Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Ахма Ћорхамзића из Новог Пазара, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 29. септембра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Ахма Ћорхамзића изјављена против пресуде Општинског суда у Новом Пазару П1. 600/07 од 14. новембра 2007. године, пресуде Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 316/08 од 4. априла 2008. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. II 1144/08 од 26. новембра 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ахмо Ћорхамзић из Новог Пазара је 15. јула 2009. године, преко пуномоћника Рамизе Ђаковац, адвоката из Новог Пазара, поднео Уставном суду уставну жалбу, допуњену поднеском од 17. августа 2009. године, против аката наведених у изреци, због повреде права на рад из члана 60. Устава Републике Србије, права из чл. 17, 23. и 40. Повеље о људским и мањинским правима и грађанским слободама, права на правично суђење из члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, као и права на имовину из члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију.
Подносилац уставне жалбе је навео да првостепени суд у току поступка није ценио све наводе тужиоца и није извео све потребне доказе, због чега је чињенично стање остало непотпуно утврђено, а материјално право погрешно примењено. Даље је навео да суд није правилно применио одредбе члана 179. став 1. тачка 9. Закона о раду, нити одредбе члана 18. Закона о раду о забрани дискриминације запослених због здравственог стања проузрокованог повредом на раду. Такође је навео да је послодавац био дужан да донесе програм решавања вишка запослених, те да му пре отказа уговора о раду понуди обављање других послова или оспособљавање за рад на другим пословима, као и да му радни однос није могао престати у време привремене спречености за рад. Такође је истакао да се Врховни суд Србије „није упустио“ у квалитет изјаве од 31. маја 2007. године којом је у целини прихватио услове за проглашење технолошким вишком. Предложио је да Уставни суд утврди да су му оспореним пресудама повређена права зајемчена Уставом и Повељом.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања осно¬ва¬но¬сти уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено ње¬гово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Општинског суда у Новом Пазару П1. 600/07 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
АД „Слога“ ИГМ Нови Пазар је 31. маја 2007. године донело решење број 3747 којим је подносиоцу уставне жалбе отказан уговор о раду број 578 од 24. јануара 2007. године, због престанка потребе за његовим радом. У образложењу решења је поред осталог, наведено да имајући у виду да АД „Слога“ запошљава 320 радника на неодређено време, послодавац није донео програм решавања вишка запослених, јер је Правилником о измени и допуни Правилника о систематизацији радних места АД „Слога“ ИГМ од 17. маја 2007. године утврђено да ће доћи до престанка потребе за радом до 20 запослених радника на неодређено време.
Општински суд у Новом Пазару је 14. новембра 2007. године донео оспорену пресуду П1. 600/07 којом је у ставу првом изреке одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражено да суд поништи као незаконито решење о отказу уговора о раду тужиоца код туженог АД „Слога“ ИГМ Нови Пазар број 3747 од 31. маја 2007. године и да обавеже туженог да тужиоца врати на радно место пекача у РЈ „Стандард“ у Новом Пазару, у року од осам дана по пријему пресуде, а у ставу другом изреке обавезао тужиоца да туженом плати трошкове спора у одговарајућем новчаном износу. У образложењу оспорене првостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је увидом у решење туженог број 3747 од 31. маја 2007. године утврђено да је тужиоцу отказан уговор о раду број 578 од 24. јануара 2007. године, због престанка потребе за његовим радом, да му је исплаћена отпремнина у одговарајућем новчаном износу и да му је радни однос престао 31. маја 2007. године због организационих и технолошких иновација и промена у процесу производње и организације рада; да је увидом у изјаву од 31. маја 2007. године, коју је потписао тужилац, утврђено да је прихватио у целини услове за проглашење технолошким вишком код туженог, објављене на огласним таблама друштва и да се одрекао свих других потраживања из радног односа, осим права на новчану накнаду по основу зараде и отпремнине; да је увидом у извештај о повреди на раду са пратећом лекарском документацијом утврђено да се очекивало да ће привремена спреченост за рад тужиоца трајати до 31. маја 2007. године; да је одредбом члана 175. став 1. тачка 3. Закона о раду прописано да радни однос престаје споразумом између запосленог и послодавца, а одредбом члана 177. став 1. истог закона је прописано да радни однос може да престане на основу писаног споразума послодавца и запосленог; да имајући у виду наведено, суд закључује да је тужилац потписивањем изјаве од 31. маја 2007. године закључио писани споразум о престанку радног односа, под условима који су били објављени на огласној табли туженог о престанку радног односа путем проглашења за технолошки вишак, а у смислу члана 179. став 1. тачка 9. Закона о раду, те пошто је тужилац прихватио те услове потписивањем изјаве и пријемом отпремнине у новчаном износу, то је тужени у складу са законским одредбама Закона о раду, донео решење о отказу уговора о раду; да није основан навод тужиоца да тужени није имао законског основа да донесе решење о отказу уговора о раду за време боловања, с обзиром на то да таква одредба не стоји у закону, са изузетком члана 187. Закона о раду, али се та одредба не може применити у конкретном случају, јер се односи на друге категорије радника.
Окружни суд у Новом Пазару је 4. априла 2008. године, одлучујући о жалби тужиоца, донео оспорену пресуду Гж1. 316/08, којом је одбио као неосновану жалбу тужиоца и потврдио пресуду Општинског суда у Новом Пазару П1. 600/07 од 14. новембра 2007. године.
Тужилац је 29. априла 2008. године изјавио ревизију против пресуде Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 316/08 од 4. априла 2008. године, у којој је, поред осталог, навео да првостепени суд није ценио околности под којима се налазио тужилац у време сачињавања изјаве од 31. маја 2007. године.
Врховни суд Србије је 26. новембра 2008. године, одлучујући о ревизији тужиоца, донео оспорену пресуду Рев. II 1144/08 којом је одбио као неосновану ревизију тужиоца изјављену против пресуде Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 316/08 од 4. априла 2008. године. У образложењу оспорене ревизијске пресуде је, поред осталог, наведено: да су побијаном одлуком судови правилно одбили тужбени захтев, налазећи да је тужени законито донео решење о отказу уговора о раду тужиоца, применом одредбе члана 179. став 1. тачка 9. Закона о раду („Службени гласник РС“, број 24/05), а у вези члана 177. став 1. Закона; да је код туженог послодавца престала потреба за обављањем послова на којима је радио тужилац, а при томе је тужилац у потпуности прихватио услове туженог (јавно објављене на огласним таблама послодавца) за проглашење технолошким вишком, што је и потврдио потписивањем изјаве од 31. маја 2007. године, као и пријемом отпремнине у утврђеном износу, у складу са чланом 158. истог закона; да имајући у виду да приликом потписивања наведене изјаве код тужиоца нису постојале мане воље, а да је решење о отказу уговора о раду тужиоцу донето у законитом поступку, то је правилан закључак нижестепених судова да је неоснован тужбени захтев за поништај решења туженог; да су неосновани наводи ревизије да тужени није могао отказати тужиоцу уговор о раду за време боловања, с обзиром на то да тужилац не спада у категорију запослених предвиђених чланом 187. Закона о раду, који уживају посебну заштиту од отказа, нити се у конкретном случају ради о дискриминацији тужиоца с обзиром на здравствено стање, посебно имајући у виду да се тужилац сам сагласио да му радни однос по овом основу престане.
4. Уставна жалба је поднета због повреде права на рад из члана 60. Устава Републике Србије и члана 40. Повеље о људским и мањинским правима и грађанским слободама , као и због повреде права на правично суђење из члана 6. став 1. Европске конвенције о људским правима и члана 17. Повеље и права на имовину из члана 1. Протокола 1. уз Европску конвенцију и члана 23. Повеље. С обзиром на то да се одредбе члана 32. став 1. и члана 58. Устава садржински не разликују од наведених одредаба Конвенције и Повеље, Уставни суд је постојање повреде права истакнутих у уставној жалби ценио у односу на одредбе Устава.
Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има пра¬во да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 58. став 1. Устава је зајемчено мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбом члана 60. став 1. Устава је утврђено да свако има право на рад, у складу са законом.
Одредбама Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05 и 61/05) је прописано: да је послодавац дужан да донесе програм решавања вишка запослених, ако утврди да ће због технолошких, економских или организационих промена у оквиру периода од 30 дана доћи до престанка потребе за радом запослених на неодређено време, и то за најмање 30 запослених код послодавца који има у радном односу преко 300 запослених на неодређено време (члан 153. став 1. тачка 3)); да радни однос може да престане на основу писаног споразума послодавца и запосленог, а да је пре потписивања споразума, послодавац дужан да запосленог писаним путем обавести о последицама до којих долази у остваривању права за случај незапослености (члан 177. ст. 1. и 2.); да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, и то ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла или дође до смањења обима посла (члан 179. тачка 9)); да за време трудноће, породиљског одсуства, одсуства са рада ради неге детета и одсуства са рада ради посебне неге детета послодавац не може запосленом да откаже уговор о раду (члан 187. став 1.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, Уставни суд је утврдио да оспореним пресудама ниje повређенo право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемченo овом уставном одредбом.
Уставни суд је најпре оценио да није основан навод подносиоца уставне жалбе да је послодавац био дужан да донесе програм решавања вишка запослених, те да му пре отказа уговора о раду понуди обављање других послова или оспособљавање за рад на другим пословима. Наиме, сагласно одредби члана 153. став 1. тачка 3) Закона о раду, послодавац који има у радном односу преко 300 запослених на неодређено време дужан је да донесе програм решавања вишка запослених, ако утврди да ће због технолошких, економских или организационих промена у оквиру периода од 30 дана доћи до престанка потребе за радом најмање 30 запослених на неодређено време. Имајући у виду да је код туженог послодавца престала потреба за радом 20 запослених од укупно 320 радника који су били у радном односу на неодређено време, у конкретном случају није постојала обавеза туженог послодавца да донесе програм решавања вишка запослених, који би подразумевао мере за запошљавање вишка.
С обзиром на то да тужилац није спадао у категорију запослених предвиђених чланом 187. Закона о раду, који уживају посебну заштиту од отказа, као и да се сам сагласио да му радни однос престане по основу престанка потребе за његовим радом, Уставни суд је оценио да су редовни судови навели уставноправно прихватљиве разлоге за оцену да привремена спреченост за рад у конкретном случају није била сметња за престанак радног односа подносиоца уставне жалбе.
Уставни суд констатује да је Врховни суд Србије ценио ревизијске наводе који се односе на околности под којима се налазио тужилац приликом сачињавања изјаве од 31. маја 2007. године, налазећи да код тужиоца нису постојале мане воље, што Уставни суд не сматра произвољним.
Уставни суд такође констатује да је послодавац испунио дужност прописану чланом 158. Закона о раду, те да је пре отказа уговора о раду у смислу члана 179. тачка 9) овог закона, подносиоцу уставне жалбе исплатио отпремнину у висини утврђеној општим актом или уговором о раду.
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је оценио да су оспорене пресуде донете од надлежних и прописно састављених судова, који су у поступку спроведеном у складу са законом утврдили све чињенице које су биле од значаја за доношење одговарајуће одлуке, те су на тако утврђено чињенично стање применили релевантно материјално право, за шта су дали правно утемељена образложења, која Уставни суд не сматра произвољним. Подносиоцу уставне жалбе је било омогућено учествовање у поступку, предузимање законом допуштених радњи и изјављивање правних лекова. Имајући у виду све наведено, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
У вези са истакнутим наводима о повредама права на имовину и права на рад, која су зајемчена чланом 58. став 1. и чланом 60. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе повреду ових права превасходно везује за исход предметне парнице. Имајући у виду да је Уставни суд већ оценио да су судови дали уставноправно прихватљиве разлоге за одбијање тужбеног захтева подносиоца уставне жалбе, следи и да наводи подносиоца о повреди наведених уставних права нису основани.
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је одбио уставну жалбу као неосновану у целини, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07).
6. С обзиром на све наведено, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
Подносилац уставне жалбе је навео да првостепени суд у току поступка није ценио све наводе тужиоца и није извео све потребне доказе, због чега је чињенично стање остало непотпуно утврђено, а материјално право погрешно примењено. Даље је навео да суд није правилно применио одредбе члана 179. став 1. тачка 9. Закона о раду, нити одредбе члана 18. Закона о раду о забрани дискриминације запослених због здравственог стања проузрокованог повредом на раду. Такође је навео да је послодавац био дужан да донесе програм решавања вишка запослених, те да му пре отказа уговора о раду понуди обављање других послова или оспособљавање за рад на другим пословима, као и да му радни однос није могао престати у време привремене спречености за рад. Такође је истакао да се Врховни суд Србије „није упустио“ у квалитет изјаве од 31. маја 2007. године којом је у целини прихватио услове за проглашење технолошким вишком. Предложио је да Уставни суд утврди да су му оспореним пресудама повређена права зајемчена Уставом и Повељом.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања осно¬ва¬но¬сти уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено ње¬гово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Општинског суда у Новом Пазару П1. 600/07 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
АД „Слога“ ИГМ Нови Пазар је 31. маја 2007. године донело решење број 3747 којим је подносиоцу уставне жалбе отказан уговор о раду број 578 од 24. јануара 2007. године, због престанка потребе за његовим радом. У образложењу решења је поред осталог, наведено да имајући у виду да АД „Слога“ запошљава 320 радника на неодређено време, послодавац није донео програм решавања вишка запослених, јер је Правилником о измени и допуни Правилника о систематизацији радних места АД „Слога“ ИГМ од 17. маја 2007. године утврђено да ће доћи до престанка потребе за радом до 20 запослених радника на неодређено време.
Општински суд у Новом Пазару је 14. новембра 2007. године донео оспорену пресуду П1. 600/07 којом је у ставу првом изреке одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражено да суд поништи као незаконито решење о отказу уговора о раду тужиоца код туженог АД „Слога“ ИГМ Нови Пазар број 3747 од 31. маја 2007. године и да обавеже туженог да тужиоца врати на радно место пекача у РЈ „Стандард“ у Новом Пазару, у року од осам дана по пријему пресуде, а у ставу другом изреке обавезао тужиоца да туженом плати трошкове спора у одговарајућем новчаном износу. У образложењу оспорене првостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је увидом у решење туженог број 3747 од 31. маја 2007. године утврђено да је тужиоцу отказан уговор о раду број 578 од 24. јануара 2007. године, због престанка потребе за његовим радом, да му је исплаћена отпремнина у одговарајућем новчаном износу и да му је радни однос престао 31. маја 2007. године због организационих и технолошких иновација и промена у процесу производње и организације рада; да је увидом у изјаву од 31. маја 2007. године, коју је потписао тужилац, утврђено да је прихватио у целини услове за проглашење технолошким вишком код туженог, објављене на огласним таблама друштва и да се одрекао свих других потраживања из радног односа, осим права на новчану накнаду по основу зараде и отпремнине; да је увидом у извештај о повреди на раду са пратећом лекарском документацијом утврђено да се очекивало да ће привремена спреченост за рад тужиоца трајати до 31. маја 2007. године; да је одредбом члана 175. став 1. тачка 3. Закона о раду прописано да радни однос престаје споразумом између запосленог и послодавца, а одредбом члана 177. став 1. истог закона је прописано да радни однос може да престане на основу писаног споразума послодавца и запосленог; да имајући у виду наведено, суд закључује да је тужилац потписивањем изјаве од 31. маја 2007. године закључио писани споразум о престанку радног односа, под условима који су били објављени на огласној табли туженог о престанку радног односа путем проглашења за технолошки вишак, а у смислу члана 179. став 1. тачка 9. Закона о раду, те пошто је тужилац прихватио те услове потписивањем изјаве и пријемом отпремнине у новчаном износу, то је тужени у складу са законским одредбама Закона о раду, донео решење о отказу уговора о раду; да није основан навод тужиоца да тужени није имао законског основа да донесе решење о отказу уговора о раду за време боловања, с обзиром на то да таква одредба не стоји у закону, са изузетком члана 187. Закона о раду, али се та одредба не може применити у конкретном случају, јер се односи на друге категорије радника.
Окружни суд у Новом Пазару је 4. априла 2008. године, одлучујући о жалби тужиоца, донео оспорену пресуду Гж1. 316/08, којом је одбио као неосновану жалбу тужиоца и потврдио пресуду Општинског суда у Новом Пазару П1. 600/07 од 14. новембра 2007. године.
Тужилац је 29. априла 2008. године изјавио ревизију против пресуде Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 316/08 од 4. априла 2008. године, у којој је, поред осталог, навео да првостепени суд није ценио околности под којима се налазио тужилац у време сачињавања изјаве од 31. маја 2007. године.
Врховни суд Србије је 26. новембра 2008. године, одлучујући о ревизији тужиоца, донео оспорену пресуду Рев. II 1144/08 којом је одбио као неосновану ревизију тужиоца изјављену против пресуде Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 316/08 од 4. априла 2008. године. У образложењу оспорене ревизијске пресуде је, поред осталог, наведено: да су побијаном одлуком судови правилно одбили тужбени захтев, налазећи да је тужени законито донео решење о отказу уговора о раду тужиоца, применом одредбе члана 179. став 1. тачка 9. Закона о раду („Службени гласник РС“, број 24/05), а у вези члана 177. став 1. Закона; да је код туженог послодавца престала потреба за обављањем послова на којима је радио тужилац, а при томе је тужилац у потпуности прихватио услове туженог (јавно објављене на огласним таблама послодавца) за проглашење технолошким вишком, што је и потврдио потписивањем изјаве од 31. маја 2007. године, као и пријемом отпремнине у утврђеном износу, у складу са чланом 158. истог закона; да имајући у виду да приликом потписивања наведене изјаве код тужиоца нису постојале мане воље, а да је решење о отказу уговора о раду тужиоцу донето у законитом поступку, то је правилан закључак нижестепених судова да је неоснован тужбени захтев за поништај решења туженог; да су неосновани наводи ревизије да тужени није могао отказати тужиоцу уговор о раду за време боловања, с обзиром на то да тужилац не спада у категорију запослених предвиђених чланом 187. Закона о раду, који уживају посебну заштиту од отказа, нити се у конкретном случају ради о дискриминацији тужиоца с обзиром на здравствено стање, посебно имајући у виду да се тужилац сам сагласио да му радни однос по овом основу престане.
4. Уставна жалба је поднета због повреде права на рад из члана 60. Устава Републике Србије и члана 40. Повеље о људским и мањинским правима и грађанским слободама , као и због повреде права на правично суђење из члана 6. став 1. Европске конвенције о људским правима и члана 17. Повеље и права на имовину из члана 1. Протокола 1. уз Европску конвенцију и члана 23. Повеље. С обзиром на то да се одредбе члана 32. став 1. и члана 58. Устава садржински не разликују од наведених одредаба Конвенције и Повеље, Уставни суд је постојање повреде права истакнутих у уставној жалби ценио у односу на одредбе Устава.
Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има пра¬во да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 58. став 1. Устава је зајемчено мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбом члана 60. став 1. Устава је утврђено да свако има право на рад, у складу са законом.
Одредбама Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05 и 61/05) је прописано: да је послодавац дужан да донесе програм решавања вишка запослених, ако утврди да ће због технолошких, економских или организационих промена у оквиру периода од 30 дана доћи до престанка потребе за радом запослених на неодређено време, и то за најмање 30 запослених код послодавца који има у радном односу преко 300 запослених на неодређено време (члан 153. став 1. тачка 3)); да радни однос може да престане на основу писаног споразума послодавца и запосленог, а да је пре потписивања споразума, послодавац дужан да запосленог писаним путем обавести о последицама до којих долази у остваривању права за случај незапослености (члан 177. ст. 1. и 2.); да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, и то ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла или дође до смањења обима посла (члан 179. тачка 9)); да за време трудноће, породиљског одсуства, одсуства са рада ради неге детета и одсуства са рада ради посебне неге детета послодавац не може запосленом да откаже уговор о раду (члан 187. став 1.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, Уставни суд је утврдио да оспореним пресудама ниje повређенo право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемченo овом уставном одредбом.
Уставни суд је најпре оценио да није основан навод подносиоца уставне жалбе да је послодавац био дужан да донесе програм решавања вишка запослених, те да му пре отказа уговора о раду понуди обављање других послова или оспособљавање за рад на другим пословима. Наиме, сагласно одредби члана 153. став 1. тачка 3) Закона о раду, послодавац који има у радном односу преко 300 запослених на неодређено време дужан је да донесе програм решавања вишка запослених, ако утврди да ће због технолошких, економских или организационих промена у оквиру периода од 30 дана доћи до престанка потребе за радом најмање 30 запослених на неодређено време. Имајући у виду да је код туженог послодавца престала потреба за радом 20 запослених од укупно 320 радника који су били у радном односу на неодређено време, у конкретном случају није постојала обавеза туженог послодавца да донесе програм решавања вишка запослених, који би подразумевао мере за запошљавање вишка.
С обзиром на то да тужилац није спадао у категорију запослених предвиђених чланом 187. Закона о раду, који уживају посебну заштиту од отказа, као и да се сам сагласио да му радни однос престане по основу престанка потребе за његовим радом, Уставни суд је оценио да су редовни судови навели уставноправно прихватљиве разлоге за оцену да привремена спреченост за рад у конкретном случају није била сметња за престанак радног односа подносиоца уставне жалбе.
Уставни суд констатује да је Врховни суд Србије ценио ревизијске наводе који се односе на околности под којима се налазио тужилац приликом сачињавања изјаве од 31. маја 2007. године, налазећи да код тужиоца нису постојале мане воље, што Уставни суд не сматра произвољним.
Уставни суд такође констатује да је послодавац испунио дужност прописану чланом 158. Закона о раду, те да је пре отказа уговора о раду у смислу члана 179. тачка 9) овог закона, подносиоцу уставне жалбе исплатио отпремнину у висини утврђеној општим актом или уговором о раду.
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је оценио да су оспорене пресуде донете од надлежних и прописно састављених судова, који су у поступку спроведеном у складу са законом утврдили све чињенице које су биле од значаја за доношење одговарајуће одлуке, те су на тако утврђено чињенично стање применили релевантно материјално право, за шта су дали правно утемељена образложења, која Уставни суд не сматра произвољним. Подносиоцу уставне жалбе је било омогућено учествовање у поступку, предузимање законом допуштених радњи и изјављивање правних лекова. Имајући у виду све наведено, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
У вези са истакнутим наводима о повредама права на имовину и права на рад, која су зајемчена чланом 58. став 1. и чланом 60. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе повреду ових права превасходно везује за исход предметне парнице. Имајући у виду да је Уставни суд већ оценио да су судови дали уставноправно прихватљиве разлоге за одбијање тужбеног захтева подносиоца уставне жалбе, следи и да наводи подносиоца о повреди наведених уставних права нису основани.
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је одбио уставну жалбу као неосновану у целини, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07).
6. С обзиром на све наведено, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић