Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Саше Главашког из Вашице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 13. октобра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Саше Главашког изјављена против решења Вишег суда у Сремској Митровици Кв. 199/10 од 5. марта 2010. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж. 825/10 од 6. априла 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Саша Главашки из Вашице, преко пуномоћника Маје Галечић, адвоката из Сремске Митровице, поднео је Уставном суду 6. маја 2010. године уставну жалбу против аката наведених у изреци, због повреде права зајемчених одредбама члана 31. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи: да је право подносиоца из члана 31. ст. 1. и 2. Устава повређено тиме што судови приликом доношења оспорених решења нису дали ваљане разлоге за продужење притвора; да су разлози из члана 142. став 2. тачка 2. тадашњег ЗКП (утицај на сведоке) престали у моменту подизања оптужнице, али да је подносиоцу притвор надаље продужен због опасности од бекства; да се овај разлог за продужење притвора стално понавља и да није довољно индивидуализован; да не стоје наводи који указују да је подносилац извршио кривична дела која му се стављају на терет, па тиме нема ни основа за продужење притвора; да се на овај начин притвор претвара у „својеврсну кривичну санкцију“. Предложио је да Уставни суд утврди повреде означених права.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку извршио увид у оспорена решења и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Пред Вишим судом у Сремској Митровици вођен је кривични поступак против Б.Г. због кривичног дела тешко убиство из члана 114. ст. 1, 2. и 5. КЗ, као и против још четири лица (међу којима је и подносилац уставне жалбе), због кривичних дела помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела из члана 333. став 3. у вези става 1. КЗ у стицају са кривичним делом непријављивање кривичног дела и учиниоца из члана 332. став 1. КЗ.
Подносилац уставне жалбе се налазио у притвору који му је одређен решењем истражног судије Окружног суда у Сремској Митровици Ки. 39/09 од 13. марта 2009. године, који је продужен решењем већа Окружног суда у Сремској Митровици Кв. 199/09 од 10. априла 2009. године за два месеца, решењем Врховног суда Србије Кр. 386/09 од 4. јуна 2009. године за три месеца, те решењима већа Окружног суда у Сремској Митровици Кв. 429/09 од 17. августа 2009. године, Кв. 481/09 од 11. септембра 2009. године и Кв. 549/09 од 9. октобра 2009. године за 30 дана, као и решењима истог већа Кв. 614/09 од 6. новембра 2009. године, Кв. 4/10 од 5. јануара 2010. године и Кв. 78/10 од 25. јануара 2010. године за по два месеца.
Окружни јавни тужилац у Сремској Митровици је 22. септембра 2009. године подигао оптужницу против окривљених за наведена кривична дела.
Веће Вишег (раније Окружног) суда у Сремској Митровици је, по службеној дужности, разматрајући постојање разлога за продужење притвора, 5. марта 2010. године оспореним решењем Кв. 199/10, између осталог, продужило притвор подносиоцу као окривљеном, на основу члана 142. став 1. тачка 1) и члана 142а, у вези члана 146. став 2. ЗКП, за два месеца. Суд је сматрао да из списа предмета произлази да и даље постоје разлози за задржавање подносиоца у притвору с обзиром да постоји основана сумња да је извршио кривична дела која му се оптужницом стављају на терет, да се после извршења кривичних дела крио, а околности и начин извршења кривичних дела оправдавају бојазан од његовог бекства. С обзиром да је о извршеном кривичном делу тешко убиство имао сазнање, јер се том приликом налазио у стану у коме је дело извршено, а да исто није пријавио полицији, да је након убиства вршио селидбу ствари из тог стана и стан окречио, те се након извршења кривичног дела тешко убиство крио око месец дана, након чега је лишен слободе, суд је сматрао да све наведено представља околности које скупа указују на оправдану бојазан од његовог бекства.
Решавајући о изјављеној жалби браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе против првостепеног решења о продужењу притвора, Апелациони суд у Новом Саду је оспореним решењем Кж. 825/10 од 6. априла 2010. године одбио жалбу као неосновану, прихватајући у потпуности закључке првостепеног суда да и даље стоје разлози за његово задржавање у притвору предвиђени чланом 142. став 1. тачка 1) ЗКП, из којих му је притвор већ продужаван.
4. Одредбама члана 31. Устава, поред осталог, утврђено је: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, као и да се окривљени пушта на слободу ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.).
Чланом 142. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело – ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства.
Остале одредбе ЗКП, које су од значаја за одлучивање, прописују: да одлуку о одређивању притвора истражни судија или веће доноси по саслушању окривљеног, а одлука о продужењу или укидању притвора се доноси у седници већа, изузев у случају из члана 145. овог законика (члан 142а); да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (члан 146. став 2.).
5. Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемчених права на које се подносилац позива, Уставни суд је утврдио да су оспорена решења донета у поступку спроведеном у складу са законом, да су заснована на законом прописаним разлозима са којих се, према лицу за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело, може продужити притвор, као и да су за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору дати довољно јасни, убедљиви и индивидуализовани разлози. По оцени Уставног суда, надлежни судови су у законском року пажљиво испитали оправданост продужења притвора према подносиоцу с обзиром на околности конкретног случаја, и утврдили и навели даље постојање законског основа за притвор, те подробно образложили због чега су сматрали да легални и легитимни циљеви трајања притвора и даље постоје. Уставни суд сматра да су разлози дати у оспореним решењима за продужење притвора подносиоцу после подизања оптужнице довољно индивидуализовани и чињенично и правно, те да изнети разлози чине уставноправно прихватљив основ за примену одредбе члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП.
Наводе уставне жалбе о томе да подносилац није имао сазнања о извршеном кривичном делу тешко убиство, са којим су у непосредној вези кривична дела која се подносиоцу стављају на терет, Уставни суд није разматрао, с обзиром да се ради о чињеницама које утврђује поступајући суд у кривичном поступку који се води.
Имајући у виду све напред изложено, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима нису повређена права подносиоца уставне жалбе зајемчена одредбама члана 31. ст. 1. и 2. Устава.
6. С обзиром на наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), уставну жалбу одбио као неосновану и, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
У уставној жалби се наводи: да је право подносиоца из члана 31. ст. 1. и 2. Устава повређено тиме што судови приликом доношења оспорених решења нису дали ваљане разлоге за продужење притвора; да су разлози из члана 142. став 2. тачка 2. тадашњег ЗКП (утицај на сведоке) престали у моменту подизања оптужнице, али да је подносиоцу притвор надаље продужен због опасности од бекства; да се овај разлог за продужење притвора стално понавља и да није довољно индивидуализован; да не стоје наводи који указују да је подносилац извршио кривична дела која му се стављају на терет, па тиме нема ни основа за продужење притвора; да се на овај начин притвор претвара у „својеврсну кривичну санкцију“. Предложио је да Уставни суд утврди повреде означених права.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку извршио увид у оспорена решења и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Пред Вишим судом у Сремској Митровици вођен је кривични поступак против Б.Г. због кривичног дела тешко убиство из члана 114. ст. 1, 2. и 5. КЗ, као и против још четири лица (међу којима је и подносилац уставне жалбе), због кривичних дела помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела из члана 333. став 3. у вези става 1. КЗ у стицају са кривичним делом непријављивање кривичног дела и учиниоца из члана 332. став 1. КЗ.
Подносилац уставне жалбе се налазио у притвору који му је одређен решењем истражног судије Окружног суда у Сремској Митровици Ки. 39/09 од 13. марта 2009. године, који је продужен решењем већа Окружног суда у Сремској Митровици Кв. 199/09 од 10. априла 2009. године за два месеца, решењем Врховног суда Србије Кр. 386/09 од 4. јуна 2009. године за три месеца, те решењима већа Окружног суда у Сремској Митровици Кв. 429/09 од 17. августа 2009. године, Кв. 481/09 од 11. септембра 2009. године и Кв. 549/09 од 9. октобра 2009. године за 30 дана, као и решењима истог већа Кв. 614/09 од 6. новембра 2009. године, Кв. 4/10 од 5. јануара 2010. године и Кв. 78/10 од 25. јануара 2010. године за по два месеца.
Окружни јавни тужилац у Сремској Митровици је 22. септембра 2009. године подигао оптужницу против окривљених за наведена кривична дела.
Веће Вишег (раније Окружног) суда у Сремској Митровици је, по службеној дужности, разматрајући постојање разлога за продужење притвора, 5. марта 2010. године оспореним решењем Кв. 199/10, између осталог, продужило притвор подносиоцу као окривљеном, на основу члана 142. став 1. тачка 1) и члана 142а, у вези члана 146. став 2. ЗКП, за два месеца. Суд је сматрао да из списа предмета произлази да и даље постоје разлози за задржавање подносиоца у притвору с обзиром да постоји основана сумња да је извршио кривична дела која му се оптужницом стављају на терет, да се после извршења кривичних дела крио, а околности и начин извршења кривичних дела оправдавају бојазан од његовог бекства. С обзиром да је о извршеном кривичном делу тешко убиство имао сазнање, јер се том приликом налазио у стану у коме је дело извршено, а да исто није пријавио полицији, да је након убиства вршио селидбу ствари из тог стана и стан окречио, те се након извршења кривичног дела тешко убиство крио око месец дана, након чега је лишен слободе, суд је сматрао да све наведено представља околности које скупа указују на оправдану бојазан од његовог бекства.
Решавајући о изјављеној жалби браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе против првостепеног решења о продужењу притвора, Апелациони суд у Новом Саду је оспореним решењем Кж. 825/10 од 6. априла 2010. године одбио жалбу као неосновану, прихватајући у потпуности закључке првостепеног суда да и даље стоје разлози за његово задржавање у притвору предвиђени чланом 142. став 1. тачка 1) ЗКП, из којих му је притвор већ продужаван.
4. Одредбама члана 31. Устава, поред осталог, утврђено је: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, као и да се окривљени пушта на слободу ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.).
Чланом 142. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело – ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства.
Остале одредбе ЗКП, које су од значаја за одлучивање, прописују: да одлуку о одређивању притвора истражни судија или веће доноси по саслушању окривљеног, а одлука о продужењу или укидању притвора се доноси у седници већа, изузев у случају из члана 145. овог законика (члан 142а); да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (члан 146. став 2.).
5. Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемчених права на које се подносилац позива, Уставни суд је утврдио да су оспорена решења донета у поступку спроведеном у складу са законом, да су заснована на законом прописаним разлозима са којих се, према лицу за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело, може продужити притвор, као и да су за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору дати довољно јасни, убедљиви и индивидуализовани разлози. По оцени Уставног суда, надлежни судови су у законском року пажљиво испитали оправданост продужења притвора према подносиоцу с обзиром на околности конкретног случаја, и утврдили и навели даље постојање законског основа за притвор, те подробно образложили због чега су сматрали да легални и легитимни циљеви трајања притвора и даље постоје. Уставни суд сматра да су разлози дати у оспореним решењима за продужење притвора подносиоцу после подизања оптужнице довољно индивидуализовани и чињенично и правно, те да изнети разлози чине уставноправно прихватљив основ за примену одредбе члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП.
Наводе уставне жалбе о томе да подносилац није имао сазнања о извршеном кривичном делу тешко убиство, са којим су у непосредној вези кривична дела која се подносиоцу стављају на терет, Уставни суд није разматрао, с обзиром да се ради о чињеницама које утврђује поступајући суд у кривичном поступку који се води.
Имајући у виду све напред изложено, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима нису повређена права подносиоца уставне жалбе зајемчена одредбама члана 31. ст. 1. и 2. Устава.
6. С обзиром на наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), уставну жалбу одбио као неосновану и, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић