Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Луке Чолакова из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 20. октобра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Луке Чолакова изјављена против пресуде Врховног касационог суда Рев. 721/10 од 18. марта 2010. године због повреде права на правично суђење, права на рехабилитацију и накнаду штете и права на правно средство, зајемчених одредбама чл. 32, 35. и 36. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Лука Чолаков из Суботице је, преко пуномоћника Оливере Јованић, адвоката из Суботице, 22. јуна 2010. године поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног касационог суда Рев. 721/10 од 18. марта 2010. године, због повреде права гарантованих чл. 21, 22, 23, 25, 26, 27, 28, 29, 30, 32, 35, 36, 39. и 57. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се, између осталог, наводи да је подносилац уставне жалбе Општинском суду у Суботици поднео тужбу против Републике Србије - Министарства унутрашњих послова за накнаду материјалне и нематеријалне штете настале услед незаконитог лишења слободе подносиоца од стране припадника Mинистарства унутрашњих послова. Даље се наводи да су одлучујући о основаности тужбеног захтева судови погрешно применили материјално право на штету тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, јер су утврдили да је потраживање накнаде материјалне и делом нематеријалне штете застарело. Према мишљењу подносиоца, надлежни судови, па и Врховни касациони суд одлучујући о ревизији, нису узели у обзир да је штета проузрокована извршењем кривичног дела и да је у конкретном случају на застарелост потраживања требало применити одредбу члана 377. став 1. Закона о облигационим односима, а не члана 376. тог закона.
Подносилац је навео и да је у парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе учињена битна повреда одредаба парничног поступка, с обзиром на то да је тужену Републику Србију заступао заменик Републичког јавног правобраниоца, а не сам Републички јавни правобранилац, као и да је парнични суд повредио начело материјалне истине, јер терет доказивања у парници није само на странкама, већ је суд дужан да се стара о правилном и потпуном утврђивању чињеничног стања, па зато и има одређена овлашћења из члана 7. ст. 3. и 4. Закона о парничном поступку, а независно од предлога странака, сходно одлуци Савезног суда Гзс. 41/77.
Подносилац сматра да му је оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев. 721/10 од 18. марта 2010. године повређено право на судску заштиту гарантовао одредбом члана 22. став 1. Устава, право на правично суђење гарантовано одредбом члана 32. став 1. Устава, право на рехабилитацију и накнаду штете гарантовано одредбом члана 35. став 1. Устава, као и право на једнаку заштиту права и на правно средство гарантовано одредбама члана 36. Устава.
У уставној жалби се наводи и да при „незаконитом хапшењу жалилац није био обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, нити о доказима против њега, није му било пружено право на одбрану, на браниоца по избору, нити спремање одбране“, као и да му је ускраћена слобода кретања и право на уточиште.
Подносилац уставне жалбе предлаже да Уставни суд утврди повреду његових уставних права, поништи оспорену пресуду и досуди му трошкове ове уставне жалбе у износу од 50.000,00 динара.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Основног суда у Суботици П. 3415/10 (раније предмета Општинског суда у Суботици П. 582/06) и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе је 5. априла 2006. године поднео Општинском суду у Суботици тужбу против Републике Србије - Министарства унутрашњих послова, ради накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због претрпљеног и будућег страха, због повреде угледа и части, због повреде слободе, због повреде права личности, те због умањења опште животне активности и накнаде материјалне штете на име принудног и присилног рада, све у опредељеним износима, са законском затезном каматом. Чињенице на којима је заснивао свој тужбени захтев биле су: да је 13. марта 1995. године са породицом као избеглица дошао из Републике Српске у Суботицу, да су га 19. јуна 1995. године године припадници Министарства унутрашњих послова легитимисали и привели у полицијску станицу у Суботици, да је истог дана одвезен у Сремску Митровицу, а затим у Републику Српску где је „упућен на ратну линију изнад Сарајева“ и да је тамо остао до 15. новембра 1995. године.
Општински суд у Суботици је 29. фебруара 2008. године донео пресуду П. 582/06 којом је делимично усвојио тужбени захтев тужиоца и обавезао тужену Републику Србију - Министарство унутрашњих послова да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због умањења опште животне активности исплати износ од 300.000 динара, са законском затезном каматом од пресуђења до коначне исплате, као и да му накнади трошкове парничног поступка у износу од 36.280 динара. Првостепени суд је одбио тужбени захтев тужиоца да се обавеже тужена да му исплати износе опредељене у тужби на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због претрпљеног и будућег страха, због повреде угледа и части, због повреде слободе, због повреде права личности и опредељени износ преко досуђеног износа за претрпљене душевне болове због умањења опште животне активности, као и износ материјалне штете на име принудног и присилног рада.
Пресудом Окружног суда у Суботици Гж. 687/08 од 22. децембра 2008. године одбијене су као неосноване жалбе тужиоца и тужене изјављене против првостепене пресуде и потврђена је пресуда Општинског суда у Суботици П. 582/06 од 29. фебруара 2008. године.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев. 721/10 од 18. марта 2010. године одбијена је као неоснована ревизија тужиоца изјављена против пресуде Окружног суда у Суботици Гж. 687/08 од 22. децембра 2008. године. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено да су нижестепени судови правилно одлучили када су делимично усвојили тужбени захтев тужиоца за накнаду нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због умањења животне активности и дато је образложење за овакав став ревизијског суда. Такође је наведено да су нижестепени судови правилно одлучили када су у преосталом делу одбили тужбени захтев тужиоца због тога што је ово потраживање тужиоца застарело у смислу члана 376. Закона о облигационоим односима, јер према утврђеним околностима нема законских услова за примену рока застарелости из члана 377. Закона о облигационим односима, с обзиром на то да се рок застарелости предвиђен за кривично гоњење примењује према одговорном лицу, односно учиниоцу кривичног дела, а не према држави, односно правном лицу које за штету одговара уместо њега према одредбама члана 172. Закона о облигационим односима.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: начело забране дискриминације (члан 21.); начело заштите људских и мањинских права према коме свако има право на судску заштиту због повреде или ускраћивања зајемчених права (члан 22.); право на достојанство и слободан развој личности (члан 23.); право на неповредивост физичког и психичког интегритета (члан 25.); забрана ропства, положаја сличног ропству и принудног рада (члан 26.); право на слободу и безбедност (члан 27.); права која се јемче лицу лишеном слободе (чл. 28. и 29.); права која се јемче лицу према коме је одређен притвор (чл. 30. и 31.); право на правично суђење (члан 32.); право на рехабилитацију и накнаду штете (члан 35.); право на једнаку заштиту права и на правно средство (члан 36.); слобода кретања (члан 39.); право на уточиште које се гарантује странцима који страхују од прогона због своје расе, језика, вероисповести, националне припадности, припадности некој групи или због својих политичких уверења (члан 57.).
Законом о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) (у даљем тексту: ЗОО) прописано је: да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција, да ако за одређени случај није што друго у закону одређено, правно лице има право на накнаду од лица које је штету скривило намерно или крајњом непажњом, да то право застарева у року од шест месеци од дана исплаћене накнаде штете (члан 172.); да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило, а да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (члан 376. ст. 1. и 2.); да кад је штета проузрокована кривичним делом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застарелости, захтев за накнаду штете према одговорном лицу застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења (члан 377. став 1.).
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09) (у даљем тескту: ЗПП) је прописано: да су странке дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве и да предложе доказе којима се утврђују те чињенице, да суд утврђује све чињенице од којих зависи одлука о основаности захтева, да је суд овлашћен да утврди и чињенице које странке нису изнеле и изведе доказе које странке нису предложиле ако из резултата расправљања и доказивања произлази да странке располажу захтевима којима не могу располагати (члан 3. став 3.) или кад је то посебним прописима предвиђено, а да суд не може своју одлуку засновати на чињеницама о којима странкама није пружена могућност да се изјасне, осим када законом није другачије прописано (члан 7.); да је у парничном поступку суд у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности учиниоца везан за правноснажну пресуду кривичног суда којом се оптужени оглашава кривим (члан 13.).
5. Имајући у виду садржину уставне жалбе, нарочито повреде права на које се формално позива у уставној жалби и наведене уставноправне разлоге, Уставни суд је, као прво, оценио да подносилац уставне жалбе тврдње о повреди својих уставних права, пре свега заснива на томе да је Врховни касациони суд погрешно применио материјално право. У том смислу, наводи уставне жалбе усмерени су пре свега на тврдње о повреди права из члана 32. став 1. Устава и, последично, повреди права на накнаду штете због незаконитог лишења слободе из члана 35. став 1. Устава.
Како погрешна и произвољна примена материјалног права може довести до повреде права на правично суђење, Уставни суд је оценио да су у овом делу испуњене претпоставке за испитивање основаности истакнуте повреде права зајемченог чланом 32. став 1. Устава.
Уставни суд констатује да из чињенице да је делимично усвојен тужбени захтев подносиоца уставне жалбе истакнут према туженој Републици Србији - Министарству унутрашњих послова, неспорно произлази да су надлежни судови оценили да је он имао правног основа да захтева накнаду штете насталу услед незаконитог рада државних органа, у конкретном случају причињену незаконитим лишењем слободе и ускраћивањем слободе кретања, и то без обзира на то да ли је штетна последица наступила на територији Републике Србије или изван ње. Уставни суд налази да је оваква оцена поступајућих судова уставноправно прихватљива и усмерена управо на заштиту права подносиоца уставне жалбе, јер је заснована не само на одредби члана 172. став 1. ЗОО, већ и на одредбама члана 27. став 1, члана 35. став 1. и члана 39. Устава.
Међутим, један од услова да се пред надлежним судом основано потражује накнада штете настале услед незаконитог лишења слободе јесте и рок у коме се такав захтев може поставити. У конкретном случају, рокови у којима се може потраживати накнада штете утврђени су одредбама члана 376. ст. 1.и 2. ЗОО и члана 377. став 1. ЗОО, а којима се регулише питање застаревања потраживања накнаде проузроковане штете. Одредбама члана 376. ст. 1. и 2. ЗОО прописани субјективни и објективни рок застарелости потраживања накнаде проузроковане штете, који износе три године од сазнања за штету и за лице које је штету причинило (субјективни рок), односно пет година од када је штета настала (објективни рок). У случају кад је, пак, штета проузрокована кривичним делом, а за то кривично дело је предвиђен дужи рок застарелости кривичног гоњења од оног наведеног у члану 376. став 1. ЗОО, захтев за накнаду штете према одговорном лицу у овом случају, сагласно одредби члана 377. став 1. ЗОО, застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења. Дакле, да би се могао применити дужи-привилеговани рок застарелости потраживања накнаде штете у односу на општи рок, потребно је да је штета проузрокована кривичним делом, што подразумева, најпре, да је због радњи којима је проузрокована штета против одређеног лица вођен кривични поступак. Осим тога, сагласно одредби члана 13. ЗПП, у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности учиниоца парнични суд је везан правноснажном пресудом кривичног суда, те се дужи рок застарелости предвиђен одредбом члана 377. став 1. ЗОО може применити само у случају да је пресудом кривичног суда утврђено постојање кривичног дела чијим је извршењем штета настала. Међутим, како из навода уставне жалбе произлази да кривични поступак против евентуалних учинилаца кривичног дела никада није покренут, то су се у конкретном случају, према оцени Уставног суда, имала применити општа правила о застарелости потраживања накнаде штете, утврђена одредбама члана 376. ст.1. и 2. ЗОО.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је нашао да се оспорена пресуда Врховног касационог суда не заснива на погрешној или произвољној примени материјалног права, како то тврди подносилац уставне жалбе.
У погледу навода уставне жалбе о повреди правила заступања на страни тужене, Уставни суд указује да се, сагласно одредби члана 361. тачка 9) ЗПП, на ову повреду може позивати само она странка која није била заступана сагласно одредбама закона, што значи да евентуално неправилно заступање може имати за последицу повреду права на правично суђење само заступаног, а не и противне стране у поступку.
У погледу навода о повреди парничног начела материјалне истине, Уставни суд указује да је наведени став Савезног суда на који је указано у уставној жалби био заузет у току примене Закона о парничном поступку из 1977. године, по коме је суд био овлашћен да и сам изводи доказе које странке нису предложиле, ако су ти докази од значаја за одлучивање. Међутим, Законом о парничном поступку из 2004. године, а који се примењивао у току парничног поступкa који је претходио изјављивању уставне жалбе напуштено је тзв. истражно начело парничног поступка и предвиђено да се парнични поступак заснива на начелу диспозиције странака. У том смислу одредбама члана 7. ЗПП је прописано да су станке дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве и да предложе доказе којима се утврђују те чињенице, а само изузетно је суд овлашћен да утврди и чињенице које странке нису изнеле и изведе доказе које странке нису предложиле, и то ако из резултата расправљања и доказивања произлази да странке располажу захтевима којима не могу располагати (члан 3. став 3. ЗПП), или кад је то посебним прописим предвиђено. Стога је позивање подносиоца на став Савезног суда који се односио на примену раније важећег Закона правно неутемељено.
Поред тога, Уставни суд је оценио да је подносиоцу уставне жалбе било омогућено да коришћењем својих процесних права учествује у поступку, предузима законом допуштене радње и улаже правне лекове.
Полазећи од свега претходно изнетог, Уставни суд је утврдио да нису основани наводи подносиоца уставне жалбе да му је оспореним актом повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. На претходно изнетим разлозима Уставни суд заснива и оцену да оспореном пресудом подносиоцу није повређено ни право зајемчено одредбом члана 35. став 1. Устава, јер уставна гаранција права на накнаду штете због незаконитог лишења слободе подразумева да лице које такву накнаду потражује свој захтев постави у законом прописаном року. Изнети став Уставни суд је већ заузео у више својих одлука (видети на пример одлуке у предметима Уж-345/2008 или Уж-518/2008).
6. Претходна оцена Уставног суда о неоснованости уставне жалбе односи се и на истакнуту повреду права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава. Ово из разлога што уз уставну жалбу није приложен било који доказ да су судови у истој чињеничној и правној ситуацији доносили другачије одлуке у погледу тужбених захтева за накнаду штете од Републике Србије, а што је основни предуслов за основано истицање повреде права на једнаку заштиту пред судовима. Са друге стране, сама оспорена пресуда неспорно потврђује да је подносилац уставне жалбе имао и да је искористио право да се законитост првостепене пресуде испита не само у жалбеном поступку, већ и у поступку по ванредном правном леку – ревизији, о којој је одлучивао највиши суд у Републици који је, одлучујући о основаности изјављеног правног средства, дао јасне и довољне разлоге за своју одлуку. При томе, Уставни суд и овом приликом истиче да уставно јемство права на правно средство не подразумева повољан исход поступка по лице које је користило прописано правно средство ако за то није било основа.
7. Имајући у виду све наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), одбио као неосновану уставну жалбу у делу којим је истакнута повреда права из чл. 32, 35. и 36. Устава, као у првом делу изреке.
8. Уставном жалбом је истакнута и повреда једног од уставних начела људских и мањинских права, садржаног у члану 22. став 1. Устава, којим се свакоме утврђује право на судску заштиту, што значи право на приступ суду које обухвата право да се пред надлежним судом покрене поступак и право на коначно решење спора, тј. на одлуку суда о грађанским правима и обавезама лица које је поступак покренуло. Како је у конкретном случају подносилац уставне жалбе имао и користио право да у поступку пред надлежним судовима, као што је речено, чак и пред највишим судом у Републици, захтева заштиту својих права, која му је и пружена у мери у којој је то било сагласно важећим прописима, то се, по оцени Уставног суда, наводи уставне жалбе не могу сматрати уставноправним разлозима за тврдњу о повреди начела из члана 22. Устава. Пропуст самог подносиоца да накнаду штете захтева у прописаном законском року, а што је био разлог да му судови нису могли пружити заштиту у целини, не може се довести у уставноправну везу са поврдом права на судску заштиту.
Такође, како је уставном жалбом оспорена само ревизијска пресуда Врховног касационог суда, а којом је тај суд, у границама својих надлежности, одлучивао само о законитости пранвоснажне парничне пресуде донете у поступку поводом захтева за накнаду штете, Уставни суд је утврдио да се природа и садржина оспореног акта не могу довести у везу са Уставом утврђеном садржином права из члана 23, члана 25. до 31. и члана 57. Устава, као ни са слободом зајемченом чланом 39. Устава, а чија повреда се истиче уставном жалбом.
У односу на наводе о повреди начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд још једном указује да се одредбама члана 21. Устава не јемчи ниједно одређено људско или мањинско право или слобода, већ се утврђује начело у складу са којим се остварују сва зајемчена права и слободе. Акцесорна природа начела забране дискриминације значи да је претпоставка за утврђивање постојања повреде овог начела да је претходно утврђена повреда или ускраћивање неког одређеног зајемченог права или слободе. Пошто у конкретном случају Уставни суд није нашао да је подносиоцу уставне жалбе оспореном предудом повређено било које од означених уставних права и слобода, то самим тим није било услова за испитивање повреде начела забране дискриминације.
Коначно, полазећи од тога да подносилац уставне жалбе, иако се на првој страни уставне жалбе позива и на "право на правично суђење у разумном року", не наводи било какве разлоге који би се односили на трајање поступка у коме је донета оспорена пресуда, Уставни суд није испитивао постојање повреде овог права.
9. На основу претходно изнетог, Уставни суд је, у другом делу изреке, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у оним деловима којима се истичу повреде одредаба чл. 21, 22, 23, 25. до 31, 39. и 57. Устава, јер не постоје Уставом и Законом о Уставном суду утврђене претпоставке за вођење поступка.
10. Сагласно свему изложеном, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08), донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби се, између осталог, наводи да је подносилац уставне жалбе Општинском суду у Суботици поднео тужбу против Републике Србије - Министарства унутрашњих послова за накнаду материјалне и нематеријалне штете настале услед незаконитог лишења слободе подносиоца од стране припадника Mинистарства унутрашњих послова. Даље се наводи да су одлучујући о основаности тужбеног захтева судови погрешно применили материјално право на штету тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, јер су утврдили да је потраживање накнаде материјалне и делом нематеријалне штете застарело. Према мишљењу подносиоца, надлежни судови, па и Врховни касациони суд одлучујући о ревизији, нису узели у обзир да је штета проузрокована извршењем кривичног дела и да је у конкретном случају на застарелост потраживања требало применити одредбу члана 377. став 1. Закона о облигационим односима, а не члана 376. тог закона.
Подносилац је навео и да је у парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе учињена битна повреда одредаба парничног поступка, с обзиром на то да је тужену Републику Србију заступао заменик Републичког јавног правобраниоца, а не сам Републички јавни правобранилац, као и да је парнични суд повредио начело материјалне истине, јер терет доказивања у парници није само на странкама, већ је суд дужан да се стара о правилном и потпуном утврђивању чињеничног стања, па зато и има одређена овлашћења из члана 7. ст. 3. и 4. Закона о парничном поступку, а независно од предлога странака, сходно одлуци Савезног суда Гзс. 41/77.
Подносилац сматра да му је оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев. 721/10 од 18. марта 2010. године повређено право на судску заштиту гарантовао одредбом члана 22. став 1. Устава, право на правично суђење гарантовано одредбом члана 32. став 1. Устава, право на рехабилитацију и накнаду штете гарантовано одредбом члана 35. став 1. Устава, као и право на једнаку заштиту права и на правно средство гарантовано одредбама члана 36. Устава.
У уставној жалби се наводи и да при „незаконитом хапшењу жалилац није био обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, нити о доказима против њега, није му било пружено право на одбрану, на браниоца по избору, нити спремање одбране“, као и да му је ускраћена слобода кретања и право на уточиште.
Подносилац уставне жалбе предлаже да Уставни суд утврди повреду његових уставних права, поништи оспорену пресуду и досуди му трошкове ове уставне жалбе у износу од 50.000,00 динара.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Основног суда у Суботици П. 3415/10 (раније предмета Општинског суда у Суботици П. 582/06) и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе је 5. априла 2006. године поднео Општинском суду у Суботици тужбу против Републике Србије - Министарства унутрашњих послова, ради накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због претрпљеног и будућег страха, због повреде угледа и части, због повреде слободе, због повреде права личности, те због умањења опште животне активности и накнаде материјалне штете на име принудног и присилног рада, све у опредељеним износима, са законском затезном каматом. Чињенице на којима је заснивао свој тужбени захтев биле су: да је 13. марта 1995. године са породицом као избеглица дошао из Републике Српске у Суботицу, да су га 19. јуна 1995. године године припадници Министарства унутрашњих послова легитимисали и привели у полицијску станицу у Суботици, да је истог дана одвезен у Сремску Митровицу, а затим у Републику Српску где је „упућен на ратну линију изнад Сарајева“ и да је тамо остао до 15. новембра 1995. године.
Општински суд у Суботици је 29. фебруара 2008. године донео пресуду П. 582/06 којом је делимично усвојио тужбени захтев тужиоца и обавезао тужену Републику Србију - Министарство унутрашњих послова да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због умањења опште животне активности исплати износ од 300.000 динара, са законском затезном каматом од пресуђења до коначне исплате, као и да му накнади трошкове парничног поступка у износу од 36.280 динара. Првостепени суд је одбио тужбени захтев тужиоца да се обавеже тужена да му исплати износе опредељене у тужби на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због претрпљеног и будућег страха, због повреде угледа и части, због повреде слободе, због повреде права личности и опредељени износ преко досуђеног износа за претрпљене душевне болове због умањења опште животне активности, као и износ материјалне штете на име принудног и присилног рада.
Пресудом Окружног суда у Суботици Гж. 687/08 од 22. децембра 2008. године одбијене су као неосноване жалбе тужиоца и тужене изјављене против првостепене пресуде и потврђена је пресуда Општинског суда у Суботици П. 582/06 од 29. фебруара 2008. године.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев. 721/10 од 18. марта 2010. године одбијена је као неоснована ревизија тужиоца изјављена против пресуде Окружног суда у Суботици Гж. 687/08 од 22. децембра 2008. године. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено да су нижестепени судови правилно одлучили када су делимично усвојили тужбени захтев тужиоца за накнаду нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због умањења животне активности и дато је образложење за овакав став ревизијског суда. Такође је наведено да су нижестепени судови правилно одлучили када су у преосталом делу одбили тужбени захтев тужиоца због тога што је ово потраживање тужиоца застарело у смислу члана 376. Закона о облигационоим односима, јер према утврђеним околностима нема законских услова за примену рока застарелости из члана 377. Закона о облигационим односима, с обзиром на то да се рок застарелости предвиђен за кривично гоњење примењује према одговорном лицу, односно учиниоцу кривичног дела, а не према држави, односно правном лицу које за штету одговара уместо њега према одредбама члана 172. Закона о облигационим односима.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: начело забране дискриминације (члан 21.); начело заштите људских и мањинских права према коме свако има право на судску заштиту због повреде или ускраћивања зајемчених права (члан 22.); право на достојанство и слободан развој личности (члан 23.); право на неповредивост физичког и психичког интегритета (члан 25.); забрана ропства, положаја сличног ропству и принудног рада (члан 26.); право на слободу и безбедност (члан 27.); права која се јемче лицу лишеном слободе (чл. 28. и 29.); права која се јемче лицу према коме је одређен притвор (чл. 30. и 31.); право на правично суђење (члан 32.); право на рехабилитацију и накнаду штете (члан 35.); право на једнаку заштиту права и на правно средство (члан 36.); слобода кретања (члан 39.); право на уточиште које се гарантује странцима који страхују од прогона због своје расе, језика, вероисповести, националне припадности, припадности некој групи или због својих политичких уверења (члан 57.).
Законом о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) (у даљем тексту: ЗОО) прописано је: да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција, да ако за одређени случај није што друго у закону одређено, правно лице има право на накнаду од лица које је штету скривило намерно или крајњом непажњом, да то право застарева у року од шест месеци од дана исплаћене накнаде штете (члан 172.); да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило, а да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (члан 376. ст. 1. и 2.); да кад је штета проузрокована кривичним делом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застарелости, захтев за накнаду штете према одговорном лицу застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења (члан 377. став 1.).
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09) (у даљем тескту: ЗПП) је прописано: да су странке дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве и да предложе доказе којима се утврђују те чињенице, да суд утврђује све чињенице од којих зависи одлука о основаности захтева, да је суд овлашћен да утврди и чињенице које странке нису изнеле и изведе доказе које странке нису предложиле ако из резултата расправљања и доказивања произлази да странке располажу захтевима којима не могу располагати (члан 3. став 3.) или кад је то посебним прописима предвиђено, а да суд не може своју одлуку засновати на чињеницама о којима странкама није пружена могућност да се изјасне, осим када законом није другачије прописано (члан 7.); да је у парничном поступку суд у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности учиниоца везан за правноснажну пресуду кривичног суда којом се оптужени оглашава кривим (члан 13.).
5. Имајући у виду садржину уставне жалбе, нарочито повреде права на које се формално позива у уставној жалби и наведене уставноправне разлоге, Уставни суд је, као прво, оценио да подносилац уставне жалбе тврдње о повреди својих уставних права, пре свега заснива на томе да је Врховни касациони суд погрешно применио материјално право. У том смислу, наводи уставне жалбе усмерени су пре свега на тврдње о повреди права из члана 32. став 1. Устава и, последично, повреди права на накнаду штете због незаконитог лишења слободе из члана 35. став 1. Устава.
Како погрешна и произвољна примена материјалног права може довести до повреде права на правично суђење, Уставни суд је оценио да су у овом делу испуњене претпоставке за испитивање основаности истакнуте повреде права зајемченог чланом 32. став 1. Устава.
Уставни суд констатује да из чињенице да је делимично усвојен тужбени захтев подносиоца уставне жалбе истакнут према туженој Републици Србији - Министарству унутрашњих послова, неспорно произлази да су надлежни судови оценили да је он имао правног основа да захтева накнаду штете насталу услед незаконитог рада државних органа, у конкретном случају причињену незаконитим лишењем слободе и ускраћивањем слободе кретања, и то без обзира на то да ли је штетна последица наступила на територији Републике Србије или изван ње. Уставни суд налази да је оваква оцена поступајућих судова уставноправно прихватљива и усмерена управо на заштиту права подносиоца уставне жалбе, јер је заснована не само на одредби члана 172. став 1. ЗОО, већ и на одредбама члана 27. став 1, члана 35. став 1. и члана 39. Устава.
Међутим, један од услова да се пред надлежним судом основано потражује накнада штете настале услед незаконитог лишења слободе јесте и рок у коме се такав захтев може поставити. У конкретном случају, рокови у којима се може потраживати накнада штете утврђени су одредбама члана 376. ст. 1.и 2. ЗОО и члана 377. став 1. ЗОО, а којима се регулише питање застаревања потраживања накнаде проузроковане штете. Одредбама члана 376. ст. 1. и 2. ЗОО прописани субјективни и објективни рок застарелости потраживања накнаде проузроковане штете, који износе три године од сазнања за штету и за лице које је штету причинило (субјективни рок), односно пет година од када је штета настала (објективни рок). У случају кад је, пак, штета проузрокована кривичним делом, а за то кривично дело је предвиђен дужи рок застарелости кривичног гоњења од оног наведеног у члану 376. став 1. ЗОО, захтев за накнаду штете према одговорном лицу у овом случају, сагласно одредби члана 377. став 1. ЗОО, застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења. Дакле, да би се могао применити дужи-привилеговани рок застарелости потраживања накнаде штете у односу на општи рок, потребно је да је штета проузрокована кривичним делом, што подразумева, најпре, да је због радњи којима је проузрокована штета против одређеног лица вођен кривични поступак. Осим тога, сагласно одредби члана 13. ЗПП, у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности учиниоца парнични суд је везан правноснажном пресудом кривичног суда, те се дужи рок застарелости предвиђен одредбом члана 377. став 1. ЗОО може применити само у случају да је пресудом кривичног суда утврђено постојање кривичног дела чијим је извршењем штета настала. Међутим, како из навода уставне жалбе произлази да кривични поступак против евентуалних учинилаца кривичног дела никада није покренут, то су се у конкретном случају, према оцени Уставног суда, имала применити општа правила о застарелости потраживања накнаде штете, утврђена одредбама члана 376. ст.1. и 2. ЗОО.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је нашао да се оспорена пресуда Врховног касационог суда не заснива на погрешној или произвољној примени материјалног права, како то тврди подносилац уставне жалбе.
У погледу навода уставне жалбе о повреди правила заступања на страни тужене, Уставни суд указује да се, сагласно одредби члана 361. тачка 9) ЗПП, на ову повреду може позивати само она странка која није била заступана сагласно одредбама закона, што значи да евентуално неправилно заступање може имати за последицу повреду права на правично суђење само заступаног, а не и противне стране у поступку.
У погледу навода о повреди парничног начела материјалне истине, Уставни суд указује да је наведени став Савезног суда на који је указано у уставној жалби био заузет у току примене Закона о парничном поступку из 1977. године, по коме је суд био овлашћен да и сам изводи доказе које странке нису предложиле, ако су ти докази од значаја за одлучивање. Међутим, Законом о парничном поступку из 2004. године, а који се примењивао у току парничног поступкa који је претходио изјављивању уставне жалбе напуштено је тзв. истражно начело парничног поступка и предвиђено да се парнични поступак заснива на начелу диспозиције странака. У том смислу одредбама члана 7. ЗПП је прописано да су станке дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве и да предложе доказе којима се утврђују те чињенице, а само изузетно је суд овлашћен да утврди и чињенице које странке нису изнеле и изведе доказе које странке нису предложиле, и то ако из резултата расправљања и доказивања произлази да странке располажу захтевима којима не могу располагати (члан 3. став 3. ЗПП), или кад је то посебним прописим предвиђено. Стога је позивање подносиоца на став Савезног суда који се односио на примену раније важећег Закона правно неутемељено.
Поред тога, Уставни суд је оценио да је подносиоцу уставне жалбе било омогућено да коришћењем својих процесних права учествује у поступку, предузима законом допуштене радње и улаже правне лекове.
Полазећи од свега претходно изнетог, Уставни суд је утврдио да нису основани наводи подносиоца уставне жалбе да му је оспореним актом повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. На претходно изнетим разлозима Уставни суд заснива и оцену да оспореном пресудом подносиоцу није повређено ни право зајемчено одредбом члана 35. став 1. Устава, јер уставна гаранција права на накнаду штете због незаконитог лишења слободе подразумева да лице које такву накнаду потражује свој захтев постави у законом прописаном року. Изнети став Уставни суд је већ заузео у више својих одлука (видети на пример одлуке у предметима Уж-345/2008 или Уж-518/2008).
6. Претходна оцена Уставног суда о неоснованости уставне жалбе односи се и на истакнуту повреду права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава. Ово из разлога што уз уставну жалбу није приложен било који доказ да су судови у истој чињеничној и правној ситуацији доносили другачије одлуке у погледу тужбених захтева за накнаду штете од Републике Србије, а што је основни предуслов за основано истицање повреде права на једнаку заштиту пред судовима. Са друге стране, сама оспорена пресуда неспорно потврђује да је подносилац уставне жалбе имао и да је искористио право да се законитост првостепене пресуде испита не само у жалбеном поступку, већ и у поступку по ванредном правном леку – ревизији, о којој је одлучивао највиши суд у Републици који је, одлучујући о основаности изјављеног правног средства, дао јасне и довољне разлоге за своју одлуку. При томе, Уставни суд и овом приликом истиче да уставно јемство права на правно средство не подразумева повољан исход поступка по лице које је користило прописано правно средство ако за то није било основа.
7. Имајући у виду све наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), одбио као неосновану уставну жалбу у делу којим је истакнута повреда права из чл. 32, 35. и 36. Устава, као у првом делу изреке.
8. Уставном жалбом је истакнута и повреда једног од уставних начела људских и мањинских права, садржаног у члану 22. став 1. Устава, којим се свакоме утврђује право на судску заштиту, што значи право на приступ суду које обухвата право да се пред надлежним судом покрене поступак и право на коначно решење спора, тј. на одлуку суда о грађанским правима и обавезама лица које је поступак покренуло. Како је у конкретном случају подносилац уставне жалбе имао и користио право да у поступку пред надлежним судовима, као што је речено, чак и пред највишим судом у Републици, захтева заштиту својих права, која му је и пружена у мери у којој је то било сагласно важећим прописима, то се, по оцени Уставног суда, наводи уставне жалбе не могу сматрати уставноправним разлозима за тврдњу о повреди начела из члана 22. Устава. Пропуст самог подносиоца да накнаду штете захтева у прописаном законском року, а што је био разлог да му судови нису могли пружити заштиту у целини, не може се довести у уставноправну везу са поврдом права на судску заштиту.
Такође, како је уставном жалбом оспорена само ревизијска пресуда Врховног касационог суда, а којом је тај суд, у границама својих надлежности, одлучивао само о законитости пранвоснажне парничне пресуде донете у поступку поводом захтева за накнаду штете, Уставни суд је утврдио да се природа и садржина оспореног акта не могу довести у везу са Уставом утврђеном садржином права из члана 23, члана 25. до 31. и члана 57. Устава, као ни са слободом зајемченом чланом 39. Устава, а чија повреда се истиче уставном жалбом.
У односу на наводе о повреди начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд још једном указује да се одредбама члана 21. Устава не јемчи ниједно одређено људско или мањинско право или слобода, већ се утврђује начело у складу са којим се остварују сва зајемчена права и слободе. Акцесорна природа начела забране дискриминације значи да је претпоставка за утврђивање постојања повреде овог начела да је претходно утврђена повреда или ускраћивање неког одређеног зајемченог права или слободе. Пошто у конкретном случају Уставни суд није нашао да је подносиоцу уставне жалбе оспореном предудом повређено било које од означених уставних права и слобода, то самим тим није било услова за испитивање повреде начела забране дискриминације.
Коначно, полазећи од тога да подносилац уставне жалбе, иако се на првој страни уставне жалбе позива и на "право на правично суђење у разумном року", не наводи било какве разлоге који би се односили на трајање поступка у коме је донета оспорена пресуда, Уставни суд није испитивао постојање повреде овог права.
9. На основу претходно изнетог, Уставни суд је, у другом делу изреке, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у оним деловима којима се истичу повреде одредаба чл. 21, 22, 23, 25. до 31, 39. и 57. Устава, јер не постоје Уставом и Законом о Уставном суду утврђене претпоставке за вођење поступка.
10. Сагласно свему изложеном, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић