Уставни суд у саставу: заменик председника др Марија Драшкић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Небојше Гашевића из Зајечара, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 27. октобра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Небојше Гашевића изјављена против решења Врховног суда Србије Рев.II 287/09 од 5. марта 2008. године због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Одбацује се уставна жалба Небојше Гашевића изјављена због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије у поступку који се водио пред Врховним судом Србије у предмету број Рев.II 287/09.
2. Одбацује се уставна жалба Небојше Гашевића изјављена због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије у поступку који се водио пред Врховним судом Србије у предмету број Рев.II 287/09.
О б р а з л о ж е њ е
1. Небојша Гашевић из Зајечара је 11. маја 2009. године изјавио уставну жалбу против решења Врховног суда Србије Рев. II 287/09 од 5. марта 2009. године, и решења Окружног суда у Зајечару Гж. 1985/06 од 26. августа 2008. године, због повреде права на правично суђење и суђење у разумном року гарантованог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, права на једнаку заштиту права и на правно средство гарантованих одредбама члана 36. Устава и повреде права на рад из члана 60. став 4. Устава.
Подносилац уставне жалбе је навео: да је 31. марта 2004. године поднео тужбу Општинском суду у Зајечару и покренуо радни спор, који је правноснажно окончан након више од четири године, решењем Окружног суда у Зајечару Гж. 1985/06 од 26. августа 2008. године, чиме је прекорачен Законом о раду прописан рок од шест месеци за окончање радних спорова; да је предмет тужбеног захтева било поништај решења тужене РС - Министартво финансија и економије - Управа царина 03/4 број Д-8648/1 од 1. августа 2003. године, којим се утврђује да је тужилац остао нераспоређен у МФ-Управа царина почев од 1. августа 2003. године; да наведено решење није садржало поуку о правном леку; да је тужилац против наведеног решења изјавио приговор 19. августа 2003. године; да по изјављеном приговору није добио никакав одговор, па је поднео суду 31. марта 2004. године тужбу за поништај наведеног решења. Како је оспореним решењем Окружног суда у Зајечару Гж. 1985/06 од 26. августа 2008. године тужба за поништај наведеног решења одбачена као неблаговремена, јер је утврђено да је прекорачен законски рок за њено подношење, а оспореним ревизијским решењем одбачена као недозвољена ревизија, подносилац уставне жалбе сматра да су му повређена права на правично суђење, на једнаку заштиту права и на правно средство, као и право на правну заштиту за случај престанка радног односа.
Поред наведеног, подносилац уставне жалбе је истакао да има накнадно сазнање да је Генерални секретаријат Савета министара – Одељење за правне и кадровске послове донео решење бр. 118-431/2004 од 27. јула 2004. године којим му престаје радни однос 31. јула 2004. године, али да му то решење никада није лично достављено.
Имајући у виду наведено, подносилац уставне жалбе предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу, да поништи оспорена решења Окружног суда у Зајечару и Врховног суда Србије, да обавеже тужену да га врати на посао и распореди на радно место које одговара његовој стручној спреми, као и да обавеже тужену да му достави наведено решење о престанку радног односа.
2. Према одредбама члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државног органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Одредбом члана 82. став 2. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07) прописано је да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року.
Одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног аката, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајамчена Уставом.
3. У поступку испитивања постојања процесних претпоставки за одлучивање, Уставни суд је, сагласно усвојеним ставовима констатовао: да се сматра да је пре изјављивања уставне жалбе последње правно средство у парничном поступку исцрпљено доношењем пресуде по ревизији; да у случајевима када ревизија законом није дозвољена, сматра се да је последње правно средство пре изјављи¬ва¬ња уставне жалбе исцрпљено доношењем одлуке о жалби против пресуде или жалби против решења.
Дакле, према ставу Уставног суда, уколико је уставна жалба изјављена против решења Врховног суда Србије о одбацивању ревизије, као и против одлука које су претходиле изјављивању овог ванредног правног средства, Уставни суд може мериторно одлучивати само о одлуци донетој поводом изјављеног ванредног правног средства, док ће уставну жалбу у делу у коме се оспоравају одлуке нижестепених судова одбацити као неблаговремену (ако је поднета по протеку рока утврђеног одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду), или недопуштену (ако су оспорени акти донети пре Устава).
Имајући у виду наведено, Уставни суд је у конкретном случају утврдио да је уставна жалба изјављена против решења Окружног суда у Зајечару Гж. 1985/06 од 26. августа 2008. године неблаговремена. Наиме, подносилац уставне жалбе је оспорено решење Окружног суда у Зајечару Гж. 1985/06 од 26. августа 2008. године примио најкасније 15. октобра 2008. године када је изјавио ревизију, а уставну жалбу је поднео 11. маја 2009. године, дакле након истека рока из члана 84. став 1. Закона о Уставном суду, па је сагласно одредби члана 36. тачка 2) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио, као што је наведено у другом делу тачке 1. изреке.
У погледу оспореног решења Врховног суда Србије Рев. II 287/09 од 5. марта 2009. године, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба у односу на ово решење допуштена и благовремена, те је у односу на ово решење и ценио наводе из уставне жалбе о повреди означених права гарантованих Уставом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или украћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
4. Уставни суд је, имајући у виду закључке из претходног дела, истакнуту повреду права на суђење у разумном року ценио у односу на трајање ревизијског поступка пред Врховним судом Србије. Уставни суд је утврдио да је тужилац, овде подносилац уставне жалбе, изјавио ревизију 15. октобра 2008. године, која је одбачена као недозвољена оспореним решењем Врховног суда Србије Рев.II 387/09 од 5. марта 2009. године, што значи да је ревизијско решење донето у року краћем од пет месеци што се никако не може сматрати неразумним роком за одлучивање о поднетој ревизији. Уставни суд је закључио да је тврдња подносиоца да му је у спроведеном ревизијском поступку повређено право на суђење у разумном року очигледно неоснована. Уставни суд наглашава да формално позивање на повреду одређених уставних права уставну жалбу не чини саму по себи допуштеном.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, одлучујући као у тачки 2. изреке.
5. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорено решење Врховног суда Србије Рев.II 287/09 од 5. марта 2009. године и другу достављену документацију и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореним решењем Врховног суда Србије Рев.II 287/09 од 5. марта 2009. године одбачена је као недозвољена ревизија тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, изјављена против решења Окружног суда у Зајечару Гж. 1985/06 од 26. августа 2008. године. У образложењу оспореног решења је, поред осталог, наведено: да је предмет тужбеног захтева у овој парници био поништај решења тужене Републике Србије – Министарство финансија и економије – Управа царина Београд 03/1 бр. Д-8648/1 од 1. августа 2003. године, којим се утврђује да је тужилац остао нераспоређен у МФ-Управи царина почев од 1. августа 2003. године; да је према одредби члана 439. Закона о парничном поступку ревизија дозвољена у парницама о споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа; да је имајући у виду наведену законску одредбу, као и предмет тужбеног захтева у овој парници, ревизија тужиоца недозвољена, јер се у конкретном случају не ради о спору из члана 439. Закона о парничном поступку (о заснивању, постојању или престанку радног односа).
6. Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправ и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.) и да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи (члан 60. став 2.)
За одлучивање о овој уставној жалби од значаја су одредбе Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04), који је био на снази у време доношења оспореног решења Врховног суда Србије, а којим је било је прописано да је ревизија дозвољена у парницама о споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа (члан 439.).
7. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореним решењем Врховног суда Србије Рев. II 287/09 од 5. марта 2009. године није повређено Уставом гарантовано право подносиоца уставне жалбе на правично суђење.
Уставом зајемченим правом на правично суђење у парничном поступку се гарантује да ће поступак бити вођен и окончан у разумном року од стране надлежног, независног и непристрасног суда, образованог на основу закона, који ће јавно расправити и одлучити о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе.
Дакле, одредбом члана 32. став 1. Устава изричито је утврђено право на расправу и одлучивање пред судом, које даље обухвата више гаранција у ситуацији када је поступак већ покренут пред судом. Међутим, овим чланом Устава није утврђено право на приступ суду, којим се обезбеђује право да ће сваки захтев који се односи на грађанска права и обавезе бити претходно размотрен пред судом. По оцени Уставног суда, иако није изричито утврђено наведеном одредбом Устава, ово право представља саставни део права на правично суђење. Овим правом се у парничном поступку даје тужиоцу могућност да „установи“ поступак пред надлежним судом ради евентуалног расправљања и одлучивања о постављеном захтеву којим се коначно може одлучити о његовим правима и обавезама (о праву на приступ суду као елементу права на правично суђење види пресуду Европског суда за људска права у предмету Golder против Уједињеног Краљевства, број 4451/70, пресуда од 21. фебруара 1975. године, став 36.).
Међутим, право на приступ суду по себи није апсолутно и неограничено. Наиме, сама природа овог права подразумева ситуације у којима се Уставом и законом могу утврдити одређене врсте ограничења.
Законом о парничном поступку прописано је да је ревизија дозвољена у парницама о споровима о заснивању, трајању и престанку радног односа (члан 439.) Дакле, Законом је условљено да се ревизија, као ванредно правно средство, у радним споровима може изјавити само ако се ради о спору о заснивању, постојању или престанку радног односа. Како је предмет тужбеног захтева у овој парници био поништај решења којим је тужилац остао нераспоређен, по оцени Уставног суда, Врховни суд Србије је извео уставноправно прихватљив закључак када је ревизију одбацио као недозвољену, јер се, у конкретном случају, имајући у виду предмет тужбеног захтева, не ради о спору из члана 439. Закона о парничном поступку. Поред тога, Уставни суд је утврдио да је оспорено решење донео Уставом и законом установљен суд, у границама своје надлежности и у поступку спроведеном у складу са законским прописима. По оцени Уставног суда, оспорено решење је засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног процесног права. Врховни суд Србије је образложио своје правно становиште у овој правној ствари, тако да се не може сматрати да је то правно становиште последица произвољног тумачења од стране суда и неприхватљиве примене меродавног права. Стога, Уставни суд сматра да оспореним решењем Врховног суда Србије, у конкретном случају, није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Имајући у виду садржину уставне жалбе и разлоге о повреди права на правично суђење, Уставни суд указује и на свој став да у оквиру постојања повреде права на правично суђење, није надлежан да преиспитују закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања и примене процесног и материјалног права. Задатак Уставног суда је да испита да ли је у поступку који је претходио уставносудском, од стране редовних судова, евентуално, дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права и да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе.
С обзиром на изложено, Уставни суд је оценио да оспореним решењем Врховног суда Србије Рев.II 287/09 од 5. марта 2009. године није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, па је сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, одлучујући као у тачки 1. изреке.
8. Оцењујући наводе о осталим повредама права на које се подносилац уставне жалбе формално позвао, а који се односе на повреде права на једнаку заштиту правa пред судовима и на правно средство из члана 36. Устава и права на правну заштиту за случај престанка радног односа из члана 60. Устава, а имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да нема основа за тврдње да оспореним решењем Врховног суда Србије Рев. II 287/09 од 5. марта 2009. године подносиоцу уставне жалбе није пружена једнака заштита права пред судовима, да му је повређено право на правно средство, као ни право на правну заштиту за случај престанка радног односа. Наиме, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, јер се ни из оспореног акта, нити из других доказа приложених уз уставну жалбу такав закључак није могао извести. С тим у вези, Уставни суд је констатовао да је услов који мора постојати да би се могла утврдити повреда права на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава, различито поступање судова у истој чињеничној и правној ситуацији.
Tакође, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе није повређено ни право на правно средство из члана 36. став 2. Устава којим се гарантује свакоме право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучују о његовом праву обавези или на закону заснованом интересу. Наиме, наведеном уставном одредбом зајемчено је двостепено одлучивање, односно могућност преиспитивања првостепене судске одлуке, али се не гарантује и право на подношење ванредних правних средстава. Случајеви у којима се могу поднети ванредна правна средства, услови и начин њиховог подношења, уређују се законом. О ревизији, као ванредном правном средству, о одређеним правним питањима, у трећој инстанци одлучује највиши редовни суд у Републици, преиспитујући одлуке две ниже судске инстанце. Ово правно средство је, по оцени Уставног суда, под истим условима доступно свим лицима која заштиту својих права остварују или покушавају остварити у парничном поступку. Такође, реч је о поступку коме је претходило доношење одлука судова прве и друге (жалбене) инстанце, чиме је претходно обезбеђено Уставом гарантовано право на судску заштиту и правно средство.
Имајући у виду наведено, доношењу оспореног ревизијског решења је претходило исцрпљивање редовне судске заштите, што указује да подносиоцу уставне жалбе није повређено право из члана 60. став 4. Устава.
Дакле, подносилац уставне жалбе није навео уставноправне разлоге, нити је доставио доказе који указују на постојање повреде наведених Уставом гарантованих права.
У вези са наводима подносиоца уставне жалбе да има накнадно сазнање да је Генерални секретаријат Савета министара – Одељење за правне и кадровске послове донео решење бр. 118-431/2004 од 27. јула 2004. године којим подносиоцу уставне жалбе престаје радни однос 31. јула 2004. године, а које подносиоцу уставне жалбе није никада лично достављено, услед чега није могао да користи правне лекове у одговарајућем поступку, као ни да тражи судску заштиту, Уставни суд указује да решење о праву, обавези или одговорности запосленог не делује само на основу чињенице да је донето. Да би деловало, оно мора бити достављено и достава мора бити лична. Тек од достављања решења почињу да теку преклузивни рокови за побијање тог решења, а након исцрпљивања дозвољених правних средстава се, сагласно члану 170. Устава, може изјавити уставна жалба у
Законом о Уставном суду прописаном року.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу и одлучио као у другом делу тачке 1. изреке.
9. На основу наведеног и одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), Суд је донео одлуку као у изреци.
Подносилац уставне жалбе је навео: да је 31. марта 2004. године поднео тужбу Општинском суду у Зајечару и покренуо радни спор, који је правноснажно окончан након више од четири године, решењем Окружног суда у Зајечару Гж. 1985/06 од 26. августа 2008. године, чиме је прекорачен Законом о раду прописан рок од шест месеци за окончање радних спорова; да је предмет тужбеног захтева било поништај решења тужене РС - Министартво финансија и економије - Управа царина 03/4 број Д-8648/1 од 1. августа 2003. године, којим се утврђује да је тужилац остао нераспоређен у МФ-Управа царина почев од 1. августа 2003. године; да наведено решење није садржало поуку о правном леку; да је тужилац против наведеног решења изјавио приговор 19. августа 2003. године; да по изјављеном приговору није добио никакав одговор, па је поднео суду 31. марта 2004. године тужбу за поништај наведеног решења. Како је оспореним решењем Окружног суда у Зајечару Гж. 1985/06 од 26. августа 2008. године тужба за поништај наведеног решења одбачена као неблаговремена, јер је утврђено да је прекорачен законски рок за њено подношење, а оспореним ревизијским решењем одбачена као недозвољена ревизија, подносилац уставне жалбе сматра да су му повређена права на правично суђење, на једнаку заштиту права и на правно средство, као и право на правну заштиту за случај престанка радног односа.
Поред наведеног, подносилац уставне жалбе је истакао да има накнадно сазнање да је Генерални секретаријат Савета министара – Одељење за правне и кадровске послове донео решење бр. 118-431/2004 од 27. јула 2004. године којим му престаје радни однос 31. јула 2004. године, али да му то решење никада није лично достављено.
Имајући у виду наведено, подносилац уставне жалбе предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу, да поништи оспорена решења Окружног суда у Зајечару и Врховног суда Србије, да обавеже тужену да га врати на посао и распореди на радно место које одговара његовој стручној спреми, као и да обавеже тужену да му достави наведено решење о престанку радног односа.
2. Према одредбама члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државног органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Одредбом члана 82. став 2. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07) прописано је да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року.
Одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног аката, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајамчена Уставом.
3. У поступку испитивања постојања процесних претпоставки за одлучивање, Уставни суд је, сагласно усвојеним ставовима констатовао: да се сматра да је пре изјављивања уставне жалбе последње правно средство у парничном поступку исцрпљено доношењем пресуде по ревизији; да у случајевима када ревизија законом није дозвољена, сматра се да је последње правно средство пре изјављи¬ва¬ња уставне жалбе исцрпљено доношењем одлуке о жалби против пресуде или жалби против решења.
Дакле, према ставу Уставног суда, уколико је уставна жалба изјављена против решења Врховног суда Србије о одбацивању ревизије, као и против одлука које су претходиле изјављивању овог ванредног правног средства, Уставни суд може мериторно одлучивати само о одлуци донетој поводом изјављеног ванредног правног средства, док ће уставну жалбу у делу у коме се оспоравају одлуке нижестепених судова одбацити као неблаговремену (ако је поднета по протеку рока утврђеног одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду), или недопуштену (ако су оспорени акти донети пре Устава).
Имајући у виду наведено, Уставни суд је у конкретном случају утврдио да је уставна жалба изјављена против решења Окружног суда у Зајечару Гж. 1985/06 од 26. августа 2008. године неблаговремена. Наиме, подносилац уставне жалбе је оспорено решење Окружног суда у Зајечару Гж. 1985/06 од 26. августа 2008. године примио најкасније 15. октобра 2008. године када је изјавио ревизију, а уставну жалбу је поднео 11. маја 2009. године, дакле након истека рока из члана 84. став 1. Закона о Уставном суду, па је сагласно одредби члана 36. тачка 2) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио, као што је наведено у другом делу тачке 1. изреке.
У погледу оспореног решења Врховног суда Србије Рев. II 287/09 од 5. марта 2009. године, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба у односу на ово решење допуштена и благовремена, те је у односу на ово решење и ценио наводе из уставне жалбе о повреди означених права гарантованих Уставом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или украћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
4. Уставни суд је, имајући у виду закључке из претходног дела, истакнуту повреду права на суђење у разумном року ценио у односу на трајање ревизијског поступка пред Врховним судом Србије. Уставни суд је утврдио да је тужилац, овде подносилац уставне жалбе, изјавио ревизију 15. октобра 2008. године, која је одбачена као недозвољена оспореним решењем Врховног суда Србије Рев.II 387/09 од 5. марта 2009. године, што значи да је ревизијско решење донето у року краћем од пет месеци што се никако не може сматрати неразумним роком за одлучивање о поднетој ревизији. Уставни суд је закључио да је тврдња подносиоца да му је у спроведеном ревизијском поступку повређено право на суђење у разумном року очигледно неоснована. Уставни суд наглашава да формално позивање на повреду одређених уставних права уставну жалбу не чини саму по себи допуштеном.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, одлучујући као у тачки 2. изреке.
5. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорено решење Врховног суда Србије Рев.II 287/09 од 5. марта 2009. године и другу достављену документацију и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореним решењем Врховног суда Србије Рев.II 287/09 од 5. марта 2009. године одбачена је као недозвољена ревизија тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, изјављена против решења Окружног суда у Зајечару Гж. 1985/06 од 26. августа 2008. године. У образложењу оспореног решења је, поред осталог, наведено: да је предмет тужбеног захтева у овој парници био поништај решења тужене Републике Србије – Министарство финансија и економије – Управа царина Београд 03/1 бр. Д-8648/1 од 1. августа 2003. године, којим се утврђује да је тужилац остао нераспоређен у МФ-Управи царина почев од 1. августа 2003. године; да је према одредби члана 439. Закона о парничном поступку ревизија дозвољена у парницама о споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа; да је имајући у виду наведену законску одредбу, као и предмет тужбеног захтева у овој парници, ревизија тужиоца недозвољена, јер се у конкретном случају не ради о спору из члана 439. Закона о парничном поступку (о заснивању, постојању или престанку радног односа).
6. Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправ и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.) и да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи (члан 60. став 2.)
За одлучивање о овој уставној жалби од значаја су одредбе Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04), који је био на снази у време доношења оспореног решења Врховног суда Србије, а којим је било је прописано да је ревизија дозвољена у парницама о споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа (члан 439.).
7. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореним решењем Врховног суда Србије Рев. II 287/09 од 5. марта 2009. године није повређено Уставом гарантовано право подносиоца уставне жалбе на правично суђење.
Уставом зајемченим правом на правично суђење у парничном поступку се гарантује да ће поступак бити вођен и окончан у разумном року од стране надлежног, независног и непристрасног суда, образованог на основу закона, који ће јавно расправити и одлучити о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе.
Дакле, одредбом члана 32. став 1. Устава изричито је утврђено право на расправу и одлучивање пред судом, које даље обухвата више гаранција у ситуацији када је поступак већ покренут пред судом. Међутим, овим чланом Устава није утврђено право на приступ суду, којим се обезбеђује право да ће сваки захтев који се односи на грађанска права и обавезе бити претходно размотрен пред судом. По оцени Уставног суда, иако није изричито утврђено наведеном одредбом Устава, ово право представља саставни део права на правично суђење. Овим правом се у парничном поступку даје тужиоцу могућност да „установи“ поступак пред надлежним судом ради евентуалног расправљања и одлучивања о постављеном захтеву којим се коначно може одлучити о његовим правима и обавезама (о праву на приступ суду као елементу права на правично суђење види пресуду Европског суда за људска права у предмету Golder против Уједињеног Краљевства, број 4451/70, пресуда од 21. фебруара 1975. године, став 36.).
Међутим, право на приступ суду по себи није апсолутно и неограничено. Наиме, сама природа овог права подразумева ситуације у којима се Уставом и законом могу утврдити одређене врсте ограничења.
Законом о парничном поступку прописано је да је ревизија дозвољена у парницама о споровима о заснивању, трајању и престанку радног односа (члан 439.) Дакле, Законом је условљено да се ревизија, као ванредно правно средство, у радним споровима може изјавити само ако се ради о спору о заснивању, постојању или престанку радног односа. Како је предмет тужбеног захтева у овој парници био поништај решења којим је тужилац остао нераспоређен, по оцени Уставног суда, Врховни суд Србије је извео уставноправно прихватљив закључак када је ревизију одбацио као недозвољену, јер се, у конкретном случају, имајући у виду предмет тужбеног захтева, не ради о спору из члана 439. Закона о парничном поступку. Поред тога, Уставни суд је утврдио да је оспорено решење донео Уставом и законом установљен суд, у границама своје надлежности и у поступку спроведеном у складу са законским прописима. По оцени Уставног суда, оспорено решење је засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног процесног права. Врховни суд Србије је образложио своје правно становиште у овој правној ствари, тако да се не може сматрати да је то правно становиште последица произвољног тумачења од стране суда и неприхватљиве примене меродавног права. Стога, Уставни суд сматра да оспореним решењем Врховног суда Србије, у конкретном случају, није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Имајући у виду садржину уставне жалбе и разлоге о повреди права на правично суђење, Уставни суд указује и на свој став да у оквиру постојања повреде права на правично суђење, није надлежан да преиспитују закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања и примене процесног и материјалног права. Задатак Уставног суда је да испита да ли је у поступку који је претходио уставносудском, од стране редовних судова, евентуално, дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права и да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе.
С обзиром на изложено, Уставни суд је оценио да оспореним решењем Врховног суда Србије Рев.II 287/09 од 5. марта 2009. године није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, па је сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, одлучујући као у тачки 1. изреке.
8. Оцењујући наводе о осталим повредама права на које се подносилац уставне жалбе формално позвао, а који се односе на повреде права на једнаку заштиту правa пред судовима и на правно средство из члана 36. Устава и права на правну заштиту за случај престанка радног односа из члана 60. Устава, а имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да нема основа за тврдње да оспореним решењем Врховног суда Србије Рев. II 287/09 од 5. марта 2009. године подносиоцу уставне жалбе није пружена једнака заштита права пред судовима, да му је повређено право на правно средство, као ни право на правну заштиту за случај престанка радног односа. Наиме, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, јер се ни из оспореног акта, нити из других доказа приложених уз уставну жалбу такав закључак није могао извести. С тим у вези, Уставни суд је констатовао да је услов који мора постојати да би се могла утврдити повреда права на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава, различито поступање судова у истој чињеничној и правној ситуацији.
Tакође, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе није повређено ни право на правно средство из члана 36. став 2. Устава којим се гарантује свакоме право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучују о његовом праву обавези или на закону заснованом интересу. Наиме, наведеном уставном одредбом зајемчено је двостепено одлучивање, односно могућност преиспитивања првостепене судске одлуке, али се не гарантује и право на подношење ванредних правних средстава. Случајеви у којима се могу поднети ванредна правна средства, услови и начин њиховог подношења, уређују се законом. О ревизији, као ванредном правном средству, о одређеним правним питањима, у трећој инстанци одлучује највиши редовни суд у Републици, преиспитујући одлуке две ниже судске инстанце. Ово правно средство је, по оцени Уставног суда, под истим условима доступно свим лицима која заштиту својих права остварују или покушавају остварити у парничном поступку. Такође, реч је о поступку коме је претходило доношење одлука судова прве и друге (жалбене) инстанце, чиме је претходно обезбеђено Уставом гарантовано право на судску заштиту и правно средство.
Имајући у виду наведено, доношењу оспореног ревизијског решења је претходило исцрпљивање редовне судске заштите, што указује да подносиоцу уставне жалбе није повређено право из члана 60. став 4. Устава.
Дакле, подносилац уставне жалбе није навео уставноправне разлоге, нити је доставио доказе који указују на постојање повреде наведених Уставом гарантованих права.
У вези са наводима подносиоца уставне жалбе да има накнадно сазнање да је Генерални секретаријат Савета министара – Одељење за правне и кадровске послове донео решење бр. 118-431/2004 од 27. јула 2004. године којим подносиоцу уставне жалбе престаје радни однос 31. јула 2004. године, а које подносиоцу уставне жалбе није никада лично достављено, услед чега није могао да користи правне лекове у одговарајућем поступку, као ни да тражи судску заштиту, Уставни суд указује да решење о праву, обавези или одговорности запосленог не делује само на основу чињенице да је донето. Да би деловало, оно мора бити достављено и достава мора бити лична. Тек од достављања решења почињу да теку преклузивни рокови за побијање тог решења, а након исцрпљивања дозвољених правних средстава се, сагласно члану 170. Устава, може изјавити уставна жалба у
Законом о Уставном суду прописаном року.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу и одлучио као у другом делу тачке 1. изреке.
9. На основу наведеног и одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), Суд је донео одлуку као у изреци.
ЗАМЕНИК ПРЕДСЕДНИКА
УСТАВНОГ СУДА
др Марија Драшкић