Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Јелице Миловановић из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 13. октобра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Јелице Миловановић и утврђује се да је радњама Првог основног суда у Београду у предмету који се води под бројем К. 10453/10, подноситељки уставне жалбе повређено право на слободу и безбедност зајемчено одредбом члана 27. став 1. Устава Републике Србије.
2. Одбија се као неоснована уставна жалба Јелице Миловановић изјављена против радњи овлашћених службених лица Министарства унутрашњих послова, због повреде права на слободу и безбедност зајемченог одредбом члана 27. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Одбија се као неоснована уставна жалба Јелице Миловановић изјављена против радњи овлашћених службених лица Министарства унутрашњих послова, због повреде права на слободу и безбедност зајемченог одредбом члана 27. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Јелица Миловановић из Београда, преко пуномоћника Славише Р. Станимировића, адвоката из Београда, поднела је 4. јуна 2010. године уставну жалбу „због незаконитог и противуставног поступања овлашћених службених лица Министарства унутрашњих послова Републике Србије и због незаконитог и противуставног поступања Првог основног суда у Београду – Министарства правде Републике Србије“, због повреде права на достојанство и слободан развој личности, права на неповредивост физичког и психичког интегритета, права на слободу и безбедност, права на поступање с лицем лишеним слободе и права на рехабилитацију и накнаду штете, зајемчених одредбама чл. 23, 25, 27, 28. и 35. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено:
- да је против окривљене, овде подноситељке уставне жалбе, пред Првим основним судом у Београду покренут кривични поступак због кривичног дела крађе у покушају;
- да је првостепени суд донео решење К. 10453/2010 (Кв. 742/10) од 25. марта 2010. године, којим је против окривљене одређен притвор и наредбу о издавању потернице, пошто окривљеној није било могуће уручити позив и оптужни предлог;
- да је бранилац окривљене 17. априла 2010. године против наведеног решења изјавио жалбу, а 20. априла 2010. године допуну жалбе, у којој је указао да се окривљена налазила у Швајцарској, у истражном притвору, а потом у затвору, о чему је обавестио суд 25. јуна 2009. године, због чега сматра да се немогућност окривљене да се врати у Србију не може сматрати бекством;
- да је одређивање притвора против окривљене преурањено, јер је првостепени суд морао најпре проверити наводе браниоца окривљене да ли је иста у иностранству где издржава казну затвора или је ван земље у циљу избегавања кривичне одговорности, тим пре што је окривљена већ дала изјаву у току истражног поступка, што има свог изабраног браниоца, а посебно из разлога што се против окривљене води кривични поступак за лакше кривично дело;
- да првостепени суд није имао законска овлашћења да нареди издавање потернице, с обзиром на то да се против окривљене не води кривични поступак због кривичног дела за које се може изрећи казна затвора од три године или тежа казна затвора, те да иста није била у бекству, већ се налазила на издржавању казне затвора у Швајцарској;
- да је Виши суд у Београду решењем Кж. 19/10 од 27. априла 2010. године усвојио изјављену жалбу браниоца, укинуо првостепено решење К. 10453/2010 (Кв. 742/10) од 25. марта 2010. године и предмет вратио суду на поновно одлучивање;
- да је првостепени суд имао довољно времена да донесе ново решење, односно да обавести надлежне органе МУП РС да је решење тог суда К. 10453/10 (Кв. 742/10) од 25. марта 2010. године укинуто, те да су стављени ван снаге потерница, мера лишавања слободе и привођења окривљене у Окружни затвор у Београду;
- да је подноситељка уставне жалбе по доласку на београдски аеродром 6. маја 2010. године лишена слободе где је задржана неколико сати, а потом је спроведена у станицу полиције, где јој је уручен примерак укинутог решења Првог основног суда у Београду К. 10453/2010 (Кв. 742/10) од 25. марта 2010. године, након чега је спроведена у Окружни затвор у Београду, где је провела целу ноћ;
- да је Први основни суд у Београду 7. маја 2010. године донео ново решење К. 10453/10 (Кв. 2083/10) којим према окривљеној укида притвор и издаје наредбу да се одмах пусти на слободу;
- да је подноситељка уставне жалбе неосновано лишена слободе, без одлуке суда, с обзиром на то да је решење о одређивању притвора које је истој уручено приликом лишења слободе без правне снаге, јер је претходно укинуто одлуком Вишег суда у Београду;
- да је поступањем државних органа, психичким и физичким малтретирањем, подноситељки уставне жалбе нанета огромна материјална и нематеријална штета, тако да она има право да у одговарајућем поступку исту надокнади.
Подноситељка уставне жалбе је захтевала да Уставни суд усвоји њену уставну жалбу, утврди да су јој повређена означена права и призна јој право на накнаду штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор заменика в. ф. председника Првог основног суда у Београду, те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Против окривљене, овде подноситељке уставне жалбе, пред Првим основним судом у Београду води се кривични поступак у предмету К. 10453/10, а по оптужном предлогу Четвртог општинског јавног тужилаштва у Београду Кт. 832/07 од 13. априла 2009. године којим је окривљеној стављено на терет извршење кривичног дела крађе у покушају из члана 203. став 2. у вези става 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09).
Решењем Првог основног суда у Београду К. 10453/10 Кв. 742/10 од 25. марта 2010. године, у ставу првом изреке, одлучујући о предлогу заменика Првог основног јавног тужилаштва у Београду о одређивању притвора, одређен је притвор против окривљене, који јој се има рачунати од дана и часа лишења слободе и одређено је да по лишењу слободе окривљену треба спровести у Окружни затвор у Београду. Притвор је одређен из разлога предвиђеног одредбом члана 436. став 1. тачка 1) ЗКП. У ставу другом изреке наведеног решења, на основу члана 566. Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/09) (у даљем тексту: ЗКП) против окривљене је донета наредба о издавању потернице и одређено је да ће по том решењу и наредби поступити МУП РС, који ће након проналажења окривљене Миловановић Јелице исту одмах лишити слободе, уручити јој примерак решења и спровести је у Окружни затвор у Београду, а о свему одмах обавестити тај суд.
Решењем Вишег суда у Београду Кж. 19/10 од 27. априла 2010. године усвојена је жалба браниоца окривљене изјављена против решења Првог основног суда у Београду К. 10453/10 Кв. 742/10 од 25. марта 2010. године, које је укинуто и предмет је враћен на поновно одлучивање првостепеном суду.
Решењем Првог основног суда у Београду К. 10453/10 Кв. 2083/10 од 7. маја 2010. године, на основу одредбе члана 141. став 3. ЗКП, окривљеној је укинут притвор одређен решењем Првог основног суда у Београду К. 10453/10 Кв. 742/10 од 25. марта 2010. године, који јој се рачуна од 6. маја 2010. године од 21,00 час, када је лишена слободе и одређено је да се окривљена има одмах пустити на слободу.
4. Одредбама Устава на чију повреду подноситељка уставне жалбе указује, утврђено је: да је људско достојанство неприкосновено и сви су дужни да га поштују и штите (члан 23. став 1.); да је физички и психички интегритет неповредив и да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (члан 25.); да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да се према лицу лишеном слободе мора поступати човечно и с уважавањем достојанства његове личности, као и да је забрањено свако насиље према лицу лишеном слободе и изнуђивање исказа (члан 28.); да лице лишено слободе без одлуке суда мора без одлагања, а најкасније у року од 48 часова, бити предато надлежном суду, у противном се пушта на слободу (члан 29. став 2.); да ко је без основа или незаконито лишен слободе, притворен или осуђен за кажњиво дело има право на рехабилитацију, накнаду штете од Републике Србије и друга права утврђена законом, као и да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. ст. 1. и 2.).
Одредбама члана 30. Устава утврђено је: да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (став 1.); да, ако није саслушано приликом доношења одлуке о притвору или ако одлука о притвору није извршена непосредно по доношењу, притворено лице мора у року од 48 часова од лишења слободе да буде изведено пред надлежни суд, који потом поново одлучује о притвору (став 2.); да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања и да одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова (став 3.).
Одредбама ЗКП прописано је: да првостепени судови, у већу састављеном од тројице судија, одлучују о жалбама против решења истражног судије и других решења кад је то одређено овим закоником, доносе одлуке у првом степену ван главног претреса и стављају предлоге у случајевима предвиђеним у овом законику или у другом закону (члан 24. став 6); да су мере које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка позив, довођење, забрана напуштања боравишта, јемство и притвор, као и да ће се ове мере укинути и по службеној дужности кад престану разлози због којих су предузете, односно замениће се другом блажом мером кад за то наступе услови (члан 133. ст. 1. и 3.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, као и да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141.); да се изузетно од става 1. овог члана одлука о одређивању притвора може донети без саслушања окривљеног ако позив за саслушање није могао да му буде уручен због недоступности или непријављивања промене адресе или ако постоји опасност од одлагања (члан 142а став 5.); да се притвор одређује решењем надлежног суда, да жалба против решења о притвору не одлаже извршење, а ако је решење о одређивању притвора донето без саслушања окривљеног, суд ће у року од 48 сати од часа лишења слободе окривљеног поступити у складу са чланом 142а ст. 1. до 4. овог законика (члан 143. ст. 1, 4. и 7.); да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика, као и да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (члан 146. ст. 1. и 2.); да овлашћена службена лица органа унутрашњих послова могу неко лице лишити слободе ако постоји ма који разлог предвиђен у члану 142. овог законика за одређивање притвора, али су дужна да такво лице без одлагања спроведу надлежном истражном судији, осим у случају из члана 229. овог законика, а да ће приликом довођења, овлашћено службено лице органа унутрашњих послова обавестити истражног судију о разлозима и о времену лишења слободе (члан 227. став 1.); да лице лишено слободе према члану 227. став 1, као и осумњиченог из члана 226. ст. 7. и 8, орган унутрашњих послова може изузетно задржати ради прикупљања обавештења (члан 226. став 1) или саслушавања најдуже 48 сати од часа лишења слободе, односно одазивања на позив (члан 229. став 1.); да се, ако у овом законику није друкчије одређено, подношењем жалбе на решење одлаже извршење решења против кога је изјављена жалба (члан 400.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа ако овим законом није другачије одређено, а да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. ст. 1. и 3.); да када суд, решавајући по жалби против решења којим се о одређује, укида или продужава притвор, решење укине и предмет упути на поновно одлучивање, дужан је да истовремено одлучи и о притвору (члан 401. став 4.); да ће се у поступку за кривична дела за која је као главна казна прописана новчана казна или затвор до пет година, примењивати одредбе чл. 434. до 448. овог законика, а уколико у овим одредбама није нешто посебно прописано, примењиваће се сходно остале одредбе овог законика (члан 433.).
Одредбама члана 436. ЗКП, којима је регулисана мера притвора у скраћеном поступку, прописано је: да се притвор може одредити, у циљу несметаног вођења кривичног поступка против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност или ако постоје друге околности које очигледно указују на опасност од бекства (став 1. тачка 1)); да пре подношења оптужног предлога, притвор може трајати само онолико колико је потребно да се спроведу истражне радње, али не дуже од осам дана, а изузетно до тридесет дана ако се ради о кривичном делу са елементима насиља, као и да о жалби против решења о притвору решава веће (члан 24. став 6.) (став 2.); да се у погледу притвора, од предаје оптужног предлога до изрицања првостепене пресуде, примењују сходно одредбе члана 146. овог законика, с тим што је веће дужно да сваких месец дана испита да ли постоје разлози за притвор (став 3.); да је, кад се окривљени налази у притвору, суд дужан да поступа са нарочитом хитношћу (став 4.).
Одредбама члана 566. ЗКП прописано је: да се издавање потернице може наредити кад се окривљени против кога је покренут кривични поступак због кривичног дела за које се гони по службеној дужности и за које се по закону може изрећи казна затвора од три године или тежа казна налази у бекству, а постоји наредба за његово довођење или решење о одређивању притвора (став 1.); да издавање потернице наређује суд пред којим се води кривични поступак (став 2.); да се наредба суда или управника установе за издавање потернице доставља органима унутрашњих послова ради извршења (став 4.). У члану 568. ЗКП прописано је да је орган који је наредио издавање потернице или објаве дужан да је одмах повуче кад се пронађе тражено лице или предмет, или кад наступи застарелост кривичног гоњења или извршења казне или други разлози због којих потерница или објава није више потребна.
Одредбом члана 10. став 1. тачка 4) Закона о полицији („Службени гласник РС, бр. 101/05 и 63/09) прописано је да су полицијски послови, у смислу тог закона, између осталих и откривање и хватање извршилаца кривичних дела и прекршаја и других лица за којима се трага и њихово привођење надлежним органима.
Одредбом члана 203. став 1. Кривичног законика (у даљем тексту: КЗ) прописано је да ће се ко туђу покретну ствар одузме другом у намери да њеним присвајањем себи или другом прибави противправну имовинску корист, казнити новчаном казном или затвором до три године (став 1.) и да ће се казнити и за покушај дела из става 1. овог члана (став 2.).
5. Подноситељка уставне жалбе је истакла повреду права на слободу и безбедност, наводећи искључиво одредбу члана 27. став 1. Устава, те је Уставни суд одлучивао само о повреди уставног права зајемченог том одредбом Устава. Подноситељка уставне жалбе истакнуту повреду означеног права, у суштини, заснива на тврдњи да је она лишена слободе 6. маја 2010. године, на основу решења Првог основног суда у Београду К. 10453/2010 (Кв. 742/10) од 25. марта 2010. године које је укинуто 27. априла 2010. године, а ново решење у међувремену није донето, те је стога она „неосновано лишена слободе, без одлуке суда, с обзиром на то да је решење које је истој уручено приликом лишења слободе без правне снаге“. У уставној жалби није посебно истакнута повреда права у вези са притвором, зајемчених одредбама члана 30. Устава.
У погледу истакнуте повреде права на слободу и безбедност, Уставни суд је и у овој одлуци, као и у ранијим одлукама (видети, поред осталих: Одлуку Уж-1477/2009 од 13. маја 2010. године), пошао од чињенице да је право на слободу и безбедност једно од основних људских права зајемчених Уставом и да физичка слобода има велики значај за појединца. Уставни суд, приликом доношења одлуке у овом уставносудском предмету, констатује да је одредбом члана 27. став 1. Устава утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. О законитости лишења слободе одлучује надлежни суд. Жалбени суд је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање лица на слободу уколико је лишење слободе било незаконито. Основни циљ овакве уставне одредбе је да се спречи самовољно и незаконито лишење слободе неког лица.
У конкретном случају је неспорно да је подноситељка уставне жалбе радњама овлашћених службених лица Министарства унутрашњих послова (у даљем тексту: МУП) лишена слободе 6. маја 2010. године, након чега је спроведена у притвор одређен укинутим решењем Првог основног суда у Београду К. 10453/2010 (Кв. 742/10) од 25. марта 2010. године. Спорно је да ли то лишење слободе подноситељке уставне жалбе испуњава утврђене услове из члана 27. став 1. Устава.
Уставни суд најпре указује на то да није неопходно да свако лишење слободе буде засновано на одлуци суда, како то погрешно сматра подноситељка уставне жалбе, односно да непостојање одлуке суда у таквој ситуацији не чини нужно лишење слободе неуставним и незаконитим (у уставној жалби се погрешно користи и термин „неосновано“ лишење слободе, иако се очигледно не указује на основаност, већ на законитост лишења слободе подноситељке). Да до лишења слободе може да дође и без одлуке суда, произлази како из одредаба члана 29. Устава, који утврђује допунска права у случају таквог лишења слободе, тако и из одредбе члане 227. став 1. ЗКП. У уставној жалби се мешају услови за лишење слободе, утврђени одредбом члана 27. став 1. Устава, чија повреда се истиче и услови за притварање, утврђени одредбом члана 30. став 1, чија повреда није истакнута. Стога је Уставни суд оцењивао да ли су у конкретном случају били испуњени само Уставом утврђени услови за лишење слободе подноситељке уставне жалбе, односно да ли је то лишење било из разлога и у поступку предвиђеним законом.
Оцењујући постојање првог од наведених услова, Уставни суд је утврдио да су подноситељку уставне жалбе лишила слободе овлашћена службена лица МУП, на основу наредбе о издавању потернице садржане у ставу другом изреке решења Првог основног суда у Београду К. 10453/2010 (Кв. 742/10) од 25. марта 2010. године. Наведена наредба је, на основу члана 566. став 4. ЗКП, достављена органима унутрашњих послова ради извршења. Органи унутрашњих послова су одредбама члана 10. став 1. тачка 4) Закона о полицији, између осталог, овлашћени да откривају и хватају лица за којима се трага, те су управо полазећи од таквог законског овлашћења, а на основу достављене наредбе о издавању потернице лишили слободе подноситељку уставне жалбе. Према оцени Уставног суда, имајући у виду да је МУП поступао у оквирима својих законских овлашћења, а по потерници која је била издата у складу са наредбом кривичног суда, лишење слободе подноситељке уставне жалбе, извршено од стране органа унутрашњих послова је било из разлога предвиђених законом.
С друге стране, Уставни суд налази основаним питање да ли је лишење слободе подноситељке уставне жалбе, у датом контексту, извршено у поступку предвиђеном законом. Наиме, подноситељка уставне жалбе је лишена слободе на основу наредбе о издавању потернице садржане у ставу другом изреке решења Првог основног суда у Београду К. 10453/2010 (Кв. 742/10) од 25. марта 2010. године. Међутим, то решење је у целини укинуто решењем Вишег суда у Београду Кж. 19/10 од 27. априла 2010. године, по жалби браниоца окривљене и предмет је враћен на поновно одлучивање првостепеном суду.
Укидајуће другостепено решење је Првом основном суду у Београду достављено већ наредног дана након дана доношења - 28. априла 2010. године. Према оцени Уставног суда, од дана укидања првостепеног решења, и то у целини, укинут је основ за притварање окривљене, као и наредба о издавању потернице, која је била основ за лишење слободе окривљене. Уставни суд посебно указује на то да су услови за доношење наредбе о издавању потернице прописани одредбом члана 566. став 1. ЗКП и један од тих услова је постојање решења о одређивању притвора, тако да стављањем ван снаге тог решења „отпада“ и основ за доношење и постојање наведене наредбе.
Након што су му списи предмета са укидајућом другостепеном одлуком враћени 28. априла 2010. године, Први основни суд у Београду није поновно одлучио о предлогу Првог општинског јавног тужиоца у Београду да се окривљеној одреди притвор све до 7. априла 2010. године, нити је одмах повукао наредбу за издавање потернице, с обзиром на то да је престао да постоји један од услова за доношење наредбе о издавању потернице из члана 566. став 1. ЗКП, односно да више није постојало решење о одређивању притвора. Први основни суд у Београду је био дужан да, сагласно одредби члана 568. ЗКП, одмах повуче наредбу за издавање потернице, што значи и да одмах о томе обавести органе унутрашњих послова, што тај суд није учинио.
Пропусти Првог основног суда у Београду да или одмах поновно одлучи о предлогу за одређивање притвора против окривљене или да повуче већ достављену наредбу за издавање потернице довели су до тога да је подноситељка уставне жалбе лишена слободе у поступку који није предвиђен законом. Овлашћена службена лица МУП су подноситељку уставне жалбе лишили слободе 6. априла 2010. године, иако у том тренутку није постојало ни решење Првог основног суда у Београду К. 10453/2010 (Кв. 742/10) од 25. марта 2010. године о одређивању притвора, нити важећа наредба за издавање потернице по којој је она лишена слободе, што оспорени поступак лишења слободе чини незаконитим.
Уставни суд је утврдио да право на слободу и безбедност подноситељки уставне жалбе није повређено оспореним радњама чињења овлашћених службених лица МУП, који су поступали у потпуности у складу са својим законским овлашћењима у оквиру расположивих сазнања, већ искључиво радњама нечињења, односно пропустима Првог основног суда у Београду које су последично довеле до лишења слободе подноситељке.
Уставни суд је, одлучујући у овом предмету, имао у виду и Одлуку Уставног суда Уж-314/2007 од 23. априла 2009. године, у којој је заузет став да „доношење решења о укидању првостепеног решења о одређивању притвора, не значи да је одређени притвор укинут, већ само значи да ће првостепени суд, у оквиру своје надлежности, поновно одлучити о условима за одређивање притвора“, односно да је одлука о одређивању притвора конститутивна, те да притвор као мера за несметано вођење кривичног поступка траје све до доношења одлуке суда о укидању притвора. С тим у вези, Уставни суд је такође имао у виду и праксу Европског суда за људска права у Стразбуру који је изнео мишљење да: „Када је налог за лишење слободе касније поништен од стране вишег суда, то није аутоматски ретроактивно утицало на ваљаност притвора“ (видети, између осталих, Bozano v. France, од 18. новембра 1986. године, став 55. и Douiyeb v. Holland, од 8. августа 1999. године, ст. 44. до 45.).
Међутим, у овом уставносудском предмету, за разлику од предмета Уж-314/2007, притвор као мера није ни настао, односно подноситељка уставне жалбе физички није била притворена по накнадно укинутом решењу о одређивању притвора, те је Уставни суд нашао да раније заузети став није примењив у конкретном случају.
Уставни суд је имао у виду и тврдњу подноситељке уставне жалбе да „првостепени суд није имао законска овлашћења да нареди издавање потернице, с обзиром на то да се против окривљене не води кривични поступак због кривичног дела за које се може изрећи казна затвора од три године или тежа казна затвора“, али ове тврдње није посебно разматрао, имајући у виду то да је решење Првог основног суда у Београду К. 10453/2010 (Кв. 742/10) од 25. марта 2010. године било укинуто, а Уставни суд је већ утврдио повреду права на слободу и безбедност.
На основу изнетог, Уставни суд је утврдио да је радњама Првог основног суда у Београду подноситељки уставне жалбе повређено право на слободу и безбедност, зајемчено одредбом члана 27. став 1. Устава и уставну жалбу је у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), одлучујући као у тачки 1. изреке.
С обзиром на то да је Уставни суд утврдио да су овлашћена службена лица МУП поступала у складу са законом, Суд је утврдио да тим оспореним радњама подноситељки уставне жалбе није повређено означено уставно право и уставну жалбу је, у том делу, одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 2. изреке.
6. У уставној жалби је истакнута и повреда права на достојанство и слободан развој личности, права на неповредивост физичког и психичког интегритета и права на поступање с лицем лишеним слободе, зајемчених одредбама чл. 23, 25. и 28. Устава. У односу на ове истакнуте повреде, Уставни суд је утврдио да подноситељка уставне жалбе није доставила ниједан доказ којим би поткрепила своје тврдње о повреди означених права, нити је ове тврдње уопште образложила. Подноситељка уставне жалбе није навела ни да је, због како наводи „психичког и физичког малтретирања“, поднела кривичну пријаву или притужбу, нити је доставила доказ о томе.
Уставни суд и у овој правној ствари указује да формално позивање на повреду одређених Уставом зајемчених права, без навођења разлога и достављања доказа не чини само по себи уставну жалбу дозвољеним правним средством, те је нашао да је уставна жалба у овом делу недопуштена.
У односу на истакнуту повреду права на рехабилитацију и накнаду штете, зајемченог одредбама члана 35. Устава, Уставни суд указује на то да се оспорене радње не могу довести у везу са садржином означеног уставног права и да до повреде тог права евентуално може доћи у поступку одлучивања о рехабилитацији и накнади штете неком лицу, што није предмет конкретног кривичног поступка. Стога, Уставни суд истакнуту повреду тог уставног права не може да доведе у везу са оспореним радњама државних органа, те је нашао да је уставна жалба и у овом делу недопуштена.
У односу на истакнути захтев за накнаду штете у складу са одредбама члана 90. Закона о Уставном суду, Уставни суд је утврдио да је овај захтев у овом тренутку преурањен, јер ће подноситељка уставне жалбе на основу ове одлуке, како је и сама навела у „одговарајућем“ и законом предвиђеном поступку стећи могућност тражи накнаду штете, у складу са одредбама Устава и ЗКП. Уставни суд, стога, о поднетом захтеву није посебно одлучивао.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је поднету уставну жалбу, у овим деловима, одбацио као недопуштену, сагласно одредби члана члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање, као у другом делу тачке 2. изреке.
7. С обзиром на све наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. став 1. тачка 9) и члана 46. став 1. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08), донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби је наведено:
- да је против окривљене, овде подноситељке уставне жалбе, пред Првим основним судом у Београду покренут кривични поступак због кривичног дела крађе у покушају;
- да је првостепени суд донео решење К. 10453/2010 (Кв. 742/10) од 25. марта 2010. године, којим је против окривљене одређен притвор и наредбу о издавању потернице, пошто окривљеној није било могуће уручити позив и оптужни предлог;
- да је бранилац окривљене 17. априла 2010. године против наведеног решења изјавио жалбу, а 20. априла 2010. године допуну жалбе, у којој је указао да се окривљена налазила у Швајцарској, у истражном притвору, а потом у затвору, о чему је обавестио суд 25. јуна 2009. године, због чега сматра да се немогућност окривљене да се врати у Србију не може сматрати бекством;
- да је одређивање притвора против окривљене преурањено, јер је првостепени суд морао најпре проверити наводе браниоца окривљене да ли је иста у иностранству где издржава казну затвора или је ван земље у циљу избегавања кривичне одговорности, тим пре што је окривљена већ дала изјаву у току истражног поступка, што има свог изабраног браниоца, а посебно из разлога што се против окривљене води кривични поступак за лакше кривично дело;
- да првостепени суд није имао законска овлашћења да нареди издавање потернице, с обзиром на то да се против окривљене не води кривични поступак због кривичног дела за које се може изрећи казна затвора од три године или тежа казна затвора, те да иста није била у бекству, већ се налазила на издржавању казне затвора у Швајцарској;
- да је Виши суд у Београду решењем Кж. 19/10 од 27. априла 2010. године усвојио изјављену жалбу браниоца, укинуо првостепено решење К. 10453/2010 (Кв. 742/10) од 25. марта 2010. године и предмет вратио суду на поновно одлучивање;
- да је првостепени суд имао довољно времена да донесе ново решење, односно да обавести надлежне органе МУП РС да је решење тог суда К. 10453/10 (Кв. 742/10) од 25. марта 2010. године укинуто, те да су стављени ван снаге потерница, мера лишавања слободе и привођења окривљене у Окружни затвор у Београду;
- да је подноситељка уставне жалбе по доласку на београдски аеродром 6. маја 2010. године лишена слободе где је задржана неколико сати, а потом је спроведена у станицу полиције, где јој је уручен примерак укинутог решења Првог основног суда у Београду К. 10453/2010 (Кв. 742/10) од 25. марта 2010. године, након чега је спроведена у Окружни затвор у Београду, где је провела целу ноћ;
- да је Први основни суд у Београду 7. маја 2010. године донео ново решење К. 10453/10 (Кв. 2083/10) којим према окривљеној укида притвор и издаје наредбу да се одмах пусти на слободу;
- да је подноситељка уставне жалбе неосновано лишена слободе, без одлуке суда, с обзиром на то да је решење о одређивању притвора које је истој уручено приликом лишења слободе без правне снаге, јер је претходно укинуто одлуком Вишег суда у Београду;
- да је поступањем државних органа, психичким и физичким малтретирањем, подноситељки уставне жалбе нанета огромна материјална и нематеријална штета, тако да она има право да у одговарајућем поступку исту надокнади.
Подноситељка уставне жалбе је захтевала да Уставни суд усвоји њену уставну жалбу, утврди да су јој повређена означена права и призна јој право на накнаду штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор заменика в. ф. председника Првог основног суда у Београду, те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Против окривљене, овде подноситељке уставне жалбе, пред Првим основним судом у Београду води се кривични поступак у предмету К. 10453/10, а по оптужном предлогу Четвртог општинског јавног тужилаштва у Београду Кт. 832/07 од 13. априла 2009. године којим је окривљеној стављено на терет извршење кривичног дела крађе у покушају из члана 203. став 2. у вези става 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09).
Решењем Првог основног суда у Београду К. 10453/10 Кв. 742/10 од 25. марта 2010. године, у ставу првом изреке, одлучујући о предлогу заменика Првог основног јавног тужилаштва у Београду о одређивању притвора, одређен је притвор против окривљене, који јој се има рачунати од дана и часа лишења слободе и одређено је да по лишењу слободе окривљену треба спровести у Окружни затвор у Београду. Притвор је одређен из разлога предвиђеног одредбом члана 436. став 1. тачка 1) ЗКП. У ставу другом изреке наведеног решења, на основу члана 566. Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/09) (у даљем тексту: ЗКП) против окривљене је донета наредба о издавању потернице и одређено је да ће по том решењу и наредби поступити МУП РС, који ће након проналажења окривљене Миловановић Јелице исту одмах лишити слободе, уручити јој примерак решења и спровести је у Окружни затвор у Београду, а о свему одмах обавестити тај суд.
Решењем Вишег суда у Београду Кж. 19/10 од 27. априла 2010. године усвојена је жалба браниоца окривљене изјављена против решења Првог основног суда у Београду К. 10453/10 Кв. 742/10 од 25. марта 2010. године, које је укинуто и предмет је враћен на поновно одлучивање првостепеном суду.
Решењем Првог основног суда у Београду К. 10453/10 Кв. 2083/10 од 7. маја 2010. године, на основу одредбе члана 141. став 3. ЗКП, окривљеној је укинут притвор одређен решењем Првог основног суда у Београду К. 10453/10 Кв. 742/10 од 25. марта 2010. године, који јој се рачуна од 6. маја 2010. године од 21,00 час, када је лишена слободе и одређено је да се окривљена има одмах пустити на слободу.
4. Одредбама Устава на чију повреду подноситељка уставне жалбе указује, утврђено је: да је људско достојанство неприкосновено и сви су дужни да га поштују и штите (члан 23. став 1.); да је физички и психички интегритет неповредив и да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (члан 25.); да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да се према лицу лишеном слободе мора поступати човечно и с уважавањем достојанства његове личности, као и да је забрањено свако насиље према лицу лишеном слободе и изнуђивање исказа (члан 28.); да лице лишено слободе без одлуке суда мора без одлагања, а најкасније у року од 48 часова, бити предато надлежном суду, у противном се пушта на слободу (члан 29. став 2.); да ко је без основа или незаконито лишен слободе, притворен или осуђен за кажњиво дело има право на рехабилитацију, накнаду штете од Републике Србије и друга права утврђена законом, као и да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. ст. 1. и 2.).
Одредбама члана 30. Устава утврђено је: да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (став 1.); да, ако није саслушано приликом доношења одлуке о притвору или ако одлука о притвору није извршена непосредно по доношењу, притворено лице мора у року од 48 часова од лишења слободе да буде изведено пред надлежни суд, који потом поново одлучује о притвору (став 2.); да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања и да одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова (став 3.).
Одредбама ЗКП прописано је: да првостепени судови, у већу састављеном од тројице судија, одлучују о жалбама против решења истражног судије и других решења кад је то одређено овим закоником, доносе одлуке у првом степену ван главног претреса и стављају предлоге у случајевима предвиђеним у овом законику или у другом закону (члан 24. став 6); да су мере које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка позив, довођење, забрана напуштања боравишта, јемство и притвор, као и да ће се ове мере укинути и по службеној дужности кад престану разлози због којих су предузете, односно замениће се другом блажом мером кад за то наступе услови (члан 133. ст. 1. и 3.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, као и да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141.); да се изузетно од става 1. овог члана одлука о одређивању притвора може донети без саслушања окривљеног ако позив за саслушање није могао да му буде уручен због недоступности или непријављивања промене адресе или ако постоји опасност од одлагања (члан 142а став 5.); да се притвор одређује решењем надлежног суда, да жалба против решења о притвору не одлаже извршење, а ако је решење о одређивању притвора донето без саслушања окривљеног, суд ће у року од 48 сати од часа лишења слободе окривљеног поступити у складу са чланом 142а ст. 1. до 4. овог законика (члан 143. ст. 1, 4. и 7.); да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика, као и да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (члан 146. ст. 1. и 2.); да овлашћена службена лица органа унутрашњих послова могу неко лице лишити слободе ако постоји ма који разлог предвиђен у члану 142. овог законика за одређивање притвора, али су дужна да такво лице без одлагања спроведу надлежном истражном судији, осим у случају из члана 229. овог законика, а да ће приликом довођења, овлашћено службено лице органа унутрашњих послова обавестити истражног судију о разлозима и о времену лишења слободе (члан 227. став 1.); да лице лишено слободе према члану 227. став 1, као и осумњиченог из члана 226. ст. 7. и 8, орган унутрашњих послова може изузетно задржати ради прикупљања обавештења (члан 226. став 1) или саслушавања најдуже 48 сати од часа лишења слободе, односно одазивања на позив (члан 229. став 1.); да се, ако у овом законику није друкчије одређено, подношењем жалбе на решење одлаже извршење решења против кога је изјављена жалба (члан 400.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа ако овим законом није другачије одређено, а да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. ст. 1. и 3.); да када суд, решавајући по жалби против решења којим се о одређује, укида или продужава притвор, решење укине и предмет упути на поновно одлучивање, дужан је да истовремено одлучи и о притвору (члан 401. став 4.); да ће се у поступку за кривична дела за која је као главна казна прописана новчана казна или затвор до пет година, примењивати одредбе чл. 434. до 448. овог законика, а уколико у овим одредбама није нешто посебно прописано, примењиваће се сходно остале одредбе овог законика (члан 433.).
Одредбама члана 436. ЗКП, којима је регулисана мера притвора у скраћеном поступку, прописано је: да се притвор може одредити, у циљу несметаног вођења кривичног поступка против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност или ако постоје друге околности које очигледно указују на опасност од бекства (став 1. тачка 1)); да пре подношења оптужног предлога, притвор може трајати само онолико колико је потребно да се спроведу истражне радње, али не дуже од осам дана, а изузетно до тридесет дана ако се ради о кривичном делу са елементима насиља, као и да о жалби против решења о притвору решава веће (члан 24. став 6.) (став 2.); да се у погледу притвора, од предаје оптужног предлога до изрицања првостепене пресуде, примењују сходно одредбе члана 146. овог законика, с тим што је веће дужно да сваких месец дана испита да ли постоје разлози за притвор (став 3.); да је, кад се окривљени налази у притвору, суд дужан да поступа са нарочитом хитношћу (став 4.).
Одредбама члана 566. ЗКП прописано је: да се издавање потернице може наредити кад се окривљени против кога је покренут кривични поступак због кривичног дела за које се гони по службеној дужности и за које се по закону може изрећи казна затвора од три године или тежа казна налази у бекству, а постоји наредба за његово довођење или решење о одређивању притвора (став 1.); да издавање потернице наређује суд пред којим се води кривични поступак (став 2.); да се наредба суда или управника установе за издавање потернице доставља органима унутрашњих послова ради извршења (став 4.). У члану 568. ЗКП прописано је да је орган који је наредио издавање потернице или објаве дужан да је одмах повуче кад се пронађе тражено лице или предмет, или кад наступи застарелост кривичног гоњења или извршења казне или други разлози због којих потерница или објава није више потребна.
Одредбом члана 10. став 1. тачка 4) Закона о полицији („Службени гласник РС, бр. 101/05 и 63/09) прописано је да су полицијски послови, у смислу тог закона, између осталих и откривање и хватање извршилаца кривичних дела и прекршаја и других лица за којима се трага и њихово привођење надлежним органима.
Одредбом члана 203. став 1. Кривичног законика (у даљем тексту: КЗ) прописано је да ће се ко туђу покретну ствар одузме другом у намери да њеним присвајањем себи или другом прибави противправну имовинску корист, казнити новчаном казном или затвором до три године (став 1.) и да ће се казнити и за покушај дела из става 1. овог члана (став 2.).
5. Подноситељка уставне жалбе је истакла повреду права на слободу и безбедност, наводећи искључиво одредбу члана 27. став 1. Устава, те је Уставни суд одлучивао само о повреди уставног права зајемченог том одредбом Устава. Подноситељка уставне жалбе истакнуту повреду означеног права, у суштини, заснива на тврдњи да је она лишена слободе 6. маја 2010. године, на основу решења Првог основног суда у Београду К. 10453/2010 (Кв. 742/10) од 25. марта 2010. године које је укинуто 27. априла 2010. године, а ново решење у међувремену није донето, те је стога она „неосновано лишена слободе, без одлуке суда, с обзиром на то да је решење које је истој уручено приликом лишења слободе без правне снаге“. У уставној жалби није посебно истакнута повреда права у вези са притвором, зајемчених одредбама члана 30. Устава.
У погледу истакнуте повреде права на слободу и безбедност, Уставни суд је и у овој одлуци, као и у ранијим одлукама (видети, поред осталих: Одлуку Уж-1477/2009 од 13. маја 2010. године), пошао од чињенице да је право на слободу и безбедност једно од основних људских права зајемчених Уставом и да физичка слобода има велики значај за појединца. Уставни суд, приликом доношења одлуке у овом уставносудском предмету, констатује да је одредбом члана 27. став 1. Устава утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. О законитости лишења слободе одлучује надлежни суд. Жалбени суд је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање лица на слободу уколико је лишење слободе било незаконито. Основни циљ овакве уставне одредбе је да се спречи самовољно и незаконито лишење слободе неког лица.
У конкретном случају је неспорно да је подноситељка уставне жалбе радњама овлашћених службених лица Министарства унутрашњих послова (у даљем тексту: МУП) лишена слободе 6. маја 2010. године, након чега је спроведена у притвор одређен укинутим решењем Првог основног суда у Београду К. 10453/2010 (Кв. 742/10) од 25. марта 2010. године. Спорно је да ли то лишење слободе подноситељке уставне жалбе испуњава утврђене услове из члана 27. став 1. Устава.
Уставни суд најпре указује на то да није неопходно да свако лишење слободе буде засновано на одлуци суда, како то погрешно сматра подноситељка уставне жалбе, односно да непостојање одлуке суда у таквој ситуацији не чини нужно лишење слободе неуставним и незаконитим (у уставној жалби се погрешно користи и термин „неосновано“ лишење слободе, иако се очигледно не указује на основаност, већ на законитост лишења слободе подноситељке). Да до лишења слободе може да дође и без одлуке суда, произлази како из одредаба члана 29. Устава, који утврђује допунска права у случају таквог лишења слободе, тако и из одредбе члане 227. став 1. ЗКП. У уставној жалби се мешају услови за лишење слободе, утврђени одредбом члана 27. став 1. Устава, чија повреда се истиче и услови за притварање, утврђени одредбом члана 30. став 1, чија повреда није истакнута. Стога је Уставни суд оцењивао да ли су у конкретном случају били испуњени само Уставом утврђени услови за лишење слободе подноситељке уставне жалбе, односно да ли је то лишење било из разлога и у поступку предвиђеним законом.
Оцењујући постојање првог од наведених услова, Уставни суд је утврдио да су подноситељку уставне жалбе лишила слободе овлашћена службена лица МУП, на основу наредбе о издавању потернице садржане у ставу другом изреке решења Првог основног суда у Београду К. 10453/2010 (Кв. 742/10) од 25. марта 2010. године. Наведена наредба је, на основу члана 566. став 4. ЗКП, достављена органима унутрашњих послова ради извршења. Органи унутрашњих послова су одредбама члана 10. став 1. тачка 4) Закона о полицији, између осталог, овлашћени да откривају и хватају лица за којима се трага, те су управо полазећи од таквог законског овлашћења, а на основу достављене наредбе о издавању потернице лишили слободе подноситељку уставне жалбе. Према оцени Уставног суда, имајући у виду да је МУП поступао у оквирима својих законских овлашћења, а по потерници која је била издата у складу са наредбом кривичног суда, лишење слободе подноситељке уставне жалбе, извршено од стране органа унутрашњих послова је било из разлога предвиђених законом.
С друге стране, Уставни суд налази основаним питање да ли је лишење слободе подноситељке уставне жалбе, у датом контексту, извршено у поступку предвиђеном законом. Наиме, подноситељка уставне жалбе је лишена слободе на основу наредбе о издавању потернице садржане у ставу другом изреке решења Првог основног суда у Београду К. 10453/2010 (Кв. 742/10) од 25. марта 2010. године. Међутим, то решење је у целини укинуто решењем Вишег суда у Београду Кж. 19/10 од 27. априла 2010. године, по жалби браниоца окривљене и предмет је враћен на поновно одлучивање првостепеном суду.
Укидајуће другостепено решење је Првом основном суду у Београду достављено већ наредног дана након дана доношења - 28. априла 2010. године. Према оцени Уставног суда, од дана укидања првостепеног решења, и то у целини, укинут је основ за притварање окривљене, као и наредба о издавању потернице, која је била основ за лишење слободе окривљене. Уставни суд посебно указује на то да су услови за доношење наредбе о издавању потернице прописани одредбом члана 566. став 1. ЗКП и један од тих услова је постојање решења о одређивању притвора, тако да стављањем ван снаге тог решења „отпада“ и основ за доношење и постојање наведене наредбе.
Након што су му списи предмета са укидајућом другостепеном одлуком враћени 28. априла 2010. године, Први основни суд у Београду није поновно одлучио о предлогу Првог општинског јавног тужиоца у Београду да се окривљеној одреди притвор све до 7. априла 2010. године, нити је одмах повукао наредбу за издавање потернице, с обзиром на то да је престао да постоји један од услова за доношење наредбе о издавању потернице из члана 566. став 1. ЗКП, односно да више није постојало решење о одређивању притвора. Први основни суд у Београду је био дужан да, сагласно одредби члана 568. ЗКП, одмах повуче наредбу за издавање потернице, што значи и да одмах о томе обавести органе унутрашњих послова, што тај суд није учинио.
Пропусти Првог основног суда у Београду да или одмах поновно одлучи о предлогу за одређивање притвора против окривљене или да повуче већ достављену наредбу за издавање потернице довели су до тога да је подноситељка уставне жалбе лишена слободе у поступку који није предвиђен законом. Овлашћена службена лица МУП су подноситељку уставне жалбе лишили слободе 6. априла 2010. године, иако у том тренутку није постојало ни решење Првог основног суда у Београду К. 10453/2010 (Кв. 742/10) од 25. марта 2010. године о одређивању притвора, нити важећа наредба за издавање потернице по којој је она лишена слободе, што оспорени поступак лишења слободе чини незаконитим.
Уставни суд је утврдио да право на слободу и безбедност подноситељки уставне жалбе није повређено оспореним радњама чињења овлашћених службених лица МУП, који су поступали у потпуности у складу са својим законским овлашћењима у оквиру расположивих сазнања, већ искључиво радњама нечињења, односно пропустима Првог основног суда у Београду које су последично довеле до лишења слободе подноситељке.
Уставни суд је, одлучујући у овом предмету, имао у виду и Одлуку Уставног суда Уж-314/2007 од 23. априла 2009. године, у којој је заузет став да „доношење решења о укидању првостепеног решења о одређивању притвора, не значи да је одређени притвор укинут, већ само значи да ће првостепени суд, у оквиру своје надлежности, поновно одлучити о условима за одређивање притвора“, односно да је одлука о одређивању притвора конститутивна, те да притвор као мера за несметано вођење кривичног поступка траје све до доношења одлуке суда о укидању притвора. С тим у вези, Уставни суд је такође имао у виду и праксу Европског суда за људска права у Стразбуру који је изнео мишљење да: „Када је налог за лишење слободе касније поништен од стране вишег суда, то није аутоматски ретроактивно утицало на ваљаност притвора“ (видети, између осталих, Bozano v. France, од 18. новембра 1986. године, став 55. и Douiyeb v. Holland, од 8. августа 1999. године, ст. 44. до 45.).
Међутим, у овом уставносудском предмету, за разлику од предмета Уж-314/2007, притвор као мера није ни настао, односно подноситељка уставне жалбе физички није била притворена по накнадно укинутом решењу о одређивању притвора, те је Уставни суд нашао да раније заузети став није примењив у конкретном случају.
Уставни суд је имао у виду и тврдњу подноситељке уставне жалбе да „првостепени суд није имао законска овлашћења да нареди издавање потернице, с обзиром на то да се против окривљене не води кривични поступак због кривичног дела за које се може изрећи казна затвора од три године или тежа казна затвора“, али ове тврдње није посебно разматрао, имајући у виду то да је решење Првог основног суда у Београду К. 10453/2010 (Кв. 742/10) од 25. марта 2010. године било укинуто, а Уставни суд је већ утврдио повреду права на слободу и безбедност.
На основу изнетог, Уставни суд је утврдио да је радњама Првог основног суда у Београду подноситељки уставне жалбе повређено право на слободу и безбедност, зајемчено одредбом члана 27. став 1. Устава и уставну жалбу је у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), одлучујући као у тачки 1. изреке.
С обзиром на то да је Уставни суд утврдио да су овлашћена службена лица МУП поступала у складу са законом, Суд је утврдио да тим оспореним радњама подноситељки уставне жалбе није повређено означено уставно право и уставну жалбу је, у том делу, одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 2. изреке.
6. У уставној жалби је истакнута и повреда права на достојанство и слободан развој личности, права на неповредивост физичког и психичког интегритета и права на поступање с лицем лишеним слободе, зајемчених одредбама чл. 23, 25. и 28. Устава. У односу на ове истакнуте повреде, Уставни суд је утврдио да подноситељка уставне жалбе није доставила ниједан доказ којим би поткрепила своје тврдње о повреди означених права, нити је ове тврдње уопште образложила. Подноситељка уставне жалбе није навела ни да је, због како наводи „психичког и физичког малтретирања“, поднела кривичну пријаву или притужбу, нити је доставила доказ о томе.
Уставни суд и у овој правној ствари указује да формално позивање на повреду одређених Уставом зајемчених права, без навођења разлога и достављања доказа не чини само по себи уставну жалбу дозвољеним правним средством, те је нашао да је уставна жалба у овом делу недопуштена.
У односу на истакнуту повреду права на рехабилитацију и накнаду штете, зајемченог одредбама члана 35. Устава, Уставни суд указује на то да се оспорене радње не могу довести у везу са садржином означеног уставног права и да до повреде тог права евентуално може доћи у поступку одлучивања о рехабилитацији и накнади штете неком лицу, што није предмет конкретног кривичног поступка. Стога, Уставни суд истакнуту повреду тог уставног права не може да доведе у везу са оспореним радњама државних органа, те је нашао да је уставна жалба и у овом делу недопуштена.
У односу на истакнути захтев за накнаду штете у складу са одредбама члана 90. Закона о Уставном суду, Уставни суд је утврдио да је овај захтев у овом тренутку преурањен, јер ће подноситељка уставне жалбе на основу ове одлуке, како је и сама навела у „одговарајућем“ и законом предвиђеном поступку стећи могућност тражи накнаду штете, у складу са одредбама Устава и ЗКП. Уставни суд, стога, о поднетом захтеву није посебно одлучивао.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је поднету уставну жалбу, у овим деловима, одбацио као недопуштену, сагласно одредби члана члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање, као у другом делу тачке 2. изреке.
7. С обзиром на све наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. став 1. тачка 9) и члана 46. став 1. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић