Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Томе Радивојевића из Књажевца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 6. октобра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Томе Радивојевића изјављена против пресуде Окружног суда у Зајечару Гж. 718/08 од 16. јуна 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Тома Радивојевић из Књажевца је 7. августа 2009. године поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Зајечару Гж. 718/08 од 16. јуна 2009. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, права на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава, права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава, као и права на делотворан правни лек из члана 13.
Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је подносиоцу уставне жалбе пресудом првостепеног суда досуђена накнада штете због незаконитог и неправилног рада Окружног суда у Зајечару, али да је оспореном пресудом првостепена пресуда преиначена тако што је његов тужбени захтев одбијен; да је у образложењу оспорене пресуде наведено да није доказано да је код обрачуна трошкова суд поступао намерно или са грубом непажњом, иако је за одговорност државе за штету коју причине њени органи довољан незаконит и неправилан рад, док су намера и груба непажња основ за регрес од лица које је проузроковало штету; да приликом доношења оспорене пресуде другостепени суд "није пошао од чињеничног стања које је утврдио првостепени суд, већ је исто изменио без одржавања расправе". Подносилац уставне жалбе је предложио да Суд усвоји уставну жалбу, утврди да су му оспореном пресудом повређена наведена Уставом зајемчена права, поништи оспорену пресуду, као и да утврди право подносиоца на накнаду штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У поступку пружањa уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Општинског суда у Књажевцу П. 434/07 од 8. фебруара 2008. године усвојен је тужбени захтев подносиоца уставне жалбе и обавезана тужена Република Србија да му на име накнаде штете исплати 7.062,50 динара, са законском затезном каматом почев од 15. новембра 2004. године па до исплате, као и да му накнади трошкове предметног парничног поступка. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено: да је увидом у спис предмета тог суда П. 70/03 и решење П. 70/03 од 21. фебруара утврђено да су овим решењем тужени Тома Радивојевић из Књажевца и Електродистрибуција Књажевац обавезани да тужиљи солидарно накнаде на име трошкова поступка 41.247,73 динара, а по жалби је решењем Окружног суда у Зајечару Гж. 1746/03 од 18. децембра 2003. године решење првостепеног суда преиначено тако што су обавезани да јој солидарно исплате 47.222,73 динара, са образложењем да је пуномоћник тужиље заступао две странке; да је утврђено да је половину трошкова платио Тома Радивојевић из Књажевца, а половину други тужени у том поступку; да је у време доношења одлуке П. 70/03 од 21. фебруара 2003. године, као и одлуке другостепеног суда, важила адвокатска тарифа код спорова за сметање поседа, када адвокат заступа једно лице - за састав тужбе 3.000,00 динара, за састав жалбе 6.000,00 динара и за заступање 3.500,00 динара, а да је у конкретном поступку било пет одржаних рочишта и једно одложено, па је накнада за заступање износила 19.250,00 динара, за састав тужбе 3.000,00 динара, а за састав жалбе 6.000,00 динара, што заједно износи мање од досуђеног износа за 14.125,00 динара, док је за састав тужбе признато 1.500,00 динара више, за састав жалбе 3.000,00 динара више, а остатак за заступање, уместо 19.250,00 динара признато је 28.875,00 динара, из чега произлази да је подносилац платио 7.062,50 динара више; да је, по оцени тог суда, тужилац платио увећани износ због грешке суда, па је тужена Република Србија дужна да му накнади штету насталу радом њених органа.
Против првостепене пресуде тужена је 6. марта 2008. године изјавила жалбу, која је оспореном пресудом Окружног суда у Зајечару Гж. 718/08 од 16. јуна 2009. године усвојена, па је преиначена првостепена пресуда тако што је одбијен тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, и обавезан тужилац да туженој накнади трошкове парничног поступка. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено да иако је одредбом члана 172. Закона о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99), прописано да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција, у конкретном случају, ни у једном поступку није доказано да је суд приликом обрачуна парничних трошкова по адвокатској тарифи поступао намерно или са грубом непажњом. Код постојања правноснажне судске одлуке којом је подносилац уставне жалбе обавезан на накнаду трошкова, чија незаконитост ни у једном поступку није утврђена, то по оцени Окружног суда у Зајечару, нису испуњени услови за постојање одговорности тужене у смислу наведене одредбе Закона о облигационим односима.
4. Уставна жалба је поднета због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, права на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава и права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава, као и права на делотворан правни лек из члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. став 2.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.).
Уставни суд констатује да се право зајемчено одредбом члана 13. Европске конвенције садржински не разликује од права зајемченог Уставом. Стога је Уставни суд постојање наведене повреде права ценио у односу на одредбу члана 36. став 2. Устава.
5. Подносилац уставне жалбе наводе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и права на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава заснива на чињеници да другостепени суд своју одлуку није засновао на чињеничном стању које је утврђено у првостепеном поступку, нити је сам утврдио чињенично стање на расправи коју је одржао, као и на чињеници да је за одговорност државе за штету коју причине њени органи довољан незаконит и неправилан рад органа, док су намера и груба непажња само основ за регрес од лица које је штету проузроковало. Такође је у прилог својим тврдњама о повреди наведених права навео да је погрешна констатација другостепеног суда да незаконитост правноснажне судске одлуке ни у једном поступку није утврђена, јер је, по мишљењу подносиоца уставне жалбе, управо утврђена првостепеном пресудом којом је усвојен његов тужбени захтев, а која је неосновано преиначена оспореном другостепеном пресудом.
Оцењујући ове наводе подносиоца уставне жалбе који се односе на повреду права на правично суђење и права на накнаду штете, Уставни суд констатује да је најпре потребно испитати да ли је парнични поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан, те да ли су оспореном пресудом Окружног суда у Зајечару Гж. 718/08 од 16. јуна 2009. године повређена или ускраћена наведена Уставом зајемчена права подносиоца. Уставни суд при томе указује да је оспореном пресудом преиначена првостепена пресуда Општинског суда у Књажевцу П. 434/07 од 8. фебруара 2008. године, тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев подносиоца за накнаду штете, са образложењем да нису испуњени услови да тужена Република Србија одговара за штету коју су подносиоцу причинили њени органи, конкретно Окружни суд у Зајечару приликом доношења пресуде Гж. 1746/03 од 18. децембра 2003. године.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да је оспорена пресуда донета од стране законом установљеног суда, који је у спроведеном поступку на чињенично стање које је утврђено у првостепеном поступку одлучио применом меродавних одредаба материјалног права. По оцени Уставног суда, утврђено чињенично стaње, те примена одговарајућег материјалног права на тако утврђено чињенично стање, као и образложење дато у оспореној пресуди, представљају правно утемељен основ за доношење оспорене пресуде Окружног суда у Зајечару. Наиме, по оцени Уставног суда, правилно је поступио Окружни суд у Зајечару тако што је преиначио првостепену пресуду и утврдио да је тужбени захтев подносиоца уставне жалбе неоснован. Ово из разлога што правилност и законитост донетих одлука у једном правноснажно окончаном парничном поступку не може бити предмет оцене суда у другом поступку. Дакле, тужена Република Србија поводом и у вези парничног поступка који је правноснажно окончан доношењем пресуде од 18. децембра 2003. године не може бити одговорна за накнаду штете, јер су судови поступали у одговарајућим поступцима, на начин и у оквиру овлашћења прописаних законом, а чије одлуке не могу бити предмет преиспитивања у другом парничном поступку. При том, Уставни суд констатује да не стоје наводи из оспорене пресуде који се односе на одговорност правног лица за штету коју проузрокује његов орган, која је прописана одредбама члана 172. Закона о облигационим односима, односно да одговорност правног лица постоји само када се докаже да је његов орган штету скривио намерно или са крајњом непажњом, јер је за одговорност правног лица за штету коју причине његови органи довољан незаконит и неправилан рад органа, док су намера и груба непажња само основ за регрес од лица које је штету проузроковало, али ови наводи нису од утицаја на другачије одлучивање у овој уставносудској ствари.
6. У вези навода подносиоца који се односе на повреду права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд констатује да подносилац уставне жалбе своје наводе о повреди наведеног Уставом зајемченог права није поткрепио достављањем одговарајућих доказа, што је основна претпоставка да се навод о различитом поступању судова у истим чињеничним и правним ситуацијама, као тврдња о повреди права на једнаку заштиту права, учини уставноправно утемељеним.
Такође, подносилац уставне жалбе није навео разлоге због којих сматра да му је доношењем оспорене пресуде повређено право на делотворни правни лек, односно право на правно средство из члана 36. став 2. Устава.
7. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је подносиоцу уставне жалбе пресудом првостепеног суда досуђена накнада штете због незаконитог и неправилног рада Окружног суда у Зајечару, али да је оспореном пресудом првостепена пресуда преиначена тако што је његов тужбени захтев одбијен; да је у образложењу оспорене пресуде наведено да није доказано да је код обрачуна трошкова суд поступао намерно или са грубом непажњом, иако је за одговорност државе за штету коју причине њени органи довољан незаконит и неправилан рад, док су намера и груба непажња основ за регрес од лица које је проузроковало штету; да приликом доношења оспорене пресуде другостепени суд "није пошао од чињеничног стања које је утврдио првостепени суд, већ је исто изменио без одржавања расправе". Подносилац уставне жалбе је предложио да Суд усвоји уставну жалбу, утврди да су му оспореном пресудом повређена наведена Уставом зајемчена права, поништи оспорену пресуду, као и да утврди право подносиоца на накнаду штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У поступку пружањa уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Општинског суда у Књажевцу П. 434/07 од 8. фебруара 2008. године усвојен је тужбени захтев подносиоца уставне жалбе и обавезана тужена Република Србија да му на име накнаде штете исплати 7.062,50 динара, са законском затезном каматом почев од 15. новембра 2004. године па до исплате, као и да му накнади трошкове предметног парничног поступка. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено: да је увидом у спис предмета тог суда П. 70/03 и решење П. 70/03 од 21. фебруара утврђено да су овим решењем тужени Тома Радивојевић из Књажевца и Електродистрибуција Књажевац обавезани да тужиљи солидарно накнаде на име трошкова поступка 41.247,73 динара, а по жалби је решењем Окружног суда у Зајечару Гж. 1746/03 од 18. децембра 2003. године решење првостепеног суда преиначено тако што су обавезани да јој солидарно исплате 47.222,73 динара, са образложењем да је пуномоћник тужиље заступао две странке; да је утврђено да је половину трошкова платио Тома Радивојевић из Књажевца, а половину други тужени у том поступку; да је у време доношења одлуке П. 70/03 од 21. фебруара 2003. године, као и одлуке другостепеног суда, важила адвокатска тарифа код спорова за сметање поседа, када адвокат заступа једно лице - за састав тужбе 3.000,00 динара, за састав жалбе 6.000,00 динара и за заступање 3.500,00 динара, а да је у конкретном поступку било пет одржаних рочишта и једно одложено, па је накнада за заступање износила 19.250,00 динара, за састав тужбе 3.000,00 динара, а за састав жалбе 6.000,00 динара, што заједно износи мање од досуђеног износа за 14.125,00 динара, док је за састав тужбе признато 1.500,00 динара више, за састав жалбе 3.000,00 динара више, а остатак за заступање, уместо 19.250,00 динара признато је 28.875,00 динара, из чега произлази да је подносилац платио 7.062,50 динара више; да је, по оцени тог суда, тужилац платио увећани износ због грешке суда, па је тужена Република Србија дужна да му накнади штету насталу радом њених органа.
Против првостепене пресуде тужена је 6. марта 2008. године изјавила жалбу, која је оспореном пресудом Окружног суда у Зајечару Гж. 718/08 од 16. јуна 2009. године усвојена, па је преиначена првостепена пресуда тако што је одбијен тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, и обавезан тужилац да туженој накнади трошкове парничног поступка. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено да иако је одредбом члана 172. Закона о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99), прописано да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција, у конкретном случају, ни у једном поступку није доказано да је суд приликом обрачуна парничних трошкова по адвокатској тарифи поступао намерно или са грубом непажњом. Код постојања правноснажне судске одлуке којом је подносилац уставне жалбе обавезан на накнаду трошкова, чија незаконитост ни у једном поступку није утврђена, то по оцени Окружног суда у Зајечару, нису испуњени услови за постојање одговорности тужене у смислу наведене одредбе Закона о облигационим односима.
4. Уставна жалба је поднета због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, права на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава и права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава, као и права на делотворан правни лек из члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. став 2.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.).
Уставни суд констатује да се право зајемчено одредбом члана 13. Европске конвенције садржински не разликује од права зајемченог Уставом. Стога је Уставни суд постојање наведене повреде права ценио у односу на одредбу члана 36. став 2. Устава.
5. Подносилац уставне жалбе наводе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и права на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава заснива на чињеници да другостепени суд своју одлуку није засновао на чињеничном стању које је утврђено у првостепеном поступку, нити је сам утврдио чињенично стање на расправи коју је одржао, као и на чињеници да је за одговорност државе за штету коју причине њени органи довољан незаконит и неправилан рад органа, док су намера и груба непажња само основ за регрес од лица које је штету проузроковало. Такође је у прилог својим тврдњама о повреди наведених права навео да је погрешна констатација другостепеног суда да незаконитост правноснажне судске одлуке ни у једном поступку није утврђена, јер је, по мишљењу подносиоца уставне жалбе, управо утврђена првостепеном пресудом којом је усвојен његов тужбени захтев, а која је неосновано преиначена оспореном другостепеном пресудом.
Оцењујући ове наводе подносиоца уставне жалбе који се односе на повреду права на правично суђење и права на накнаду штете, Уставни суд констатује да је најпре потребно испитати да ли је парнични поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан, те да ли су оспореном пресудом Окружног суда у Зајечару Гж. 718/08 од 16. јуна 2009. године повређена или ускраћена наведена Уставом зајемчена права подносиоца. Уставни суд при томе указује да је оспореном пресудом преиначена првостепена пресуда Општинског суда у Књажевцу П. 434/07 од 8. фебруара 2008. године, тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев подносиоца за накнаду штете, са образложењем да нису испуњени услови да тужена Република Србија одговара за штету коју су подносиоцу причинили њени органи, конкретно Окружни суд у Зајечару приликом доношења пресуде Гж. 1746/03 од 18. децембра 2003. године.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да је оспорена пресуда донета од стране законом установљеног суда, који је у спроведеном поступку на чињенично стање које је утврђено у првостепеном поступку одлучио применом меродавних одредаба материјалног права. По оцени Уставног суда, утврђено чињенично стaње, те примена одговарајућег материјалног права на тако утврђено чињенично стање, као и образложење дато у оспореној пресуди, представљају правно утемељен основ за доношење оспорене пресуде Окружног суда у Зајечару. Наиме, по оцени Уставног суда, правилно је поступио Окружни суд у Зајечару тако што је преиначио првостепену пресуду и утврдио да је тужбени захтев подносиоца уставне жалбе неоснован. Ово из разлога што правилност и законитост донетих одлука у једном правноснажно окончаном парничном поступку не може бити предмет оцене суда у другом поступку. Дакле, тужена Република Србија поводом и у вези парничног поступка који је правноснажно окончан доношењем пресуде од 18. децембра 2003. године не може бити одговорна за накнаду штете, јер су судови поступали у одговарајућим поступцима, на начин и у оквиру овлашћења прописаних законом, а чије одлуке не могу бити предмет преиспитивања у другом парничном поступку. При том, Уставни суд констатује да не стоје наводи из оспорене пресуде који се односе на одговорност правног лица за штету коју проузрокује његов орган, која је прописана одредбама члана 172. Закона о облигационим односима, односно да одговорност правног лица постоји само када се докаже да је његов орган штету скривио намерно или са крајњом непажњом, јер је за одговорност правног лица за штету коју причине његови органи довољан незаконит и неправилан рад органа, док су намера и груба непажња само основ за регрес од лица које је штету проузроковало, али ови наводи нису од утицаја на другачије одлучивање у овој уставносудској ствари.
6. У вези навода подносиоца који се односе на повреду права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд констатује да подносилац уставне жалбе своје наводе о повреди наведеног Уставом зајемченог права није поткрепио достављањем одговарајућих доказа, што је основна претпоставка да се навод о различитом поступању судова у истим чињеничним и правним ситуацијама, као тврдња о повреди права на једнаку заштиту права, учини уставноправно утемељеним.
Такође, подносилац уставне жалбе није навео разлоге због којих сматра да му је доношењем оспорене пресуде повређено право на делотворни правни лек, односно право на правно средство из члана 36. став 2. Устава.
7. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић