Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Милоша Драганића из Инђије, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 29. септембра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Милоша Драганића изјављена против решења Првог општинског суда у Београду П. 8131/08 од 27. новембра 2008. године и решења Окружног суда у Београду Гж. 5622/09 од 19. маја 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милош Драганић из Инђије је 25. августа 2009. године, преко пуномоћника Милана Цветковића, адвоката из Београда, поднео Уставном суду уставну жалбу против Првог општинског суда у Београду П. 8131/08 од 27. новембра 2008. године и решења Окружног суда у Београду Гж. 5622/09 од 19. маја 2009. године, због повреде начела забране дискриминације, права на правично суђење и права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених чланом 21, чланом 32. став 1. и чланом 36. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи да је поднео тужбу против одређених судија ради накнаде нематеријалне штете због повреде његовог угледа и части, а да су поступајући судови одбацили тужбу као недопуштену, са образложењем да судија није одговоран за мишљење и глас дат у вршењу судијске функције и да за штету коју судија проузрокује незаконитим или неправилним радом одговара Република Србија. Сматра да су му оспореним решењима повређена означена уставна права, посебно истичући да се „нигде тужбом не тражи накнада штете због мишљења или гласа датог у вршењу судијске дужности нити се тражи накнада штете због незаконитог или неправилног рада тужених судија у (мом) парничном предмету“ и „да одредбе члана 200. Закона о облигационим односима не изузимају судије од одговорности за нематеријалну штету“. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорена решења.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је из навода уставне жалбе и садржине оспорених решења утврдио следеће чињенице и околности које су од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе је 29. октобра 2008. године поднео Првом општинском суду у Београду тужбу против одређених судија Окружног суда у Београду и судија Врховног суда Србије, ради накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде угледа и права личности. Први општински суд у Београду је 27. новембра 2008. године донео оспорено решење П. 8131/08 којим је одбацио тужбу тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, као недозвољену. У образложењу оспореног првостепеног решења је наведено: да је одредбом члана 279. став 1. тачка 6) Закона о парничном поступку прописано да ће суд одбацити тужбу тужиоца ако утврди да не постоји правни интерес тужиоца за подизање тужбе из члана 188. истог закона; да је одредбом члана 5. став 1. Закона о судијама прописано да судија никоме није одговоран за мишљење или глас дат у вршењу судијске дужности и да је чланом 6. став 1. истог закона прописано да за штету коју судија проузрокује незаконитим или неправилним радом одговара Република Србија; да се кроз тужбу за накнаду штете задире у питање независности и самосталности судијске функције, те како је Законом о судијама јасно прописано да судије неодговарају за вршење своје функције и за грешке у вршењу судијске дужности, то не постоји правни интерес тужиоца, јер не може успети у овом спору.
Окружни суд у Београду је 19. маја 2009. године, одлучујући о жалби тужиоца донео оспорено решење Гж. 5622/09, којим је одбио жалбу тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, и потврдио решење Првог општинског суда у Београду П. 8131/08 од 27. новембра 2008. године. У образложењу оспореног другостепеног решења је, поред осталог, наведено: да је по налажењу тог суда првостепени суд правилно применио одредбе чл. 279. и 188. Закона о парничном поступку када је донео побијану одлуку, а разлоге које даје првостепени суд прихвата и Окружни суд као потпуне и јасне.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права, на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, релевантне су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбама члана 21. Устава је утврђено: да су пред Уставом и законом сви једнаки (став 1.); да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.); да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.); да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (став 4.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је свакоме право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 36. Устава је утврђено да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (став 1.), као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (став 2.).
Осталим одредбама Устава које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, утврђено је: да уређење власти почива на подели власти на законодавну, извршну и судску, као и да је судска власт независна (члан 4. ст. 2. и 4.); да је судија независан и потчињен само Уставу и закону и да је сваки утицај на судију у вршењу судијске функције забрањен (члан 149. ст. 1. и 2.); да судија не може бити позван на одговорност за изражено мишљење или гласање приликом доношења судске одлуке, осим ако се ради о кривичном делу кршења закона од стране судије и да судија не може бити лишен слободе у поступку покренутом због кривичног дела учињеног у обављању судијске функције без одобрења Високог савета судства (члан 151. ст. 1. и 2.).
Одредбама Закона о судијама („Службени гласник РС“, бр. 63/01, 42/02, 60/02, 17/03, 25/03 27/03, 29/04, 35/04, 44/04, 61/05, 101/05 и 46/06), који се примењивао на спорни однос, било је прописано: да судија никоме није одговоран за мишљење или глас дат у вршењу судијске дужности (члан 5. став 1.); да за штету коју судија проузрокује незаконитим и неправилним радом одговара Република Србија (члан 6. став 1.).
5. Испитујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је имао у виду да право на правично суђење представља комплексно право које у себи садржи низ права која странкама треба да обезбеде процесне гаранције да поступак у коме се одлучује о њиховим правима и обавезама, у целини посматрано, буде правичан - право на приступ суду, право да о правима и обавезама странке одлучује независан, непристрасан и законом установљен суд, право на правичну и јавну расправу, право на суђење у разумном року, право на једнакост процесних средстава, право на образложену судску одлуку, итд.
Разматрајући суштину и обим права на приступ суду, Уставни суд констатује да се одредбом члана 32. став 1. Устава свакоме гарантује, поред осталог, право на покретање поступка пред судом и право на коначно решење спора, тј. на одлуку суда о грађанским правима и обавезама лица које је покренуло парнични поступак. Међутим, наведено уставно право, само по себи, није апсолутно и неограничено право. Имајући у виду да приликом одлучивања у поступку по уставној жалби Уставни суд уважава и праксу међународних институција за заштиту људских права, треба истаћи да је Европски суд за људска права установио Ashingdane начела (видети пресуду у предмету Ashingdane против Уједињеног Краљевства од 28. маја 1985. године), по којима свака држава може прописима ограничити право на приступ суду, али тако да прописане мере не обезвреде саму суштину наведеног права и да теже легитимном циљу због којег су установљене, односно да постоји однос пропорционалности између „коришћених средстава и циља којем се тежи“. С тим у вези, и у Републици Србији постоје Уставом и законом прописана ограничења права на приступ суду, па је Уставни суд испитивао да ли су у конкретном случају прописане мере угрозиле суштину наведеног права подносиоца уставне жалбе и да ли је њима прекршено начело пропорционалности.
Наиме, одредбе члана 151. став 1. Устава и члана 5. став 1. Закона о судијама предвиђају имунитет судија од одговорности за мишљење или глас дат у вршењу судијске дужности, па је, самим тим, грађанима ограничен приступ суду у смислу подношења тужбе против судије у вези изнетог мишљења или доношења судске одлуке. Полазећи од критеријума утврђених праксом Европског суда за људска права, Уставни суд је оценио да успостављањем имунитета судија од грађанске одговорности за штету причињену у вршењу њихове функције, није угрожена суштина права подносиоца уставне жалбе на приступ суду у погледу заштите грађанских права која је покушао да оствари у овој правној ствари. Наиме, одредбом члана 6. став 1. Закона о судијама је прописана деликтна одговорност Републике Србије за неправилан и незаконит рад судија, па је, по оцени Уставног суда, у правном систему Републике Србије обезбеђена могућност свим физичким и правним лицима, која сматрају да су несавесним или погрешним деловањем судија оштећени у конкретним судским поступцима, да остваре судску заштиту евентуално повређених субјективних права. Даље, Уставни суд налази да ова врста ограничења права на приступ суду подносиоца уставне жалбе садржи легитиман циљ коме тежи, а то је очување независности суда и судија као носилаца правосудне функције. Такође, по становишту Уставног суда, оваквом врстом ограничења приступа суду је постигнут однос пропорционалности између коришћених средстава и циља коме се тежи. Наиме, у систему поделе власти, независност судије као носиоца судијске функције од било ког другог облика власти представља један од основних принципа независног судства. Уставним гарантовањем права имунитета се обезбеђује додатна заштита независности судија, јер судијски имунитет обухвата слободу мишљења и гласања у пресуђивању (материјалноправни имунитет) и заштиту од притварања и вођења кривичног или других поступака без одобрења Високог савета судства (процесноправни имунитет). Да би судија поступао независно и непристрасно, његова функција мора бити Уставом гарантована, а судијско место не сме бити подложно политичким и другим притисцима, нити угрожено реакцијама на судске одлуке. Дакле, судијски имунитет није успостављен само ради заштите судске власти од извршне и законодавне власти, већ и ради заштите судија од непосредних учесника судских поступака. Самим тим, Уставни суд сматра да су наведене мере ограничења права на приступ суду довољне да се обезбеде сви услови да судија непристрасно поступа у конкретним судским предметима и да доноси одлуке које су засноване на правилној примени материјалног и процесног права, ослобађајући га непосредних и посредних притисака и утицаја, чиме се и постиже главни циљ – независност судства. Стога су уставна и законска ограничења права на приступ суду подносиоца уставне жалбе у погледу забране подношења тужбе против судија ради накнаде штете настале у обављању судијске функције, по оцени Уставног суда, у складу са поменутим Ashingdane начелима. Имајући у виду све наведено, Уставни суд је оценио да оспореним решењима није повређено право подносиоца уставне жалбе на приступ суду, као елемент права на правично суђење.
Поред тога, Уставни суд сматра да су поступајући судови дали јасне, довољне и уставноправно прихватљиве разлоге када су нашли да је тужба подносиоца уставне жалбе недозвољена. По оцени Уставног суда, оспорена решења су заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног материјалног и процесног права, а првостепени и другостепени суд су образложили своје правно становиште у овој правној ствари, тако да се не може сматрати да је одлучивање судова било последица произвољног тумачења и неприхватљиве примене материјалног права на штету подносиоца уставне жалбе. Из свих изнетих разлога, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима, у конкретном случају, није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
6. У погледу истакнуте повреде права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да се наводи подносиоца уставне жалбе о повреди означеног права не могу прихватити као основани. Ово стога што је предуслов повреде наведеног права различито поступање надлежних органа у истим чињеничним и правним ситуацијама. У конкретном случају подносилац уставне жалбе није доставио ниједан доказ у прилог различитог поступања судова.
Оцењујући повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд налази да је подносилац уставне жалбе имао уставно и законско право на подношење жалбе против решења Првог општинског суда у Београду П. 8131/08 од 27. новембра 2008. године, које је искористио и на основу кога је донето оспорено решење Окружног суда у Београду Гж. 5622/09 од 19. маја 2009. године. Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правно средство зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава.
Испитујући постојање повредe начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд оцењује да нема основа за тврдњу да је оспореним одлукама подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан. У уставној жалби нису пружени докази да му је због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда забране дискриминације.
С обзиром на наведено, Уставни суд је уставну жалбу одбио као неосновану у целини, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07).
7. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
Подносилац уставне жалбе наводи да је поднео тужбу против одређених судија ради накнаде нематеријалне штете због повреде његовог угледа и части, а да су поступајући судови одбацили тужбу као недопуштену, са образложењем да судија није одговоран за мишљење и глас дат у вршењу судијске функције и да за штету коју судија проузрокује незаконитим или неправилним радом одговара Република Србија. Сматра да су му оспореним решењима повређена означена уставна права, посебно истичући да се „нигде тужбом не тражи накнада штете због мишљења или гласа датог у вршењу судијске дужности нити се тражи накнада штете због незаконитог или неправилног рада тужених судија у (мом) парничном предмету“ и „да одредбе члана 200. Закона о облигационим односима не изузимају судије од одговорности за нематеријалну штету“. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорена решења.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је из навода уставне жалбе и садржине оспорених решења утврдио следеће чињенице и околности које су од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе је 29. октобра 2008. године поднео Првом општинском суду у Београду тужбу против одређених судија Окружног суда у Београду и судија Врховног суда Србије, ради накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде угледа и права личности. Први општински суд у Београду је 27. новембра 2008. године донео оспорено решење П. 8131/08 којим је одбацио тужбу тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, као недозвољену. У образложењу оспореног првостепеног решења је наведено: да је одредбом члана 279. став 1. тачка 6) Закона о парничном поступку прописано да ће суд одбацити тужбу тужиоца ако утврди да не постоји правни интерес тужиоца за подизање тужбе из члана 188. истог закона; да је одредбом члана 5. став 1. Закона о судијама прописано да судија никоме није одговоран за мишљење или глас дат у вршењу судијске дужности и да је чланом 6. став 1. истог закона прописано да за штету коју судија проузрокује незаконитим или неправилним радом одговара Република Србија; да се кроз тужбу за накнаду штете задире у питање независности и самосталности судијске функције, те како је Законом о судијама јасно прописано да судије неодговарају за вршење своје функције и за грешке у вршењу судијске дужности, то не постоји правни интерес тужиоца, јер не може успети у овом спору.
Окружни суд у Београду је 19. маја 2009. године, одлучујући о жалби тужиоца донео оспорено решење Гж. 5622/09, којим је одбио жалбу тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, и потврдио решење Првог општинског суда у Београду П. 8131/08 од 27. новембра 2008. године. У образложењу оспореног другостепеног решења је, поред осталог, наведено: да је по налажењу тог суда првостепени суд правилно применио одредбе чл. 279. и 188. Закона о парничном поступку када је донео побијану одлуку, а разлоге које даје првостепени суд прихвата и Окружни суд као потпуне и јасне.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права, на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, релевантне су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбама члана 21. Устава је утврђено: да су пред Уставом и законом сви једнаки (став 1.); да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.); да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.); да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (став 4.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је свакоме право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 36. Устава је утврђено да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (став 1.), као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (став 2.).
Осталим одредбама Устава које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, утврђено је: да уређење власти почива на подели власти на законодавну, извршну и судску, као и да је судска власт независна (члан 4. ст. 2. и 4.); да је судија независан и потчињен само Уставу и закону и да је сваки утицај на судију у вршењу судијске функције забрањен (члан 149. ст. 1. и 2.); да судија не може бити позван на одговорност за изражено мишљење или гласање приликом доношења судске одлуке, осим ако се ради о кривичном делу кршења закона од стране судије и да судија не може бити лишен слободе у поступку покренутом због кривичног дела учињеног у обављању судијске функције без одобрења Високог савета судства (члан 151. ст. 1. и 2.).
Одредбама Закона о судијама („Службени гласник РС“, бр. 63/01, 42/02, 60/02, 17/03, 25/03 27/03, 29/04, 35/04, 44/04, 61/05, 101/05 и 46/06), који се примењивао на спорни однос, било је прописано: да судија никоме није одговоран за мишљење или глас дат у вршењу судијске дужности (члан 5. став 1.); да за штету коју судија проузрокује незаконитим и неправилним радом одговара Република Србија (члан 6. став 1.).
5. Испитујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је имао у виду да право на правично суђење представља комплексно право које у себи садржи низ права која странкама треба да обезбеде процесне гаранције да поступак у коме се одлучује о њиховим правима и обавезама, у целини посматрано, буде правичан - право на приступ суду, право да о правима и обавезама странке одлучује независан, непристрасан и законом установљен суд, право на правичну и јавну расправу, право на суђење у разумном року, право на једнакост процесних средстава, право на образложену судску одлуку, итд.
Разматрајући суштину и обим права на приступ суду, Уставни суд констатује да се одредбом члана 32. став 1. Устава свакоме гарантује, поред осталог, право на покретање поступка пред судом и право на коначно решење спора, тј. на одлуку суда о грађанским правима и обавезама лица које је покренуло парнични поступак. Међутим, наведено уставно право, само по себи, није апсолутно и неограничено право. Имајући у виду да приликом одлучивања у поступку по уставној жалби Уставни суд уважава и праксу међународних институција за заштиту људских права, треба истаћи да је Европски суд за људска права установио Ashingdane начела (видети пресуду у предмету Ashingdane против Уједињеног Краљевства од 28. маја 1985. године), по којима свака држава може прописима ограничити право на приступ суду, али тако да прописане мере не обезвреде саму суштину наведеног права и да теже легитимном циљу због којег су установљене, односно да постоји однос пропорционалности између „коришћених средстава и циља којем се тежи“. С тим у вези, и у Републици Србији постоје Уставом и законом прописана ограничења права на приступ суду, па је Уставни суд испитивао да ли су у конкретном случају прописане мере угрозиле суштину наведеног права подносиоца уставне жалбе и да ли је њима прекршено начело пропорционалности.
Наиме, одредбе члана 151. став 1. Устава и члана 5. став 1. Закона о судијама предвиђају имунитет судија од одговорности за мишљење или глас дат у вршењу судијске дужности, па је, самим тим, грађанима ограничен приступ суду у смислу подношења тужбе против судије у вези изнетог мишљења или доношења судске одлуке. Полазећи од критеријума утврђених праксом Европског суда за људска права, Уставни суд је оценио да успостављањем имунитета судија од грађанске одговорности за штету причињену у вршењу њихове функције, није угрожена суштина права подносиоца уставне жалбе на приступ суду у погледу заштите грађанских права која је покушао да оствари у овој правној ствари. Наиме, одредбом члана 6. став 1. Закона о судијама је прописана деликтна одговорност Републике Србије за неправилан и незаконит рад судија, па је, по оцени Уставног суда, у правном систему Републике Србије обезбеђена могућност свим физичким и правним лицима, која сматрају да су несавесним или погрешним деловањем судија оштећени у конкретним судским поступцима, да остваре судску заштиту евентуално повређених субјективних права. Даље, Уставни суд налази да ова врста ограничења права на приступ суду подносиоца уставне жалбе садржи легитиман циљ коме тежи, а то је очување независности суда и судија као носилаца правосудне функције. Такође, по становишту Уставног суда, оваквом врстом ограничења приступа суду је постигнут однос пропорционалности између коришћених средстава и циља коме се тежи. Наиме, у систему поделе власти, независност судије као носиоца судијске функције од било ког другог облика власти представља један од основних принципа независног судства. Уставним гарантовањем права имунитета се обезбеђује додатна заштита независности судија, јер судијски имунитет обухвата слободу мишљења и гласања у пресуђивању (материјалноправни имунитет) и заштиту од притварања и вођења кривичног или других поступака без одобрења Високог савета судства (процесноправни имунитет). Да би судија поступао независно и непристрасно, његова функција мора бити Уставом гарантована, а судијско место не сме бити подложно политичким и другим притисцима, нити угрожено реакцијама на судске одлуке. Дакле, судијски имунитет није успостављен само ради заштите судске власти од извршне и законодавне власти, већ и ради заштите судија од непосредних учесника судских поступака. Самим тим, Уставни суд сматра да су наведене мере ограничења права на приступ суду довољне да се обезбеде сви услови да судија непристрасно поступа у конкретним судским предметима и да доноси одлуке које су засноване на правилној примени материјалног и процесног права, ослобађајући га непосредних и посредних притисака и утицаја, чиме се и постиже главни циљ – независност судства. Стога су уставна и законска ограничења права на приступ суду подносиоца уставне жалбе у погледу забране подношења тужбе против судија ради накнаде штете настале у обављању судијске функције, по оцени Уставног суда, у складу са поменутим Ashingdane начелима. Имајући у виду све наведено, Уставни суд је оценио да оспореним решењима није повређено право подносиоца уставне жалбе на приступ суду, као елемент права на правично суђење.
Поред тога, Уставни суд сматра да су поступајући судови дали јасне, довољне и уставноправно прихватљиве разлоге када су нашли да је тужба подносиоца уставне жалбе недозвољена. По оцени Уставног суда, оспорена решења су заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног материјалног и процесног права, а првостепени и другостепени суд су образложили своје правно становиште у овој правној ствари, тако да се не може сматрати да је одлучивање судова било последица произвољног тумачења и неприхватљиве примене материјалног права на штету подносиоца уставне жалбе. Из свих изнетих разлога, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима, у конкретном случају, није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
6. У погледу истакнуте повреде права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да се наводи подносиоца уставне жалбе о повреди означеног права не могу прихватити као основани. Ово стога што је предуслов повреде наведеног права различито поступање надлежних органа у истим чињеничним и правним ситуацијама. У конкретном случају подносилац уставне жалбе није доставио ниједан доказ у прилог различитог поступања судова.
Оцењујући повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд налази да је подносилац уставне жалбе имао уставно и законско право на подношење жалбе против решења Првог општинског суда у Београду П. 8131/08 од 27. новембра 2008. године, које је искористио и на основу кога је донето оспорено решење Окружног суда у Београду Гж. 5622/09 од 19. маја 2009. године. Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правно средство зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава.
Испитујући постојање повредe начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд оцењује да нема основа за тврдњу да је оспореним одлукама подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан. У уставној жалби нису пружени докази да му је због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда забране дискриминације.
С обзиром на наведено, Уставни суд је уставну жалбу одбио као неосновану у целини, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07).
7. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић