Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Милана Девчића из Куле, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 2. новембра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Милана Девчића и утврђује да je решењем Окружног суда у Београду-Веће за ратне злочине К.В. 6/07 – Кв.В. 43/09 од 16. јуна 2009. године и решењем Врховног суда Србије-Веће за ратне злочине Кж. р.з. 38/09 од 9. јула 2009. године, повређено право подносиоца уставне жалбе зајемчено одредбaмa члана 31. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована, односно одбацује.
2. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милан Девчић из Куле поднео је Уставном суду 13. августа 2009. године, преко пуномоћника Бранкице Мајкић, адвоката из Београда, уставну жалбу против аката наведених у изреци, због повреде права зајемчених одредбама члана 31. и члана 33. ст. 2, 3, 6. и 7. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, у поступку који се води пред Окружним судом у Београду-Веће за ратне злочине у предмету К.В. 6/07.
Подносилац уставне жалбе наводи: да се против њега и других лица води кривични поступак пред Окружним судом у Београду-Веће за ратне злочине, због кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142. став 1. КЗ СРЈ, који је у фази главног претреса; да се од укупно четрнаест окривљених, четворица и даље налазе у притвору, док се остали бране са слободе (након што су сви, осим једног, били у притвору током трајања овог поступка); да је решењем Окружног суда у Београду-Веће за ратне злочине К.В. 6/07 – Кв.В. 43/09 од 16. јуна 2009. године, према подносиоцу уставне жалбе продужен притвор и да је одређено да му по том решењу притвор може трајати најдуже два месеца, те да је продужење притвора засновано на одредби члана 142. став 2. тачка 5) Законика о кривичном поступку; да је решењем Врховног суда Србије-Веће за ратне злочине Кж. р.з. 38/09 од 9. јула 2009. године одбијена жалба бранилаца и потврђено решење Окружног суда у Београду-Веће за ратне злочине 6/07 – Кв.В. 43/09 од 16. јуна 2009. године; да се подносилац уставне жалбе у тренутку подношења уставне жалбе и даље налази у притвору који му се рачуна од 29. маја 2007. године; да је Уставни суд Србије својом Oдлуком Уж–1429/2008 од 16. јула 2009. године усвојио уставну жалбу М.Р, трећеокривљеног у предмету Окружног суда у Београду-Веће за ратне злочине К.В. 6/07, у делу који се односи на повреду права подносиоца која су предвиђена у члану 31. ст. 1. и 2. Устава, јер је нашао да „ни првостепени, ни другостепени суд у својим решењима нису дали довољно јасне, убедљиве и индивидуализоване разлоге за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору“, као и да „Уставни суд сматра да је надлежан суд дужан да пажљиво испита оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја, односно да у сваком конкретном случају утврди и наведе даље постојање законског основа за притвор, те подробно образложи разлоге због којих сматра да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје“; да сматра да би се Одлука Уставног суда Уж–1429/2008, с обзиром на то да се Милан Девчић, овде подносилац уставне жалбе, налазио у истој правној ситуацији, морала односити и на њега.
Као разлоге за повреду права зајемчених одредбама члана 31. Устава, подносилац наводи: да и поред наведене Одлуке Уставног суда оспорена решења „не садрже јасне разлоге о продужењу притвора подносиоцу уставне жалбе, да су идентична по образложењу решењима којима је учињена повреда Уставом зајемчених права М.Р, а притвор нити је укинут нити су дати јасни разлози за његово трајање после одлуке Уставног суда Уж-1429/2008 од 28. јула 2009. године“; да смрт цивилних лица и уништење имовине представљају елементе самог кривичног дела, те не могу представљати истовремено и једини разлог за трајање притвора, као и да постојање основане сумње и запрећена казна, сами по себи, нису довољни за продужење притвора; да је овако постављеним разлогом за трајање притвора повређено право подносиоца да му се притвор укине чим престану разлози за притвор; да у конкретном случају мера притвора није неопходна ради вођења кривичног поступка; да тешке последице дела које се огледају у смрти цивилних лица и уништење имовине веће вредности не могу бити разлог за притвор, јер представљају разлог који никад неће престати.
За повреду права из члана 33. ст. 2, 3, 6. и 7. Устава, подносилац истиче: да разлози које је судеће веће имало у виду када је другим саокривљенима укинуло притвор – процена суда о нужности трајања притвора у зависности од начина на који се оптужени брани, представља манипулацију лицем које се налази у притвору и недозвољен притисак да се дође до исказа какав суд сматра „искреним“ или „повољним“ и повреду посебних права окривљеног (подносиоца уставне жалбе); да је подносиоцу у оспореном поступку за браниоца по службеној дужности постављен адвокат који је у периоду од два месеца био брисан из Именика адвоката, чиме је доведена у питање законитост одређеног притвора и подносиочево право на браниоца; да се због овог пропуста одређене радње у поступку морају поновити, што доводи до одуговлачења поступка услед пропуста суда, чиме су повређена његова права из члана 33. Устава, али и право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
Подносилац је предложио Уставном суду: да утврди да су поступањем Окружног суда у Београду и Врховног суда Србије у поступку који се води пред Окружним судом у Београду-Веће за ратне злочине у предмету К.В. 6/07 повређена права подносиоца уставне жалбе зајемчена одредбама чл. 32. и 33. Устава; да утврди да су оспореним решењима Окружног суда у Београду-Веће за ратне злочине К.В. 6/07 – Кв.В. 43/09 од 16. јуна 2009. године и Врховног суда Србије-Веће за ратне злочине Кж. р.з. 38/09 од 9. јула 2009. године повређена права подносиоца уставне жалбе зајемчена одредбама члана 31. Устава; да оспорена решења поништи; да наложи органима Републике Србије да подносиоцу уставне жалбе укину притвор и да га одмах пусте на слободу.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, из навода уставне жалбе, документације приложене уз уставну жалбу, као и изјашњења председника судећег већа Окружног суда у Београду-Веће за ратне злочине утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
Пред Окружним судом у Београду-Већем за ратне злочине води се кривични поступак против подносиоца уставне жалбе и још тринаест лица, по оптужници Тужилаштва за ратне злочине, због постојања основане сумње да су као саизвршиоци извршили кривично дело ратни злочин против цивилног становништва, прописано одредбом члана 142. став 1. КЗ СРЈ у вези са чланом 22. КЗ СРЈ.
Кривични поступак против подносиоца уставне жалбе започео је доношењем решења о спровођењу истраге истражног судије Окружног суда у Београду-Веће за ратне злочине Ки.В. 7/07 од 30. маја 2007. године.
Подносилац уставне жалбе налази се у притвору од 29. маја 2007. године када је лишен слободе, по решењу истражног судије Окружног суда у Београду-Веће за ратне злочине Ки.В. 7/07 од 30. маја 2007. године, који му је одређен на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 2) Законика о кривичном поступку, а који му је касније продужен на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 5) Законика о кривичном поступку.
Окружни суд у Београду-Веће за ратне злочине је по службеној дужности, у смислу одредбе члана 146. став 2. Законика о кривичном поступку, испитивао да ли и даље постоје разлози за притвор према подносиоцу уставне жалбе и још три саокривљена лица и оспореним решењем К.В. 6/07 – Кв.В. 43/09 од 16. јуна 2009. године им је продужио притвор. Притвор је продужен, јер су, по оцени ванпретресног већа, и даље стајали разлози за задржавање окривљених у притвору у смислу одредбе члана 142. став 2. тачка 5) Законика, уз образложење да постоји основана сумња да су окривљени извршили кривично дело које им је оптужницом стављено на терет и да се продужење притвора показује оправданим и неопходним у циљу несметаног вођења кривичног поступка с обзиром да “се окривљенима ставља на терет извршење кривичног дела за које је законом прописана казна затвора преко десет година, па имајући у виду истовремено и начин извршења кривичног дела - повезано деловање више извршилаца и околности које се могу сматрати посебно тешким због насталих последица у виду повреде телесног интегритета већег броја лица и смрти најмање седамдесет цивилних лица, те оштећења и уништења имовине у знатној вредности”.
Врховни суд Србије-Веће за ратне злочине је оспореним решењем Кж. II р.з. 38/09 од 9. јула 2009. године одбио као неосноване жалбе окривљених и њихових бранилаца, изјављене против решења Окружног суда у Београду-Веће за ратне злочине К.В. 6/07 – Кв.В. 43/09 од 16. јуна 2009. године. У образложењу овог оспореног решења се наводи да је првостепени суд правилно оценио да разлози за одржавање на снази мере притвора још увек постоје, јер из списа предмета произлази основана сумња да су оптужени извршили кривично дело ратни злочин против цивилног становништва, које им је стављено на терет. Имајући у виду да је за то кривично дело прописана казна затвора преко десет година, као и начин извршења и посебно тешке околности дела које се огледају у повезивању више лица у циљу предузимања радњи које су имале веома тешке последице – смрт најмање 70 цивилних лица, као и оштећење и уништење имовине у знатној вредности, другостепени суд сматра да је оправдано било продужити притвор оптуженимa по основу из члана 142. став 2. тачка 5) ЗКП, као и да је првостепени суд „дао јасне и прихватљиве разлоге о околностима због чијег постојања је одлучио да притвор према окривљенима продужи“, те да је таква одлука првостепеног суда правилна и на закону заснована.
Председник судећег већа, према изјашњењу достављеном Уставном суду, сматра да у оспореном поступку подносиоцу уставне жалбе нису повређена означена уставна права. Наиме, у поступку је од 17. априла 2008. године па до 8. октобра 2009. године одржано 56 главних претреса, на којима је саслушано 14 оптужених и 32 сведока, те прочитани бројни писани докази. Како су 63 предложена сведока страни држављани хрватске националности, од којих је само петнаестак пристало да приступи на главни претрес, то се саслушање већег броја сведока одвија путем видео-конференцијске везе са судовима Републике Хрватске, што ће обележити и будуће главне претресе, с обзиром на то да је тужилац предложио саслушање још 69 оштећених из Републике Хрватске, који до сада нису саслушани. Наводе уставне жалбе о повреди права на одбрану, председник већа такође сматра неоснованим, јер је подносилац уставне жалбе током поступка имао браниоца кога је сам изабрао, а суд му је по подигнутој оптужници и на његов захтев истог браниоца поставио и по службеној дужности. Током поступка, у периоду од 1. октобра 2008. године до 3. децембра 2008. године, тај бранилац је због непријављивања промене седишта адвокатске канцеларије био брисан из Именика адвоката, о чему суд није био обавештен, па је одмах по сазнању разрешен одбране по службеној дужности, а све процесне радње су поново изведене, у присуству новоангажованог браниоца.
4. Одредбама члана 31. Устава утврђено је, поред осталог: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 33. Устава на чију повреду се указује у уставној жалби, поред осталог, утврђено је: да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (став 2.); да окривљени који не може да сноси трошкове браниоца, има право на бесплатног браниоца, ако то захтева интерес правичности, у складу са законом (став 3.); да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (став 6.); да лице које је окривљено или коме се суди за кривично дело није дужно да даје исказе против себе или против лица блиских себи, нити да призна кривицу (став 7.).
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 и 20/09) (у даљем тексту: ЗКП), важећим у време доношења оспорених решења, било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће потребно време (члан 16. став 3.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору, те да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбама члана 142. став 2. ЗКП било је прописано: да ако постоји основана сумња да је одређено лице учинило кривично дело, а не постоје услови за притвор из става 1. овог члана, у циљу несметаног вођења кривичног поступка, притвор се против тог лица може одредити: ако постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, саучеснике или прикриваче (тачка 2)); ако је за кривично дело прописана казна затвора преко десет година и ако је то оправдано због начина извршења или других посебно тешких околности кривичног дела (тачка 5)).
Осталим одредбама ЗКП које су од значаја за одлучивање, било је прописано: да после предаје оптужнице суду, до завршетка главног претреса, притвор се може, по прибављеном мишљењу јавног тужиоца, кад се поступак води по његовом захтеву, одредити или укинути само решењем већа, да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу, да жалба на решење из става 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења и да против решења већа којим се одбија предлог за одређивање или укидање притвора жалба није дозвољена (члан 146. ст. 1. до 4.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа ако овим законом није другачије одређено, а да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. ст. 1. и 3.).
5. Уставни суд указује да је у више донетих одлука (видети, поред осталих, одлуке у предметима: Уж-1197/2008, од 13. новембра 2008. године, Уж-314/2007 од 23. априла 2009. године, Уж-1429/2009 од 16. јула 2009. године, Уж-1960/2009 и Уж-2161/2009 од 16. септембра 2010. године, Уж-34/2008 од 10. марта 2011. године и Уж-1738/2009 од 2. јуна 2011. године) дао тумачење права заштићених одредбама чл. 27. и 31. Устава и заузео став о критеријумима на основу којих се утврђује да ли повреде наведених права постоје или не, па су у овом уставносудском предмету, у поступку оцене, примењени већ заузети ставови.
6. Оцењујући постојање повреде права из члана 31. Устава, Уставни суд је пошао од тога да је лишење слободе подносиоца уставне жалбе у конкретном случају извршено због постојања основане сумње да је извршио тешко кривично дело, а у циљу несметаног вођења кривичног поступка, што представља услов sine qua non за постојање законитости мере притвора. Међутим, надлежни судови су приликом доношења одлуке о притвору, у случају када утврде да и даље постоје разлози за задржавање на снази ове мере, дужни да посебно образложе разлоге за притвор у сваком појединачном случају. Арбитрерно лишавање слободе постоји онда када надлежни органи не образложе на задовољавајући начин разлоге због којих је лишавање слободе било неопходно (пресуда: Kay против Велике Британије, од 1. марта 1994, став 31.) или ако суд даје стално идентичне и стереотипне разлоге због којих је донето решење о продужењу притвора, а да при томе не елаборира нове разлоге због којих је продужење притвора неопходно (пресуда: Mansur против Турске, од 8. јуна 1995, став 55.). Такође, надлежни суд је у обавези да детаљно образложи разлоге за притвор (пресуда: Kurt против Турске, од 25. маја 1998. године и Bayorkina против Русије, од 27. јула 2006. године).
Одређена кривична дела, због своје посебне тежине и висине запрећене казне оправдавају иницијално притварање, штавише, некада, као што је случај код изразито тешких кривичних дела, као што су кривична дела против човечности и ратног злочина, дужина притвора може бити оправдана и код дугогодишњег притвора (предмет: Jentzsch против Немачке, од 6. октобра 1970, Резолуција 32, од 5. маја 1971.), али је и у тим случајевима потребно даље оправдање за продужење притвора.
Како је Уставом утврђено да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандaрдима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција којe надзиру њихово спровођење (члан 18. став 3.), Уставни суд је, следом наведеног, приликом оцене навода и доношења одлуке у овом уставносудском предмету, имао у виду и наведену праксу Европског суда за људска права. У том смислу, Уставни суд оцењује да ни првостепени, ни другостепени суд у својим решењима нису дали довољно јасне, убедљиве и индивидуализоване разлоге за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору. Испитујући законитост и оправданост притвора који је према подносиоцу уставне жалбе продужен оспореним решењима, Уставни суд је установио да се надлежни судови у својим образложењима ослањају, пре свега, на тежину кривичног дела које је подносиоцу уставне жалбе стављено на терет и објективне последице које су наступиле, а пропуштају да наведу субјективне разлоге за продужење притвора, који би их индивидуализовали у односу на сваког притвореника појединачно. О овим захтевима се посебно мора водити рачуна у случајевима какав је овај, када су законска обележја кривичног дела и основ по коме је притвор продужен веома слични.
Полазећи од претходних навода, Уставни суд сматра да је надлежни суд дужан да пажљиво испита оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја, односно да у сваком конкретном случају утврди и наведе даље постојање законског основа за притвор, те подробно образложи разлоге због којих сматра да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Такође, надлежни суд је дужан да са нарочитом хитношћу поступа у притворским предметима. Приликом сваке контроле притвора суд утврђује да ли су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору, и да ли се иста сврха (несметано вођење кривичног поступка) може остварити другом мером. Уколико суд оцени да окривљеног треба задржати у притвору, у решењу мора навести детаљне и индивидуализоване разлоге за такву одлуку.
Нема сумње да је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима. Уставни суд је оценио да је поступак који се у конкретном случају води против подносиоца уставне жалбе пред Окружним судом у Београду, веома сложен, како због бројности оптужених и бројности кривичних дела за која постоји основана сумња да су их оптужени извршили, тако и због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни суд треба да расправи и оцени и на основу којих треба да потом донесе одлуку. Оспорена решења о продужењу притвора донета су у законито спроведеном поступку, заснована су на законом прописаним разлозима из којих се према лицу за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело може продужити притвор. Међутим, Уставни суд сматра да у оспореним решењима нису дати детаљни и индивидуализовани разлози за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору. Пропустом судова да без ваљаног образложења и индивидуализације разлога, према начелу сразмерности, оцене основаност, нужност и примереност даљег задржавања у притвору подносиоца у смислу наведеног члана, подносиоцу уставне жалбе је, по оцени Уставног суда, повређено уставно право на трајање притвора, имајући у виду разлоге притвора.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима повређено право на трајање притвора зајемчено одредбама члана 31. ст. 1. и 2. Устава, па је уставну жалбу у том делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник“, број 109/07), и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
7. Уставни суд је посебно ценио и навод подносиоца уставне жалбе да је према другим оптуженима притвор укинут, али је мишљења да ова околност није од значаја за одлуку Суда. Ово стога што се разлози за продужење притвора после подизања оптужнице односе на објективне и субјективне околности везане за сложеност предмета, природу кривичног дела, начин његовог извршења и тежину последица кривичног дела које се оптуженима ставља на терет. Чињеница да се преосталих десет окривљених лица, које оптужница такође терети за исто кривично дело као саизвршиоце, више не налазе или се уопште нису налазили у притвору, сама по себи не значи да је у односу на подносиоца уставне жалбе повређено Уставом зајемчено право да му се притвор укине чим престану разлози за одржавање мере притвора на снази. У конкретном случају се од покретања кривичног поступка радило о факултативном притворском основу, при чему надлежно кривично веће суда одлучује о оправданости продужења притвора према сваком од окривљених појединачно, примењујући принцип индивидуализације ове процесне мере у складу са објективним, али и субјективним околностима везаним за личност конкретног окривљеног лица. То подразумева да сва притворена лица не морају да проведу у притвору исти временски период, те да укидање притвора према једном или више окривљених не доводи аутоматски до пуштања на слободу свих саокривљених у истом кривичном предмету.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима нису повређена права из члана 31. став 3. Устава.
8. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта цитираних одредаба Устава и закона, а ради утврђивања постојања повреде права на суђење у разумном року, као елемента права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да је у конкретном случају кривични поступак против подносиоца уставне жалбе започео 30. маја 2007. године, када је истражни судија Окружног суда у Београду – Већа за ратне злочине донео решење о спровођењу истраге Ки.В. 7/07. Решењем под истим бројем, донетим истога дана, подносиоцу уставне жалбе је одређен и притвор. Првостепена пресуда још није донета а кривични поступак је, до момента подношења уставне жалбе, трајао нешто више од две године.
Имајући у виду да се, према већ утврђеној судској пракси Уставног суда и Европског суда за људска права, разумна дужина трајања кривичног поступка не оцењује искључиво према дужини трајања самог поступка, већ да она зависи и од других чинилаца, као што су сложеност чињеничних и правних питања у поступку, понашање подносиоца уставне жалбе током поступка, поступање надлежног суда и значај предмета расправљања за подносиоца, ови се чиниоци морају процењивати у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима.
У конкретном случају, Уставни суд је закључио да су правна и чињенична питања од којих зависи исход поступка изузетно сложена и да захтевају спровођење веома обимног доказног поступка, пре свега због великог броја оштећених лица и сведока, од којих су готово сви страни држављани.
Досадашње поступање суда пред којим се овај поступак одвија је, по оцени Уставног суда, довољно ефикасно, посебно имајући у виду да је суд у оцењиваном периоду одржао 56 главних претреса, саслушао 14 оптужених, 32 сведока и велики број оштећених. Како се већина сведока налази у иностранству (Република Хрватска), и нису доступни државним органима Републике Србије, а само петнаестак сведока је пристало да дође у суд ради сведочења, поступајући суд је саслушање већег броја сведока морао извести путем видео-конференцијске везе са судовима Републике Хрватске, што је додатно утицало на трајање поступка.
Подносилац уставне жалбе, с обзиром да се налазио у притвору, није имао директног утицаја на трајање оспореног кривичног поступка.
Природа ствари о којој се у предметном кривичном поступку одлучује, јер се ради о оптужби за кривично дело ратни злочин против цивилног становништа, за подносиоца несумњиво представља питање од највећег значаја.
С обзиром на наведено, Уставни суд је оценио да се досадашње трајање предметног кривичног поступка, објективно не може сматрати неразумно дугим и да у поступку који се оспорава уставном жалбом није повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
9. Имајући у виду напред изложено, Уставни суд је уставну жалбу у осталом делу одбио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, и одлучио као у другом делу тачке 1. изреке.
10. Поводом оспоравања појединачних аката и радњи у вези са истакнутим повредама права из члана 33. Устава, Уставни суд је утврдио следеће:
Одредбом члана 82. став 1. Закона о Уставном суду је прописано да се уставна жалба може изјавити против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства или је законом искључено право на њихову судску заштиту.
Из наведених одредаба Закона произлази да је једна од претпоставки за изјављивање уставне жалбе да су исцрпљена или да нису предвиђена друга правна средства за заштиту повређених или ускраћених права зајемчених Уставом.
Уставни суд је оценио да ће подносилац уставне жалбе имати могућност, уколико и даље буде сматрао „да му је повређено право на одбрану уз помоћ браниоца, право на бесплатног браниоца, право да не даје исказе против себе или блиских лица, нити да признаје кривицу..., да постоји манипулација лицима која се налазе у притвору и недозвољени притисак да се дође до исказа какав суд сматра искреним или повољним“, односно да одредбе Законика о кривичном поступку нису правилно примењене, а да је то било од утицаја на доношење законите и правичне пресуде, да све наведено оспорава у евентуалној жалби против првостепене пресуде која буде донета у оспореном кривичном поступку.
Стога је Уставни суд утврдио да подносилац пре подношења уставне жалбе, у вези са наведеним повредама права из ове тачке образложења, није исцрпео сва правна средства за њихову заштиту, односно да је уставна жалба у овом делу преурањена, па је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио, јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање.
11. Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се правично задовољење због утврђене повреде права подносиоца уставне жалбе у овом случају остварује објављивањем одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“, и одлучио као у тачки 2. изреке.
12. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08 и 27/08), донео Одлуку као у изреци.
Подносилац уставне жалбе наводи: да се против њега и других лица води кривични поступак пред Окружним судом у Београду-Веће за ратне злочине, због кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142. став 1. КЗ СРЈ, који је у фази главног претреса; да се од укупно четрнаест окривљених, четворица и даље налазе у притвору, док се остали бране са слободе (након што су сви, осим једног, били у притвору током трајања овог поступка); да је решењем Окружног суда у Београду-Веће за ратне злочине К.В. 6/07 – Кв.В. 43/09 од 16. јуна 2009. године, према подносиоцу уставне жалбе продужен притвор и да је одређено да му по том решењу притвор може трајати најдуже два месеца, те да је продужење притвора засновано на одредби члана 142. став 2. тачка 5) Законика о кривичном поступку; да је решењем Врховног суда Србије-Веће за ратне злочине Кж. р.з. 38/09 од 9. јула 2009. године одбијена жалба бранилаца и потврђено решење Окружног суда у Београду-Веће за ратне злочине 6/07 – Кв.В. 43/09 од 16. јуна 2009. године; да се подносилац уставне жалбе у тренутку подношења уставне жалбе и даље налази у притвору који му се рачуна од 29. маја 2007. године; да је Уставни суд Србије својом Oдлуком Уж–1429/2008 од 16. јула 2009. године усвојио уставну жалбу М.Р, трећеокривљеног у предмету Окружног суда у Београду-Веће за ратне злочине К.В. 6/07, у делу који се односи на повреду права подносиоца која су предвиђена у члану 31. ст. 1. и 2. Устава, јер је нашао да „ни првостепени, ни другостепени суд у својим решењима нису дали довољно јасне, убедљиве и индивидуализоване разлоге за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору“, као и да „Уставни суд сматра да је надлежан суд дужан да пажљиво испита оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја, односно да у сваком конкретном случају утврди и наведе даље постојање законског основа за притвор, те подробно образложи разлоге због којих сматра да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје“; да сматра да би се Одлука Уставног суда Уж–1429/2008, с обзиром на то да се Милан Девчић, овде подносилац уставне жалбе, налазио у истој правној ситуацији, морала односити и на њега.
Као разлоге за повреду права зајемчених одредбама члана 31. Устава, подносилац наводи: да и поред наведене Одлуке Уставног суда оспорена решења „не садрже јасне разлоге о продужењу притвора подносиоцу уставне жалбе, да су идентична по образложењу решењима којима је учињена повреда Уставом зајемчених права М.Р, а притвор нити је укинут нити су дати јасни разлози за његово трајање после одлуке Уставног суда Уж-1429/2008 од 28. јула 2009. године“; да смрт цивилних лица и уништење имовине представљају елементе самог кривичног дела, те не могу представљати истовремено и једини разлог за трајање притвора, као и да постојање основане сумње и запрећена казна, сами по себи, нису довољни за продужење притвора; да је овако постављеним разлогом за трајање притвора повређено право подносиоца да му се притвор укине чим престану разлози за притвор; да у конкретном случају мера притвора није неопходна ради вођења кривичног поступка; да тешке последице дела које се огледају у смрти цивилних лица и уништење имовине веће вредности не могу бити разлог за притвор, јер представљају разлог који никад неће престати.
За повреду права из члана 33. ст. 2, 3, 6. и 7. Устава, подносилац истиче: да разлози које је судеће веће имало у виду када је другим саокривљенима укинуло притвор – процена суда о нужности трајања притвора у зависности од начина на који се оптужени брани, представља манипулацију лицем које се налази у притвору и недозвољен притисак да се дође до исказа какав суд сматра „искреним“ или „повољним“ и повреду посебних права окривљеног (подносиоца уставне жалбе); да је подносиоцу у оспореном поступку за браниоца по службеној дужности постављен адвокат који је у периоду од два месеца био брисан из Именика адвоката, чиме је доведена у питање законитост одређеног притвора и подносиочево право на браниоца; да се због овог пропуста одређене радње у поступку морају поновити, што доводи до одуговлачења поступка услед пропуста суда, чиме су повређена његова права из члана 33. Устава, али и право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
Подносилац је предложио Уставном суду: да утврди да су поступањем Окружног суда у Београду и Врховног суда Србије у поступку који се води пред Окружним судом у Београду-Веће за ратне злочине у предмету К.В. 6/07 повређена права подносиоца уставне жалбе зајемчена одредбама чл. 32. и 33. Устава; да утврди да су оспореним решењима Окружног суда у Београду-Веће за ратне злочине К.В. 6/07 – Кв.В. 43/09 од 16. јуна 2009. године и Врховног суда Србије-Веће за ратне злочине Кж. р.з. 38/09 од 9. јула 2009. године повређена права подносиоца уставне жалбе зајемчена одредбама члана 31. Устава; да оспорена решења поништи; да наложи органима Републике Србије да подносиоцу уставне жалбе укину притвор и да га одмах пусте на слободу.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, из навода уставне жалбе, документације приложене уз уставну жалбу, као и изјашњења председника судећег већа Окружног суда у Београду-Веће за ратне злочине утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
Пред Окружним судом у Београду-Већем за ратне злочине води се кривични поступак против подносиоца уставне жалбе и још тринаест лица, по оптужници Тужилаштва за ратне злочине, због постојања основане сумње да су као саизвршиоци извршили кривично дело ратни злочин против цивилног становништва, прописано одредбом члана 142. став 1. КЗ СРЈ у вези са чланом 22. КЗ СРЈ.
Кривични поступак против подносиоца уставне жалбе започео је доношењем решења о спровођењу истраге истражног судије Окружног суда у Београду-Веће за ратне злочине Ки.В. 7/07 од 30. маја 2007. године.
Подносилац уставне жалбе налази се у притвору од 29. маја 2007. године када је лишен слободе, по решењу истражног судије Окружног суда у Београду-Веће за ратне злочине Ки.В. 7/07 од 30. маја 2007. године, који му је одређен на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 2) Законика о кривичном поступку, а који му је касније продужен на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 5) Законика о кривичном поступку.
Окружни суд у Београду-Веће за ратне злочине је по службеној дужности, у смислу одредбе члана 146. став 2. Законика о кривичном поступку, испитивао да ли и даље постоје разлози за притвор према подносиоцу уставне жалбе и још три саокривљена лица и оспореним решењем К.В. 6/07 – Кв.В. 43/09 од 16. јуна 2009. године им је продужио притвор. Притвор је продужен, јер су, по оцени ванпретресног већа, и даље стајали разлози за задржавање окривљених у притвору у смислу одредбе члана 142. став 2. тачка 5) Законика, уз образложење да постоји основана сумња да су окривљени извршили кривично дело које им је оптужницом стављено на терет и да се продужење притвора показује оправданим и неопходним у циљу несметаног вођења кривичног поступка с обзиром да “се окривљенима ставља на терет извршење кривичног дела за које је законом прописана казна затвора преко десет година, па имајући у виду истовремено и начин извршења кривичног дела - повезано деловање више извршилаца и околности које се могу сматрати посебно тешким због насталих последица у виду повреде телесног интегритета већег броја лица и смрти најмање седамдесет цивилних лица, те оштећења и уништења имовине у знатној вредности”.
Врховни суд Србије-Веће за ратне злочине је оспореним решењем Кж. II р.з. 38/09 од 9. јула 2009. године одбио као неосноване жалбе окривљених и њихових бранилаца, изјављене против решења Окружног суда у Београду-Веће за ратне злочине К.В. 6/07 – Кв.В. 43/09 од 16. јуна 2009. године. У образложењу овог оспореног решења се наводи да је првостепени суд правилно оценио да разлози за одржавање на снази мере притвора још увек постоје, јер из списа предмета произлази основана сумња да су оптужени извршили кривично дело ратни злочин против цивилног становништва, које им је стављено на терет. Имајући у виду да је за то кривично дело прописана казна затвора преко десет година, као и начин извршења и посебно тешке околности дела које се огледају у повезивању више лица у циљу предузимања радњи које су имале веома тешке последице – смрт најмање 70 цивилних лица, као и оштећење и уништење имовине у знатној вредности, другостепени суд сматра да је оправдано било продужити притвор оптуженимa по основу из члана 142. став 2. тачка 5) ЗКП, као и да је првостепени суд „дао јасне и прихватљиве разлоге о околностима због чијег постојања је одлучио да притвор према окривљенима продужи“, те да је таква одлука првостепеног суда правилна и на закону заснована.
Председник судећег већа, према изјашњењу достављеном Уставном суду, сматра да у оспореном поступку подносиоцу уставне жалбе нису повређена означена уставна права. Наиме, у поступку је од 17. априла 2008. године па до 8. октобра 2009. године одржано 56 главних претреса, на којима је саслушано 14 оптужених и 32 сведока, те прочитани бројни писани докази. Како су 63 предложена сведока страни држављани хрватске националности, од којих је само петнаестак пристало да приступи на главни претрес, то се саслушање већег броја сведока одвија путем видео-конференцијске везе са судовима Републике Хрватске, што ће обележити и будуће главне претресе, с обзиром на то да је тужилац предложио саслушање још 69 оштећених из Републике Хрватске, који до сада нису саслушани. Наводе уставне жалбе о повреди права на одбрану, председник већа такође сматра неоснованим, јер је подносилац уставне жалбе током поступка имао браниоца кога је сам изабрао, а суд му је по подигнутој оптужници и на његов захтев истог браниоца поставио и по службеној дужности. Током поступка, у периоду од 1. октобра 2008. године до 3. децембра 2008. године, тај бранилац је због непријављивања промене седишта адвокатске канцеларије био брисан из Именика адвоката, о чему суд није био обавештен, па је одмах по сазнању разрешен одбране по службеној дужности, а све процесне радње су поново изведене, у присуству новоангажованог браниоца.
4. Одредбама члана 31. Устава утврђено је, поред осталог: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 33. Устава на чију повреду се указује у уставној жалби, поред осталог, утврђено је: да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (став 2.); да окривљени који не може да сноси трошкове браниоца, има право на бесплатног браниоца, ако то захтева интерес правичности, у складу са законом (став 3.); да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (став 6.); да лице које је окривљено или коме се суди за кривично дело није дужно да даје исказе против себе или против лица блиских себи, нити да призна кривицу (став 7.).
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 и 20/09) (у даљем тексту: ЗКП), важећим у време доношења оспорених решења, било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће потребно време (члан 16. став 3.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору, те да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбама члана 142. став 2. ЗКП било је прописано: да ако постоји основана сумња да је одређено лице учинило кривично дело, а не постоје услови за притвор из става 1. овог члана, у циљу несметаног вођења кривичног поступка, притвор се против тог лица може одредити: ако постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, саучеснике или прикриваче (тачка 2)); ако је за кривично дело прописана казна затвора преко десет година и ако је то оправдано због начина извршења или других посебно тешких околности кривичног дела (тачка 5)).
Осталим одредбама ЗКП које су од значаја за одлучивање, било је прописано: да после предаје оптужнице суду, до завршетка главног претреса, притвор се може, по прибављеном мишљењу јавног тужиоца, кад се поступак води по његовом захтеву, одредити или укинути само решењем већа, да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу, да жалба на решење из става 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења и да против решења већа којим се одбија предлог за одређивање или укидање притвора жалба није дозвољена (члан 146. ст. 1. до 4.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа ако овим законом није другачије одређено, а да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. ст. 1. и 3.).
5. Уставни суд указује да је у више донетих одлука (видети, поред осталих, одлуке у предметима: Уж-1197/2008, од 13. новембра 2008. године, Уж-314/2007 од 23. априла 2009. године, Уж-1429/2009 од 16. јула 2009. године, Уж-1960/2009 и Уж-2161/2009 од 16. септембра 2010. године, Уж-34/2008 од 10. марта 2011. године и Уж-1738/2009 од 2. јуна 2011. године) дао тумачење права заштићених одредбама чл. 27. и 31. Устава и заузео став о критеријумима на основу којих се утврђује да ли повреде наведених права постоје или не, па су у овом уставносудском предмету, у поступку оцене, примењени већ заузети ставови.
6. Оцењујући постојање повреде права из члана 31. Устава, Уставни суд је пошао од тога да је лишење слободе подносиоца уставне жалбе у конкретном случају извршено због постојања основане сумње да је извршио тешко кривично дело, а у циљу несметаног вођења кривичног поступка, што представља услов sine qua non за постојање законитости мере притвора. Међутим, надлежни судови су приликом доношења одлуке о притвору, у случају када утврде да и даље постоје разлози за задржавање на снази ове мере, дужни да посебно образложе разлоге за притвор у сваком појединачном случају. Арбитрерно лишавање слободе постоји онда када надлежни органи не образложе на задовољавајући начин разлоге због којих је лишавање слободе било неопходно (пресуда: Kay против Велике Британије, од 1. марта 1994, став 31.) или ако суд даје стално идентичне и стереотипне разлоге због којих је донето решење о продужењу притвора, а да при томе не елаборира нове разлоге због којих је продужење притвора неопходно (пресуда: Mansur против Турске, од 8. јуна 1995, став 55.). Такође, надлежни суд је у обавези да детаљно образложи разлоге за притвор (пресуда: Kurt против Турске, од 25. маја 1998. године и Bayorkina против Русије, од 27. јула 2006. године).
Одређена кривична дела, због своје посебне тежине и висине запрећене казне оправдавају иницијално притварање, штавише, некада, као што је случај код изразито тешких кривичних дела, као што су кривична дела против човечности и ратног злочина, дужина притвора може бити оправдана и код дугогодишњег притвора (предмет: Jentzsch против Немачке, од 6. октобра 1970, Резолуција 32, од 5. маја 1971.), али је и у тим случајевима потребно даље оправдање за продужење притвора.
Како је Уставом утврђено да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандaрдима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција којe надзиру њихово спровођење (члан 18. став 3.), Уставни суд је, следом наведеног, приликом оцене навода и доношења одлуке у овом уставносудском предмету, имао у виду и наведену праксу Европског суда за људска права. У том смислу, Уставни суд оцењује да ни првостепени, ни другостепени суд у својим решењима нису дали довољно јасне, убедљиве и индивидуализоване разлоге за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору. Испитујући законитост и оправданост притвора који је према подносиоцу уставне жалбе продужен оспореним решењима, Уставни суд је установио да се надлежни судови у својим образложењима ослањају, пре свега, на тежину кривичног дела које је подносиоцу уставне жалбе стављено на терет и објективне последице које су наступиле, а пропуштају да наведу субјективне разлоге за продужење притвора, који би их индивидуализовали у односу на сваког притвореника појединачно. О овим захтевима се посебно мора водити рачуна у случајевима какав је овај, када су законска обележја кривичног дела и основ по коме је притвор продужен веома слични.
Полазећи од претходних навода, Уставни суд сматра да је надлежни суд дужан да пажљиво испита оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја, односно да у сваком конкретном случају утврди и наведе даље постојање законског основа за притвор, те подробно образложи разлоге због којих сматра да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Такође, надлежни суд је дужан да са нарочитом хитношћу поступа у притворским предметима. Приликом сваке контроле притвора суд утврђује да ли су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору, и да ли се иста сврха (несметано вођење кривичног поступка) може остварити другом мером. Уколико суд оцени да окривљеног треба задржати у притвору, у решењу мора навести детаљне и индивидуализоване разлоге за такву одлуку.
Нема сумње да је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима. Уставни суд је оценио да је поступак који се у конкретном случају води против подносиоца уставне жалбе пред Окружним судом у Београду, веома сложен, како због бројности оптужених и бројности кривичних дела за која постоји основана сумња да су их оптужени извршили, тако и због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни суд треба да расправи и оцени и на основу којих треба да потом донесе одлуку. Оспорена решења о продужењу притвора донета су у законито спроведеном поступку, заснована су на законом прописаним разлозима из којих се према лицу за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело може продужити притвор. Међутим, Уставни суд сматра да у оспореним решењима нису дати детаљни и индивидуализовани разлози за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору. Пропустом судова да без ваљаног образложења и индивидуализације разлога, према начелу сразмерности, оцене основаност, нужност и примереност даљег задржавања у притвору подносиоца у смислу наведеног члана, подносиоцу уставне жалбе је, по оцени Уставног суда, повређено уставно право на трајање притвора, имајући у виду разлоге притвора.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима повређено право на трајање притвора зајемчено одредбама члана 31. ст. 1. и 2. Устава, па је уставну жалбу у том делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник“, број 109/07), и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
7. Уставни суд је посебно ценио и навод подносиоца уставне жалбе да је према другим оптуженима притвор укинут, али је мишљења да ова околност није од значаја за одлуку Суда. Ово стога што се разлози за продужење притвора после подизања оптужнице односе на објективне и субјективне околности везане за сложеност предмета, природу кривичног дела, начин његовог извршења и тежину последица кривичног дела које се оптуженима ставља на терет. Чињеница да се преосталих десет окривљених лица, које оптужница такође терети за исто кривично дело као саизвршиоце, више не налазе или се уопште нису налазили у притвору, сама по себи не значи да је у односу на подносиоца уставне жалбе повређено Уставом зајемчено право да му се притвор укине чим престану разлози за одржавање мере притвора на снази. У конкретном случају се од покретања кривичног поступка радило о факултативном притворском основу, при чему надлежно кривично веће суда одлучује о оправданости продужења притвора према сваком од окривљених појединачно, примењујући принцип индивидуализације ове процесне мере у складу са објективним, али и субјективним околностима везаним за личност конкретног окривљеног лица. То подразумева да сва притворена лица не морају да проведу у притвору исти временски период, те да укидање притвора према једном или више окривљених не доводи аутоматски до пуштања на слободу свих саокривљених у истом кривичном предмету.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима нису повређена права из члана 31. став 3. Устава.
8. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта цитираних одредаба Устава и закона, а ради утврђивања постојања повреде права на суђење у разумном року, као елемента права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да је у конкретном случају кривични поступак против подносиоца уставне жалбе започео 30. маја 2007. године, када је истражни судија Окружног суда у Београду – Већа за ратне злочине донео решење о спровођењу истраге Ки.В. 7/07. Решењем под истим бројем, донетим истога дана, подносиоцу уставне жалбе је одређен и притвор. Првостепена пресуда још није донета а кривични поступак је, до момента подношења уставне жалбе, трајао нешто више од две године.
Имајући у виду да се, према већ утврђеној судској пракси Уставног суда и Европског суда за људска права, разумна дужина трајања кривичног поступка не оцењује искључиво према дужини трајања самог поступка, већ да она зависи и од других чинилаца, као што су сложеност чињеничних и правних питања у поступку, понашање подносиоца уставне жалбе током поступка, поступање надлежног суда и значај предмета расправљања за подносиоца, ови се чиниоци морају процењивати у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима.
У конкретном случају, Уставни суд је закључио да су правна и чињенична питања од којих зависи исход поступка изузетно сложена и да захтевају спровођење веома обимног доказног поступка, пре свега због великог броја оштећених лица и сведока, од којих су готово сви страни држављани.
Досадашње поступање суда пред којим се овај поступак одвија је, по оцени Уставног суда, довољно ефикасно, посебно имајући у виду да је суд у оцењиваном периоду одржао 56 главних претреса, саслушао 14 оптужених, 32 сведока и велики број оштећених. Како се већина сведока налази у иностранству (Република Хрватска), и нису доступни државним органима Републике Србије, а само петнаестак сведока је пристало да дође у суд ради сведочења, поступајући суд је саслушање већег броја сведока морао извести путем видео-конференцијске везе са судовима Републике Хрватске, што је додатно утицало на трајање поступка.
Подносилац уставне жалбе, с обзиром да се налазио у притвору, није имао директног утицаја на трајање оспореног кривичног поступка.
Природа ствари о којој се у предметном кривичном поступку одлучује, јер се ради о оптужби за кривично дело ратни злочин против цивилног становништа, за подносиоца несумњиво представља питање од највећег значаја.
С обзиром на наведено, Уставни суд је оценио да се досадашње трајање предметног кривичног поступка, објективно не може сматрати неразумно дугим и да у поступку који се оспорава уставном жалбом није повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
9. Имајући у виду напред изложено, Уставни суд је уставну жалбу у осталом делу одбио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, и одлучио као у другом делу тачке 1. изреке.
10. Поводом оспоравања појединачних аката и радњи у вези са истакнутим повредама права из члана 33. Устава, Уставни суд је утврдио следеће:
Одредбом члана 82. став 1. Закона о Уставном суду је прописано да се уставна жалба може изјавити против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства или је законом искључено право на њихову судску заштиту.
Из наведених одредаба Закона произлази да је једна од претпоставки за изјављивање уставне жалбе да су исцрпљена или да нису предвиђена друга правна средства за заштиту повређених или ускраћених права зајемчених Уставом.
Уставни суд је оценио да ће подносилац уставне жалбе имати могућност, уколико и даље буде сматрао „да му је повређено право на одбрану уз помоћ браниоца, право на бесплатног браниоца, право да не даје исказе против себе или блиских лица, нити да признаје кривицу..., да постоји манипулација лицима која се налазе у притвору и недозвољени притисак да се дође до исказа какав суд сматра искреним или повољним“, односно да одредбе Законика о кривичном поступку нису правилно примењене, а да је то било од утицаја на доношење законите и правичне пресуде, да све наведено оспорава у евентуалној жалби против првостепене пресуде која буде донета у оспореном кривичном поступку.
Стога је Уставни суд утврдио да подносилац пре подношења уставне жалбе, у вези са наведеним повредама права из ове тачке образложења, није исцрпео сва правна средства за њихову заштиту, односно да је уставна жалба у овом делу преурањена, па је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио, јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање.
11. Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се правично задовољење због утврђене повреде права подносиоца уставне жалбе у овом случају остварује објављивањем одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“, и одлучио као у тачки 2. изреке.
12. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08 и 27/08), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић