Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Милене Витановић, Славише Стојиљковића, Лидије Шикић, Љубише Јовановића, сви из Ниша, Славољуба Митића, Срђана Смиљковића, Горана Божиновића, Милана Денића, свих из села Доња Врежина, град Ниш, и Миодрага Богдановића и Митић Небојше, обојице из села Бреница, град Ниш, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 13. октобра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Славољуба Митића, Милене Витановић, Славише Стојиљковића, Лидије Шикић, Љубише Јовановића, Срђана Смиљковића, Горана Божиновића, Милана Денића, Миодрага Богдановића и Небојше Митића и утврђује да су пресудом Окружног суда у Нишу Гж.I 1127/08 од 30. јануара 2009. године повређена права подносилаца уставне жалбе на правично суђење и правичну накнаду за рад, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Окружног суда у Нишу Гж.I 1127/08 од 30. јануара 2009. године и налаже надлежном суду да донесе нову одлуку о жалби Славољуба Митића и др. изјављеној против пресуде Општинског суда у Нишу П1. 3299/05 од 27. фебруара 2008. године.
3. Ова одлука има правно дејство и према лицима која нису поднела уставну жалбу, а налазе се у истој правној ситуацији, сагласно одредби члана 87. Закона о Уставном суду.
О б р а з л о ж е њ е
1. Славољуб Митић из села Доња Врежина, град Ниш, и други подносиоци уставне жалбе наведени у уводу ове одлуке, су 20. марта 2009. године, преко пуномоћника Зорана Костића, адвоката из Ниша, поднели Уставном суду уставну жалбу против пресуде наведене у изреци, због повреде права на правично суђење и правичну накнаду за рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
Подносиоци уставне жалбе наводе да су као запослени у Министарству унутрашњих послова Републике Србије - Полицијској управи за град Ниш, у периоду од 22. новембра 2002. године до 30. новембра 2005. године радили прековремено, ноћу и на дане државних празника, а да им за то нису исплаћиване накнаде, те су из тих разлога, заједно са другим запосленима, поднели тужбу Општинском суду у Нишу, ради исплате додатака на плату по наведеним основима. У уставној жалби се указује да је Општински суд у Нишу пресудом П1. 3299/05 од 27. фебруара 2008. године усвојио тужбени захтев подносиоца уставне жалбе ради исплате додатака на плату по наведеним основима за период од 22. новембра 2002. године до 30. новембра 2005. године, док је у делу којим је тражена наведена накнада за период после 30. новембра 2005. године, тужбени захтев одбијен као неоснован. Окружни суд у Нишу је, решавајући о жалби тужене, својом пресудом Гж.I 1127/08 од 30. јануара 2009. године, преиначио наведену првостепену пресуду у усвајајућем делу и у том смислу одбио тужбу као неосновану. У образложењу оспорене другостепене пресуде истакнуто је да је подносиоцима уставне жалбе у вредност зараде урачуната и накнада за рад под наведеним условима и да је на тај начин, по том основу, извршено увећање плате у складу са чланом 47. Закона о унутрашњим пословима. Међутим, подносиоци уставне жалбе тврде да се наведеном одредбом Закона о унутрашњим пословима, нити другим подзаконским актима нигде не помиње да се прописано увећање односи на рад дужи од пуног радног времена, на ноћни рад и рад у дане државних и верских празника, већ да је то питање регулисано Колективним уговором за раднике државних органа. Подносиоци су навели да је у првостепеном поступку утврђено да је већи број радника Министарства унутрашњих послова имао право на увећану зараду и да су остварили увећање од 30%, иако нису радили прековремено, ноћу и у дане празника. Затим истичу да је 29. новембра 2005. године ступио на снагу Закон о полицији, којим је прописано да се због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада и прековременог рада, запосленима у Министарству могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30% до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике. Из свега наведеног, према мишљењу подносиоца уставне жалбе, може се закључити да су за период до ступања на снагу Закона о полицији, редовни судови могли применити једино Закон о платама у државним органима који предвиђа обавезу тужене да подносиоцима уставне жалбе исплати тражену накнаду. Такав став је у истој правној ситуацији заузео Општински и Окружни суд у Ваљеву. Из наведених разлога, подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу и укине пресуду Општинског суда у Нишу П1. 3299/05 од 27. фебруара 2008. године и пресуду Окружног суда у Нишу Гж.I 1127/08 од 30. јануара 2009. године.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене пресуде и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Пресудом Општинског суда у Нишу П1. 3299/05 од 27. фебруара 2008. године, ставом првим изреке тужена Република Србија - Министарство унутрашњих послова - Полицијска управа Ниш је обавезана да тужиоцима, међу којима се налазе и овде подносиоци уставне жалбе, на име неисплаћеног прековременог рада, ноћног рада и рада у време државних празника, за период од 22. новембра 2002. године до 30. новембра 2005. године, исплати износе са каматом, како је ближе означено у изреци ове пресуде, ставом другим изреке одбијен је тужбени захтев тужилаца којим су тражили да се тужена обавеже да тужиоцима на име неисплаћеног прековременог рада, ноћног рада и рада у време државних празника, за период од децембра 2005. године до децембра 2006. године, исплати износе са каматом, како је ближе означено у изреци ове пресуде, док је ставом трећим изреке тужена обавезана да тужиоцима накнади трошкове парничног поступка. У образложењу првостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је неспорно да су тужиоци запослени код тужене, та да су распоређени на дужност полицајца у полицијској станици одељења полиције у складу са донетим решењима; да је неспорно да тужиоцима није увећавана зарада по основу обављања послова ноћу, на дан државног и верског празника и прековремено, онако како су они определили захтевом, у складу са одредбама члана 108. Закона о раду и Општег колективног уговора; да је суд извео доказ вештачењем, те да је у налазу и мишљењу вештака изнето да су у спорном периоду тужиоци обављали послове ноћу, на дан државног и верског празника и прековремено, да им је на име посебних услова рада увећан коефицијент за 30%, те је утврђена разлика за исплату зараде по наведеним основама према важећим прописима, по укупном броју часова у износима који су наведени у изреци пресуде; да према изјавама странака наведено увећање од 30% имају сви запослени. Према становишту првостепеног суда, тужиоцима припада право на увећање зараде по наведеним основима, будући да рад тужилаца није био посебно вреднован по основу додатака на плату, у смислу члана 5. Закона о платама у државним органима и јавним службама, односно, јер не могу да се изједначе права на плату и додатака на плату у том смислу што би се узело да увећана плата због услова рада, обухвата и додатак на плату. Стога је усвојио тужбени захтев у делу који се односи на период од 22. новембра 2002. године до 30. новембра 2005. године.
Оспореном пресудом Окружног суда у Нишу Гж1. 1127/08 од 30. јануара 2009. године преиначена је пресуда Општинског суда у Нишу П1. 3299/05 од 27. фебруара 2008. године, тако што је одбијен тужбени захтев тужилаца да им се на име неисплаћеног прековременог рада, ноћног рада и рада у време државних празника, за период од 22. новембра 2002. године до 30. новембра 2005. године, исплате износи са каматом, како је ближе означено у изреци ове пресуде. У образложењу ове пресуде, је поред осталог, истакнуто да се основано жалбом указује да је првостепени суд у побијаној пресуди погрешно применио материјално право, па је побијана пресуда преиначена и тужбени захтев одбијен. Другостепени суд је, позивајући се на одредбе члана 47. Закона о унутрашњим пословима и члана 1. Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова, оценио да су, у конкретном случају, тужиоци кроз редовну плату остваривали и накнаду за прековремени рад, ноћни рад и рад у време државних празника, па се не може прихватити закључак првостепеног суда да тај рад није био посебно вреднован. С тим у вези, другостепени суд је навео да је одредбама члана 20. наведеног Закона о унутрашњим пословима прописано да овлашћена службена лица врше послове и када нису на службеној дужности, као и да је прописана њихова обавеза рада дужег од пуног радног времена, за шта су плаћена платом одређеном параметром коефицијента који у себи подразумева ову природу посла и овакве услове рада. Такође, по оцени другостепеног суда, у конкретном случају примењује се Закон о унутрашњим пословима који је lex specialis у односу на друге законске прописе који регулишу ту материју. Из изнетих разлога је одбијен тужбени захтев као неоснован.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права на чију повреду се подносиоци уставне жалбе позивају, релевантне су следеће уставне и законске одредбе:
Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 60. став 4. Устава утврђено је да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, те да се нико тих права не може одрећи.
Законом о унутрашњим пословима („Службени гласник РС“, бр. 44/91, 79/91, 54/96, 25/2000, 8/01 и 106/03), који је, поред осталог, уређивао и питања из области радних односа запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и плате и накнаде радника тог министарства, било је прописано: да се на раднике Министарства унутрашњих послова примењују прописи о државној управи, радним односима, здравственом, пензијском и инвалидском осигурању и образовању, ако овим законом није друкчије одређено (члан 37.); да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30 одсто увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике Министарства унутрашњих послова и раднике других министарстава (члан 47. став 1.); да се звање, напредовање, плате и накнаде овлашћених службених лица и радника на одређеним дужностима и друга питања из радних односа, уређују прописом министра у складу са законом. Закон о унутрашњим пословима престао је да важи ступањем на снагу Закона о полицији („Службени гласник РС“, број 101/05), 29. новембра 2005. године.
Законом о полицији уређена су, поред осталог, и питања начина утврђивања плата и коефицијената за обрачун плата полицијских службеника и других запослених у Министарству унутрашњих послова. Овим законом је прописано: да полицијски службеници и други запослени у Министарству имају право на плату која се састоји од основице коју утврђује Влада и основног и додатног коефицијента у односу на звање, посебне услове рада, опасност, одговорност и сложеност послова (члан 146. став 1.); да висину коефицијента из става 1. овог члана утврђује министар актом о платама запослених у Министарству, који доноси уз сагласност Владе (члан 146. став 3.); да се због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, запосленима у Министарству могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30 до 50 одсто номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, а у висини масе средстава потребних за исплату додатних коефицијената из члана 146. став 1. овог закона (члан 147. став 1.); да се на права и обавезе проистекле из напред наведених посебних услова рада не примењују одредбе општих радно-правних прописа о увећаној заради (члан 147. став 3.).
Прелазним и завршним одредбама Закона о полицији прописано је: да до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у Министарству у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом или доношења другог решења у складу са законом, запослени у Министарству на дан ступања на снагу овог закона настављају да раде на истим радним местима и задржавају чинове, односно звања и плате према досадашњим прописима и другим актима (члан 194.); да ће се акт о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места и решења из члана 194. овог закона донети у року од годину дана од дана ступања на снагу овог закона (члан 195.).
Правилником о платама радника Министарства унутрашњих послова, који је важио до ступања на снагу Закона о полицији и на основу тог закона донетог Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова од 28. новембра 2005. године и 13. јуна 2006. године, било је прописано да запослени у Министарству унутрашњих послова има право на коефицијент који се одређује према платној групи или платном разреду у који се радно место разврстава, право на увећање тог коефицијента за 30% и право на коефицијент по основу звања, односно чина који запослени има.
Одредбама члана 5. Закона о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, број 34/01), које су се примењивале на постављена и запослена лица у министарствима до 1. јануара 2007. године, када је почео да се примењује Закон о платама државних службеника и намештеника („Службени гласник РС“, бр. 62/06, 63/06, 115/06 и 101/07), било је прописано да додатак на плату, између осталог, припада за дежурство и друге случајеве рада дужег од пуног радног времена одређене прописима (прековремени рад), рад на дан државног и верског празника и рад ноћу (између 22,00 и 6,00 часова наредног дана), ако такав рад није вреднован при утврђивању коефицијента (став 1. тач. 2), 3) и 5)), као и да се додатак на плату обрачунава и исплаћује у висини утврђеној Општим колективним уговором.
5. Оцењујући да ли је оспореном пресудом повређено право подносилаца на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава, Уставни суд је, полазећи од чињенице да су подносиоци уставне жалбе и други полицијски службеници, поред осталог, поднели захтев за исплату додатка на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника у периоду од 22. новембра 2002. године до 30. новембра 2005. године, оценио да је приликом одлучивања о овом захтеву било неопходно разликовати начин на који је ово питање било уређено до 29. новембра 2005. године и након тог датума, када је ступио на снагу Закон о полицији.
Након ступања на снагу Закона о полицији, запослени у Министарству унутрашњих послова, сагласно одредби члана 147. став 1. Закона о полицији, због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, могу остварити право на коефицијенте за обрачун плате који су од 30% до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике. Из наведеног произлази да се запосленима у Министарству унутрашњих послова прековремени рад, рад ноћу и рад на дане државних и верских празника вреднује увећањем коефицијента, тако да се на њих не примењују одредбе општих радноправних прописа о увећаној заради. Наравно, примена одредаба општих радноправних прописа о увећаној заради је искључена уколико је запослени који је радио прековремено, ноћу и у дане државних и верских празника, остварио право на увећање коефицијента за обрачун плате на претходно наведени начин. Уколико запосленом у Министарству унутрашњих послова решењем послодавца није утврђен коефицијент за обрачун плате од 30% до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, запосленом не може бити ускраћено право на увећану зараду коју за рад на дан празника, рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад имају сви запослени у Републици Србији. Такође, треба имати у виду да је прелазним и завршним одредбама Закона о полицији изричито прописано да запослени у Министарству унутрашњих послова задржавају, између осталог, и плату према досадашњим прописима и другим актима до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом (члан 194.). Према томе, по оцени Уставног суда, на плате запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и додатак на плату, и након ступања на снагу Закона о полицији, примењивале су се одредбе до тада важећих прописа, а све до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са новодонетим законом и решења о распоређивању на радно место на основу тог акта, при чему је Закон, у одредби члана 195. одредио рок од годину дана од дана ступања на снагу овог закона за доношење новог општег акта и појединачних решења државним службеницима у Министарству, а којима се приликом распоређивања на радна места утврђују и коефицијенти за обрачун плата, сагласно Закону.
Међутим, одредбама Закона о унутрашњим пословима, који је важио до 29. новембра 2005. године, односно до ступања на снагу Закона о полицији, питања из области радних односа запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и плате и накнаде радника тог министарства, била су другачије регулисана. Одредбом члана 47. став 1. Закона о унутрашњим пословима било је прописано да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30% увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике Министарства унутрашњих послова и раднике других министарстава. Законом о платама у државним органима и јавним службама било је, између осталог, прописано да се плате утврђују на основу основице за обрачун плата, коефицијента који се множи основицом, додатка на плату и обавеза које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање, у складу са законом, те да додатак на плату, између осталог, припада за дежурство и друге случајеве рада дужег од пуног радног времена одређене прописима (прековремени рад), рад на дан државног и верског празника и рад ноћу (између 22,00 и 6,00 часова наредног дана), ако такав рад није вреднован при утврђивању коефицијента. Одредбама Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова који је важио у време важења Закона о унутрашњим пословима, било је предвиђено да запослени у Министарству унутрашњих послова има право на коефицијент који се одређује према платној групи или платном разреду у који се радно место разврстава и право на увећање тог коефицијента за 30%. Из наведеног произлази да, за разлику од Закона о полицији који прописује могућност увећања коефицијента по основу прековременог, ноћног и рада на дане државног и верског празника, те искључује примену других прописа о увећаној заради, одредбама Закона у унутрашњим пословима ови основи нису били посебно наведени као услов за увећање коефицијента, нити је била искључена примена других прописа о увећаној заради. Дакле, одредбама Закона о платама у државним органима и јавним службама било је, поред осталог, прописано да плату чини основица, коефицијент који се множи основицом, додатак на плату и обавезе које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање, те је утврђено да се додаци на плату дају, између осталог, у случају прековременог, ноћног и рада на дан државног и верског празника, осим уколико тај рад није вреднован при утврђивању коефицијента.
Сагласно изнетом, Уставни суд је оценио да, уколико запосленом у Министарству унутрашњих послова прековремени, ноћни и рад на дан државног и верског празника није вреднован при утврђивању коефицијента за обрачун плате, запосленом не може бити ускраћено право на увећану зараду коју за рад на дан празника, рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад имају сви запослени у Републици Србији. Стога је, по оцени Уставног суда, изнети став другостепеног суда о томе да подносиоци уставне жалбе, сагласно члану 47. Закона о унутрашњим пословима, нису имали право на увећану зараду по основу прековременог, ноћног и рада на дан државног и верског празника, у периоду од 22. новембра 2002. године до 30 новембра 2005. године, независно од чињенице да такав рад није посебно вреднован при утврђивању коефицијента за обрачун плате, споран у погледу правилне примене материјалног права, а што је у непосредној вези са остваривањем права на правично суђење зајамченог одредбом члана 32. став 1. Устава.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да становишта и дати разлози у оспореној другостепеној пресуди за примену одговарајућих одредаба Закона о унутрашњим пословима, нису уставноправно прихватљиви, јер се из релевантних прописа не може извести закључак о правној утемељености израженог става да је утужено потраживање подносиоца уставне жалбе неосновано. У том смислу, Уставни суд је утврдио да је подносиоцима уставне жалбе повређено право на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава, које је у непосредној вези са остваривањем права на правичну накнаду за рад гарантованог чланом 60. став 4. Устава.
Уставни суд је на основу изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), уставну жалбу усвојио и утврдио да су оспореном пресудом Окружног суда у Нишу повређена права подносилаца уставне жалбе на правично суђење и на правичну накнаду за рад, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава, одлучујући као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде права могу отклонити једино поништајем оспорене другостепене пресуде, како би у поновном жалбеном поступку била донета нова одлука о жалби, те је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.
С обзиром на то да је Уставни суд утврдио постојање повреде Уставом зајемченог права на правично суђење и на правичну накнаду за рад подносилаца уставне жалбе, а да се у истој правној ситуацији као подносиоци уставне жалбе налазе и други тужиоци у предметном парничном поступку, који нису поднели уставну жалбу, Суд је, на основу одредбе члана 87. Закона о Уставном суду, утврдио да ова одлука има правно дејство и према тим лицима, одлучујући као у тачки 3. изреке.
6. С обзиром на изнето, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
Подносиоци уставне жалбе наводе да су као запослени у Министарству унутрашњих послова Републике Србије - Полицијској управи за град Ниш, у периоду од 22. новембра 2002. године до 30. новембра 2005. године радили прековремено, ноћу и на дане државних празника, а да им за то нису исплаћиване накнаде, те су из тих разлога, заједно са другим запосленима, поднели тужбу Општинском суду у Нишу, ради исплате додатака на плату по наведеним основима. У уставној жалби се указује да је Општински суд у Нишу пресудом П1. 3299/05 од 27. фебруара 2008. године усвојио тужбени захтев подносиоца уставне жалбе ради исплате додатака на плату по наведеним основима за период од 22. новембра 2002. године до 30. новембра 2005. године, док је у делу којим је тражена наведена накнада за период после 30. новембра 2005. године, тужбени захтев одбијен као неоснован. Окружни суд у Нишу је, решавајући о жалби тужене, својом пресудом Гж.I 1127/08 од 30. јануара 2009. године, преиначио наведену првостепену пресуду у усвајајућем делу и у том смислу одбио тужбу као неосновану. У образложењу оспорене другостепене пресуде истакнуто је да је подносиоцима уставне жалбе у вредност зараде урачуната и накнада за рад под наведеним условима и да је на тај начин, по том основу, извршено увећање плате у складу са чланом 47. Закона о унутрашњим пословима. Међутим, подносиоци уставне жалбе тврде да се наведеном одредбом Закона о унутрашњим пословима, нити другим подзаконским актима нигде не помиње да се прописано увећање односи на рад дужи од пуног радног времена, на ноћни рад и рад у дане државних и верских празника, већ да је то питање регулисано Колективним уговором за раднике државних органа. Подносиоци су навели да је у првостепеном поступку утврђено да је већи број радника Министарства унутрашњих послова имао право на увећану зараду и да су остварили увећање од 30%, иако нису радили прековремено, ноћу и у дане празника. Затим истичу да је 29. новембра 2005. године ступио на снагу Закон о полицији, којим је прописано да се због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада и прековременог рада, запосленима у Министарству могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30% до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике. Из свега наведеног, према мишљењу подносиоца уставне жалбе, може се закључити да су за период до ступања на снагу Закона о полицији, редовни судови могли применити једино Закон о платама у државним органима који предвиђа обавезу тужене да подносиоцима уставне жалбе исплати тражену накнаду. Такав став је у истој правној ситуацији заузео Општински и Окружни суд у Ваљеву. Из наведених разлога, подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу и укине пресуду Општинског суда у Нишу П1. 3299/05 од 27. фебруара 2008. године и пресуду Окружног суда у Нишу Гж.I 1127/08 од 30. јануара 2009. године.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене пресуде и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Пресудом Општинског суда у Нишу П1. 3299/05 од 27. фебруара 2008. године, ставом првим изреке тужена Република Србија - Министарство унутрашњих послова - Полицијска управа Ниш је обавезана да тужиоцима, међу којима се налазе и овде подносиоци уставне жалбе, на име неисплаћеног прековременог рада, ноћног рада и рада у време државних празника, за период од 22. новембра 2002. године до 30. новембра 2005. године, исплати износе са каматом, како је ближе означено у изреци ове пресуде, ставом другим изреке одбијен је тужбени захтев тужилаца којим су тражили да се тужена обавеже да тужиоцима на име неисплаћеног прековременог рада, ноћног рада и рада у време државних празника, за период од децембра 2005. године до децембра 2006. године, исплати износе са каматом, како је ближе означено у изреци ове пресуде, док је ставом трећим изреке тужена обавезана да тужиоцима накнади трошкове парничног поступка. У образложењу првостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је неспорно да су тужиоци запослени код тужене, та да су распоређени на дужност полицајца у полицијској станици одељења полиције у складу са донетим решењима; да је неспорно да тужиоцима није увећавана зарада по основу обављања послова ноћу, на дан државног и верског празника и прековремено, онако како су они определили захтевом, у складу са одредбама члана 108. Закона о раду и Општег колективног уговора; да је суд извео доказ вештачењем, те да је у налазу и мишљењу вештака изнето да су у спорном периоду тужиоци обављали послове ноћу, на дан државног и верског празника и прековремено, да им је на име посебних услова рада увећан коефицијент за 30%, те је утврђена разлика за исплату зараде по наведеним основама према важећим прописима, по укупном броју часова у износима који су наведени у изреци пресуде; да према изјавама странака наведено увећање од 30% имају сви запослени. Према становишту првостепеног суда, тужиоцима припада право на увећање зараде по наведеним основима, будући да рад тужилаца није био посебно вреднован по основу додатака на плату, у смислу члана 5. Закона о платама у државним органима и јавним службама, односно, јер не могу да се изједначе права на плату и додатака на плату у том смислу што би се узело да увећана плата због услова рада, обухвата и додатак на плату. Стога је усвојио тужбени захтев у делу који се односи на период од 22. новембра 2002. године до 30. новембра 2005. године.
Оспореном пресудом Окружног суда у Нишу Гж1. 1127/08 од 30. јануара 2009. године преиначена је пресуда Општинског суда у Нишу П1. 3299/05 од 27. фебруара 2008. године, тако што је одбијен тужбени захтев тужилаца да им се на име неисплаћеног прековременог рада, ноћног рада и рада у време државних празника, за период од 22. новембра 2002. године до 30. новембра 2005. године, исплате износи са каматом, како је ближе означено у изреци ове пресуде. У образложењу ове пресуде, је поред осталог, истакнуто да се основано жалбом указује да је првостепени суд у побијаној пресуди погрешно применио материјално право, па је побијана пресуда преиначена и тужбени захтев одбијен. Другостепени суд је, позивајући се на одредбе члана 47. Закона о унутрашњим пословима и члана 1. Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова, оценио да су, у конкретном случају, тужиоци кроз редовну плату остваривали и накнаду за прековремени рад, ноћни рад и рад у време државних празника, па се не може прихватити закључак првостепеног суда да тај рад није био посебно вреднован. С тим у вези, другостепени суд је навео да је одредбама члана 20. наведеног Закона о унутрашњим пословима прописано да овлашћена службена лица врше послове и када нису на службеној дужности, као и да је прописана њихова обавеза рада дужег од пуног радног времена, за шта су плаћена платом одређеном параметром коефицијента који у себи подразумева ову природу посла и овакве услове рада. Такође, по оцени другостепеног суда, у конкретном случају примењује се Закон о унутрашњим пословима који је lex specialis у односу на друге законске прописе који регулишу ту материју. Из изнетих разлога је одбијен тужбени захтев као неоснован.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права на чију повреду се подносиоци уставне жалбе позивају, релевантне су следеће уставне и законске одредбе:
Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 60. став 4. Устава утврђено је да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, те да се нико тих права не може одрећи.
Законом о унутрашњим пословима („Службени гласник РС“, бр. 44/91, 79/91, 54/96, 25/2000, 8/01 и 106/03), који је, поред осталог, уређивао и питања из области радних односа запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и плате и накнаде радника тог министарства, било је прописано: да се на раднике Министарства унутрашњих послова примењују прописи о државној управи, радним односима, здравственом, пензијском и инвалидском осигурању и образовању, ако овим законом није друкчије одређено (члан 37.); да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30 одсто увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике Министарства унутрашњих послова и раднике других министарстава (члан 47. став 1.); да се звање, напредовање, плате и накнаде овлашћених службених лица и радника на одређеним дужностима и друга питања из радних односа, уређују прописом министра у складу са законом. Закон о унутрашњим пословима престао је да важи ступањем на снагу Закона о полицији („Службени гласник РС“, број 101/05), 29. новембра 2005. године.
Законом о полицији уређена су, поред осталог, и питања начина утврђивања плата и коефицијената за обрачун плата полицијских службеника и других запослених у Министарству унутрашњих послова. Овим законом је прописано: да полицијски службеници и други запослени у Министарству имају право на плату која се састоји од основице коју утврђује Влада и основног и додатног коефицијента у односу на звање, посебне услове рада, опасност, одговорност и сложеност послова (члан 146. став 1.); да висину коефицијента из става 1. овог члана утврђује министар актом о платама запослених у Министарству, који доноси уз сагласност Владе (члан 146. став 3.); да се због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, запосленима у Министарству могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30 до 50 одсто номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, а у висини масе средстава потребних за исплату додатних коефицијената из члана 146. став 1. овог закона (члан 147. став 1.); да се на права и обавезе проистекле из напред наведених посебних услова рада не примењују одредбе општих радно-правних прописа о увећаној заради (члан 147. став 3.).
Прелазним и завршним одредбама Закона о полицији прописано је: да до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у Министарству у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом или доношења другог решења у складу са законом, запослени у Министарству на дан ступања на снагу овог закона настављају да раде на истим радним местима и задржавају чинове, односно звања и плате према досадашњим прописима и другим актима (члан 194.); да ће се акт о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места и решења из члана 194. овог закона донети у року од годину дана од дана ступања на снагу овог закона (члан 195.).
Правилником о платама радника Министарства унутрашњих послова, који је важио до ступања на снагу Закона о полицији и на основу тог закона донетог Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова од 28. новембра 2005. године и 13. јуна 2006. године, било је прописано да запослени у Министарству унутрашњих послова има право на коефицијент који се одређује према платној групи или платном разреду у који се радно место разврстава, право на увећање тог коефицијента за 30% и право на коефицијент по основу звања, односно чина који запослени има.
Одредбама члана 5. Закона о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, број 34/01), које су се примењивале на постављена и запослена лица у министарствима до 1. јануара 2007. године, када је почео да се примењује Закон о платама државних службеника и намештеника („Службени гласник РС“, бр. 62/06, 63/06, 115/06 и 101/07), било је прописано да додатак на плату, између осталог, припада за дежурство и друге случајеве рада дужег од пуног радног времена одређене прописима (прековремени рад), рад на дан државног и верског празника и рад ноћу (између 22,00 и 6,00 часова наредног дана), ако такав рад није вреднован при утврђивању коефицијента (став 1. тач. 2), 3) и 5)), као и да се додатак на плату обрачунава и исплаћује у висини утврђеној Општим колективним уговором.
5. Оцењујући да ли је оспореном пресудом повређено право подносилаца на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава, Уставни суд је, полазећи од чињенице да су подносиоци уставне жалбе и други полицијски службеници, поред осталог, поднели захтев за исплату додатка на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника у периоду од 22. новембра 2002. године до 30. новембра 2005. године, оценио да је приликом одлучивања о овом захтеву било неопходно разликовати начин на који је ово питање било уређено до 29. новембра 2005. године и након тог датума, када је ступио на снагу Закон о полицији.
Након ступања на снагу Закона о полицији, запослени у Министарству унутрашњих послова, сагласно одредби члана 147. став 1. Закона о полицији, због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, могу остварити право на коефицијенте за обрачун плате који су од 30% до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике. Из наведеног произлази да се запосленима у Министарству унутрашњих послова прековремени рад, рад ноћу и рад на дане државних и верских празника вреднује увећањем коефицијента, тако да се на њих не примењују одредбе општих радноправних прописа о увећаној заради. Наравно, примена одредаба општих радноправних прописа о увећаној заради је искључена уколико је запослени који је радио прековремено, ноћу и у дане државних и верских празника, остварио право на увећање коефицијента за обрачун плате на претходно наведени начин. Уколико запосленом у Министарству унутрашњих послова решењем послодавца није утврђен коефицијент за обрачун плате од 30% до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, запосленом не може бити ускраћено право на увећану зараду коју за рад на дан празника, рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад имају сви запослени у Републици Србији. Такође, треба имати у виду да је прелазним и завршним одредбама Закона о полицији изричито прописано да запослени у Министарству унутрашњих послова задржавају, између осталог, и плату према досадашњим прописима и другим актима до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом (члан 194.). Према томе, по оцени Уставног суда, на плате запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и додатак на плату, и након ступања на снагу Закона о полицији, примењивале су се одредбе до тада важећих прописа, а све до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са новодонетим законом и решења о распоређивању на радно место на основу тог акта, при чему је Закон, у одредби члана 195. одредио рок од годину дана од дана ступања на снагу овог закона за доношење новог општег акта и појединачних решења државним службеницима у Министарству, а којима се приликом распоређивања на радна места утврђују и коефицијенти за обрачун плата, сагласно Закону.
Међутим, одредбама Закона о унутрашњим пословима, који је важио до 29. новембра 2005. године, односно до ступања на снагу Закона о полицији, питања из области радних односа запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и плате и накнаде радника тог министарства, била су другачије регулисана. Одредбом члана 47. став 1. Закона о унутрашњим пословима било је прописано да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30% увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике Министарства унутрашњих послова и раднике других министарстава. Законом о платама у државним органима и јавним службама било је, између осталог, прописано да се плате утврђују на основу основице за обрачун плата, коефицијента који се множи основицом, додатка на плату и обавеза које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање, у складу са законом, те да додатак на плату, између осталог, припада за дежурство и друге случајеве рада дужег од пуног радног времена одређене прописима (прековремени рад), рад на дан државног и верског празника и рад ноћу (између 22,00 и 6,00 часова наредног дана), ако такав рад није вреднован при утврђивању коефицијента. Одредбама Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова који је важио у време важења Закона о унутрашњим пословима, било је предвиђено да запослени у Министарству унутрашњих послова има право на коефицијент који се одређује према платној групи или платном разреду у који се радно место разврстава и право на увећање тог коефицијента за 30%. Из наведеног произлази да, за разлику од Закона о полицији који прописује могућност увећања коефицијента по основу прековременог, ноћног и рада на дане државног и верског празника, те искључује примену других прописа о увећаној заради, одредбама Закона у унутрашњим пословима ови основи нису били посебно наведени као услов за увећање коефицијента, нити је била искључена примена других прописа о увећаној заради. Дакле, одредбама Закона о платама у државним органима и јавним службама било је, поред осталог, прописано да плату чини основица, коефицијент који се множи основицом, додатак на плату и обавезе које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање, те је утврђено да се додаци на плату дају, између осталог, у случају прековременог, ноћног и рада на дан државног и верског празника, осим уколико тај рад није вреднован при утврђивању коефицијента.
Сагласно изнетом, Уставни суд је оценио да, уколико запосленом у Министарству унутрашњих послова прековремени, ноћни и рад на дан државног и верског празника није вреднован при утврђивању коефицијента за обрачун плате, запосленом не може бити ускраћено право на увећану зараду коју за рад на дан празника, рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад имају сви запослени у Републици Србији. Стога је, по оцени Уставног суда, изнети став другостепеног суда о томе да подносиоци уставне жалбе, сагласно члану 47. Закона о унутрашњим пословима, нису имали право на увећану зараду по основу прековременог, ноћног и рада на дан државног и верског празника, у периоду од 22. новембра 2002. године до 30 новембра 2005. године, независно од чињенице да такав рад није посебно вреднован при утврђивању коефицијента за обрачун плате, споран у погледу правилне примене материјалног права, а што је у непосредној вези са остваривањем права на правично суђење зајамченог одредбом члана 32. став 1. Устава.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да становишта и дати разлози у оспореној другостепеној пресуди за примену одговарајућих одредаба Закона о унутрашњим пословима, нису уставноправно прихватљиви, јер се из релевантних прописа не може извести закључак о правној утемељености израженог става да је утужено потраживање подносиоца уставне жалбе неосновано. У том смислу, Уставни суд је утврдио да је подносиоцима уставне жалбе повређено право на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава, које је у непосредној вези са остваривањем права на правичну накнаду за рад гарантованог чланом 60. став 4. Устава.
Уставни суд је на основу изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), уставну жалбу усвојио и утврдио да су оспореном пресудом Окружног суда у Нишу повређена права подносилаца уставне жалбе на правично суђење и на правичну накнаду за рад, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава, одлучујући као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде права могу отклонити једино поништајем оспорене другостепене пресуде, како би у поновном жалбеном поступку била донета нова одлука о жалби, те је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.
С обзиром на то да је Уставни суд утврдио постојање повреде Уставом зајемченог права на правично суђење и на правичну накнаду за рад подносилаца уставне жалбе, а да се у истој правној ситуацији као подносиоци уставне жалбе налазе и други тужиоци у предметном парничном поступку, који нису поднели уставну жалбу, Суд је, на основу одредбе члана 87. Закона о Уставном суду, утврдио да ова одлука има правно дејство и према тим лицима, одлучујући као у тачки 3. изреке.
6. С обзиром на изнето, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић