Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Миклоша Ковача и Имре Ковача, обојице из Аде, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 13. октобра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Миклоша Ковача и Имре Ковача изјављена против решења Апелационог суда у Новом Саду Кр. 45/10 од 13. априла 2010. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж. 1031/10 од 27. априла 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Миклош Ковач и Имре Ковач, обојица из Аде, преко пуномоћника Виктора Јухаса Ђурића, адвоката из Суботице, поднели су Уставном суду 12. маја 2010. године уставну жалбу против аката наведених у изреци, због повреде права зајемчених одредбама члана 27. ст. 1. и 3, члана 31. ст. 1. и 2. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи: да се против подносилаца пред Вишим судом у Суботици води истрага због кривичног дела разбојништво; да су подносиоци притворени 14. јануара 2010. године, када им је одређен притвор до месец дана; да је подносиоцима притвор продужен за два месеца 14. фебруара 2010. године, и за још три месеца 13. априла 2010. године; да је подносиоцима притвор продужен оспореним решењима на основу члана 142. став 1. тач. 2), 3) и 5) ЗКП; да је притвор подносиоцима одређен, поред осталог, и на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, при чему је наведено да су обојица раније осуђивана због кривичних дела против имовине, а Имре Ковач и због истоврсног кривичног дела у односу на кривично дело за које се спроводи истрага, али суд није навео конкретне кривичне пресуде на које се мисли, као и да је веће приликом продужења притвора као посебно тешке околности кривичног дела навело околности које се у решењу о спровођењу истраге уопште не стављају на терет подносиоцима, чиме им је повређено право из члана 27. став 1. Устава; да подносиоци и њихов бранилац нису позвани на седницу већа када је одлучивано о продужењу притвора, као и да о жалби против првостепеног решења о продужењу притвора није одлучено у року од 48 сати, како прописује члан 143. став 6. ЗКП, чиме је подносиоцима повређено право из члана 27. став 3. Устава; да није било образложеног предлога истражног судије да се притвор продужи за још три месеца, нити су наведени важни разлози за продужење притвора, прописани чланом 144. став 3. ЗКП, чиме је подносиоцима повређено право из члана 31. став 1. Устава; да истражни судија није саслушао два предложена сведока, иако је прошло три месеца од почетка истраге, што није кривица подносилаца, али они трпе последице јер им је притвор продужен и по том основу, чиме су повређена њихова права из члана 31. став 2. Устава; да је и првостепено и другостепено решење о продужењу притвора донео исти суд (Апелациони суд у Новом Саду), па о жалби није одлучивао независан суд, као и да у другостепеном оспореном решењу нису разматрани наводи жалбе против првостепеног оспореног решења о продужењу притвора, већ су само поновљени наводи из ожалбеног решења, чиме је подносиоцима повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава;
Подносиоци су предложили да Уставни суд утврди повреде означених уставних права, поништи оспорена решења, те да подносиоцима уставне жалбе досуди накнаду штете и трошкове поступка пред Уставним судом.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорена решења и из њих и навода уставне жалбе утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Против подносилаца и још два лица је пред истражним судијом Вишег суда у Суботици вођена истрага због кривичног дела разбојништво из члана 206. став 2. у вези става 1. Кривичног Законика.
Подносиоцима је притвор одређен решењем истражног судије Вишег суда у Суботици Ки. 55/10 од 14. јануара 2010. године, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 2) и 3) ЗКП, а потом продужен за два месеца решењем већа Вишег суда у Суботици Кв. 52/10 од 11. фебруара 2010. године, на основу члана 142. став 1. тач. 2), 3) и 5) ЗКП.
Истражни судија Вишег суда у Суботици је дописом Ки. 55/10 од 9. априла 2010. године предложио већу непосредно вишег суда да се притвор окривљенима продужи за још три месеца, из разлога због којих је и претходно продужен.
Веће Апелационог суда у Новом Саду је, испитујући основаност предлога за продужење притвора, на основу члана 144. став 3. ЗКП, донело 13. априла 2010. године оспорено решење Кр. 45/10 којим је подносиоцима продужило притвор за још три месеца, из разлога прописаних одредбама члана 142. став 1. тач. 2), 3) и 5) ЗКП. Веће је нашло да су испуњени услови из члана 142. став 1. тачка 2) ЗКП, да се окривљенима продужи притвор по том основу, јер „из списа предмета произлази да је у току истражног поступка потребно саслушати сведоке В.Б. и Ђ.М, оба из Бијељине, што представља особите околности које указују на опасност да би окривљени, уколико би се нашли на слободи, могли и имали начина утицати на именоване сведоке и на тај начин ометати кривични поступак који се против њих води“. Веће је такође нашло да су испуњени и услови из члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, да се притвор подносиоцима продужи и по том законском основу, „из разлога што се из извода из казнене евиденције види да је окривљени Миклош Ковач до сада већ осуђиван због кривичних дела против имовине, да је окривљени Имре Ковач осуђиван због истоврсног кривичног дела... што све представља особите околности које указују да би окривљени, уколико би се нашли на слободи, могли поновити кривично дело и на тај начин ометати кривични поступак“. Веће даље наводи да „постоји основана сумња да су окривљени, на јавном месту, на улици, напали оштећеног Д.Б, те му наносили повреде када он више није био способан да се брани, односно када је већ савладан седео на улици услед отвореног прелома десне потколенице и задавали му ударце када је он престао са пружањем активног отпора“, након чега је „...оштећени Д.Б. 16. јануара 2010. године преминуо, што све заједно представља посебно тешке околности кривичног дела, а с обзиром да је за кривично дело разбојништва из члана 206. став 2. у вези става 1. КЗ запрећена казна затвора преко 10 година, то веће сматра да су испуњени услови да се према свим окривљенима продужи притвор и по законском основу из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП“.
Одлучујући о жалби подносилаца против оспореног решења о продужењу притвора, Апелациони суд у Новом Саду је 27. априла 2010. године донео оспорено другостепено решење Кж. 1031/10, којим је жалбе одбио као неосноване. Другостепено веће је у потпуности прихватило разлоге које је навело и првостепено веће, због којих је сматрало да је, и по његовој оцени, неопходно даље задржавање окривљених у притвору по основима из члана 142. став 1. тач. 2), 3) и 5) ЗКП, док је супротне наводе жалби оценило као неосноване.
4. Одредбе члана 27. Устава, поред осталог, утврђују: да свако има право на личну слободу и безбедност, а лишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (став 1.); да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (став 3.).
Чланом 31. Устава, поред осталог, утврђено је: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, и да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, с тим да га виши суд може, у складу са законом, продужити на још три месеца, а ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава, зајемчено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбе члана 142. став 1. Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), прописују да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, поред осталог, ако: постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, вештаке, саучеснике или прикриваче (тачка 2)); особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (тачка 3)); је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела (тачка 5)).
Члан 142а ЗКП прописује: да одлуку о одређивању притвора истражни судија или веће доноси по саслушању окривљеног, а одлука о продужењу или укидању притвора се доноси у седници већа, изузев у случају из члана 145. овог законика (став 1.); да саслушању из става 1. овог члана могу да присуствују јавни тужилац и бранилац окривљеног (став 2.); да је суд дужан да на погодан начин обавести јавног тужиоца и браниоца окривљеног о времену и месту саслушања из става 1. овог члана, али да се саслушање може обавити и у одсуству обавештених лица (став 3.); да се о саслушању или седници већа на којој се одлучује о притвору води посебан записник који се прилаже списима (став 4.); да се изузетно од става 1. овог члана одлука о одређивању притвора може донети без саслушања окривљеног ако позив за саслушање није могао да му буде уручен због недоступности или непријављивања промене адресе или ако постоји опасност од одлагања (став 5.).
Чланом 143. ЗКП, између осталог, прописано је: да се притвор одређује решењем надлежног суда (став 1.); да против решења о притвору странке могу изјавити жалбу већу (члан 24. став 6.), а жалба, решење о притвору и остали списи се достављају одмах већу, с тим што жалба не задржава извршење решења (став 4.); да ће истражни судија, ако се не сложи са предлогом јавног тужиоца о одређивању притвора, затражити да о томе одлучи веће (члан 24. став 6.), против чијег решења којим се одређује притвор странке могу изјавити жалбу, која не задржава извршење решења, а у погледу предаје решења и изјаве жалбе примењују се одредбе ст. 3. и 4. овог члана (став 5.); да је у случајевима из ст. 4. и 5. овог члана веће које одлучује о жалби дужно да донесе и достави одлуку у року од 48 сати (став 6.).
Члан 144. ЗКП, поред осталог, одређује: да се на основу решења истражног судије, окривљени може задржати у притвору највише месец дана од дана лишења слободе, а да се после тог рока окривљени може задржати у притвору само на основу решења о продужењу притвора (став 1.); да се притвор по одлуци већа (члан 24. став 6) може продужити највише за два месеца, и да је против решења већа дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 2.); да ако се поступак води за кривично дело за које се може изрећи казна затвора преко пет година или тежа казна, веће непосредно вишег суда може, на образложени предлог истражног судије или јавног тужиоца, из важних разлога продужити притвор највише за још три месеца, и да је против овог решења дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 3.).
Одредбе члана 401. ст. 1. и 3. ЗКП прописују да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа ако овим законом није другачије одређено, а да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање.
5. Уставни суд указује да је у више донетих одлука (видети, поред осталих, одлуке у предметима: Уж-1197/2008, од 13. новембра 2008. године, Уж-314/2007 од 23. априла 2009. године, Уж-1429/2009 од 16. јула 2009. године, Уж-1960/2009 од 16. септембра 2010. године, Уж-34/2008 од 10. марта 2011. године и Уж-1738/2009 од 2. јуна 2011. године) дао тумачење права заштићених одредбама чл. 27. и 31. Устава и заузео став о критеријумима на основу којих се утврђује да ли повреде наведених права постоје или не, па су у овом уставносудском предмету, у поступку оцене, примењени већ заузети правни ставови.
6. Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемчених права из члана 27. ст. 1. и 3. и члана 31. ст. 1. и 2. Уставa, Уставни суд је пошао од тога да је, код сваког одлучивања о продужењу или укидању притвора током кривичног поступка, надлежни суд дужан да цени да ли и даље постоје законом прописани разлози за задржавање ове процесне мере на снази, те уколико нађе да такви разлози и даље постоје, обавезан је да их у решењу о продужењу притвора јасно и довољно образложи.
Оспорена решења о продужењу притвора донета су, по оцени Уставног суда, у поступку спроведеном у складу са законом, заснована су на законом прописаним разлозима из којих се према лицима за која постоји основана сумња да су извршила кривична дела може продужити притвор, и у њима су дати детаљни и индивидуализовани разлози за даље задржавање окривљених (подносилаца уставне жалбе) у притвору.
Одредба члана 142. став 1. тачка 2) ЗКП прописује, као један од основа за одређивање, односно продужење притвора, постојање особитих околности које указују да би окривљени, боравком на слободи, могао ометати поступак утицањем на сведоке. У конкретном случају, у истражном поступку је било потребно саслушати још два сведока – оца и зета покојног оштећеног, па је веће сматрало да то представља особите околности које указују на опасност од ове врсте потенцијалне доказне опструкције. По оцени Уставног суда, дискреционо је право поступајућег суда да оцени које су то околности које указују на овакву опасност, а Уставни суд није надлежан да оцењује да ли те околности заиста постоје или не. Већ само постојање одлуке да се изведе доказ саслушањем сведока, уз уверење поступајућег суда да постоје околности које указују да би окривљени, боравком на слободи, могао ометати кривични поступак утицањем на сведоке, чини овај основ за продужење притвора уставноправно прихватљивим. Приликом спровођења истраге, истражни судија је везан начелима која прописује ЗКП, али и овлашћен да сам одреди динамику и редослед радњи које ће предузимати, па Уставни суд није надлежан да утврђује зашто истражни судија неке радње није извео у одређеном року, или зашто није могао да их изведе, нити то може бити предмет оцене овог уставносудског поступка.
У односу на наводе уставне жалбе којима се доводи у питање констатација из оспорених решења о ранијој осуђиваности окривљених, као елементу за продужење притвора по основу из члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, Уставни суд сматра да није неопходно у решењима о продужењу притвора констатовати конкретне пресуде којима су подносиоци раније осуђивани, већ је довољно да извештај из казнене евиденције постоји у списима предмета, и да из њега произлази ранија осуђиваност окривљених за одређена кривична дела, као што су то судови у конретном случају и констатовали.
Када је реч о притворском основу из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, неспорно је да је код подносилаца био испуњен објективни услов који се односи на законом прописану (запрећену) затворску казну за кривично дело за које су оптужени. Други услов чини постојање „посебно тешких околности кривичног дела“, које код поступајућег суда стварају уверење да је притварање окривљених оправдано. Овде је законодавац само поставио један широки правни стандард који се везује за фактичка питања у сваком појединачном случају, те је очигледно оставио одређено поље слободне – дискреционе процене кривичном суду да одлучи о томе да ли постоје посебно тешке околности конкретног кривичног дела, које чине притвор оправданим. При томе, суд узима у обзир све до тада прикупљене чињенице и околности кривичног дела за које постоји основана сумња да су га окривљени учинили, те није везан наводима из захтева за спровођење истраге, у коме се не образлаже да ли је кривично дело извршено под „нарочито тешким околностима“, с обзиром да то није садржина бића кривичног дела и не улази у правну квалификацију радњи окривљених за које их јавни тужилац терети. Следом изнетог, Уставни суд је оценио да су, у конкретном случају, решења која су оспорена уставном жалбом, заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног процесног права, те да су надлежни судови поступали у складу са ЗКП када су утврдили да постоје нарочито тешке околности кривичног дела, због којих је притвор према подносиоцима уставне жалбе продужен и по означеном законском основу. Оспорена решења су, по мишљењу Уставног суда, управо резултат брижљивог разматрања свих до тада познатих чињеница и околности извршења предметног кривичног дела и сажетог закључивања судова у погледу постојања оправданих разлога да се окривљенима притвор продужи, те супротни наводи подносилаца не могу бити од значаја за другачију одлуку Суда, због чега Уставни суд налази да се ови наводи подносилаца уставне жалбе не могу сматрати основаним.
Уставни суд сматра да наводи подносилаца о непостојању услова за продужење притвора прописаних одредбом члана 144. став 3. ЗКП, не одговарају чињеничном стању, јер је постојао довољно образложен предлог надлежног истражног судије (Ки. 55/10 од 9. априла 2010. године), а у важне разлоге за продужење притвора свакако спадају и разлози прописани одредбама члана 142. став 1. тач. 3) и 5) ЗКП.
С обзиром на наведено, Уставни суд је оценио да су тврдње подносилаца о повреди њихових права зајемчених одредбом члана 27. став 1. Устава, неосноване.
У односу на наводе уставне жалбе да је другостепени суд повредио право подносилаца из члана 27. став 3. Устава, с обзиром да је одлука о жалби против решења о продужењу притвора донета и достављена подносиоцима након осам дана, а не у року од 48 сати, Уставни суд указује да се одредба члана 143. став 6. ЗКП, као и рок утврђен одредбом члана 30. став 3. Устава, односи на рок за доношење и достављање одлуке о жалби против решења о одређивању притвора, а не и на рок за доношење и достављање одлуке о жалби против решења о продужењу притвора, који рок Уставом није утврђен, нити законом прописан. При томе, Уставни суд оцењује да одлучивањем о жалби против решења о продужењу притвора у року од осам дана, није повређено право подносилаца уставне жалбе – да суд хитно одлучи о законитости лишења слободе.
Уставни суд је ценио и наводе подносилаца уставне жалбе да је Апелациони суд у Новом Саду донео решење о продужењу притвора Кр. 45/10 од 13. априла 2010. године у седници већа о којој подносиоци као притвореници и њихов бранилац нису били обавештени, те да стога нису могли да активно учествују у доношењу одлуке о томе да ли ће им притвор бити продужен, већ су само имали могућност да изјаве жалбу против наведеног решења. Међутим, Уставни суд налази да ови наводи немају значај уставноправних разлога за изнету тврдњу о повреди права зајемченог одредбом члана 27. став 3. Устава, којом се гарантује само право жалбе суду од стране лица лишеног слободе, али не и право да се присуствује седници судског већа у којој се одлучује о постојању разлога за продужење притвора, као ни седници већа у којој се одлучује о жалби притвореног лица. На основу јасних одредаба члана 142а ст. 1. и 4. ЗКП, обавеза суда да претходно саслуша окривљеног, па тиме и да обезбеди његово присуство, постоји само код одлучивања о одређивању притвора, док се накнадне одлуке ванпретресног већа суда којима се притвор продужава или укида доносе у нејавној седници већа, без присуства окривљеног или његовог браниоца, уз једину законску обавезу да се о тој седници води посебан записник који се прилаже списима.
Следствено изнетом, Уставни суд оценио да оспореним решењима и у оспореном кривичном поступку није повређено право подносилаца уставне жалбе зајемчено одредбом члана 27. став 3. Устава.
Како је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима, Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају води против подносилаца уставне жалбе пред Вишим судом у Суботици у одређеној мери сложен, како због бројности окривљених тако и због комплексности чињеничних питања која надлежни истражни судија треба да утврди и на основу којих надлежни тужилац треба да донесе одлуку о подизању оптужнице. Стога, трајање истражног поступка, односно притвора у истражном поступку, од преко три месеца, по мишљењу Уставног суда, не представља несразмерно дуг период, нити се може у конкретним околностима сматрати периодом трајања притвора којим би било повређено право подносилаца зајемчено одредбом члана 31. став 1. Устава.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да подносиоцима уставне жалбе оспореним решењима нису повређена права зајемчена одредбама члана 27. ст. 1. и 3. и члана 31. ст. 1. и 2. Устава.
7. Оцењујући разлоге и наводе уставне жалбе са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је становишта да је најпре потребно испитати да ли је поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан на начин на који то захтева наведена одредба Устава, те да ли оспорени појединачни акти крше уставна права подносилаца. Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио да су оспорени појединачни акти донети од стране законом установљених судова, који су у поступку спроведеном у складу са законом одлучили применом меродавних одредаба кривичног процесног права. Уставни суд није нашао ништа што би указало да су материјалноправни прописи произвољно или неправично примењени на штету подносилаца уставне жалбе, нити има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права на правично суђење.
Тврдње подносилаца уставне жалбе да о жалби није одлучивао независан суд, с обзиром да је оба оспорена решења о продужењу притвора донео исти суд (Апелациони суд у Новом Саду), не могу се довести у везу са садржином зајемченог уставног права, имајући у виду да је решења донео законом прописан и установљен суд. Наводи уставне жалбе да је веће у другостепеном решењу само поновило констатације првостепеног већа се такође не могу сматрати релевантним за одлучивање, с обзиром да је другостепено веће управо испитивало постојање законских основа за продужење притвора, наведених у ожалбеном решењу.
С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је утврдио да подносиоцима уставне жалбе није повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
8. Имајући у виду напред наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), уставну жалбу у целини одбио као неосновану и, на основу члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
У уставној жалби се наводи: да се против подносилаца пред Вишим судом у Суботици води истрага због кривичног дела разбојништво; да су подносиоци притворени 14. јануара 2010. године, када им је одређен притвор до месец дана; да је подносиоцима притвор продужен за два месеца 14. фебруара 2010. године, и за још три месеца 13. априла 2010. године; да је подносиоцима притвор продужен оспореним решењима на основу члана 142. став 1. тач. 2), 3) и 5) ЗКП; да је притвор подносиоцима одређен, поред осталог, и на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, при чему је наведено да су обојица раније осуђивана због кривичних дела против имовине, а Имре Ковач и због истоврсног кривичног дела у односу на кривично дело за које се спроводи истрага, али суд није навео конкретне кривичне пресуде на које се мисли, као и да је веће приликом продужења притвора као посебно тешке околности кривичног дела навело околности које се у решењу о спровођењу истраге уопште не стављају на терет подносиоцима, чиме им је повређено право из члана 27. став 1. Устава; да подносиоци и њихов бранилац нису позвани на седницу већа када је одлучивано о продужењу притвора, као и да о жалби против првостепеног решења о продужењу притвора није одлучено у року од 48 сати, како прописује члан 143. став 6. ЗКП, чиме је подносиоцима повређено право из члана 27. став 3. Устава; да није било образложеног предлога истражног судије да се притвор продужи за још три месеца, нити су наведени важни разлози за продужење притвора, прописани чланом 144. став 3. ЗКП, чиме је подносиоцима повређено право из члана 31. став 1. Устава; да истражни судија није саслушао два предложена сведока, иако је прошло три месеца од почетка истраге, што није кривица подносилаца, али они трпе последице јер им је притвор продужен и по том основу, чиме су повређена њихова права из члана 31. став 2. Устава; да је и првостепено и другостепено решење о продужењу притвора донео исти суд (Апелациони суд у Новом Саду), па о жалби није одлучивао независан суд, као и да у другостепеном оспореном решењу нису разматрани наводи жалбе против првостепеног оспореног решења о продужењу притвора, већ су само поновљени наводи из ожалбеног решења, чиме је подносиоцима повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава;
Подносиоци су предложили да Уставни суд утврди повреде означених уставних права, поништи оспорена решења, те да подносиоцима уставне жалбе досуди накнаду штете и трошкове поступка пред Уставним судом.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорена решења и из њих и навода уставне жалбе утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Против подносилаца и још два лица је пред истражним судијом Вишег суда у Суботици вођена истрага због кривичног дела разбојништво из члана 206. став 2. у вези става 1. Кривичног Законика.
Подносиоцима је притвор одређен решењем истражног судије Вишег суда у Суботици Ки. 55/10 од 14. јануара 2010. године, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 2) и 3) ЗКП, а потом продужен за два месеца решењем већа Вишег суда у Суботици Кв. 52/10 од 11. фебруара 2010. године, на основу члана 142. став 1. тач. 2), 3) и 5) ЗКП.
Истражни судија Вишег суда у Суботици је дописом Ки. 55/10 од 9. априла 2010. године предложио већу непосредно вишег суда да се притвор окривљенима продужи за још три месеца, из разлога због којих је и претходно продужен.
Веће Апелационог суда у Новом Саду је, испитујући основаност предлога за продужење притвора, на основу члана 144. став 3. ЗКП, донело 13. априла 2010. године оспорено решење Кр. 45/10 којим је подносиоцима продужило притвор за још три месеца, из разлога прописаних одредбама члана 142. став 1. тач. 2), 3) и 5) ЗКП. Веће је нашло да су испуњени услови из члана 142. став 1. тачка 2) ЗКП, да се окривљенима продужи притвор по том основу, јер „из списа предмета произлази да је у току истражног поступка потребно саслушати сведоке В.Б. и Ђ.М, оба из Бијељине, што представља особите околности које указују на опасност да би окривљени, уколико би се нашли на слободи, могли и имали начина утицати на именоване сведоке и на тај начин ометати кривични поступак који се против њих води“. Веће је такође нашло да су испуњени и услови из члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, да се притвор подносиоцима продужи и по том законском основу, „из разлога што се из извода из казнене евиденције види да је окривљени Миклош Ковач до сада већ осуђиван због кривичних дела против имовине, да је окривљени Имре Ковач осуђиван због истоврсног кривичног дела... што све представља особите околности које указују да би окривљени, уколико би се нашли на слободи, могли поновити кривично дело и на тај начин ометати кривични поступак“. Веће даље наводи да „постоји основана сумња да су окривљени, на јавном месту, на улици, напали оштећеног Д.Б, те му наносили повреде када он више није био способан да се брани, односно када је већ савладан седео на улици услед отвореног прелома десне потколенице и задавали му ударце када је он престао са пружањем активног отпора“, након чега је „...оштећени Д.Б. 16. јануара 2010. године преминуо, што све заједно представља посебно тешке околности кривичног дела, а с обзиром да је за кривично дело разбојништва из члана 206. став 2. у вези става 1. КЗ запрећена казна затвора преко 10 година, то веће сматра да су испуњени услови да се према свим окривљенима продужи притвор и по законском основу из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП“.
Одлучујући о жалби подносилаца против оспореног решења о продужењу притвора, Апелациони суд у Новом Саду је 27. априла 2010. године донео оспорено другостепено решење Кж. 1031/10, којим је жалбе одбио као неосноване. Другостепено веће је у потпуности прихватило разлоге које је навело и првостепено веће, због којих је сматрало да је, и по његовој оцени, неопходно даље задржавање окривљених у притвору по основима из члана 142. став 1. тач. 2), 3) и 5) ЗКП, док је супротне наводе жалби оценило као неосноване.
4. Одредбе члана 27. Устава, поред осталог, утврђују: да свако има право на личну слободу и безбедност, а лишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (став 1.); да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (став 3.).
Чланом 31. Устава, поред осталог, утврђено је: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, и да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, с тим да га виши суд може, у складу са законом, продужити на још три месеца, а ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава, зајемчено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбе члана 142. став 1. Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), прописују да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, поред осталог, ако: постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, вештаке, саучеснике или прикриваче (тачка 2)); особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (тачка 3)); је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела (тачка 5)).
Члан 142а ЗКП прописује: да одлуку о одређивању притвора истражни судија или веће доноси по саслушању окривљеног, а одлука о продужењу или укидању притвора се доноси у седници већа, изузев у случају из члана 145. овог законика (став 1.); да саслушању из става 1. овог члана могу да присуствују јавни тужилац и бранилац окривљеног (став 2.); да је суд дужан да на погодан начин обавести јавног тужиоца и браниоца окривљеног о времену и месту саслушања из става 1. овог члана, али да се саслушање може обавити и у одсуству обавештених лица (став 3.); да се о саслушању или седници већа на којој се одлучује о притвору води посебан записник који се прилаже списима (став 4.); да се изузетно од става 1. овог члана одлука о одређивању притвора може донети без саслушања окривљеног ако позив за саслушање није могао да му буде уручен због недоступности или непријављивања промене адресе или ако постоји опасност од одлагања (став 5.).
Чланом 143. ЗКП, између осталог, прописано је: да се притвор одређује решењем надлежног суда (став 1.); да против решења о притвору странке могу изјавити жалбу већу (члан 24. став 6.), а жалба, решење о притвору и остали списи се достављају одмах већу, с тим што жалба не задржава извршење решења (став 4.); да ће истражни судија, ако се не сложи са предлогом јавног тужиоца о одређивању притвора, затражити да о томе одлучи веће (члан 24. став 6.), против чијег решења којим се одређује притвор странке могу изјавити жалбу, која не задржава извршење решења, а у погледу предаје решења и изјаве жалбе примењују се одредбе ст. 3. и 4. овог члана (став 5.); да је у случајевима из ст. 4. и 5. овог члана веће које одлучује о жалби дужно да донесе и достави одлуку у року од 48 сати (став 6.).
Члан 144. ЗКП, поред осталог, одређује: да се на основу решења истражног судије, окривљени може задржати у притвору највише месец дана од дана лишења слободе, а да се после тог рока окривљени може задржати у притвору само на основу решења о продужењу притвора (став 1.); да се притвор по одлуци већа (члан 24. став 6) може продужити највише за два месеца, и да је против решења већа дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 2.); да ако се поступак води за кривично дело за које се може изрећи казна затвора преко пет година или тежа казна, веће непосредно вишег суда може, на образложени предлог истражног судије или јавног тужиоца, из важних разлога продужити притвор највише за још три месеца, и да је против овог решења дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 3.).
Одредбе члана 401. ст. 1. и 3. ЗКП прописују да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа ако овим законом није другачије одређено, а да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање.
5. Уставни суд указује да је у више донетих одлука (видети, поред осталих, одлуке у предметима: Уж-1197/2008, од 13. новембра 2008. године, Уж-314/2007 од 23. априла 2009. године, Уж-1429/2009 од 16. јула 2009. године, Уж-1960/2009 од 16. септембра 2010. године, Уж-34/2008 од 10. марта 2011. године и Уж-1738/2009 од 2. јуна 2011. године) дао тумачење права заштићених одредбама чл. 27. и 31. Устава и заузео став о критеријумима на основу којих се утврђује да ли повреде наведених права постоје или не, па су у овом уставносудском предмету, у поступку оцене, примењени већ заузети правни ставови.
6. Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемчених права из члана 27. ст. 1. и 3. и члана 31. ст. 1. и 2. Уставa, Уставни суд је пошао од тога да је, код сваког одлучивања о продужењу или укидању притвора током кривичног поступка, надлежни суд дужан да цени да ли и даље постоје законом прописани разлози за задржавање ове процесне мере на снази, те уколико нађе да такви разлози и даље постоје, обавезан је да их у решењу о продужењу притвора јасно и довољно образложи.
Оспорена решења о продужењу притвора донета су, по оцени Уставног суда, у поступку спроведеном у складу са законом, заснована су на законом прописаним разлозима из којих се према лицима за која постоји основана сумња да су извршила кривична дела може продужити притвор, и у њима су дати детаљни и индивидуализовани разлози за даље задржавање окривљених (подносилаца уставне жалбе) у притвору.
Одредба члана 142. став 1. тачка 2) ЗКП прописује, као један од основа за одређивање, односно продужење притвора, постојање особитих околности које указују да би окривљени, боравком на слободи, могао ометати поступак утицањем на сведоке. У конкретном случају, у истражном поступку је било потребно саслушати још два сведока – оца и зета покојног оштећеног, па је веће сматрало да то представља особите околности које указују на опасност од ове врсте потенцијалне доказне опструкције. По оцени Уставног суда, дискреционо је право поступајућег суда да оцени које су то околности које указују на овакву опасност, а Уставни суд није надлежан да оцењује да ли те околности заиста постоје или не. Већ само постојање одлуке да се изведе доказ саслушањем сведока, уз уверење поступајућег суда да постоје околности које указују да би окривљени, боравком на слободи, могао ометати кривични поступак утицањем на сведоке, чини овај основ за продужење притвора уставноправно прихватљивим. Приликом спровођења истраге, истражни судија је везан начелима која прописује ЗКП, али и овлашћен да сам одреди динамику и редослед радњи које ће предузимати, па Уставни суд није надлежан да утврђује зашто истражни судија неке радње није извео у одређеном року, или зашто није могао да их изведе, нити то може бити предмет оцене овог уставносудског поступка.
У односу на наводе уставне жалбе којима се доводи у питање констатација из оспорених решења о ранијој осуђиваности окривљених, као елементу за продужење притвора по основу из члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, Уставни суд сматра да није неопходно у решењима о продужењу притвора констатовати конкретне пресуде којима су подносиоци раније осуђивани, већ је довољно да извештај из казнене евиденције постоји у списима предмета, и да из њега произлази ранија осуђиваност окривљених за одређена кривична дела, као што су то судови у конретном случају и констатовали.
Када је реч о притворском основу из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, неспорно је да је код подносилаца био испуњен објективни услов који се односи на законом прописану (запрећену) затворску казну за кривично дело за које су оптужени. Други услов чини постојање „посебно тешких околности кривичног дела“, које код поступајућег суда стварају уверење да је притварање окривљених оправдано. Овде је законодавац само поставио један широки правни стандард који се везује за фактичка питања у сваком појединачном случају, те је очигледно оставио одређено поље слободне – дискреционе процене кривичном суду да одлучи о томе да ли постоје посебно тешке околности конкретног кривичног дела, које чине притвор оправданим. При томе, суд узима у обзир све до тада прикупљене чињенице и околности кривичног дела за које постоји основана сумња да су га окривљени учинили, те није везан наводима из захтева за спровођење истраге, у коме се не образлаже да ли је кривично дело извршено под „нарочито тешким околностима“, с обзиром да то није садржина бића кривичног дела и не улази у правну квалификацију радњи окривљених за које их јавни тужилац терети. Следом изнетог, Уставни суд је оценио да су, у конкретном случају, решења која су оспорена уставном жалбом, заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног процесног права, те да су надлежни судови поступали у складу са ЗКП када су утврдили да постоје нарочито тешке околности кривичног дела, због којих је притвор према подносиоцима уставне жалбе продужен и по означеном законском основу. Оспорена решења су, по мишљењу Уставног суда, управо резултат брижљивог разматрања свих до тада познатих чињеница и околности извршења предметног кривичног дела и сажетог закључивања судова у погледу постојања оправданих разлога да се окривљенима притвор продужи, те супротни наводи подносилаца не могу бити од значаја за другачију одлуку Суда, због чега Уставни суд налази да се ови наводи подносилаца уставне жалбе не могу сматрати основаним.
Уставни суд сматра да наводи подносилаца о непостојању услова за продужење притвора прописаних одредбом члана 144. став 3. ЗКП, не одговарају чињеничном стању, јер је постојао довољно образложен предлог надлежног истражног судије (Ки. 55/10 од 9. априла 2010. године), а у важне разлоге за продужење притвора свакако спадају и разлози прописани одредбама члана 142. став 1. тач. 3) и 5) ЗКП.
С обзиром на наведено, Уставни суд је оценио да су тврдње подносилаца о повреди њихових права зајемчених одредбом члана 27. став 1. Устава, неосноване.
У односу на наводе уставне жалбе да је другостепени суд повредио право подносилаца из члана 27. став 3. Устава, с обзиром да је одлука о жалби против решења о продужењу притвора донета и достављена подносиоцима након осам дана, а не у року од 48 сати, Уставни суд указује да се одредба члана 143. став 6. ЗКП, као и рок утврђен одредбом члана 30. став 3. Устава, односи на рок за доношење и достављање одлуке о жалби против решења о одређивању притвора, а не и на рок за доношење и достављање одлуке о жалби против решења о продужењу притвора, који рок Уставом није утврђен, нити законом прописан. При томе, Уставни суд оцењује да одлучивањем о жалби против решења о продужењу притвора у року од осам дана, није повређено право подносилаца уставне жалбе – да суд хитно одлучи о законитости лишења слободе.
Уставни суд је ценио и наводе подносилаца уставне жалбе да је Апелациони суд у Новом Саду донео решење о продужењу притвора Кр. 45/10 од 13. априла 2010. године у седници већа о којој подносиоци као притвореници и њихов бранилац нису били обавештени, те да стога нису могли да активно учествују у доношењу одлуке о томе да ли ће им притвор бити продужен, већ су само имали могућност да изјаве жалбу против наведеног решења. Међутим, Уставни суд налази да ови наводи немају значај уставноправних разлога за изнету тврдњу о повреди права зајемченог одредбом члана 27. став 3. Устава, којом се гарантује само право жалбе суду од стране лица лишеног слободе, али не и право да се присуствује седници судског већа у којој се одлучује о постојању разлога за продужење притвора, као ни седници већа у којој се одлучује о жалби притвореног лица. На основу јасних одредаба члана 142а ст. 1. и 4. ЗКП, обавеза суда да претходно саслуша окривљеног, па тиме и да обезбеди његово присуство, постоји само код одлучивања о одређивању притвора, док се накнадне одлуке ванпретресног већа суда којима се притвор продужава или укида доносе у нејавној седници већа, без присуства окривљеног или његовог браниоца, уз једину законску обавезу да се о тој седници води посебан записник који се прилаже списима.
Следствено изнетом, Уставни суд оценио да оспореним решењима и у оспореном кривичном поступку није повређено право подносилаца уставне жалбе зајемчено одредбом члана 27. став 3. Устава.
Како је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима, Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају води против подносилаца уставне жалбе пред Вишим судом у Суботици у одређеној мери сложен, како због бројности окривљених тако и због комплексности чињеничних питања која надлежни истражни судија треба да утврди и на основу којих надлежни тужилац треба да донесе одлуку о подизању оптужнице. Стога, трајање истражног поступка, односно притвора у истражном поступку, од преко три месеца, по мишљењу Уставног суда, не представља несразмерно дуг период, нити се може у конкретним околностима сматрати периодом трајања притвора којим би било повређено право подносилаца зајемчено одредбом члана 31. став 1. Устава.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да подносиоцима уставне жалбе оспореним решењима нису повређена права зајемчена одредбама члана 27. ст. 1. и 3. и члана 31. ст. 1. и 2. Устава.
7. Оцењујући разлоге и наводе уставне жалбе са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је становишта да је најпре потребно испитати да ли је поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан на начин на који то захтева наведена одредба Устава, те да ли оспорени појединачни акти крше уставна права подносилаца. Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио да су оспорени појединачни акти донети од стране законом установљених судова, који су у поступку спроведеном у складу са законом одлучили применом меродавних одредаба кривичног процесног права. Уставни суд није нашао ништа што би указало да су материјалноправни прописи произвољно или неправично примењени на штету подносилаца уставне жалбе, нити има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права на правично суђење.
Тврдње подносилаца уставне жалбе да о жалби није одлучивао независан суд, с обзиром да је оба оспорена решења о продужењу притвора донео исти суд (Апелациони суд у Новом Саду), не могу се довести у везу са садржином зајемченог уставног права, имајући у виду да је решења донео законом прописан и установљен суд. Наводи уставне жалбе да је веће у другостепеном решењу само поновило констатације првостепеног већа се такође не могу сматрати релевантним за одлучивање, с обзиром да је другостепено веће управо испитивало постојање законских основа за продужење притвора, наведених у ожалбеном решењу.
С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је утврдио да подносиоцима уставне жалбе није повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
8. Имајући у виду напред наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), уставну жалбу у целини одбио као неосновану и, на основу члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић