Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Јавно комуналног предузећа “Водовод“ из Краљева, на основу члана 167. тачка 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 2. новембра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Јавног комуналног предузећа “Водовод“ изјављена против решења Трговинског суда у Краљеву Ив. 2736/04 од 13. фебруара 2009. године и решења Трговинског суда у Краљеву Ипв (Ив). 5/09 од 16. марта 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Јавно комунално предузеће “Водовод“ из Краљева је 23. априла 2009. године, преко законског заступника, директора Марка Ромчевића из Краљева, поднело Уставном суду уставну жалбу против решења Трговинског суда у Краљеву Ив. 2736/04 од 13. фебруара 2009. године и Ипв (Ив). 5/09 од 16. марта 2009. године, због повреде права и начела из члана 21, члана 32. став 1, члана 36. став 1, члана 58. став 1, члана 86. став 1. и члана 145. став 3. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да је подносилац уставне жалбе поднео Трговинском суду у Београду предлог за извршење на основу веродостојне исправе против извршног дужника “Магнохром“ из Краљева, ради наплате дуга за извршене комуналне услуге и да је правоснажним решењем наведеног суда одређено извршење ради наплате главног дуга у износу од 35.354.547,76 динара, са законском затезном каматом; да је одлуком Агенције за приватизацију Р-15/05-ОД од 1. марта 2005. године покренут поступак реструктуирања над извршним дужником и да је првостепени суд донео оспорено решење којим је обуставио извршење у овој правној ствари, са образложењем да подносилац уставне жалбе као извршни поверилац има обавезу да отпусти дуг извршном дужнику као субјекту приватизације, позивајући се на одредбу члана 20. став 1. Закона о приватизацији; да је подносилац уставне жалбе јавно предузеће чији је оснивач јединица локалне самоуправе и да оно не спада у категорију јавних предузећа која су по наведеној одредби Закона о приватизацији дужна да отпусте дуг; да је институт отпуста дуга уговорне природе и да подносилац уставне жалбе никада није дао изјаву дужнику да неће тражити испуњење обавезе, у смислу одредбе члана 344. став 1. Закона о облигационим односима, нити је потписао уговор о отпусту дуга; да су Законом о извршном поступку тачно предвиђени случајеви када суд може обуставити извршење и да је поступајући суд, пре доношења оспореног решења, морао да утврди да ли је подносилац уставне жалбе отпустио дуг или не; да су таквим поступањем Трговинског суда у Краљеву повређена наведена уставна права подносиоца уставне жалбе. Подносилац уставне жалбе предлаже да Уставни суд усвоји жалбу и поништи оспорена решења.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Трговинског суда у Краљеву Ив. 2736/04 у коме су донета оспорена решења и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Извршни поверилац Јавно комунално предузеће “Водовод“ из Краљева, овде подносилац уставне жалбе, је 18. октобра 2004. године поднео Трговинском суду у Краљеву предлог за извршење на основу веродостојне исправе – рачуна за испоручену и утрошену воду и употребу канализације, против извршног дужника Рудници и индустрија ватросталног материјала и електротермичких производа “Магнохром“ из Краљева и тражио је да првостепени суд обавеже дужника да му исплати као повериоцу новчани износ од 36.177.456,76 динара, са одговарајућом законском каматом, као и трошкове извршног поступка. Предложио је да се, у случају да извршни дужник не испуни добровољно обавезу, извршење спроведе пленидбом новчаних средстава са рачуна дужника и њиховим преносом на текући рачун извршног повериоца.
Трговински суд у Краљеву је 18. октобра 2004. године донео решење о извршењу Ив. 2736/04, којим је усвојио предлог за извршење повериоца и одредио трошкове извршења у износу од 200.000,00 динара.
Одлучујући о приговору извршног дужника, веће Трговинског суда у Краљеву је донело решење Ипв (Ив). 103/02 од 21. децембра 2004. године, којим је: у ставу 1. изреке делимично ставило ван снаге првостепено решење у делу у коме је одређено извршење ради наплате главног дуга у износу од 822.909,00 динара, са законском затезном каматом, као и за трошкове извршног поступка, те је у том делу укинуо спроведене радње; у ставу 2. изреке потврдило првостепено решење у делу у коме је одређено извршење ради наплате главног дуга у износу од 35.354.547,76 динара, са законском затезном каматом; у ставу 3. изреке одлучило да се списи предмета доставе Одељењу за привредне спорове овог суда на даљи поступак.
Извршни дужник је поднеском од 16. јула 2008. године обавестио првостепени суд да је решењем Агенције за приватизацију од 1. марта 2005. године покренут поступак реструктуирања над дужником и да је извршни поверилац, у смислу одредбе члана 20. став 1. Закона о приватизацији, дужан да отпусти дуг према субјекту приватизације, те да су се створили законом прописани услови за обустављање извршења у овој правној ствари.
Трговински суд у Краљеву је оспореним решењем Ив. 2736/04 од 13. фебруара 2009. године обуставио извршење у овој правној ствари. У образложењу оспореног првостепеног решења је наведено да је одредбом члана 20. Закона о приватизацији предвиђено да су у поступку реструктуирања субјекта приватизације који послује у целини или већинским друштвеним или државним капиталом, јавна предузећа, пореска управа, републички фонд за ПИО, републички завод за здравствено осигурање, републичка дирекција за робне резерве, фонд за развој Републике Србије и други републички органи и организације (у даљем тексту државни поверилац) дужни да отпусте дуг према субјекту приватизације у целини и своја потраживања намире из средстава остварених од продаје капитала субјекта приватизације и да је из тих разлога суд одлучио као у изреци.
Одлучујући о изјављеном приговору извршног повериоца, веће Трговинског суда у Краљеву је оспореним решењем Ипв(Ив). 5/09 од 16. марта 2009. године одбило приговор као неоснован и потврдило првостепено решење, истичући да поверилац у овом случају јесте јавно предузеће на које се односи одредба члана 20. Закона о приватизацији.
4. Одредбама Устава на чију се повреду подносилац уставне жалбе позива, утврђеноje: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, те да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета, као и да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (члан 21.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.); да се јемче приватна, задружна и јавна својина и да је јавна својина државна својина, својина аутономне покрајине и својина јединице локалне самоуправе, те да сви облици својине имају једнаку правну заштиту (члан 86. став 1.); да су судске одлуке обавезне за све и не могу бити предмет вансудске контроле (члан 145. став 3.).
Одредбама Закона о приватизацији (“Службени гласник РС“, бр. 38/01, 18/03, 45/05, 123/07 и 30/10), које су од значаја за одлучивање у овој правној ствари, је прописано: да ако Агенција процени да капитал или имовина субјекта приватизације не могу бити продати методом јавног тендера или јавне аукције без претходног реструктуирања, Агенција доноси одлуку о реструктуирању у поступку приватизације, у складу са овим законом и да реструктуирање у поступку приватизације (у даљем тексту: реструктуирање), у смислу овог закона, јесу промене које се односе на субјекта приватизације и његова зависна предузећа, које омогућавају продају његовог капитала или имовине, поред осталог и отпуштање дуга у целини или делимично ради намиривања поверилаца из средстава остварених од продаје капитала субјекта приватизације (члан 19. став 1. и став 3. тачка 3)); да су, у поступку реструктуирања субјекта приватизације који послује у целини или већинским друштвеним или државним капиталом, јавно предузеће, Пореска управа, Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање, Републички завод за здравствено осигурање, Републичка дирекција за робне резерве, Фонд за развој Републике Србије и други републички органи и организације (у даљем тексту: државни поверилац) дужни да отпусте дуг према субјекту приватизације у целини и своје потраживање намире из средстава остварених од продаје капитала субјекта приватизације, да се државним повериоцем сматра и Агенција за осигурање депозита када врши функцију стечајног управника над банкама у стечају и када управља у име и за рачун Републике Србије потраживањима Републике Србије по основу преузетих ино обавеза, да остали повериоци могу да отпусте дуг према субјекту приватизације, ради намиривања потраживања из средстава остварених од продаје капитала субјекта приватизације (у даљем тексту: остали повериоци) (члан 20. ст. 1, 3. и 4.); да се, од дана доношења одлуке о реструктуирању до дана доношења одлуке о окончању реструктуирања, не може против субјекта приватизације, односно над његовом имовином, одредити или спровести принудно извршење нити било која мера поступка извршења ради намирења потраживања, да на основу одлуке о реструктуирању орган надлежан за спровођење принудне наплате обуставља извршавање евидентираних основа и налога, а судови и други органи надлежни за доношење основа и налога за принудну наплату не доносе нове основе и налоге за принудну наплату, да се прекида поступак принудног извршења који је у току и да по окончању реструктуирања, односно после продаје јавним тендером или јавном аукцијом, Агенција обавештава судове и органе из става 4. овог члана о уплати продајне цене и о повериоцима који своје потраживање намирују из те цене (члан 20ж ст. 1, 4, 7. и 8.).
Одредбом члана 51. став 1. тачка 8) Закона о извршном поступку (“Службени лист СРЈ“, бр. 28/2000, 73/2000 и 71/01), који се примењивао на извршни поступак који је претходио подношењу уставне жалбе, било је прописано да се приговор против решења о извршењу може поднети из разлога који спречавају извршење, а нарочито ако је потраживање престало на основу чињенице која је наступила после извршности одлуке или пре тога, али у време кад дужник то није могао да истакне у поступку из ког потиче извршна исправа, односно ако је потраживање престало на основу чињенице која је наступила после закљученог поравнања.
Одредбом члана 304. Закона о извршном поступку (“Службени гласник РС“, број 125/04), који је ступио на снагу 23. фебруара 2005. године, прописано је да ће се поступци извршења и обезбеђења започети до дана ступања на снагу овог закона окончати по одредбама Закона о извршном поступку (“Службени лист СРЈ“, бр. 28/2000, 73/2000 и 71/01).
Одредбама члана 1. тачка 2. подтач. (2) и (3) Закона о средствима у својини Републике Србије (“Службени гласник РС“, бр. 53/95, 3/96, 54/96, 32/97, 44/99 и 101/05), који је важио у време настанка спорног односа, је било прописано да средства у својини Републике Србије (у даљем тексту: средства у државној својини) јесу, поред осталог, и средства која су, у складу са законом, стечена односно која стекну органи и организације јединица територијалне аутономије и локалне самоуправе (у даљем тексту: органи територијалних јединица) и јавне службе (јавна предузећа, установе) и друге организације чији је оснивач Република, односно територијалне јединице, осим средстава која користе организације обавезног социјалног осигурања и средстава која су према посебном закону у својини друге организације.
5. С обзиром на то да се одредбама члана 86. став 1. и члана 145. став 3. Устава не гарантује неко људско или мањинско право и слобода, Уставни суд је разматрао уставну жалбу са становишта других одредаба Устава којима се јемче права и начела на чију се повреду у уставној жалби указује.
Оцењујући наводе о повреди права на правично суђење у предметном извршном поступку, Уставни суд је испитивао да ли је Трговински суд у Краљеву произвољно применио меродавно право на штету подносиоца уставне жалбе. Поступајући суд је, у конкретном случају, обуставио поступак у овој правној ствари, позивајући се на одредбу члана 20. став 1. Закона о приватизацији, којом је предвиђено да су, у поступку реструктуирања субјекта приватизације који послује у целини или већинским друштвеним или државним капиталом, јавно предузеће, Пореска управа, Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање, Републички завод за здравствено осигурање, Републичка дирекција за робне резерве, Фонд за развој Републике Србије и други републички органи и организације дужни да отпусте дуг према субјекту приватизације у целини и своје потраживање намире из средстава остварених од продаје капитала субјекта приватизације. У том смислу, Трговински суд у Краљеву је у образложењима оспорених решења истакао да је подносилац уставне жалбе, као јавно предузеће које је основала јединица локалне самоуправе, дужан да отпусти дуг према извршном дужнику, који представља субјект приватизације у поступку реструктуирања. Анализирајући спорна правна питања у овој уставноправној ствари, Уставни суд је имао у виду ratio legis одредаба Закона о приватизацији које се односе на поступак реструктурирања предузећа која су у државној или друштвеној својини. Наиме, поступак реструктурирања има за циљ да омогући успешну приватизацију предузећа која због своје презадужености нису атрактивна за потенцијалне купце, те Агенција за приватизацију, као надлежна организација за спровођење наведеног поступка, предузима одређене радње како би створила повољне услове за продају таквих предузећа. У том контексту, одредбом члана 20. став 1. Закона о приватизацији је наложено свим државним повериоцима да обавезно морају да отпусте дуг према субјекту приватизације у циљу поравнања дужничко – поверилачких односа субјеката идентичне власничке структуре и омогућавања продаје капитала или имовине субјекта приватизације. Полазећи од наведеног, те имајући у виду да је према одредби члана 1. тачка 2) подтачка (3) тада важећег Закона о средствима у својини Републике Србије имовина коју је стекло јавно предузеће чији је оснивач јединица локалне самоуправе представљала државну својину, Уставни суд је оценио да је извршни суд извео уставноправно прихватљив закључак када је нашао да се обавеза отпуста дуга односи не само на јавна предузећа чији је оснивач Република Србија, већ и на јавна предузећа чији је оснивач орган јединице локалне самоуправе, која у наведеном смислу такође имају статус државног повериоца. Из изнетих разлога, Уставни суд сматра да оспореним решењима Трговинског суда у Краљеву није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење.
Будући да тада важећи Закон о средствима у својини Републике Србије није познавао институт јавне својине јединице локалне самоуправе и да је имовина коју је стекло јавно предузеће чији је оснивач јединица локалне самоуправе представљала државну својину, Уставни суд је оценио да су разлози уставне жалбе због којих се оспоравају решења Трговинског суда у Краљеву ratione personae неспојиви са правом на имовину.
Испитујући повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд је закључио да су неосноване тврдње подносиоца уставне жалбе да је у извршном поступку на било који начин дискриминисан. Наиме, у уставној жалби нису пружени уставноправно прихватљиви аргументи и докази који би указали да је подносиоцу уставне жалбе по било ком основу повређено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда начела забране дискриминације.
Такође, Уставни суд је закључио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге који би указивали на то да је оспореним решењима повређено право подносиоца уставне жалбе на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, јер подносилац није пружио аргументе и одговарајуће доказе који би потврдили да је Трговински суд у Краљеву, одлучујући о приговору странака у извршном поступку у истим чињеничним и правним ситуацијама донео различите одлуке.
С обзиром на све наведено, Уставни суд је одбио уставну жалбу као неосновану у целини, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду(“Службени гласник РС“, број 109/07), те је одлучио као у изреци.
6. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да је подносилац уставне жалбе поднео Трговинском суду у Београду предлог за извршење на основу веродостојне исправе против извршног дужника “Магнохром“ из Краљева, ради наплате дуга за извршене комуналне услуге и да је правоснажним решењем наведеног суда одређено извршење ради наплате главног дуга у износу од 35.354.547,76 динара, са законском затезном каматом; да је одлуком Агенције за приватизацију Р-15/05-ОД од 1. марта 2005. године покренут поступак реструктуирања над извршним дужником и да је првостепени суд донео оспорено решење којим је обуставио извршење у овој правној ствари, са образложењем да подносилац уставне жалбе као извршни поверилац има обавезу да отпусти дуг извршном дужнику као субјекту приватизације, позивајући се на одредбу члана 20. став 1. Закона о приватизацији; да је подносилац уставне жалбе јавно предузеће чији је оснивач јединица локалне самоуправе и да оно не спада у категорију јавних предузећа која су по наведеној одредби Закона о приватизацији дужна да отпусте дуг; да је институт отпуста дуга уговорне природе и да подносилац уставне жалбе никада није дао изјаву дужнику да неће тражити испуњење обавезе, у смислу одредбе члана 344. став 1. Закона о облигационим односима, нити је потписао уговор о отпусту дуга; да су Законом о извршном поступку тачно предвиђени случајеви када суд може обуставити извршење и да је поступајући суд, пре доношења оспореног решења, морао да утврди да ли је подносилац уставне жалбе отпустио дуг или не; да су таквим поступањем Трговинског суда у Краљеву повређена наведена уставна права подносиоца уставне жалбе. Подносилац уставне жалбе предлаже да Уставни суд усвоји жалбу и поништи оспорена решења.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Трговинског суда у Краљеву Ив. 2736/04 у коме су донета оспорена решења и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Извршни поверилац Јавно комунално предузеће “Водовод“ из Краљева, овде подносилац уставне жалбе, је 18. октобра 2004. године поднео Трговинском суду у Краљеву предлог за извршење на основу веродостојне исправе – рачуна за испоручену и утрошену воду и употребу канализације, против извршног дужника Рудници и индустрија ватросталног материјала и електротермичких производа “Магнохром“ из Краљева и тражио је да првостепени суд обавеже дужника да му исплати као повериоцу новчани износ од 36.177.456,76 динара, са одговарајућом законском каматом, као и трошкове извршног поступка. Предложио је да се, у случају да извршни дужник не испуни добровољно обавезу, извршење спроведе пленидбом новчаних средстава са рачуна дужника и њиховим преносом на текући рачун извршног повериоца.
Трговински суд у Краљеву је 18. октобра 2004. године донео решење о извршењу Ив. 2736/04, којим је усвојио предлог за извршење повериоца и одредио трошкове извршења у износу од 200.000,00 динара.
Одлучујући о приговору извршног дужника, веће Трговинског суда у Краљеву је донело решење Ипв (Ив). 103/02 од 21. децембра 2004. године, којим је: у ставу 1. изреке делимично ставило ван снаге првостепено решење у делу у коме је одређено извршење ради наплате главног дуга у износу од 822.909,00 динара, са законском затезном каматом, као и за трошкове извршног поступка, те је у том делу укинуо спроведене радње; у ставу 2. изреке потврдило првостепено решење у делу у коме је одређено извршење ради наплате главног дуга у износу од 35.354.547,76 динара, са законском затезном каматом; у ставу 3. изреке одлучило да се списи предмета доставе Одељењу за привредне спорове овог суда на даљи поступак.
Извршни дужник је поднеском од 16. јула 2008. године обавестио првостепени суд да је решењем Агенције за приватизацију од 1. марта 2005. године покренут поступак реструктуирања над дужником и да је извршни поверилац, у смислу одредбе члана 20. став 1. Закона о приватизацији, дужан да отпусти дуг према субјекту приватизације, те да су се створили законом прописани услови за обустављање извршења у овој правној ствари.
Трговински суд у Краљеву је оспореним решењем Ив. 2736/04 од 13. фебруара 2009. године обуставио извршење у овој правној ствари. У образложењу оспореног првостепеног решења је наведено да је одредбом члана 20. Закона о приватизацији предвиђено да су у поступку реструктуирања субјекта приватизације који послује у целини или већинским друштвеним или државним капиталом, јавна предузећа, пореска управа, републички фонд за ПИО, републички завод за здравствено осигурање, републичка дирекција за робне резерве, фонд за развој Републике Србије и други републички органи и организације (у даљем тексту државни поверилац) дужни да отпусте дуг према субјекту приватизације у целини и своја потраживања намире из средстава остварених од продаје капитала субјекта приватизације и да је из тих разлога суд одлучио као у изреци.
Одлучујући о изјављеном приговору извршног повериоца, веће Трговинског суда у Краљеву је оспореним решењем Ипв(Ив). 5/09 од 16. марта 2009. године одбило приговор као неоснован и потврдило првостепено решење, истичући да поверилац у овом случају јесте јавно предузеће на које се односи одредба члана 20. Закона о приватизацији.
4. Одредбама Устава на чију се повреду подносилац уставне жалбе позива, утврђеноje: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, те да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета, као и да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (члан 21.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.); да се јемче приватна, задружна и јавна својина и да је јавна својина државна својина, својина аутономне покрајине и својина јединице локалне самоуправе, те да сви облици својине имају једнаку правну заштиту (члан 86. став 1.); да су судске одлуке обавезне за све и не могу бити предмет вансудске контроле (члан 145. став 3.).
Одредбама Закона о приватизацији (“Службени гласник РС“, бр. 38/01, 18/03, 45/05, 123/07 и 30/10), које су од значаја за одлучивање у овој правној ствари, је прописано: да ако Агенција процени да капитал или имовина субјекта приватизације не могу бити продати методом јавног тендера или јавне аукције без претходног реструктуирања, Агенција доноси одлуку о реструктуирању у поступку приватизације, у складу са овим законом и да реструктуирање у поступку приватизације (у даљем тексту: реструктуирање), у смислу овог закона, јесу промене које се односе на субјекта приватизације и његова зависна предузећа, које омогућавају продају његовог капитала или имовине, поред осталог и отпуштање дуга у целини или делимично ради намиривања поверилаца из средстава остварених од продаје капитала субјекта приватизације (члан 19. став 1. и став 3. тачка 3)); да су, у поступку реструктуирања субјекта приватизације који послује у целини или већинским друштвеним или државним капиталом, јавно предузеће, Пореска управа, Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање, Републички завод за здравствено осигурање, Републичка дирекција за робне резерве, Фонд за развој Републике Србије и други републички органи и организације (у даљем тексту: државни поверилац) дужни да отпусте дуг према субјекту приватизације у целини и своје потраживање намире из средстава остварених од продаје капитала субјекта приватизације, да се државним повериоцем сматра и Агенција за осигурање депозита када врши функцију стечајног управника над банкама у стечају и када управља у име и за рачун Републике Србије потраживањима Републике Србије по основу преузетих ино обавеза, да остали повериоци могу да отпусте дуг према субјекту приватизације, ради намиривања потраживања из средстава остварених од продаје капитала субјекта приватизације (у даљем тексту: остали повериоци) (члан 20. ст. 1, 3. и 4.); да се, од дана доношења одлуке о реструктуирању до дана доношења одлуке о окончању реструктуирања, не може против субјекта приватизације, односно над његовом имовином, одредити или спровести принудно извршење нити било која мера поступка извршења ради намирења потраживања, да на основу одлуке о реструктуирању орган надлежан за спровођење принудне наплате обуставља извршавање евидентираних основа и налога, а судови и други органи надлежни за доношење основа и налога за принудну наплату не доносе нове основе и налоге за принудну наплату, да се прекида поступак принудног извршења који је у току и да по окончању реструктуирања, односно после продаје јавним тендером или јавном аукцијом, Агенција обавештава судове и органе из става 4. овог члана о уплати продајне цене и о повериоцима који своје потраживање намирују из те цене (члан 20ж ст. 1, 4, 7. и 8.).
Одредбом члана 51. став 1. тачка 8) Закона о извршном поступку (“Службени лист СРЈ“, бр. 28/2000, 73/2000 и 71/01), који се примењивао на извршни поступак који је претходио подношењу уставне жалбе, било је прописано да се приговор против решења о извршењу може поднети из разлога који спречавају извршење, а нарочито ако је потраживање престало на основу чињенице која је наступила после извршности одлуке или пре тога, али у време кад дужник то није могао да истакне у поступку из ког потиче извршна исправа, односно ако је потраживање престало на основу чињенице која је наступила после закљученог поравнања.
Одредбом члана 304. Закона о извршном поступку (“Службени гласник РС“, број 125/04), који је ступио на снагу 23. фебруара 2005. године, прописано је да ће се поступци извршења и обезбеђења започети до дана ступања на снагу овог закона окончати по одредбама Закона о извршном поступку (“Службени лист СРЈ“, бр. 28/2000, 73/2000 и 71/01).
Одредбама члана 1. тачка 2. подтач. (2) и (3) Закона о средствима у својини Републике Србије (“Службени гласник РС“, бр. 53/95, 3/96, 54/96, 32/97, 44/99 и 101/05), који је важио у време настанка спорног односа, је било прописано да средства у својини Републике Србије (у даљем тексту: средства у државној својини) јесу, поред осталог, и средства која су, у складу са законом, стечена односно која стекну органи и организације јединица територијалне аутономије и локалне самоуправе (у даљем тексту: органи територијалних јединица) и јавне службе (јавна предузећа, установе) и друге организације чији је оснивач Република, односно територијалне јединице, осим средстава која користе организације обавезног социјалног осигурања и средстава која су према посебном закону у својини друге организације.
