Уставни суд у саставу: заменик председника др Марија Драшкић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Саве Жунића из Шида, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 27. октобра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Саве Жунића изјављена против пресуде Окружног суда у Сремској Митровици Гж. 1502/08 од 18. септембра 2008. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. II 103/09 од 5. марта 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Сава Жунић из Шида је 18. маја 2009. године Уставном суду изјавио уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Сремској Митровици Гж. 1502/08 од 18. септембра 2008. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. II 103/09, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на рад, из чл. 32, 36. и 60. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено: да су пресудом Општинског суда у Сремској Митровици П1. 99/07 од 22. јануара 2008. године поништена решења тужене VIII Су-3/2004 од 23. априла 2004. године и VIII Су-3/2004 од 2. јуна 2006. године, обавезана тужена да тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, врати на радно место и задатке референта у судској писарници и да му накнади трошкове парничног поступка; да је пресудом Окружног суда у Сремској Митровици Гж. 1502/08 од 18. септембра 2008. године преиначена првостепена пресуда, тако што је одбијен тужбени захтев за поништај наведених решења тужене и реинтеграцију тужиоца, а тужилац обавезан да туженој накнади трошкове парничног поступка; да је против наведене другостепене пресуде тужилац изјавио ревизију, која је одбијена као неоснована пресудом Врховног суда Србије Рев.II 103/09 од 5. марта 2009. године.
Подносилац уставне жалбе наводи да је Окружни суд у Сремској Митровици оспорену одлуку донео без разматрања целокупне документације, а Врховни суд Србије је одлучио о ревизији, без детаљног преиспитивања нижестепених пресуда, чиме је подносиоцу уставне жалбе у спроведеном судском поступку повређено право на правично суђење, „а самим тим и право на рад“. Предлаже да Уставни суд поништи или укине пресуду Врховног суда Србије Рев.II 103/09 од 5. марта 2009. године и пресуду Окружног суда у Сремској Митровици Гж. 1502/08 од 18. септембра 2008. године.
2. Према одредбама члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државног органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, из садржине уставне жалбе и приложене документације утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Пресудом Општинског суда у Сремској Митровици П1. 99/07 од 22. јануара 2008. године поништена су решења тужене – Републике Србије – Општински суд у Шиду бр. VIII Су-3/2004 од 23. априла 2004. године и VIII Су-3/2004 од 2. јуна 2006. године, обавезана тужена да тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, врати на радно место и задатке референта у судској писарници и да му накнади трошкове парничног поступка.
Пресудом Окружног суда у Сремској Митровици Гж. 1502/08 од 18. септембра 2008. године преиначена је првостепена пресуда, тако што је одбијен тужбени захтев за поништај наведених решења тужене и реинтеграцију тужиоца, а тужилац обавезан да туженој накнади трошкове парничног поступка.
Тужилац је против наведене другостепене пресуде изјавио ревизију која је одбијена као неоснована пресудом Врховног суда Србије Рев.II 103/09 од 5. марта 2009. године. У образложењу ревизијске пресуде је, између осталог, наведено да у поступку није учињена битна повреда правила поступка на које ревизијски суд пази по службеној дужности, да је другостепена пресуда јасна, образложена и непротивречна, да садржи све разлоге о одлучним чињеницама, те да је на основу утврђеног чињеничног стања другостепени суд правилно закључио да су законита оспорена решења којима је тужиоцу изречена дисциплинска мера престанка радног односа.
У образложењу наведене правноснажне пресуде је даље наведено: да члан 59. Закона о радним односима у државним органима („Службени гласник РС“, број 48/91), са изменама, прописује теже повреде радних обавеза и дужности за које се може изрећи дисциплинска мера престанка радног односа; да према ставу 1. тачка 1) овог члана Закона, једна од тих повреда је и неизвршавање, несавесно, неблаговремено или немарно вршење радних и других обавеза; да према члану 62. овог закона, покретање и вођење дисциплинског поступка застарева у року од шест месеци од дана извршене повреде; да према ставу другом истог члана, рок из става првог овог члана не тече за време одсуствовања са рада због боловања или годишњег одмора; да је, у конкретном случају, тужилац у дужем временском периоду од 15. септембра 2003. године до 20. фебруара 2004. године, у извршавању својих радних обавеза на пословима и радним задацима уписничара у ванпарничним предметима, поступао са крајњом непажњом; да је напуштао радно место, излазио из зграде суда, није извршавао поверене послове и са предметима је поступао неажурно; да се ради о тежој повреди радне обавезе, која је вршена у континуитету, у продуженом трајању; да је захтев за покретање дисциплинског поступка поднет 20. фебруара 2004. године због повреде радне обавезе, која је трајала у континуитету до тог датума; да су оспорене одлуке тужене, којима је тужиоцу изречена дисциплинска мера престанка радног односа донете у оквиру законског рока од шест месеци од дана извршене повреде; да је другостепени суд правилно закључио да наступање штете за државни орган није услов за изрицање дисциплинске мере престанка радног односа који кумулативно мора бити испуњен, поред одговарајућег облика виности, обзиром на измене Закона о радним односима у државним органима („Службени гласник РС“, број 39/02), које су ступиле на снагу 13. јула 2002. године, а које су важиле у време доношења оспорених одлука тужене.
Врховни суд Србије је, у образложењу оспорене пресуде, оценио и да истицање тужиоца у ревизији да је у периоду од 10. фебруара до 11. марта 2003. године био на годишњем одмору и да је у два наврата, од 10. марта до 10. јуна 2003. године и од 12. јуна до 12. септембра 2003. године, користио неплаћено одсуство у трајању од по 90 дана, није од утицаја на одлучивање, обзиром да се ради о периоду који је претходио периоду у коме је извршена тежа повреда радне обавезе у продуженом трајању.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
За одлучивање по овој уставној жалби од значаја су и одредбе Закона о радним односима у државним органима ("Службени гласник РС", бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 и 79/05), којима је прописано: да теже повреде радних обавеза и дужности јесу и неизвршавање или несавесно, неблаговремено или немарно вршење радних и других обавеза (члан 59. став 1. тачка 1)); да покретање и вођење дисциплинског поступка застарева у року од шест месеци од дана извршене повреде и да рок из става 1. овог члана не тече за време одсуствовања са рада због боловања или годишњег одмора (члан 62в ст. 1. и 2.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореним пресудама Окружног суда у Сремској Митровици Гж. 1502/08 од 18. септембра 2008. године и Врховног суда Србије Рев. II 103/09 није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење.
Уставом зајемченим правом на правично суђење у парничном поступку се гарантује да ће поступак бити вођен и окончан у разумном року од стране надлежног, независног и непристрасног суда, образованог на основу закона, који ће јавно расправити и одлучити о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе.
У том смислу Уставни суд је утврдио да су оспорене пресуде Окружног суда у Сремској Митровици Гж. 1502/08 од 18. септембра 2008. године и Врховног суда Србије Рев. II 103/09 од 5. марта 2009. године, донели Уставом и законом установљени судови, у границама својих надлежности и у поступку спроведеном у складу са законским прописима.
Наиме, у спроведеном судском поступку коначно је утврђено: да је тужилац, овде подносилац уставне жалбе, у дужем временском периоду, од 15. септембра 2003. године до 20. фебруара 2004. године, у извршавању својих радних обавеза на пословима и радним задацима уписничара у ванпарничним предметима, поступао са крајњом непажњом; да је напуштао радно место, излазио из зграде суда, није извршавао поверене послове и са предметима је поступао неажурно; да се ради о тежој повреди радне обавезе из члана 59. став 1. тачка 1) Закона о радним односима у државним органима; да је повреда вршена у континуитету, у продуженом трајању; да је захтев за покретање дисциплинског поступка поднет 20. фебруара 2004. године због повреде радне обавезе која је трајала у континуитету до тог датума; да су оспорене одлуке тужене, којима је подносиоцу изречена дисциплинска мера престанка радног односа, донете у оквиру законског рока од шест месеци од дана извршене повреде (решењем председника суда од 23. априла 2004. године тужилац је удаљен са рада, а оспореним решењем тужене од 2. јуна 2004. године приговор тужиоца, изјављен против првостепеног решења, је одбијен као неоснован); да је другостепени суд правилно закључио да наступање штете за државни орган није услов за изрицање ове дисциплинске мере који кумулативно мора бити испуњен, поред одговарајућег облика виности, обзиром на одредбе Закона о изменама Закона о радним односима у државним органима („Службени гласник РС“, број 39/02), који је ступио на снагу 13. јула 2002. године, а који је важио у време доношења оспорених одлука тужене.
У односу на наведено, Врховни суд Србије је у оспореној ревизијској пресуди оценио да у спроведеном судском поступку није учињена битна повреда правила поступка на које ревизијски суд пази по службеној дужности, да је другостепена пресуда јасна, образложена и непротивречна, да садржи све разлоге о одлучним чињеницама, те да је на основу утврђеног чињеничног стања другостепени суд правилно закључио да су законита оспорена решења којима је тужиоцу изречена дисциплинска мера престанка радног односа.
Врховни суд Србије је, у образложењу оспорене пресуде, посебно оценио да је истицање у ревизији да је у периоду од 10. фебруара до 11. марта 2003. године тужилац био на годишњем одмору и да је у два наврата, од 10. марта до 10. јуна 2003. године и од 12. јуна до 12. септембра 2003. године, користио неплаћено одсуство у трајању од по 90 дана, није од утицаја на одлучивање, обзиром да се ради о периоду који је претходио периоду у коме је извршена тежа повреда радне обавезе у продуженом трајању.
По оцени Уставног суда, оспорене пресуде су засноване на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног материјалног права. Окружни суд у Сремској Митровици и Врховни суд Србије су образложили своје правно становиште у овој правној ствари, тако да се не може сматрати да је то правно становиште последица произвољног тумачења од стране суда и неприхватљиве примене меродавног материјалног права.
Имајући у виду садржину уставне жалбе и разлоге о повреди права на правично суђење, Уставни суд указује и на свој став да у оквиру постојања повреде права на правично суђење, није надлежан да преиспитују закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања и примене процесног и материјалног права. Задатак Уставног суда је да испита да ли је у поступку који је претходио уставносудском, од стране редовних судова, евентуално, дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права и да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе.
С обзиром на изложено, Уставни суд је оценио да оспореним пресудама, Окружног суда у Сремској Митровици Гж. 1502/08 од 18. септембра 2008. године и Врховног Суда Србије Рев.II 103/09 од 5. марта 2009. године није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
6. Одлучујући о делу уставне жалбе у којем подносилац наводи да му је у спроведеном судском поступку повређено право на правично суђење «а самим тим и право на рад» и полазећи од напред дате оцене о повреди права на правично суђење, Уставни суд је оценио да оспореним актима подносиоцу уставне жалбе није повређено ни право на рад из члана 60. Устава, због тога што му је на законит начин и из законом прописаних разлога изречена дисциплинска мера престанка радног односа.
7. Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе није повређено ни право на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава, јер се ни из оспорених аката, нити из других доказа приложених уз уставну жалбу такав закључак није могао извести. С тим у вези, Уставни суд је констатовао да је услов који мора постојати да би се могла утврдити повреда права на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава - различито поступање судова у истој чињеничној и правној ситуацији.
Имајући у виду наведено Уставни суд је уставну жалбу у целини одбио као неосновану, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС”, број 109/07).
8. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
У уставној жалби је наведено: да су пресудом Општинског суда у Сремској Митровици П1. 99/07 од 22. јануара 2008. године поништена решења тужене VIII Су-3/2004 од 23. априла 2004. године и VIII Су-3/2004 од 2. јуна 2006. године, обавезана тужена да тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, врати на радно место и задатке референта у судској писарници и да му накнади трошкове парничног поступка; да је пресудом Окружног суда у Сремској Митровици Гж. 1502/08 од 18. септембра 2008. године преиначена првостепена пресуда, тако што је одбијен тужбени захтев за поништај наведених решења тужене и реинтеграцију тужиоца, а тужилац обавезан да туженој накнади трошкове парничног поступка; да је против наведене другостепене пресуде тужилац изјавио ревизију, која је одбијена као неоснована пресудом Врховног суда Србије Рев.II 103/09 од 5. марта 2009. године.
Подносилац уставне жалбе наводи да је Окружни суд у Сремској Митровици оспорену одлуку донео без разматрања целокупне документације, а Врховни суд Србије је одлучио о ревизији, без детаљног преиспитивања нижестепених пресуда, чиме је подносиоцу уставне жалбе у спроведеном судском поступку повређено право на правично суђење, „а самим тим и право на рад“. Предлаже да Уставни суд поништи или укине пресуду Врховног суда Србије Рев.II 103/09 од 5. марта 2009. године и пресуду Окружног суда у Сремској Митровици Гж. 1502/08 од 18. септембра 2008. године.
2. Према одредбама члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државног органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, из садржине уставне жалбе и приложене документације утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Пресудом Општинског суда у Сремској Митровици П1. 99/07 од 22. јануара 2008. године поништена су решења тужене – Републике Србије – Општински суд у Шиду бр. VIII Су-3/2004 од 23. априла 2004. године и VIII Су-3/2004 од 2. јуна 2006. године, обавезана тужена да тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, врати на радно место и задатке референта у судској писарници и да му накнади трошкове парничног поступка.
Пресудом Окружног суда у Сремској Митровици Гж. 1502/08 од 18. септембра 2008. године преиначена је првостепена пресуда, тако што је одбијен тужбени захтев за поништај наведених решења тужене и реинтеграцију тужиоца, а тужилац обавезан да туженој накнади трошкове парничног поступка.
Тужилац је против наведене другостепене пресуде изјавио ревизију која је одбијена као неоснована пресудом Врховног суда Србије Рев.II 103/09 од 5. марта 2009. године. У образложењу ревизијске пресуде је, између осталог, наведено да у поступку није учињена битна повреда правила поступка на које ревизијски суд пази по службеној дужности, да је другостепена пресуда јасна, образложена и непротивречна, да садржи све разлоге о одлучним чињеницама, те да је на основу утврђеног чињеничног стања другостепени суд правилно закључио да су законита оспорена решења којима је тужиоцу изречена дисциплинска мера престанка радног односа.
У образложењу наведене правноснажне пресуде је даље наведено: да члан 59. Закона о радним односима у државним органима („Службени гласник РС“, број 48/91), са изменама, прописује теже повреде радних обавеза и дужности за које се може изрећи дисциплинска мера престанка радног односа; да према ставу 1. тачка 1) овог члана Закона, једна од тих повреда је и неизвршавање, несавесно, неблаговремено или немарно вршење радних и других обавеза; да према члану 62. овог закона, покретање и вођење дисциплинског поступка застарева у року од шест месеци од дана извршене повреде; да према ставу другом истог члана, рок из става првог овог члана не тече за време одсуствовања са рада због боловања или годишњег одмора; да је, у конкретном случају, тужилац у дужем временском периоду од 15. септембра 2003. године до 20. фебруара 2004. године, у извршавању својих радних обавеза на пословима и радним задацима уписничара у ванпарничним предметима, поступао са крајњом непажњом; да је напуштао радно место, излазио из зграде суда, није извршавао поверене послове и са предметима је поступао неажурно; да се ради о тежој повреди радне обавезе, која је вршена у континуитету, у продуженом трајању; да је захтев за покретање дисциплинског поступка поднет 20. фебруара 2004. године због повреде радне обавезе, која је трајала у континуитету до тог датума; да су оспорене одлуке тужене, којима је тужиоцу изречена дисциплинска мера престанка радног односа донете у оквиру законског рока од шест месеци од дана извршене повреде; да је другостепени суд правилно закључио да наступање штете за државни орган није услов за изрицање дисциплинске мере престанка радног односа који кумулативно мора бити испуњен, поред одговарајућег облика виности, обзиром на измене Закона о радним односима у државним органима („Службени гласник РС“, број 39/02), које су ступиле на снагу 13. јула 2002. године, а које су важиле у време доношења оспорених одлука тужене.
Врховни суд Србије је, у образложењу оспорене пресуде, оценио и да истицање тужиоца у ревизији да је у периоду од 10. фебруара до 11. марта 2003. године био на годишњем одмору и да је у два наврата, од 10. марта до 10. јуна 2003. године и од 12. јуна до 12. септембра 2003. године, користио неплаћено одсуство у трајању од по 90 дана, није од утицаја на одлучивање, обзиром да се ради о периоду који је претходио периоду у коме је извршена тежа повреда радне обавезе у продуженом трајању.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
За одлучивање по овој уставној жалби од значаја су и одредбе Закона о радним односима у државним органима ("Службени гласник РС", бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 и 79/05), којима је прописано: да теже повреде радних обавеза и дужности јесу и неизвршавање или несавесно, неблаговремено или немарно вршење радних и других обавеза (члан 59. став 1. тачка 1)); да покретање и вођење дисциплинског поступка застарева у року од шест месеци од дана извршене повреде и да рок из става 1. овог члана не тече за време одсуствовања са рада због боловања или годишњег одмора (члан 62в ст. 1. и 2.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореним пресудама Окружног суда у Сремској Митровици Гж. 1502/08 од 18. септембра 2008. године и Врховног суда Србије Рев. II 103/09 није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење.
Уставом зајемченим правом на правично суђење у парничном поступку се гарантује да ће поступак бити вођен и окончан у разумном року од стране надлежног, независног и непристрасног суда, образованог на основу закона, који ће јавно расправити и одлучити о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе.
У том смислу Уставни суд је утврдио да су оспорене пресуде Окружног суда у Сремској Митровици Гж. 1502/08 од 18. септембра 2008. године и Врховног суда Србије Рев. II 103/09 од 5. марта 2009. године, донели Уставом и законом установљени судови, у границама својих надлежности и у поступку спроведеном у складу са законским прописима.
Наиме, у спроведеном судском поступку коначно је утврђено: да је тужилац, овде подносилац уставне жалбе, у дужем временском периоду, од 15. септембра 2003. године до 20. фебруара 2004. године, у извршавању својих радних обавеза на пословима и радним задацима уписничара у ванпарничним предметима, поступао са крајњом непажњом; да је напуштао радно место, излазио из зграде суда, није извршавао поверене послове и са предметима је поступао неажурно; да се ради о тежој повреди радне обавезе из члана 59. став 1. тачка 1) Закона о радним односима у државним органима; да је повреда вршена у континуитету, у продуженом трајању; да је захтев за покретање дисциплинског поступка поднет 20. фебруара 2004. године због повреде радне обавезе која је трајала у континуитету до тог датума; да су оспорене одлуке тужене, којима је подносиоцу изречена дисциплинска мера престанка радног односа, донете у оквиру законског рока од шест месеци од дана извршене повреде (решењем председника суда од 23. априла 2004. године тужилац је удаљен са рада, а оспореним решењем тужене од 2. јуна 2004. године приговор тужиоца, изјављен против првостепеног решења, је одбијен као неоснован); да је другостепени суд правилно закључио да наступање штете за државни орган није услов за изрицање ове дисциплинске мере који кумулативно мора бити испуњен, поред одговарајућег облика виности, обзиром на одредбе Закона о изменама Закона о радним односима у државним органима („Службени гласник РС“, број 39/02), који је ступио на снагу 13. јула 2002. године, а који је важио у време доношења оспорених одлука тужене.
У односу на наведено, Врховни суд Србије је у оспореној ревизијској пресуди оценио да у спроведеном судском поступку није учињена битна повреда правила поступка на које ревизијски суд пази по службеној дужности, да је другостепена пресуда јасна, образложена и непротивречна, да садржи све разлоге о одлучним чињеницама, те да је на основу утврђеног чињеничног стања другостепени суд правилно закључио да су законита оспорена решења којима је тужиоцу изречена дисциплинска мера престанка радног односа.
Врховни суд Србије је, у образложењу оспорене пресуде, посебно оценио да је истицање у ревизији да је у периоду од 10. фебруара до 11. марта 2003. године тужилац био на годишњем одмору и да је у два наврата, од 10. марта до 10. јуна 2003. године и од 12. јуна до 12. септембра 2003. године, користио неплаћено одсуство у трајању од по 90 дана, није од утицаја на одлучивање, обзиром да се ради о периоду који је претходио периоду у коме је извршена тежа повреда радне обавезе у продуженом трајању.
По оцени Уставног суда, оспорене пресуде су засноване на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног материјалног права. Окружни суд у Сремској Митровици и Врховни суд Србије су образложили своје правно становиште у овој правној ствари, тако да се не може сматрати да је то правно становиште последица произвољног тумачења од стране суда и неприхватљиве примене меродавног материјалног права.
Имајући у виду садржину уставне жалбе и разлоге о повреди права на правично суђење, Уставни суд указује и на свој став да у оквиру постојања повреде права на правично суђење, није надлежан да преиспитују закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања и примене процесног и материјалног права. Задатак Уставног суда је да испита да ли је у поступку који је претходио уставносудском, од стране редовних судова, евентуално, дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права и да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе.
С обзиром на изложено, Уставни суд је оценио да оспореним пресудама, Окружног суда у Сремској Митровици Гж. 1502/08 од 18. септембра 2008. године и Врховног Суда Србије Рев.II 103/09 од 5. марта 2009. године није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
6. Одлучујући о делу уставне жалбе у којем подносилац наводи да му је у спроведеном судском поступку повређено право на правично суђење «а самим тим и право на рад» и полазећи од напред дате оцене о повреди права на правично суђење, Уставни суд је оценио да оспореним актима подносиоцу уставне жалбе није повређено ни право на рад из члана 60. Устава, због тога што му је на законит начин и из законом прописаних разлога изречена дисциплинска мера престанка радног односа.
7. Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе није повређено ни право на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава, јер се ни из оспорених аката, нити из других доказа приложених уз уставну жалбу такав закључак није могао извести. С тим у вези, Уставни суд је констатовао да је услов који мора постојати да би се могла утврдити повреда права на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава - различито поступање судова у истој чињеничној и правној ситуацији.
Имајући у виду наведено Уставни суд је уставну жалбу у целини одбио као неосновану, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС”, број 109/07).
8. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ЗАМЕНИК ПРЕДСЕДНИКА
УСТАВНОГ СУДА
др Марија Драшкић