурића, адвоката из Суботице, уставну жалбу против решења Основног суда у Суботици Ки. 417/11 од 1. априла 2011. године и решења Основног суда у Суботици Кв. 513/11 од 5. априла 2011. године, због повреде права на слободу и безбедност из члана 27. став 1. Устава Републике Србије.

У уставној жалби се наводи: да је 24. марта 2011. године подносилац уставне жалбе изведен пред истражног судију Основног суда у Суботици, који га је истог дана саслушао као осумњиченог за кривично дело ометање доказивања из члана 336. став 1. Кривичног законика и одредио му притвор; да је решење о одређивању притвора истражног судије Основног суда у Суботици укинуто по жалби и враћено на поновно одлучивање; да је истражни судија Основног суда у Суботици 30. марта 2011. године донео ново решење о одређивању притвора, које је такође по жалби укинуто; да је оспореним решењем Основног суда у Суботици Ки. 417/11 од 1. априла 2011. године истражни судија донео ново решење о одређивању притвора , који по том решењу може да траје најдуже 30 дана; да је оспореним решењем Основног суда у Суботици Кв. 513/11 од 5. априла 2011. године одбијена као неоснована жалба браниоца изјављена против решења Основног суда у Суботици Ки. 417/11 од 1. априла 2011. године.
   
Подносилац уставне жалбе сматра да му је наведеним оспореним решењима повређено право на слободу и безбедност из члана 27. став 1. Устава, будући да иста не садрже довољне и релевантне разлоге за притвор. Своје тврдње подносилац образлаже тиме: да у оспореном првостепеном решењу није наведен конкретан датум до ког притвор траје; да у образложењу није наведено зашто је притвор неопходан у циљу несметаног вођења кривичног поступка; да нема образложења зашто није примењена блажа мера од притвора; да су истражне радње већ спроведене 29. марта 2011. године, а њему притвор није укинут; да се из одредбе члана 436. став 2. Законика о кривичном поступку „види“ да је правило да притвор треба да траје до осам дана, а да је само изузетак да траје дуже. Из свега наведеног закључује да „измена Законика о кривичном поступку по којој притвор за кривична дела са елементом насиља може да траје дуже, је снизила до тада достигнути ниво људских права да притвор у скраћеном поступку траје до осам дана“.  
   
Предложио је да се утврди повреда наведеног права, да се пониште оспорена решења, утврди накнада материјалне и нематеријалне штете и донесе привремена мера којом ће се наредити пуштање на слободу подносиоца уставне жалбе.
   
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
   
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
   
У време подношења уставне жалбе пред Основним судом у Суботици вођен је поступак у предмету Ки. 417/11 против Војислава Димовића, овде подносиоца уставне жалбе, због постојања основане сумње да је извршио кривично дело спречавање и ометање доказивања из члана 336. став 1. Кривичног законика. Оспореним решењем истражног судије Основног суда у Суботици Ки. 417/11 од 1. априла 2011. године према подносиоцу уставне жалбе је одређен притвор, на основу одредбе члана 436. став 1. тачка 2) и члана 436. став 2. Законика о кривичном поступку. У изреци оспореног решења је, поред осталог, наведено да притвор по том решењу може трајати најдуже 30 дана и да ће се рачунати од дана и часа лишења слободе (од 24. марта 2011. године од 8.15 часова). Образлажући своју одлуку, истражни судија је, поред осталог, навео да „постоји основана сумња да је осумњичени извршио кривично дело са елементом насиља, а што све произлази из доказа прикључених уз кривичну пријаву, тј. из службених бележака о обавештењу примљеним од грађана Министарства унутрашњих послова Полицијске управе Суботица, као и саме кривичне пријаве од стране оштећене у којој стоји да је осумњичени истој претио, говорећи да неће имати мира од њега и да ће радити нож. Исто тако осумњичени је више пута кажњаван за кривична дела са елементом насиља, и то 10. фебруара 1998. и 15. априла 1998. године за кривична дела из члана 168. став 1. КЗ РС, 24. јуна 2004. и 9. фебруара 2005. године за кривична дела из члана 56. став 1. КЗ РС, 12. априла 2005. године због кривичног дела из члана 167. тачка 1) КЗ РС, 3. фебруара 1999. године за кривично дело из члана 184. став 1. КЗ РС, 20. августа 1997, 5. априла 1999, 8. јуна 1999, 4. новембра 1999. и 3. новембра 1999. године, за кривична дела из члана 166. став 1. КЗ РС, 16. новембра 2010. године због кривичног дела из члана 204. став 1. Кривичног законика, 12. децембра 1995. године због кривичног дела из члана 54. став 2. КЗ РС, као и прекршајно, 2. априла 1998. и 23. октобра 2008. године за кривично дело из члана 23. став 1. ЗЈРМ, што све указује да постоји склоност ка вршењу кривичних дела са елементом насиља, то јест да ће исти поновити кривично дело, односно извршити кривично дело којим прети“.  

Против наведеног решења бранилац подносиоца уставне жалбе је изјавио жалбу Основном суду у Суботици, која је оспореним решењем Кв. 513/11 од 5. априла 2011. године одбијена као неоснована.
   
4. Одредбом члана 27. став 1. Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом.

Одредбама члана 436. Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), прописано је, поред осталог: да се притвор може одредити, у циљу несметаног вођења кривичног поступка против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је у питању кривично дело за које се може изрећи казна затвора од три године, а особите околности указују да ће окривљени довршити покушано кривично дело или да ће извршити кривично дело којим прети или да ће поновити кривично дело (став 1. тачка 2)); да пре подношења оптужног предлога, притвор може трајати само онолико колико је потребно да се спроведу истражне радње, али не дуже од осам дана, а изузетно до тридесет дана ако се ради о кривичном делу са елементима насиља и да о жалби против решења о притвору решава веће из члана 24. став 6. (став. 2.); да кад се окривљени налази у притвору, суд је дужан да поступа са нарочитом хитношћу (став 4.).
Кривичним закоником („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) је прописано: да ко сведоку или вештаку или другом учеснику у поступку пред судом или другим државним органом учини или обећа поклон или другу корист, или примени силу, претњу или други облик принуде у намери да то лице давањем лажног исказа или недавањем исказа утиче на исход поступка, казниће се затвором од шест месеци до пет година и новчаном казном (спречавање и ометање доказивања - члан 336. став 1.).

5. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд, као и у својим ранијим одлукама (видети, поред осталих, Одлуку Уж-314/2007 од 23. априла 2009. године), наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења.
   
Уставом је утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 436. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити само уколико су кумулативно испуњена да услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења скраћеног кривичног поступка, прописани су у тач. 1) и 2) члана 436. став 1. ЗКП (обезбеђење присуства окривљеног – тачка 1) и спречавање нове криминалне делатности – тачка 2)). У тачки 2) наведеног члана ЗКП је прописано да се притвор против неког лица може одредити ако је у питању кривично дело за које се може изрећи казна затвора од три године, а особите околности указују да ће окривљени довршити покушано кривично дело или да ће извршити кривично дело којим прети или да ће поновити кривично дело.

Из наведеног, по оцени Уставног суда, недвосмислено произлази да суд може одредити притвор према неком лицу само уколико истовремено оцени да постоји основана сумња да је оно извршило кривично дело за које је прописана казна затвора од три године и да је његово притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, те да потом, у решењу о одређивању притвора, детаљно образложи који су то разлози који притварање чине неопходним ради несметаног вођења кривичног поступка. Управо на тај начин, навођењем разлога за одређивање притвора, надлежни суд образлаже зашто је притвор неопходан ради вођења кривичног постипка.

Полазећи од свега наведеног, а оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби у односу на оспорена решења Основног суда у Суботици, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе притвор одређен из разлога предвиђеног одредбом члана 436. став 1. тачка 2) ЗКП. У односу на овај притворски разлог, у образложењу оспореног решења истражног судије Основног суда у Суботици Ки. 417/11 од 1. априла 2011. године је, поред осталог, наведено да постоји основана сумња да је подносилац уставне жалбе извршио кривично дело спречавање и ометање доказивања из члана 336. став 1. Кривичног законика, односно кривично дело са елементом насиља, јер постоји основана сумња да је оштећеној претио, говорећи јој да неће имати мира од њега и да ће „радити нож“. Даље је наведено да је подносилац уставне жалбе више пута осуђиван за кривична дела са елементом насиља, уз набрајање тачно када је осуђен и за која кривична дела, што је по оцени истражног судије указивало на постојање његове склоности ка вршењу кривичних дела са елементом насиља, које указују да ће  поновити кривично дело, односно да ће извршити кривично дело којим прети. Решењем ванпретресног већа Основног суда у Суботици Кв. 513/11 од 5. априла 2011. године одбијена је као неоснована жалба браниоца подносиоца уставне жалбе и потврђено је првостепено решење о одређивању притвора по наведеном притворском основу.
   
Следом изнетог, Уставни суд је оценио да су, у конкретном случају, оспорена решења Основног суда у Суботици заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су надлежни судови поступали у складу са ЗКП када су утврдили да постоје услови за одређивање притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеном законском основу. Судови су аргументовано образложили да околности вишеструке раније осуђиваности за кривична дела са елементима насиља, у конкретном случају, представљају оне особите околности које оправдавају бојазан да би подносилац уставне жалбе боравком на слободи могао поновити кривично дело, односно извршити кривично дело којим прети, те да је против подносиоца неопходно одређивање притвора из разлога предвиђених чланом 436. став 1. тачка 2) ЗКП.
   
Стога је Уставни суд оценио као неосноване наводе подносиоца да надлежни суд није дао релевантне и довољне разлоге за одлуку да му одреди притвор и зашто је притвор неопходан за несметано вођење кривичног поступка.
   
Уставни суд је посебно ценио навод подносиоца да је притвор требало да му буде одређен на осам дана а не на 30 дана, али га је оценио неоснованим. Наиме, из одредбе члана 436. став 2. ЗКП несумњиво произлази да се у скраћеном поступку притвор може одредити изузетно до 30 дана ако се ради о кривичном делу са елементима насиља. Како је Уставни суд утврдио да се против подносиоца уставне жалбе води поступак због кривичног дела спречавање и ометање доказивања, јер постоји основана сумња да је претио оштећеној речима „радиће нож“, то следи да му је управо стављено на терет кривично дело са елементом насиља.
   
Коначно, Уставни суд је и навод подносиоца да у оспореном првостепеном решењу није наведен конкретан датум до којег притвор траје оценио неоснованим, јер се из изреке решења јасно види да је притвор одређен на 30 дана и да се рачуна од дана и часа лишења слободе, односно од  24. марта 2011. године од 8,15 часова.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), одбио уставну жалбу као неосновану.
Како је Суд одлучио одбијањем уставне жалбе, то је предлог подносиоца уставне жалбе за одлагање извршења оспорених решења беспредметан.
 
6. На основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио као у изреци.