5. С обзиром на то да се одредбама члана 86. став 1. и члана 145. став 3. Устава не гарантује неко људско или мањинско право и слобода, Уставни суд је разматрао уставну жалбу са становишта других одредаба Устава којима се јемче права и начела на чију се повреду у уставној жалби указује.
Оцењујући наводе о повреди права на правично суђење у предметном извршном поступку, Уставни суд је испитивао да ли је Трговински суд у Краљеву произвољно применио меродавно право на штету подносиоца уставне жалбе. Поступајући суд је, у конкретном случају, обуставио поступак у овој правној ствари, позивајући се на одредбу члана 20. став 1. Закона о приватизацији, којом је предвиђено да су, у поступку реструктуирања субјекта приватизације који послује у целини или већинским друштвеним или државним капиталом, јавно предузеће, Пореска управа, Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање, Републички завод за здравствено осигурање, Републичка дирекција за робне резерве, Фонд за развој Републике Србије и други републички органи и организације дужни да отпусте дуг према субјекту приватизације у целини и своје потраживање намире из средстава остварених од продаје капитала субјекта приватизације. У том смислу, Трговински суд у Краљеву је у образложењима оспорених решења истакао да је подносилац уставне жалбе, као јавно предузеће које је основала јединица локалне самоуправе, дужан да отпусти дуг према извршном дужнику, који представља субјект приватизације у поступку реструктуирања. Анализирајући спорна правна питања у овој уставноправној ствари, Уставни суд је имао у виду ratio legis одредаба Закона о приватизацији које се односе на поступак реструктурирања предузећа која су у државној или друштвеној својини. Наиме, поступак реструктурирања има за циљ да омогући успешну приватизацију предузећа која због своје презадужености нису атрактивна за потенцијалне купце, те Агенција за приватизацију, као надлежна организација за спровођење наведеног поступка, предузима одређене радње како би створила повољне услове за продају таквих предузећа. У том контексту, одредбом члана 20. став 1. Закона о приватизацији је наложено свим државним повериоцима да обавезно морају да отпусте дуг према субјекту приватизације у циљу поравнања дужничко – поверилачких односа субјеката идентичне власничке структуре и омогућавања продаје капитала или имовине субјекта приватизације. Полазећи од наведеног, те имајући у виду да је према одредби члана 1. тачка 2) подтачка (3) тада важећег Закона о средствима у својини Републике Србије имовина коју је стекло јавно предузеће чији је оснивач јединица локалне самоуправе представљала државну својину, Уставни суд је оценио да је извршни суд извео уставноправно прихватљив закључак када је нашао да се обавеза отпуста дуга односи не само на јавна предузећа чији је оснивач Република Србија, већ и на јавна предузећа чији је оснивач орган јединице локалне самоуправе, која у наведеном смислу такође имају статус државног повериоца. Из изнетих разлога, Уставни суд сматра да оспореним решењима Трговинског суда у Краљеву није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење.
Будући да тада важећи Закон о средствима у својини Републике Србије није познавао институт јавне својине јединице локалне самоуправе и да је имовина коју је стекло јавно предузеће чији је оснивач јединица локалне самоуправе представљала државну својину, Уставни суд је оценио да су разлози уставне жалбе због којих се оспоравају решења Трговинског суда у Краљеву ratione personae неспојиви са правом на имовину.
Испитујући повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд је закључио да су неосноване тврдње подносиоца уставне жалбе да је у извршном поступку на било који начин дискриминисан. Наиме, у уставној жалби нису пружени уставноправно прихватљиви аргументи и докази који би указали да је подносиоцу уставне жалбе по било ком основу повређено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда начела забране дискриминације.
Такође, Уставни суд је закључио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге који би указивали на то да је оспореним решењима повређено право подносиоца уставне жалбе на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, јер подносилац није пружио аргументе и одговарајуће доказе који би потврдили да је Трговински суд у Краљеву, одлучујући о приговору странака у извршном поступку у истим чињеничним и правним ситуацијама донео различите одлуке.
С обзиром на све наведено, Уставни суд је одбио уставну жалбу као неосновану у целини, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду(“Службени гласник РС“, број 109/07), те је одлучио као у изреци.
6. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић